Православна чуда

[Kaludjerovic Sreten]

desavaju se cuda  stalno se desavaju u Ostrogu.desila su se cuda u petak i subotu upoznale se srodne duse spavajuci blizu   kako je lijepo vidjeti tu radost njihovu

[ines]

...moj tata se oseća daleko bolje nego što se osećao kad mu je ustanovljena dijagnoza zloćudnog tumora na desnom plućnom krilu. U bolnici je i dalje ga pretražuju ne bi li nešto pronašli. Kada su sumnjali na tu bolest i radili pretragena  bolest da je utvrde, u to vreme ja sam išla Svetoj Petki u Jaši i molila je za njegovo zdravlje. Kada sam se vratila na Veliki petak mi je jedan čovek u crkvi rekao za knjigu Starca Kleope PUT NEBA koju sam dobila na Vaskrs. Čitajući je našla sam da je starac bolovao od bolesti pluća i da se izlečio čajem korena koprive koji moj otac sada redovno pije. Uz to uzima sibirsku aroniju, sok,  koju sada kupujem od Koviljskih monaha. Uz to od prije par dana kada se i počeo znatno oporavljati uzima kap svetog ulja Vasilija Ostroškog,kog sam ja donela sa Ostroga 2013. početkom 10. meseca kada sam se vraćala kući sa sezone iz Dubrovnika,  na kockicu šećera svako jutro i miropomaže se po čelu svetim uljem Svete Petke. Svaki dan razgovaram sa mamom u vezi njegovog oporavka, svaki dan doktori ga vode na neke analize jer ono što se utvrdilo biopsijom i ono što je snimio rentgen toga sada nema više, a planirali su mu početi terapiju, tj. odlučiti se za operaciju, zračenje, kemoterapiju...nešto od toga...Zato je ovo nešto najbolje što mi se dogodilo u poslednje vreme, ovo jeste jedno od Čuda Božjih i velike Milosti Njegove na kojoj sam beskrajno zahvalna svaki dan. Ako mi Bog otvori put, opet ću ići Njegovim Svetiteljima i Vasiliju i Petki. Idite u manastire, idite na sveta mesta, celivajte svete mošti, pomolite se, Bog će uslišiti vaše molitve. 1999. sam prvi put bila na Ostrogu 14.10. i tada sam donela kući ulje sveca, moja mama je imala nekakve ožiljke po licu koje je pokušavala očistiti međutim nije joj uspevalo jer bi joj se iznova stvarale neke ranice kao bubuljice, međutim očistila je lice svetim uljem koje sam donela i do danas joj je lice čisto. Kada sam sada u jesen prošle godine bila na Ostrogu, donela sam naravno i svetu vodu. Nedavno su u dvorištu moje tetke počele ugibati domaće životinje, u to vreme ja sam čitala PUT NEBA Starca Kleope, vidno uzrujana u plaču tetka je ušla u našu kuću ne znajući šta će, knjiga je stajala na stolu, refleksno je uzela knjigu otvorila je, pročitala nešto zatvorila knjigu i izjurila iz kuće kako je i došla. Sledeći dan je rekla da je uzela svetu vodu Vasilija ostroškog, prekrstila se, pomolila se, i redom krsnim znakom poškropila tom vodom i životinje i mesto gde su, životinje su vrlo brzo stale na svoje noge...

[ines]

desavaju se cuda  stalno se desavaju u Ostrogu.desila su se cuda u petak i subotu upoznale se srodne duse spavajuci blizu   kako je lijepo vidjeti tu radost njihovu

:aplauz: :aplauz: SJAJNO!!!!!

[ines]

[ines]

Скорашње чудо

МОЛИТВА ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ НЕКТАРИЈА

Неколико минута пред полазак на далеки пут, клекао сам пред икону Светог Нектарија Егинског и из дубине душе завапио: „ Свети Нектарије, ја сада идем, далеко, чувај ми молим те, породицу! “
Отишао сам...
Те ноћи, моја супруга је сањала: Како у наш стан уђе млад монах, и тихо рече: „Узми икону Светог Нектарија и постави поред Крсне Славе, где гори кандило, он Вас од данас чува, он је са Вама.“
Када ми је сутрадан СМС поруком јавила шта је сањала, мир се разлио и спокојство у мојој души. Пут сам наставио безбрижно...
Слава Богу што нам дарова Светог Нектарија, брзог помоћника и нежног заштитника и исцелитеља свима који га призивају у помоћ.
А.Н.   https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=715764248462554&id=518164011555913&fref=nf

[ines]

[Данче*]

Чуда Аве Јустина

 

Ако је веровати народном предању краљ Драгутин Немањић (1282-1316) је као ктитор наредио да се манастир Ћелије код Ваљева изгради на скровитом месту, далеко од злонамерника и рушитеља у кањону реке Градац, недалеко од монашких испосница, келија или ћелија исклесаних у пећинама.

До ове светиње некад се стизало пешице или на коњима, кроз стеновите и шумовите пределе, а сад уским, стрмим и помало опасним асфалтним путем на крају кога изненада на пропланку бљесну зидови, манастирска црква и конаци.

И овај, као и остали српски манастири и богомоље, био је центар духовности српског народа под дугим и тешким турским ропством, па су га завојевачи често рушили и палили, али је он убрзо васкрсавао на истом месту још лепши, светлији и светији.

На улазу у цркву посвећену Светом арханђелу Михаилу налази се гроб са надгробним спомеником војводи Илији Бирчанину. Када су турске дахије на ваљевском мосту 1804. године организовале сечу кнезова и посекле кнеза Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, војводино тело је узео његов момак, а касније јунак Првог српског устанка Милош Кедић и сахранио га у порти манастира Ћелије.

Храм је поново спаљен 1810. године, а цркву су обновили грађани Ваљева, пореклом Јермени, када је направљено и оштро кубе у јерменском стилу. Пуних девет година у манастиру Ћелије била је Карађорђева војна болница, а у ослобођеној Србији у њему је била основна школа интендантског типа.

У прекрасно уређеној порти монахиње раде свакодневне послове. Има их и на њиви изван манастирске ограде, на монашком гробљу поред мале капеле од сиге прошаране тракама црвеног камена. Сестринством од 25 монахиња годинама руководи мудра игуманија Гликерија Јањић.

Са друге стране цркве је гроб архимандрита и духовника, богослова и филозофа Јустина Поповића. Горостасне фигуре интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти, живео и стварао од 1947. до 1979. године.

Рођен је на Благовести у Врању, завршио богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију у Петрограду и Оксфорду, докторирао на Атинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији, као и у Чехословачкој. Пред Други светски рат основао је Српско филозофско друштво у Београду. После рата затваран је од власти, а било је планирано и његово стрељање.

Иза овог скромног човека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома сабраних дела.

Према његовом личном запису пред Други светски рат је имао визију распетог Христа. У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посаветује и излечи. И данас на његов гроб затрпан цвећем долазе невољници тражећи помоћ од Аве Јустина.

У књизи “Преподобни Јустин Нови Ћелијски”, коју је по благослову епископа ваљевског Милутина издао манастир Ћелије, записано је низ чудесних исцељења верника док је Аве био жив, али и на његовом гробу. “Крстивоје Антонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Авином гробу и без хируршког захвата оздравио”, записано је у књизи. “Једна жена из Грчке није имала деце, била је на Авином гробу и однела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дете. Било је то 1985. године.” “Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам, дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Авино вечно почивалиште да заблагодари чудотворцу”, стоји у књизи.

Архимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовести. Кажу да се након срчаног удара десетак дана пре упокојења молио да умре баш на Благовести. Бог му је молитву услишио.

 

Нови храм

На свечаној литургији у Храму Светог Саве 2010. је канонизован нови светитељ Јустин Ћелијски. Литургијски спомен преподобног Јустина слави се 14. јуна. О животу и делу Јустина Поповића ђакон Ненад Илић снимио је документарно-играни филм “Ава Јустин”. Игуманија Гликерија је одлучила да се приходима од филма у близини старог изгради нови храм.

 

http://srbin.info/2014/07/11/cuda-ave-justina/

 

[Данче*]

Вером Излечена


На дан Св. Великомученика Ђорђа ове 1932. године код цркве у Баваништу био је велики молитвени сабор многих наших братстава из околине. Многа братства дошла су са црквеним барјацима и литијама цркви, која се сматра као манастир и где се многи болесници лече. И наше братство из Долова (Банат) спремало се да дође овом манастиру. Сва браћа из Долова сабрала су се код своје цркве, где је свештеник одслужио молебан па су пошли. Баш кад су пошли долази код њих једна жена и моли их да и њу приме да иде са њима са својом болесном девојчицом која и ако има осам година ипак не може на ноге да устане те је за свашта уносе и износе на рукама. Ова ожалошћена мајка решила је да иде у манастир и да се помоли Богу за оздрављење своје кћери. Али настала је тешкоћа: како да је одведу у манастир? Кола нису имали а да је носе у манастир требало је да се пређе дуг пут од 10 километара. Најзад се сва браћа сложе да је наизменично (редом) носе до манастира. Тако и учине и дете донесу и метну у цркву. Убрзо је пала бујна киша и дете у цркви заспа. У том долази и литија из Баваништа манастиру. Мајка овог детета пожури у цркву да га пробуди да би тако дочекали литију – барјаке и браћу из Баваништа. И на њено велико чудо и радост њена мала ћерчица уста сама на ноге и сама изађе из цркве поред мајке. Кад је литија ушла у цркву ми смо питали ово дете и мајку за ово исцељење. И ова мала вели: да је док је она спавала у сну дошла код ње једна жена, помиловала је по лицу и рекла јој: „Ајде устај!”. Потом је дошла њена мати и пробудила је. Овај догађај све нас је обрадовао и сви смо за то заблагодарили Богу на Његовој великој милости.


Саопштио
Милија Кидишевић
(Хришћанска заједница – Крагујевац) из Баваништа
Број 6. Јуни 1932. год.

http://emanuilsnamajebog.blogspot.com/2012_06_01_archive.html

[JESSY]

Отац Илија је причао догађај из стварног живота, који је имао непосредне везе с њим, и који може подсетити на казивање из житија древних светаца. Девојка из града Струњина, из Владимирске области, Лидија Муравјова, 1975. године је била на самрти због рака леве дојке.

Болест се појавила на следећи начин. Лидија, која је имала двадесет и нешто година, радила је у дечјем диспанзеру, који се налази у близини железничке станице Сергијевог Посада (у совјетско време град се звао Загорск). Једног дана кад је Лидија радила до касне вечери, на путу којим се обично враћала кући, ископан је ров – полагане су инсталације за грејање. Не знајући ништа о томе девојка је изашла с посла кад је већ пао мрак, није приметила јаму и пала је. Јако се ударила у груди, али  пошто је била млада, није томе придавала неки већи значај. Није се обраћала лекарима мислећи да ће бол проћи и сам по себи. А на месту убоја се постепено створила тврда материја, тумор који се касније претворио у рак.

Дошло је до тога да је у Москви морала да се обави врло компликована операција: одстрањена јој је лева дојка. Побољшања није било, и не само то, болест је прешла и на десну дојку. Лидија је била верујућа, али је пала у очај. Кад је била сама у болничкој соби завапила је Господу и заплакала је: «Господе, па ја сам верујућа, зашто толико патим?» У том тренутку јој се јавила Мајка Божија, као што се слика на икони «Казанска» и рекла је: «Лидија, зашто очајаваш? Ниси остављена.» После ових кратких речи виђење је престало. 

Лекари су отпустили девојку из болнице као безнадежан случај. Њена мама је стално ишла у Лавру и отац Илија, који је добро познавао ову породицу, упитао је: «Како вам је Лидија?» Жена је заплакала и рекла је: «Готово је, већ је у врло тешком стању, али још помало може да се креће.» Отац Илија је посаветовао да се под хитно служи јелеосвећење за Лидију. Овде би требало објаснити да су у току совјетских година власти строго ограничавале богослужбени живот Цркве, било је забрањено служити јелеосвећење у Лаври. Одлучено је да се оно служи на сопствени страх и ризик, тајно, у храму у част јављања Мајке Божије преподобном Сергију с почетком братског молебана. Јелеосвећење је почело у двадесет до шест ујутру. Осим саме Лидије, присуствовале су њене мама и сестра. Отац Илија се сећа да је тајна праћена молитвом са сузама и дубоком вером у помоћ Божију. 

После јелеосвећења отац је саветовао Лидији да се три пута заредом причести. Тако је и учинила – сваки други-трећи дан, колико је могла. Тих дана отац Илија је срео Лидијину маму и после првог и другог Причешћа је упитао: «Како је Лидија?» Мама је одговорила: «Онако. Није лоше.» А након што се кћерка трећи пут причестила мама је сама дотрчала код оца и рекла је: «Лидија се исцелила.» Лидија се заиста потпуно исцелила. Рана се зацелила, остао је само бели белег на левој дојци као знак некадашњег злоћудног тумора. Затим је отишла у исту болницу на преглед и кад су доктори који су је лечили, професори, видели да је здрава, веома су се зачудили, па су чак и заплакали – мислили су да више није међу живима. 

Убрзо се удала за ученика богословије. Родила је троје деце. Сад је њен најстарији син свештеник, служи у парохији и има своју децу. Овакву милост је Господ показао према људима који живе у близини Тројицке Лавре и који су примили тајну јелеосвећења у обитељи. Милост према бившој безбожници Отац Илија је такође причао о познатом догађају који се десио у совјетско време. 

У годинама Хрушчовљевих прогона један од задатака које је влада земље постављала себи било је да се смањи религиозност у народу и често су се издавали налози за скидање крстова с храмова. Више пута су се овакви покушаји завршавали очигледном Божијом казном. Тако је један човек сео за волан трактора, чија сајла је вукла куполу храма, пребацио је у прву брзину, лагано је кренуо, али је гвоздена сајла пукла, одскочила је од куполе и ударила возача у главу и усмртила га је. 

Други је почео да демонтира крст, а његова мала кћерка се у то време играла у свом дворишту с примусом на керозин, запалила јој се хаљина и погинула је док је отац скидао крст. Али шта је руководиоцима преостало да чине? И једна жена која је у свом крају била на високој дужности, била је приморана да лично скида крст, после чега је оглувела и онемела. Покајању и сузама није било краја, чинило се да ће казна за безбожни поступак остати за цео живот. На крају је сазнала за преподобног Сергија у Загорску и за то да Преподобни често помаже људима. Жена је уз помоћ блиских људи успела да организује одлазак у Лавру. Кад је дошла у Тројицку обитељ, целивала је свете мошти преподобног Сергија и после тога су јој се вратили говор и слух. 

 

Сведочанства је сакупио ђакон Валерије Духањин

 

http://www.prijatelj...ena-/28460.html

[Данче*]

Ватрице на кивоту

Свештеник који је посетио Тројице-Сергијеву Лавру и који је рано ујутру дошао на братски молебан, касније је с чуђењем говорио: «Види, нисам ни знао да се код вас у Лаври дешава такво чудо. Прилазим после братског молебана светим моштима Сергија, а цео кивот је покривен сјајним ватрицама, баш као у Јерусалиму на Гробу Господњем.»

Тагови:

 

 

 

 

По правилу, чуда и знамења која се дешавају, врло су личног карактера, зато не можемо увек да схватимо до краја зашто је чудо човеку дато управо на овај, а не на онај начин. Од светих моштију аве Сергија обилно се излива благодат Божија и то може бити изражено неким знамењем или чудом. Оваква чуда говоре о томе да је преподобни Сергије заиста поред нас, да чује све оне који му се обраћају, помоћ добијају сви, али не увек онако како лично ми желимо. За православног хришћанина нема смисла да специјално тражи знамења и чуда: «Блажени су они који нису видели и који су поверовали» (Јн. 20, 29). Благодат Божија се даје свакоме ко се с вером, покајањем и искреног срца моли преподобном Сергију. 

Шта су мошти? 

Јеромонах Стефан (у свету Андреј), професор богословије, причао је како кад се уцрквљивао крајем 1980-их година, још увек није имао ваљану представу о духовном животу, чуо је за преподобног Сергија Радоњешког и одлучио је да дође у Лавру. 

Нашавши храм Свете Тројице ушао је унутра и за другим ходочасницима је кренуо према кивоту Преподобног. Прилазећи Андреј се замислио: «Ево, прилазим Сергијевим моштима. Али шта су мошти? Па то су кости. Како то?» У Андрејевој души је владала недоумица, али је свеједно желео да приђе. 

Целивајући кивот одједном је осетио као да га је ударила струја, а у души му је било лепо. То се десило врло неочекивано и уверило је Андреја у то да мошти светаца нису само кости, већ она благодат коју су свеци стекли за живота. 

Управо ова благодат Светог Духа је привукла Андреја више од свега осталог, посебно му се чинило да је главно, истинско, право – у манастиру, одлучио је да се не упише на факултет, почео је да ради у Черњиговском скиту Лавре, после тога се уписао у средњу богословску школију, академију, где је и примио монашки потриг, поставши једно од духовне деце преподобног Сергија, које служи у Николо-Угрешком манастиру. 

"Као да га је неко повео за руку"

Протојереј Јулиј Кустанов, који се некада школовао у Лаври и у Московским богословским школама служио је као настојатељ Благовештенског храма у граду Мијасу. 8. октобра 2012. године, на дан сећања на преподобног Сергија служио је Литургију и одлучио је да се као увек о празницима, обрати парохијанима и да одржи проповед. Увек је проповедао, као што је уобичајено, с амвона. Али први пут је у току свег свог служења у звању свештеника неочекивано сишао с амвона и кренуо је да одржи проповед код иконе преподобног Сергија у храму. Кренуо је, као да га је неко повео за руку. 

Убрзо, за време његове проповеди десило се нешто скоро невероватно. На улици поред цркве двојица пијаних младића су јурила аутомобилом «лада-самара» огромном брзином и полетевши с брдашцета код храма, урезала су се у дрвени зид цркве на висини 1,5-2 метра. Удар је био близу олтара, масивне дрвене греде су полетеле кроз амвон, управо на оно место где је свештеник требало да проповеда, као обично. Иконостас је сломљен, а носећи стуб код солеје избијен. Да је свештеник ту стајао не би избегао тешке повреде, а можда чак ни смрт. Али, по милости Божијој, нико није настрадао, укључујући и пијане људе у аутомобилу. Парохијани су рекли оцу Јулију: «Оче, само Вас је Господ спасио.» 

Молитва пре испита 

Студент медицинског факултета, Павел, увек се пре испита ватрено молио преподобном Сергију, и чак је из најтежих – биохемије и хистологије – добијао десетке. На факултету је било професора код којих је било немогуће добити десетку, али се понекад дешавало тако да је у тренутку кад Павел треба да одговара, баш тај професор због нечега морао да изађе, због тога је испитивао асистент, или је Павел извлачио цедуљу с питањима која је најбоље знао. Господ му је пружао очигледну помоћ, призивајући га Себи, и касније је овај студент постао монах и данас служи у Свето-Тројицкој Сергијевој Лаври. 

Студент богословије је нашао попадију 

У Московској духовној академији је једном обележаван редак догађај – педесетогодишњица матуре, окупили су се школски другови оца Кирила (Павлова) и један протојереј – бивши матурант је рекао како је упознао своју попадију. Кад је студирао богословију у совјетско време није знао где да нађе одговарајућу девојку за жену. Онда се помолио и одлучио је: нека прва девојка коју сретнем у храму Свете Тројице буде моја жена. Ушао је у храм, заиста је срео девојку, упознао се с њом и убрзо су се венчали проживевши после тога срећно преко педесет година. 

Радник министарства: «Кад бих постао један од монаха» 

Радник министарства образовања је једном приликом, кад му се тешко разболела супруга, а сам се све више уцрквљавао, дошао у обитељ и стојећи на молебану код моштију Преподобног, помислио је: «Кад бих постао један од монаха који живе са светим Сергијем.» Није могао ни да замисли да ће проћи мало времена и да ће по благослову оца Кирила (Павлова) примити монаштво, те да ће његов живот бити тесно везан с Сергијевом обитељи. 

Како је пастор постао православни свештеник 

Данас у Холандији служи православни свештеник Сергије. Некад је био пастор, али је примио Православље уз помоћ преподобног Сергија Радоњешког. То се десило овако. Пастор је допутовао у Русију и због неких питања је посетио Московску духовну академију. Овде се спријатељио са свештеником Јаковом из Пољске Православне Цркве (сад је он већ епископ). Много су спорили о Православљу и протестантизму. Али отац Јаков је одлучио да прекине ове спорове и позвао је пастора да оде заједно с њим до моштију Преподобног. Протестант, који је примио Православље, односно отац Сергије, причао је да је с оцем Јаковом кренуо само да би му правио друштво, али је из пристојности понављао све што је овај чинио: «Он се крсти, и ја се крстим, он се клања, и ја се клањам, он целива, и ја сам целивао. И одједном сам осетио необјашњиву радост што ме је чак збунило и узнемирило. Пошто сам био протестант сматрао сам да тако не треба да буде, и зато сам се озбиљно замислио над тим где је истинска благодат Божија.» 

Бивши пастор је дошао поново за две недеље, сад је био сам, прекрстио се, поклонио се, целивао је и опет је осетио радост, али већ мању. После тога је почео да проучава православну веру и пет година касније је свесно примио Православље. Сад отац Сергије као свештеник врши православну мисију у Холандији. Кад долазе руски морнари, они траже пиво и жене. А отац Сергије их прима, разговара с њима и прича им о Богу, што је многима донело огромну душевну корист. 

Желим још да додам да кад би била донета одлука да се допуни богословски курс апологетике, обавезно би требало уврстити у њега случајеве обраћања људи у Православље захваљујући додиру с преподобним Сергијем и назвати то «Аргумент Преподобног». 

"Ускоро ће умрети"

Настојатељ храма у част Ахтирске иконе Мајке Божије у близини града Хоткова, свештеник Борис Можајев, призван је вери и свештеничком звању кроз чудесно исецељење по молитви преподобном Сергију. То се десило на следећи начин. 

 

Пре него што је примио свештенство Борис је био лекар. Једном се тешко разболео и лежао је у болничкој соби без свести. Жена, такође лекар по струци, чула је од шефа одељења пресуду: «Ускоро ће умрети.» Пошто је била верујућа, једина утеха јој је била молитва и одмах је одлучила да оде у Лавру код преподобног Сергија како би пред њим излила своју тугу. Није јој толико тешко било због тога што ће она, млада, али с већ озбиљно нарушеним здрављем, остати с двоје деце, сасвим непотребна, осуђена на усамљеност и оскудицу, колико туга због тога што ће најближи човек, с којим је већ петнаест година делила радост и невоље, због свог неверја отићи у вечне муке, без наде у опроштај и спасење. У Лаври се ватрено молила Преподобном за спасење супруга. Уставши после молитве код кивота преподобног, осетила је као да јој је пао камен са срца. И истог дана муж се одједном освестио, а кад је пала ноћ стање му се видно поправило. После тога је почео да се опоравља и оздравио је. Кад је сазнао од жене да је исцељење добио захваљујући чудесној помоћи преподобног Сергија, поверовао је у Бога, почео је усрдно да одлази у храм, да учествује у тајнама, а после извесног времена је примио свештенство. 

 

http://www.prijateljboziji.com/_Vatrice-na-kivotu/28679.html

[JESSY]

Случај Данијеле Попе из Букурешта је уистину посебан, јер је поред туберкулозе имала и карцином уз то и трудна са трећим дететом.  И поред тога, Бог ју је благословио да постане мајка по трећи пут. Данијела и њен супруг, Ричард Попа, разумели су значење ових страдања, прихватили су их отвореног срца, и својом вером  и молитвом, благословом Божијим успели да их победе. Ево приче.

Сазнала сам за своју болест у мају 2005, када је мој супруг Ричард отпутовао на Свету Гору. Појавила ми се висока температура, која је из дана у дан бивала све већа. Када се Ричард вратио са Свете Горе, урађена ми је биопсија, а резултат је указао на Нехочкинов лимфом, малигно обољење лимфног система, где се лимфне ћелије абнормално деле и шире у организму. Болест се манифестовала температуром; осећала сам умор, малаксалост, а моје жлезде на врату су се увећале. Болест је била узнапредовала, била је у 2. фази и ја сам одлучила да кренем на терапије. Међутим, третман није имао ефекта, а болест се брзо развијала. У септембру болест је била у 4. фази. Температура је бивала све већа, моје ганглије такође, а ја сам осећала свраб по читавом телу.
 
Знала сам да је то најагресивнији подтип болести, али нисам никада помишљала да нећу оздравити. Оптимиста сам по природи, мислила сам да ће на крају све бити у реду. Чак сам покушавала да мислим о смрти, али нисам могла. Током тог периода, следећи стих из Јеванђеља давао ми је самопоуздање: ”У свету ћете имати жалости, али не бојте се, Ја сам победио свет” (Јован 16:33).
 
Монахиња која нам је веома драга поклонила нам је књигу “Живот праведног оца Пајсија Светогорца”, која ми је много помогла у мојој борби са болешћу. Схватила сам тада да је Богу све могуће. Ако имате Бога покрај себе, чак се и природа ствари може променити. Нисам знала да ли ће Бог чути моју молитву, али нисам губила наду. У време моје болести многи су се молили за мене, на стотине верника и десетине свештеника по манастирима широм Румуније, као и на Светој Гори. У манастиру Путина, отац Теофан, мој брат, свима је говорио: ”Она је моја сестра; има карцином, молим вас да се молите за њу.” Много сам времена проводила у манастиру Путини. 

У септембру, одсела сам у келији која је била поред саме цркве, јер нисам више могла да ходам. Увече, нисам могла да заспим од болова и обилног знојења; мењала бих своју одећу много пута током ноћи, а моја температура се није спуштала испод 38 степени. Моје ганглије су постале огромне – толики да је мој врат удвостручио обим! У том тренутку, са благословом мог духовног оца, почела сам са хемотерапијом. Након моје друге хемотерапије, коса је почела да ми опада. Тада сам имала слом; мислила сам да нећу издржати све те третмане. Мој супруг је био ту, покрај мене, све време и говорио ми је: “Не брини; победићемо и ово заједно!” Моја деца и  моја породица су ме подржавали. Понекад сам се питала зашто неки људи оболе а неки не... Ипак, нисам роптала. Чињеница је да неки људи оболе а неки не. Нисам могла да осуђујем Божју одлуку. Било ми је јасно да Бог има неке планове са мном. 
 
Данијела је, по сведочењу њеног мужа Ричарда, била на ивици издржљивости. Њено тело није могло да издржи терапију. Уследили су нови тестови како би утврдили разлог. Анализе су показале да Данијела болује и од туберкулозе. Следи прекид хемотерапије и почетак лечења туберкулозе што је било веома напорно, јер јој је имунитет знатно ослабио. Све је то тражило нове прегледе, између осталих и томографију. Током томографије схатила сам да нешто није у реду: машина је стала, онда је уследила пауза, а онда поново – била сам практично зрачена два пута. Тада сам сазнала да сам у благословеном стању.
 
Обично сам са собом стално носила Богородичин појас из манастира Ватопеда Заборавила сам да га понесем са собом тога дана. Уплашила сам се што немам појас код себе, и зато сам имала потребу да се више молим. Дакле, све време током томографије молила сам се непрестано и предано, Мајци Божијој, Господу и свима Светима, да ме заштите. Божијом бригом имала сам преглед код др. Павела Чириле, одмах после томографије. Он је рекао: “Били смо сведоци чуда раније,” и испричао нам је о неколико жена које су биле у благословеном стању, а којима доктори нису давали никакаве шансе да победе болест. Онда сам разговарала са др. Маријом Чириле, која ме је питала: ”Да ли мислиш да ти је Бог дао бебу да би те пустио да нестанеш?”

Било је ту много људи који су нам пружали подршку, сећа се Ричард. Отац Јован Попеску из Букурешта. Ишли код оца Арсенија Папачока да нам пружи речи утехе и оснажи нас. Такође смо осетили молитвену помоћ која је стизала из манастира Путине, са игуманом и великим бројем манастирске братије. Њихове молитве и речи охрабрења такође су разјаснили наш пут и наш крст учинили лакшим.

Већина лекара, међутим, сматрала је да смо полудели. Докторима је било незамисливо да смо одлучили да задржимо бебу, када је Данијела имала туберкулозу, карцином, и поврх свега тога дете је било зачето одмах након њене 13. терапије цитостатицима, бивајући тако изложено третману шест недеља и (дуплој) томографији! Лекари су инсистрирали на абортусу. Изнова и изнова би ми говорили да не могу имати све: оздрављење, и живо дете које ће бити без икаквих малформација. Међутим, трудноћа је напредовала добро, али докторка која ми је помагала била је у страху да самога краја! Порођај је протекао добро и Антоније, најмлађи у породици, дошао је на свет! Сматрамо да је ово чудо плод молитве многе наше браће – монаха, свештеника, мирјана. Ми немамо никакву заслугу у томе. 
 
Нема сумње да је Богомајка посредовала за нас пред Богом. Такође смо се молили многим светитељима, као што су св. Генадије из Путине, св. Стефан Велики, св. Данило отшелник, св. Јован Хозевитски, св. Никола Чудотворац, св. Јован Претеча и Крститељ, св. Антоније Велики, св. Калиник, св. Георгије, св. Нектарије Егински. Поред тога, ишли смо на многа јелеоосвећења, у цркву и код куће. Ово је живи доказ да су свете тајне Цркве делотворне. Након рођења Антоније је имао многа испитивања и сви резултати су били добри: дете је било савршено здраво! 
 
Одмах након порођаја урадили су ми тест за туберкулозу, јер нису хтели да ме пусте да дојим дете. И плућа су ми снимили. Моја плућа су била сто одсто чиста! Моја плућа су била исцељена. Докторка је подигла моја оба рендгенска снимка – један који је начињен пре, а један након порођаја. Није могла да верује да припадају истој особи, која је била толико болесна, а није имала никакав алопатични третман у последњих неколико месеци! Чак се и моја анемија повукла. Ниво гвожђа је био фантастичан, иако сам имала крварење на порођају, које је било поприлично велико, али гвожђе је изненада било одлично. Не знам да ли сам икада имала хемоглобин изнад 12 у мом животу, као тада, после порођаја.
 
Дубоко сам уверена да смо кроз ово прошли по Божјој икономији, како би се пројавила Божија сила. Бог је желео да се ми променимо. Ми смо више били они ”недељни хришћани” - ишли смо у цркву само недељом, исповедали смо се и причешћивали само за време постова, и нисмо имали никакав православни ред у нашем животу, нити пламен љубави у нашим срцима. Кроз чудо које смо доживели, Божија сила се још једном пројавила. Такође знам да су сви светитељи пропатили да би достигли савршенство. Хришћански живот је пут патње, пут Крста. Али то нисмо ми који носимо Крст, већ је Бог тај који га носи. Захвални смо Му на овим страдањима. Сада када је све прошло, схватамо колико нас воли, када нам је дао овакав изазов. 

 

http://www.prijateljboziji.com/_Ro%C4%91enjem-deteta-dobila-isceljenje/28754.html
 

[JESSY]

У храму Хабаровске богословије 20. августа 2014. замироточила је икона небеског покровитеља те научне установе, светог Инокентија Московског, саопштава информативни одсјек Хабаровске епархије.

Необичну појаву примијетили су учесници пријемних испита.

„Мироточење су видјели полазници наше богословије који су се налазили у то вријеме у вечерњој молитви. Када су нам саопштили за то, видјели смо да из очију светитеља Инокентија Московског теку потоци. То је икона нашег покровитеља и зато смо ми одмах одслужили молебан, казао је први проректор Хабаровске богословије Епископ бикински Јефрем. Када су икону отворили да би се увјерили у њено мироточење, храм се испунио благоухањем. Да би документовали ову чињеницу да је икона замироточила у богословији су сачинили специјални акт.

Мироточење се наставило следећег дана. Крупне капље, сличне сузама сливале су се по лику светитеља и скупљале се у доњем крају иконе.

Подсјећамо да је икона са честицом моштију светитеља живописана у Тројице-Сергијевој лаври и да ју је на дар богословији предао покојни патријарх Алексије Други.

Са руског: Марија Живковић
Извор: Радио Светигора

[Данче*]

ЛАЗАР ГУТИЋ – ЈЕДНО ОД НОВИЈИХ ЧУДА СВЕТОГ ВАСИЛИЈАОбјављено 21. септембар 2014.

Поштовани,

Хтео би нешто да се зна и да се напише у ваше Манастирске списе. А то је, да захваљујући СВЕТОМ ОЦУ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ моја супруга Данијела Гутић и моја маленкост Милош Гутић добили сина ЛАЗАРА 13.05.2010. ГОДИНЕ.

Прича почиње тако што је супруга имала два спонтана побачаја у року од пет година.Били смо код доста лекара, и сви су рекли да нема никаквих проблема код ње, а ни код мене. И то што је имала два спонтана побачаја, да се то само од себе десило!!! Доста смо размишљали због чега се то дешавало, поготово што смо обоје били спортисти.

Она се професионално бавила кајаком, а ја фудбалом. Никакве пороке, нити смо пили алкохол, нити пушили цигарете, а  камоли још горе ствари што може да се догоди човеку. Искрено што се тиче моје вере у БОГА ОЦА и све што је СВЕТО  било је верујем, али не идем у ЦРКВУ или МАНАСТИРЕ да се молим или на ЛИТУРГИЈЕ, а камоли да се пости средом и петком!

Тако исто размишљање је имала и моја супруга. Све до једног АВГУСТОВСКОГ дана 2009. год., када ми је супруга досла и рекла ми да хоће да иде ПОД ОСТРОГ, да се ПОМОЛИ СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ за помоћ!!! У том тренутку, ја сам јој рекао  иди, али ја тренутно не могу да идем са тобом због посла. Није хтела да одустане од тога, па је већ питала своју маму да крене са њом. Нашла је агенцију која превози вернике до ОСТРОГА. Дошла је до СВЕТОГ ВАСИЛИЈА И помолила се, и замолила је ОЦА ВАСИЛИЈА да нам подари ДЕТЕ. Досла је кући са пуно среће,и утисака. Рекла ми је да обавезно одем под ОСТРОГ.

Прошло је неко време, и супруга је затруднела. Била је уплашена да се не деси исти сценарио као и предходних два пута. Али било је све у реду. Докторка која је водила трудноћу јој је рекла да јој је термин у мају 2010. Кад смо сазнали пол детета, моја жеља је била да се зове ВАСИЛИЈЕ кад се роди, док је супруга рекла да није ништа обећала СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ како ће се звати дете. Договорили смо се ако се породи 12. МАЈА да се зове ВАСИЛИЈЕ, ако се не породи тог датума зваће се ЛАЗАР. Трудови су јој почели 12. МАЈА 2010 око поднева,трпила је сво време јер је мислила да није још време за порођај. ТЕК увече око 23h, одвели смо је у породилиште  и имали шта да чујемо, а то је да је она већ одавно спремна да се породи, јер је била по њиховој докторској процени већ 7 прстију отворена. Оставили смо је у Породилишту и чекали вести.Тек су је породили 13.05.2010 око десет до седам ујутру, због немарности лекара.

И тако је на свет дошао ЛАЗАР-ДЕТЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА. ОД тог тренутка, ја се свако вече молим БОГУ и СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ И СВИМ СВЕЦИМА ЗА НАЈВЕЋИМ ДАРОМ КОЈИ ЧОВЕК МОЖЕ ДА ДОЖИВИ!!! ЛАЗАР ми је донео РАДОСТ И ВЕРУ У БОГА, ЈЕР ОВИМ ЧУДОМ КОЈЕ  СЕ ДЕСИЛО МЕНИ И МОЈОЈ ПОРОДИЦИ ГОВОРИ ДА БОГ ПОСТОЈИ И СВИ СВЕЦИ, И ДА СВЕ ШТО СЕ ДЕШАВА ЈЕ ВОЉА БОЖИЈА. ХВАЛА СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ ШТО НАМ ЈЕ ПОДАРИО ЛАЗАРА. У ЗНАК ЗАХВАЛНОСТИ 2011. ГОДИНЕ СМО КРСТИЛИ ЛАЗАРА ПОД ОСТРОГОМ.

ХВАЛА СВ. ВАСИЛИЈУ И НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И МИЛОСТ!!!

ЛАЗАР ГУТИЋ 2014 ГОД.

http://www.ostrog.co/?p=4206

 

[Иван Ивковић]

Чудо на вечерна богослужба во Куманово

 

 

https://www.pouke.org/forum/statuses/user/11686-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8/?status_id=26415

[JESSY]

НА КИПРУ ЗАМИРОТОЧИЛА ИКОНА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА

 

 

У цркви великомученика Георгија Побједоносца у општини Камбија-Фармакас на Кипру 6. маја замиротичила је икона светог покровитеља храма.

За вријеме литургије парохијани су примијетили да из иконе светитеља истиче густа миомирисна течност, о чему је јављено надлежном архијереју – Митрополиту тамасоском и оринијском Исаији.

Јерарх је стигао у храм заједно са позваним експертима, који су се увјерили у одсуство природних узрока мироточења.

Икона светог Ђорђа живописана је у 15. Вијеку, а рестаурисана прије дванаест година. Парохијани су примијетили још једну необичну појаву: икона је постала тежа. За вријеме литије шест људи је морало подићи , што се раније није дешавало.

Интересантно је што се мироточење десило на дан светог Ђорђа, али по јулијанском календару, а не по грегоријанском, кога се придржава Кипарска православна црква