Православна чуда

[Данче*]

Од неверја до вере

 

Уистину су неистраживи путеви Господњи. Од болести до здравља, од неверја до вере, од смрти до живота дели нас – само је један трен. Ево сведочанства о истинитом догађају из искуства о. Димитрија, парохијског свештеника Грчке православне цркве Св. Василија у Атини.

 

Једног јутра, након Свете Литургије, отишао сам у црквену канцеларију. Један човек, око педест година старости, дошао је да поразговарамо. Нисам га познавао; никада раније га нисам видео у мојој цркви. Испричао ми је о четрдесетдвгодишњем човеку, који је био хоспитализован у Пиреју, Атини. Имао је тежак облик карцинома. Болест се била проширила на цело тело, чак и на мозак. Након прегледа, доктори су му рекли да не постоји ништа што може да му спасе живот. Узимао је велике дозе лекова, али није му било помоћи. Његов рођак, који је дошао да ми исприча о његовом тадашњем стању, затражио је од мене да одмах одем у болницу, и да га причестим.

 

Као што је тражено, одмах сам отишао у болницу, како бих испунио ову обавезу и причестио болесника. Чим сам ушао у болесничку собу, постало ми је јасно да је пацијент био у веома лошем стању. Потврђено ми је касније да је болест била метастазирала на мозак и да му није било спаса. Његови дани били су одбројани. Кревет до њега био је празан. Он је био једини болесник у соби. У једном тренутку, он се пробудио из коме и отворио очи. Одмах ме је видео и са великим напором ми испричао следеће:

''Моја породица ме је довела у болницу пре 35 дана. Један човек, око осамдесет година старости, лежао је у соби у коју су и мене допремили. Тај човек је боловао од рака костију. Имао је страшне болове. Али упрокос његовом страдању, он се стално молио: ”Слава Теби Боже, слава Теби Боже!;” ове речи биле су праћене многим другим молитвама. Ја сам био атеиста. Тада сам први пут у животу чуо молитве. Никада пре нисам крочио у цркву. Зато сам био толико изненађен када сам приметио да, након молитве, он мирно спавао по два-три сата. Али када би се пробудио, опет би уздисао од страшних болова. И тада би опет наставио да се моли: ”Слава Теби, Боже!''

Ја сам такође патио од великих болова, а он је, упркос његовом болу, непрестано славио Бога. Међутим, ја сам у својим патањама и болу хулио на име Христово и Пресвету Мајку Његову. Старац је захваљивао Богу што му је дао болест. Слушајући га како то стално понавља, а и сам страдајући, мислио сам да ме узнемирава. Поред његове сталне молитве, он је свакодневно тражио да прими Свето Причешће.

А ја, стално сам га грдио. Говорио сам му: ”Умукни, ућути више! Зар не видиш да нас Бог, Кога ти толико славиш, страшно мучи овом озбиљном болешћу! Какав Бог? Нема Бога!” Старац би ме мирно саслушао и одговорио: ”Постоји, дете моје, Бог заиста постоји, Он је љубљени Отац. Кроз болест коју нам је део, Он нас чисти од мноштва грехова.” Овај старчев одговор би ме још више разљутио и почео бих поново да хулим и на Бога и на ђавола. ”Бог не постоји! Ја не верујем ни у шта; нити у Бога, нити у Његово Царство, нити у други свет.”

Након оваквог разговора, старац би ми мирно одговорио: ”Чекај па ћеш својим очима видети како душа верујућег хришћанина напушта његово тело. Ја сам грешник, али милост Божија ће ме спасити. Чекај, видећеш и повероваћеш.” Наставио је да слави Бога и Пресвету Мајку Његову. Изговарао је једну специфичну молитву у којој се понављало “радуј се” (узето из Акатиста Богородици). Он је такође појао химну ”Достојно јест.”

 

У једном моменту, престао је да се моли и чуо сам га како вели: ”Добродошао мој Анђеле чувару! Хвала што си дошао да узмеш моју душу са војском анђела.” У великом шоку, отворио сам очи и угледао пред собом читаву небеску војску. Старац се прекрстио; прекрстио је своје руке на груди и последњи пут удахнуо. Одједном, болничка соба била је преиспуњена брилијантном светлошћу, светлошћу која је била светлија од сунца. Ја, неверник, атеиста, материјалиста, гледао сам чудо својим очима. Затим је прелеп мирис испунио просторију. Био сам запањен оним што сам видео, јер сам у том тренутку схватио да је старац све време био у праву.

Позвао сам своје родитеље и испричао им све шта сам видео и доживео. Био сам љут, јер ми никада нису говорили о постојању Бога. Тада сам позвао моју родбину и пријатеље, и замолио их да дођу и да ми говоре о вери о којој никада нисам раније ни од кога учио. Оче драги, ја сада верујем да Бог заиста постоји. Зато Вас молим да ме исповедите и да ме причестите.

Слава Богу!

Антониос Тенедиос (Скалохори, Грчка)
Превод са енглеског Б. С.

Извор: johnsanidopoulos, Манастир Лепавина

http://www.prijateljboziji.com/_Od-neverja-do-vere/29192.html

[Данче*]

Мироточива икона Свети Николај Романов у Чачку.

 

[Данче*]

Чуда Божија у подмосковском градићу

 

За верујућег човека чудо представља још јаче учвршћење у вери. За неверујућег, али који трага да спозна Бога, то је један од могућих путева да уђе у веру. Али, ако је човек у дубини бића неверујући, таквога сигурно никакво чудо неће уверити да Бог постоји.

 

У пролеће 2001. године први пут сам чула ову необичну причу. Наиме, у малом подмосковском градићу, код једне благочестиве жене, лично у њеној кући, замироточило је неколико икона…У том тренутку сам била веома узбуђена од таквог сазнања, али нисам могла ни да претпоставим да ће баш мене, грешну, милосрдни Господ већ за неколио дана удостојити - да својим рукама дотакнем то чудо.

 

Увек су се у Руској Православној Цркви, током многих векова, догађала чуда. То је - или, недостижна моћ црквених Тајни, нарочито, велике Тајне Причешћа… То су нетрулежне мошти или мироточиве главе светитеља… То су чудотворне иконе, - иконе, које су нам дате од Господа, преко којих нам отвара прозор у Виши свет…

 

Домаћица о којој је реч је 2001. године, по благослову свог духовног оца, везла је Плаштаницу за Свету Пасху Господњу. Једва је стигла да је извезе до Великог Петка, и, одједном је схватила да се то једноставно догодило чудо. Апсолутно је немогуће завршити тако велики посао за свега четири дана. У сваком другом случају то би трајало неколико месеци. Пошто је завршила рад, клекла је на колена и са искреном скрушеношћу почела да се моли Господу да јој опрости грех што је неколико пута у току везења нехотице иглом додирнула Његово пречисто тело. Одједном је осетила како се по соби, у којој је обично везла Плаштаницу, шири неземаљски мирис непознатог порекла. Необична радост испуни душу честите жене. Пожеле да о томе одмах исприча свима, а онда се присети: - «Ако ја о овоме будем испричала свима, можда ће све одједном да нестане» И уплаши се. Није желела да се растане са чаробним облаком благодатног мириса. Однесе у храм извезену Плаштаницу и вративши се кући после службе откри да са иконе светих новомученика и исповедника руских, коју је тек недавно купила у свом храму, обилно тече миро…На празник Радоницу, који се поклопио са даном славе Иверске иконе Мајке Божије, замироточила је Иверска икона. Домаћица позва децу и узбуђено рече: - « Изгледа да ће нашу кућу задесити нека несрећа – моје иконе су заплакале». Тек након недељу дана, када је икона Распеће Христово почела обилно да мироточи, жена је кренула да се исповеди: - «Оче, у мојој кући се нешто дешава...» Када је свештеник узео у руке једну од икона и покушао да је обрише чистим пешкиром, испод његове руке поче да тече миро у виду фонтане.

Од тога дана много тога је преживљава ова честита жена у чијој кући се догодило чудо. Извесно време чак ни свештенство није могло да формира јединствено мишљење - шта да се учини са иконама. Једни су предлагали да се све иконе однесу у храм Божији, други су категорички тврдили да је потребно затворити врата од собе и молити се, молити… Њихово мишљење је да се чудо и догодило због сопственог греха: - « Па моли се сама, моли за опроштај грехова...» Али, на потпуно необјашњив начин, иконе су постепено почели да посећују људи са свих страна. За време Божићног поста поново смо посетили ову необичну кућу. Видели смо, како се у једној обичној кућици, на једном обичном месту, на многим иконама почињу да догађају видљиве промене, многе иконе почињу да се обнављају, да мироточе, детаљи на иконама дорађују се и украшавају дивним бојама. Показали су нам тада старинске потамнеле иконе које су недавно донете из куће која је потпуно изгорела. Домаћица је настрадала у пожару, а када су људи почели да раскрчују згариште, наишли су на нејасне црне даске. Када су хтели да их баце на отпад, неко је једва приметио да су то уствари биле иконе. Ту су се по Божијем промислу нашли благочестиви верници који су саопштили адресу необичне кућице у подмосковљу, рекавши да се тамо још оштећеније иконе враћају у живот. И, истина. Данас су се ти, рекло би се, безнадежно упропаштени ликови светитеља на иконама, већ потпуно обновили.

Недавно је у ову кућу издалека допутовао један постарији мушкарац. Ушао је у собу и скаменио се. Када је дошао себи, рече показујући на велику икону Покрова Пресвете Богородице: »Ова девојка нас је за време рата извела из окружења. Ја сам је запамтио за цео живот. На њој су чак и чарапице биле такве - са жутим пругицама... Ми смо били опасно окружени непријатељским тенковима. Ни од кога није било могуће добити помоћ и ми тада, колико смо могли јаче, почесмо да се молимо Господу. Верника међу нама готово да није ни било. Тек по неко од нас је имао крстић на врату, коме је мајка дала на поласку, некоме жена… На сав глас смо се молили : «Господе помози!» Војници су били готово деца. Око нас су певале птице. Небо ведро, ведро као да се сама природа опраштала са нама. А ми смо желели да живимо… до суза…

 

И одједном - чудесан бол у очима. Код некога у стомаку, леђима… И неподношљиво јака светлост… као да није земаљска. Подижем очи и видим - сасвим ниско изнад нас, на облаку, стоји девојка. У рукама јој је шал модро плаве боје, са љубичастим одсјајем. Очигледно је да је девојка врло висока, али, подићи очи више уопште није било могуће од светлости која је пекла. Апсолутно не знам како, али ми смо остали живи!»

«Па видите, управо ту икону», - рече домаћица, - « мени је донео један војник. Он је једноставно дошао и дуго је, дуго ходао по соби блед, блед од нечега што је доживео. Затим, када се већ спремао да оде, упитао је: - « Па како ћу ја сада да живим?» Ја му кажем: - «С Богом, сине. Само с Богом!» Следећег дана се вратио и донео ми икону Богородице Умилење пред којом се Серафим Саровски молио за Русију на камену хиљаду дана и ноћи. Ту се тада задесио отац лично. Погледа на икону и упита војника зашто је баш тим бојама насликао икону, зар других није имао. «Имао сам, али, баш такву сам је синоћ видео», - одговори младић. Ето каквих све сусрета има и на то нико не може да остане равнодушан.

Однекуд, испод многих светиња, (шта да се ради – тескоба је), домаћица узима икону Сергија Родоњешког обилно окупану миром тако да капи падају право на под. Збуњен, он брише миро чистом ватом и ставља у кесицу. «Ево, погледајте, преко лика игумана Руске Земље, пројавила се икона Мајке Божије Тражитељице погинулих. Не знам шта да мислим, ми одиста страдамо...» – и упитно поглада на нас.

Цео сат времена смо пажљиво слушали многе приче домаћице куће. Узимала је час једну икону, час другу. Свака светиња има своју причу, тачније, своју судбину. Чини се да је цела православна Русија овде донела своје иконе – иконе које опомињу. Велики је број бројаница, пакетића испод светиња, крстића и привезака с иконицама и именима. Свако православно срце зна да нам се крвоточива знамења шаљу као последња опомена за укрепљење Вере Христове. Чудесни, никаквим речима неописиви дивни густи мирис блгуханија шири се свуда око нас. Домаћица нам рече да је већ почела да разликује од које иконе се шири који благоухани мирис. «На пример, од иконице Јована Претече – шири се мирис шумских јагода. А од иконе Матронице, блажене Матроне Московске, шири се мирис пољског цвећа. Чудо. Сваког секунда се сусрећеш са њим».

 

Старе иконе, папирне литографије с ликом светитеља, хиљаде икона - мироточе данас у разним крајевима Русије. Божија благодат рушећи све законе материјалног света излива се с Небеса преко њих на нас. Ето како нам тајанствено и загонетно Господ даје знак свог невидљивог присуства у свету видљивом, реалном. Основно је да се схвати, да би нам ова светост помогла, да морамо да се усавршимо, да се очистимо од греха, да изменимо своју греховну природу.

За верујућег човека чудо представља – још једно учвршћење у вери. За неверујућег, али који трага да спозна Бога, то је један од могућих путева да уђе у веру. Али, ако је човек «принципијелно» неверујући, то га сигурно никакво чудо неће уверити у то да Бог постоји. Зар није написано : - «Нико не долази Сину ако га Небески Отац не призове». Помрачен безверјем, човек не види разлику између таме и Светлости. Не види пружену Милосрдну Десницу Спаситеља ка њему. Домаћица каже да се понекад, мада ретко, догађа да је израз лица њених икона савршено равнодушан. «Неки људи наврате, ћутке погледају и одлазе као да ништа нису видели».

А чудо Божије је уствари свуда око нас. И не треба да се меша са нашим људским разумом. Зато се оно, на крају крајева, и зове чудо, јер немогуће га је објаснити, јер излази из оквира физичких закона природе и никаква наука не може да објасни његово деловање сопственим законима. Оно се и догађа по законима другог Света и носи са собом Виши Тајни смисао.

Можемо да не знамо, можемо да не видимо, можемо да не верујемо, али, хтели ми или не – сви се ми крећемо пред очима Божијим. И све наше заслуге на Земљи види Господ: да ли се само због себе толико трудимо или због вечности... Нико не зна када ће доћи време Велике Жетве Господње – Свеопште васкрсење… 

 

Р.Б. Наталија, "Благословение-инфо", www.blagoslovenie.ru,

 

http://www.prijateljboziji.com/_Cuda-Bozija-u-podmoskovskom-gradicu/29435.html

[Данче*]

Чудо у Дечанима

По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром, да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба, Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције, коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали.

По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.

Извор: Манастир Високи Дечани

 

[Данче*]

Зимско чудо

 

УРАЛ: НА ТЕМПЕРАТУРИ ОД -30 степени - ПРОЦВЕТАЛА ВРБА

Ова вест нам је дошла са великим закашњењем. Ипак, то што се догодило у Свето-Тројицком архијерејском конаку града Невјанска, ноћу, уочи четвртог децембра, може да се назове једино чудом. Ево како о овој појави прича економ конака, отац Георгије Вахрушев.

- Много пута сам чуо да је на празник Ваведења у храму Пресвете Богородице, у неким црквама наше земље, процветала врба. Међутим, то се приписивало - или климатским условима тог места где се налази храм, или аномалији у децембру месецу услед високе температуре ваздуха. И ево, то се догодило сада у нашем храму!

Почетак овог децембра на Уралу је, како многи знају, упамћен по температури од минус 30 степени. Ипак - наставља причу отац, - трећег децембра увече парохијани храма приметили су необично набрекле пупољке на врби која расте у црквеном дворишту на пет метара од саме цркве. Молитву смо почели баш поред дрвета.

 

Неки су улазили у храм да се загреју и поново се враћали да би видели како је дрво све јасније, из минута у минут, давало знаке свог оживљавања. А у поноћ, наочиглед пет - шест људи, на гранама су се појавили бели пахуљасти цветићи.

Отац Георгије Вахрушев прича и о следећој интересантној чињеници:

- Наиме, сам молебан и моменат отварања пупољака на гранама био је снимљен на видео камери. Касније, при прегледању снимка, јасно се видело и необично светлуцање око дрвета - на стотине малих пламичака који се дижу од грана негде у висину.

Сада један број необичних гранчица врбе украшава поједине иконе у храму, а многе су парохијани понели кући. Али, на самом врху крошње цветови се истичу до данашњих дана, баш као својеврстан доказ за оне, који не верују у ово чудо.

 

Пријатељ Божији

Вест на руском и видео снимак погледати овде (кликни).

[Данче*]

Чудо Свете Марине

 

Запањујуће савремено чудо Свете Марине на острву Андрос.

Исцељење Андреја Вассилиу са Кипра

У Грчкој су добро познати са телевизијских програма, јер су тражили донатора за њиховог дечака Андреја, који је патио од леукемије. Донатор је заиста пронађен и родитељи су почели припреме за њихово путовање у Хјустон, Тексас САД, где је трансплантација коштане сржи требало да буде извршена. У међувремену, они су се молили Господу Исусу Христосу да спасе њиховог дечака.

Пре него што су отпутовали у САД родитељи су чули за чуда Свете Марине и позвали су манастир Свете Марине, који се налази на острву Андрос у Грчкој, тражећи Њен благослов. Настојатељ манастира, архимандрит о. Кипријан, обећао им је да ће се молити Светој Марини. Он је такође пожелео родитељима да Света Марина буде са Андрејем у операционој сали, да му помогне. Са благословом Старца Кипријана и јаком вером да ће Света Марина заиста помоћи, породица Вассилиу се запутила у САД.

Након неопходних тестова пре операције, које је Андреј морао да прође, био је одведен у операциону салу. На кратко време, пре почетка саме операције, хирурга, који ће оперисати Андреја, дошла је да посети нека „жена“. Она се представила као Андрејев доктор и затражила да јој се дозволи да посматра операцију.

Разговор који је уследио показао је да та жена заиста јесте доктор. Међутим, хирург је одговорио да лекарима „споља“ није одобрено да буду присутни у операционој сали и да је такав пропис његове медицинске екипе „да лекари који нису у тиму не буду укључени у деликатним операцијама“. Међутим, упорност жене је уверила хирурга да јој дозволи учествовање у операционој сали. Али пре тога, он је замоли да остави своје координате (вероватно, акредитивно писмо) на администрационом столу. Непозната лекарка учини како је хирург рекао, а затим је ушла у операциону салу са хирургом. Током рада, дала је неколико упутстава у погледу напретка поступка. Операција је добро протекла и на крају је хирург захвалио „жени лекару“ и изашао из операционе сале.

Андрејеви родитељи одмах су дошли да се распитају о исходу операције. Хирург је одговорио да је све добро прошло, додајући да не може да разуме зашто су довели Андреја овде, када он има тако доброг доктора. Родитељи су били веома изненађени и одговорише да они нису довели никаквог доктора са њима. Хирург је инсистирао; рекао им је да је, изашавши из операциона сале, Андрејев „лекар“ тамо остао мало дуже са остатком оперативног тима и због тога је вероватно и даље у близини. Предложио им је да је потраже. Потрага за њом се показала бесмисленом, као да „жене доктора“ нема нигде около. Вассилиу пар је закључио да мора да је неки лекар из Грчке или Кипра, који је одлучио да допутује у САД, дао свој допринос овој деликатној операцији. Они су изразили жељу да сазнају ко је она, тако да могу да јој се захвале. На хирургов предлог су отишли у управу до административног стола да провере њене кординате.

То је било крајње изненађење, када су прочитатали да се непозната жена потписала са именом „Марина из Андроса“. Сузе захвалности и радости напунише њихове очи када се сетише Старчевих речи у манастиру, када је рекао да би желео Андреју да има Свету Марину у операционој сали да му помогне. Андрејеви родитељи су поделили са медијима своју радост, за успешну операцију и Андрејево опорављено здравље и чудо које су примили. Вассилиу породица се заветовала да ће цела породица сваке године долазити у манастир на празник Свете Марине. Старац Кипријан каже да породица долази сваког лета, путујући из Лимасола на Андрос, да се захвали Светој Марини за Андрејево исцељење.

 

 

Преузето

The Miracle of Saint Marina for Andrea Vassilion of Cyprus

 

http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/lepota-zivota/2014/11/25/cudo-svete-marine

[Данче*]

Крст на небото - Брод на спасението

https://fbcdn-sphotos-e-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xfp1/v/t1.0-9/1935552_135512091080_3998753_n.jpg?oh=0244c8d77827d760708f8ec031f58f46&oe=550C23C3&__gda__=1426692239_370f1a0be57df499da38cdb6abe41052

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xfp1/v/t1.0-9/1935552_135512096080_1226853_n.jpg?oh=0dcd734844f82faac3183f0c9229fbf3&oe=550D94C4&__gda__=1427337608_ed669a9006452f134c4371402c33d7f4

Сликано у/на Бигорски

Monastery "St. John the Baptist - Bigorski"

[JESSY]

Чудо у Ниниви

Додао садржај:: Пријатељ Божији

 

Мноштво хришћана који живе на подручју дјелимично окупиране „Исламске државе“ Ниниве говоре о чуду јављања Пресвете Богородице, па је поводом тога у многим храмовима и манастирима Блиског Истока служено благодарствено богослужење.

 

Мноштво вјерних хришћана који живе на подручју дјелимично окупиране „Исламске државе“ Ниниве говоре о чуду јављања Пресвете Богородице, саопштава либански информативни портал tayyar.org, позвајући се на новинске агенције.

 

Око двадесет и један час 21. јануара очевици који су се налазили у различитим дјеловима градова Алкаш и Анкава били су свједоци необичне појаве: на потпуно тамном ноћном небу засвијетљела је јарко-црвена фигура која није блиједила неколико минута.

Ватрени лик потресао је мјештане: према мишљењу већине вјерника Нинивијаца, фигура није била ништа друго него силуета Пресвете Богородице, која је добро позната хришћанима из иконографије и црквене скулптуре.

Чудесан догађај имао је широк одјек у хришћанској заједници Ирака.

Тако је, сагласно исказима избјеглица, чудо јављено страдајућим хришћанима као утјеха и укрепљење у њиховим невољама. Како сматрају вјерници, појава Богородице јесте знак брзог повратка изгнаника у своје домове и пад власти терориста „Исламске државе“.

Напомиње се да је прошле седмице, поводом јављања чуда, у многим храмовима и манастирима Блиског Истока служено благодарствено богослужење.

Са арапског: Фарес Нофал
Са руског: Марија Живковић
Извор: Православие.ру

[Ignjatije]

У Грузији исцјељена дјевојчица Ана Цицикашвили код иконе „Умилење“

 

 

Више од мјесец дана у Грузији се налазила чудотворна икона Пресвете Богородице „Умилење“, копија оригиналне иконе пред којом се молио преподобни Серафим Саровски.

 

Она је боравила по многима крајевима Грузије. Новинар Ирма Харшиладзе прикупља свједочанства о чудима која су се десила од свете иконе. Ево једног о коме је писано у часопису «Квирис палитра» („Недјељна палета“).

 

О том чуду прича Наталија Цицикашвили, мајка излијечене деветогодишње дјевојчице.

 

Кад се са кћерком враћала кући са часова пјевања, дјевојчици је одједном позлило. Пала је у несвијест. Хитна помоћ је пребацила дјевојчицу у болницу. Мала Ана није могла да хода. Послата је на испитивање које није дало резултате… Њена мајка Наталија прича: „Када се у нашој породици десе велика искушења, ми обично запалимо свијећу крај Дванаест јеванђеља. Запалила сам је и тада. Читава породица се молила. Ану су причестили неколико пута заредом и 19. децембра, на дан светог Николе, одвела сам дјевојчицу неурологу. Констатовали су да има неуролошку инфекцију и рекли да се хитно пошаље за Тбилиси, гдје би јој дали неку инјекцију која би јој могла помоћи. Одвели смо је на клинику Иашвили, гдје је добила тешке нападе. Дежурни љекари су се плашили да процес не захвати и руке. То је било између суботе и недјеље, а у понедјељак је требало да почну са испитивањем.

 

Чудотворну икону 20. децембра довезли су у Гори, али ми смо већ били у Тбилисију и нисмо могли отићи да јој се поклонимо. Мој супруг је набавио за кћерку малу копију те руске чудотворне иконе. Такође јој је донио плаву мараму на којој је насликана Пресвета Богородице. Дјевојчица је одмах ставила мараму, притисла икону на груди и почела да се моли. Имам фотографију коју сам снимила у болници. И ми смо се молили са кћерком. А када је почело испитивање, љекари нису нашли никакве аномалије, рекли су да је све у реду и без лијечења послали су нас кући. Чим смо стигли кући отишли смо да се поклонимо чудотворној икони, која је дошла из Русије. Икона је већ била у храму Светог Ђорђа, који се налази при гимназији. Ана је понијела своју икону у цркву. Прошла је испред, иако прије тога није могла да хода. Положила је своју малу икону на оригинал. И клекнувши на кољена почела да се моли. Управо тада, миро је прешло на нашу икону. То је било невјероватно.

 

Дјевојчица још јуче није могла да се попне уз степенице, а сад је читав час на кољенима слушала молебан. Онда је устала и почела нормално да хода! Наша икона такође је почела да мироточи. А када су икону однијели у Тбилиси, у Сионски сабор, Ана нас је дуго молила да се још једном поклони пред иконом прије него је одвезу за Русију“.

На питање новинарке Ана је сама говорила о себи: „Наслонила сам своју икону на чудотворну икону и одслушала читав молебан, на кољенима, и на крају сам замолила Богородицу: ‘Мајко Божија, молим Те, сачувај моју породицу од свих искушења и болести’.“

 

Са грузинског: Тамара Манелашвили

 

Са руског: Марија Живковић

 

Извор: http://www.pravoslavie.ru/news/76882.htm

 

http://blogs.svetosavlje.org/vesti/archives/19010

[JESSY]

Прије више година један брачни пар из Турске (конкретно из рејона Антакија, некадашња Антиохија) обрео се у Паризу. Тамо су се запослили и населили у предграђу Париза. Њихова имена су Есат и Севим Алдидароглу.

 

У њиховој кући, у Паризу, увијек се може видјети мноштво посјетилаца, не само из Француске, него и из иностранства. Они долазе да виде икону, коју глава куће зове чудом.

Православна византијска икона Мајке Божије, коју је породица добила у Антакији и донијела са собом у Париз (иако су они муслимани) почела је да мироточи, пише грчки портал Ромфеа. Како говоре сами Алдидароглу, икону им је поклонио православни монах, Грк из Либије 2006. године. Тек што су они добили ту икону одмах су осјетили њену велику светињу, од тада се у њиховј кући зацарио некакав необјашњиви мир.

Када су стигли у Париз, икону су са страхопоштовањем узели са собом. Чим је икона постављена у посебну просторију у новој кући, она је одмах, према тврдњама супружника, почела да плаче. Вијест се брзо проширила не само међу Турке него и међу хришћане. Икона „Свесвета Дјева“, како ју је зове турска породица, одмах је постала мјесто поклоњења и извор чудеса.

Вијест о новој икони проширила се буквално по читавом свијету и сада долазе људи из Њемачке и Белгије да се поклоне икони Мајке Божије.

 

Есат Алдидароглу прича да је недавно дошла млада невјеста која никако није могла да затрудни, што је довело скоро до краха брака. Жена се дуго на кољенима молима крај иконе Богородице и буквално након неколико дана она је позвонила и са сузама испричала да се десило чудо и да је трудна.

Скептицима портал Ромфеа представља фотографије чудотворне иконе из кући турске породице у Паризу, као и текст из турског часописа под назвивом „Чудо Мајке Божије у дому једног Турчина“.

 

 

 

http://www.prijateljboziji.com/_Promirotocila-ikona-Majke-Bozije/37963.html

[dzo ni]

баш пуно чуда. да ли постоје нека чуда која се испољавају кроз звук? рецимо, да се из иконе чује мелодија. мени је причао један египћанин да је чуо за такво чудо у месту Nagaa Adam Agha.

[Жедни]

Na stotine vernika iz čitave Makedonije pohrlilo je u pravoslavnu crkvu Svetog Dimitrija u Skoplju da vidi čudo - ikone koje su počele da sijaju, za sada iz nepoznatog razloga.

 

 

"Ovo je pravo čudo, počelo je juče na centralnom delu ikonostasa, zlatna boja je veoma vidljiva, a ta pojava se nastavlja", rekao je sveštenik Dimče Malinov Franas presu.

 

Prema tvrdnjama sveštenika crkve Sveti Dimitrije, ikone i freske u pravoslavnoj crkvi počele su da sijaju i izgledaju kao da ih je neko čistio.

 

 

"Možete videti ikone kako se same čiste od vrha prema dole", kazao je Malinov.
Novinar AFP naveo je da je posmatrao ikone i da, dok ih posmatrate, izgleda da one postaju sve svetlije.

 

 

Poglavar Makedonske pravoslavne crkve, arhiepiskop Stefan došao je danas da poseti crkvu Svetog Dimitrija, ali nije dao nikakav komentar.

 

Извор: http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/316460/Cudo-u-crkvi-Svetog-Dimitrija-u-Skoplju

[Ignjatije]

Tanjug | 09. 04. 2012.

[Банатски деран]

бедан покушај расколника.

[vitomirperic]

Иако су у расколу, чудо се дешава зарад народа божијег верујућег и простодушног.

Sent from my iPhone using Tapatalk