Православна чуда

[marija]

ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA POMOGLA MNOGIM BRAČNIM PAROVIMA DA STEKNU POTOMSTVO

ratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi.

Požarevljani Boban (45) i Slađana Mitić (42) poslije 20 godina zajedničkog života dobili su sina Ognjena.

-Kum Draško mi je dao dva zrna grožđa iz manastira Hilandar, od loze koju je posadio Stefan Nemanja. Posrećilo nam se, i sad smo presrećni. Nikad nijesmo gubili nadu da ćemo jednog dana i mi dobiti dijete. Konačno, poslije mnogo godina, dobili smo sina, a ako Bog da, biće ih još, kaže srećni otac Boban.

Njegova supruga Slađana kaže da su obilazili mnoge ljekare i institute i svi su im govorili da su rezultati dobri i da će imati porod.

-Na sreću, nije nam trebala vantjelesna oplodnja, iako smo se bili dogovorili sa ljekarom, dodaje srećni otac.

Bratstvo manastira Hilandar daje pismena uputstva neplodnim supružnicima prikupljena iz Svetog pisma. Loza stara hiljadu i više godina izinikla je na južnoj strani saborne crkve Hilandara. Njeno stablo niče iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba Svetog Simeona (Stefana Nemanje), koji se nalazi pored istog zida s unutrašnje strane hrama. Hilandarsko predanje o toj lozi kaže: -Kad je od smrti Svetog Simeona (26. februara 1200.) proteklo sedam godina i kad je Sveti Sava došao iz karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju svoga oca u Srbiju radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutješno plakali. Tada se Sveti Simeon u snu javi igumanu Metodiju i kaže kako je i koliko potrebno da njegove mošti budu prenijete u rodnu grudu. Zauzvrat i utjehu hilandarskom bratstvu iz praznog njegovog groba iznići će vinova loza i dok ona bude rađala dotle će i njegov blagoslov počivati na Hilandaru.

Loza se održala i do naših dana; svake godine, bez izuzetka bogato rađa, i predstavlja veliko čudo Božje. Od njenog ploda razrješuje se neplodnost supružnika koji s vjerom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Najstarije sačuvano predanje o ovome potiče iz 1585. godine kada je jedan Turčin doveo svog sina prvijenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju djecu, po upotrebi grožđa loze Svetog Simeona.

Od onda do danas ovaj sveti srpski pravoslavni manastir neprekidno čudotvorna zrna grožđa dijeli poklonicima, ili ih dostavlja, u naše dane, poštom, onima koji im se pismom obrate.

Nekad su iz Rusije vjernici masovno dolazili na Svetu Goru i tražili ovo grožđe. Danas ga potražuju i iz Srbije, Crne Gore i Grčke, jer su, naročito u poslednje vrijeme, rezultati njegove upotrebe zadivljujući.

Bratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi, kako bi se povremenim objavljivanjem toga jačala vjera i drugih bezdjetnih bračnih parova.

Pravila korišćenja čudotvornih zrna..

Oni koji žele da po Božjem blagoslovu imaju plod utrobe svoje treba da se obrate molitvama svojim Svetom Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atoske i dobio dar od Boga da čini čuda – da driješi neplodnost onih supružnika, koji vjerom njemu pribjegavaju.

U jedno sledovanje spadaju tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u litar osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju prije svakog jela za četrdeset dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga preostala dva. Za ovih četrdeset dana supružnici treba da ispunjavaju sledeće pravilo: da jedu samo posnu hranu, da čine svakodnevno po pedeset poklona, dvadeset pet ujutru s molitvom: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas", i dvadeset pet uveče sa molitvom: "Prepodobni Oče Simeone, moli Boga za nas".

Ko želi može da udvostruči poklone, tojest, da doda još pedeset poklona dnevno s molitvom: "Presveta Bogorodice spasi nas".

Za to vreme supružnici treba da se uzdržavaju od svoje supružanske postelje. Po isteku tih četrdeset dana supružnici su dužni da se ispovijede i pričeste Svetom tajnom Pričešća i tada će im Gospod, po vjeri njihovoj, blagoslovom svojim podariti plod utrobe njihove.

Poslije začeća, za svo vrijeme trudnoće i dojenja djeteta, supružnici su dužni da potpuno prekrate i isključe supružanske odnose i da žive cjelomudreno – u moralnoj čistoti.

манастир Лепавина

[marija]

Sa strahopoštovanjem su vernici celivali ikonu Svetog Vasilija Ostroškog niz koju su se obilno slivale kapljice svetog mira ispunjavajući miomirisom celu crkvu kao i prostor oko crkve.

Vraćajući se iz Crkve sa bdenja oglasilo se telefonsko zvono: javili su nam da nam je jedan darodavac poklonio besplatno putovanje na Frušku Goru,. koji ne želi da se njegovo ime zna i poučavajući nas Jevanđeljskim primerom «da ne zna levica šta čini desnica».

Grupa poklonika je autobusom krenula 14.09.2008. godine u nedelju rano ujutru u 02.00 časa iz Banja Luke da bismo stigli na vreme na Bogosluženje u manastir Rakovac na Fruškoj Gori.

Crkva Svetih bezsrebrenika i čudotvoraca Kozme i Damjana se napunila vernicima koji su se tiskali da se poklone mirotočivoj ikoni Svetog Vasilija Ostroškog. postavljenoj na sredini crkve na nalonju ispred Carskih Dveri. Sa strahopoštovanjem su vernici celivali ikonu svetitelja niz koju su se slivale kapljice svetog mira.

Iguman manastira otac Varnava (Radusinović) je služio svetu Liturgiju a prisluživao je đakon Aleksandar (Ljubanić). Za vreme Svete Litugije mirotočenje se pojačalo, ikona se orosila, niz ikonu su potekle jače struje mira, a crkvu je ispunio divan nezemni miris. Po rečima vernika za vreme pojanja Heruvimske pesme osećali su se lako i radosno kao na krilima, posetila ih je blagodat Božija.

Posle Svete Liturgije ispred ikone svetitelja pročitan je akatist svetom Vasiliju Ostroškom.  Svi vernici su pomazani svetim mirom, deljena je nafora i svi su dobili na blagoslov malu ikonicu Svetitelja koju bi priložili mirotočivoj ikoni, još jednom su se svi poklonili ovoj ikoni koja se sada prosto kupala u miru. Ikona je obložena komadićima vatice natopljene mirom. Rekli su nam da su ikonu dovezli samo na jedan dan iz malog sela Noćaje iz Mačve ovde na poklonjenje vernicima. Ova ikona je dugo stajala u prodavnici jer niko nije hteo da je kupi, a onda kada je đakon Aleksandar kupio počela je da mirotoči uoči praznika Svetog Vasilija Ostroškog.

U ovom manastiru se nalazi i čudotvorna ikona Majke Božije Rakovačke. Posle svete Liturgije bilo je posluženje u manastirskoj trpezariji, a onda obilazak još tri fruškogorska manastira.

U manastiru Jazak posvećenom Silasku Svetog Duha na apostole poklonili smo se moštima cara Uroša i svetiteljke Anastasije. U manastiru Mala Remeta posvećenom Pokrovu Presvete Bogorodice nalaze se mošti svetog Đorđa kao i čudotvorna ikona Majke Božije Remetske koja posebno pomaže bezdetnim roditeljima da steknu potomstvo.

Manastir Ravanica-Vrdnik.čuva delić moštiju svetog Cara Lazara od čijeg kivota vernici nisu mogli da se odvoje, s ljubavlju mu se obraćajući molitveno s rečima da ih blagoslovi i daruje im hrabrost i jaku veru, da sačuva verni narod na Kosovu i Metohiji, da pozdravi svu svoju srpsku vojsku na nebu… «Ti znaš, sveti Care Lazare da te mi volimo, zaštiti nas i sačuvaj u sve dane našega života...»Dirljivo je bilo slušati pored kivota ove tople molitvene uzdahe ljudi koji nježno, kao sa živim razgovaraju sa svetiteljem. U manastiru se nalazi i kivot sa moštima svetiteljke Anastasije, kao i ikona Majke Božije na kamenoj ploči iz 13. vijeka.

U Banja Luku smo se vratili uveče oko 22.00 časa, zadovoljni i ispunjeni radošću Hristovom i blagodarnošću Bogu što smo se udostojili poklonjenju mirotočivoj ikoni Svetog Vasilija Ostroškog na ukrepljenje vjere, kao i mnogim svetinjama naše Svete Fruške Gore.

[marija]

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/693_SvVasilije.jpg&size=500

Dve godine je na polici eparhijske prodavnice u Sremskoj Mitrovici stajala ikona izrađena na običnoj medijapan ploči, dok je nije kupio đakon. Kroz njegov dom su prošle stotine vernika i nevoljnika od kada se na njoj pojavila tečnost izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onom koji mirotoče mošti svetitelja..

Proplakala ikona svetog Vasilija Ostroškog u kući đakona Aleksandra LJubanića u mačvanskom selu Noćaj, petnaestak kilometara od Sremske Mitrovice – vest je koju svaki skeptičan novinar prima s znatnom dozom neverice. Od 11. maja, kad su ukućani to primetili, pred njom su prošle stotine ljudi željnih da se molitvom spasu nevolja ili bolesti.

Nedaleko od noćajske crkve je spratna LJubanićeva kuća s tipično “beskonačnim” dvorištem, a u uglu prijatnog velikog dnevnog boravka kućni oltar s desetak ikona i kandilom koje neprestano gori. S đakonom sede supruga mu Zorica i njihovi prijatelji prota Ivan Radović i veterinar ovdašnji Nebojša LJeskovac. Velim kako sam došao da proverim da li ikona zaista plače. Odmah me upozoriše na zabludu i dobih pouku iz pravoslavlja.

– Ogromna je razlike između plakanja i mirotočenja. Kad pravoslavne ikone plaču, najavljuju velike nesreće srpskog naroda, kao što je bilo pred “Bljesak” i “Oluju”. Poslednji primer se zbio u Kragujevcu, kad se u porodilištu za 24 časa rodilo više Kineščića nego Srpčića. Mirotočenje je suprotna pojava. Iz desne ruke svetitelja, kojom on blagosilja, baš kako se dogodilo ovoj ikoni, može izaći samo na dobro – objasniše mi.

LJubanić je ikonu kupio u eparhijskoj prodavnici u Sremskoj Mitrovici. Prodavac i student teologije Veljko Grubač svedoči da se iznenadio što je odabrao baš tu, koja je dve godine stajala na polici.

– Čim sam je ugledao, reših da je kupim, mada je bila skuplja i od onih s pozlatama. Dan pred Svetog Vasilija Ostroškog, dok sam dosipao ulje u kandilo, primetim da je vlažna, ali sam bio uveren da je to od kandila koje visi baš iznad nje. Istovremeno, prijatan miris koji se širio celom kućom poterao me da potražim uzrok. Žena i ja smo dugo tražili po kući i konstatovali da miris dolazi iz pravca ikone. Zorica je u jednom trenutku dodirnula kap koja se skupila baš na kažiprstu desne ruke svetog Vasilija. Iznenadila se jer to nije bila voda nego nekakva uljana masa izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onome koji mirotoče mošti svetitelja. Odmah sam pozvao paroha Ivana Radovića da očita molitvu. Dok je čitao, prva kap je kliznula niz ruku sveca – uzbuđeno priča Aleksandar.

Prve večeri su tri sveštenika čitali molitve, drugo veče njih devet, među njima i prota valjevski Nenad Andrić, koji je u Noćaj došao zbog ove ikone. Vest se brzo pronela i susedna mesta, pa su sve brojniji vernici počeli da dolaze u kuću LJubanića. Ikona je stalno i obilno mirotočila.

– Stiži ljudi iz Šapca, Bogatića, Mitrovice, Beograda, Valjeva, Novog Sada… Pale sveće, mole se za spas duša svoje i svojih najbližih, za ozdravljenje – kaže mladi đakon, i dodaje da je mnogo i onih koji ne veruju, pa dođu da se uvere da je to prevara – najčešće tvrde da se drvo na kojem je slikana suši pa iz njega curi nekakva smola.

Pitali smo i stručnjake za preradu drveta koji tvrde da je nemoguće da iz medijapana, na kojem je urađena, krene bilo kakva tečnost. Punih deset dana ona je mirotočila, a potom prestala. I onda, 12. jula, na Petrovdan, hramovnu slave noćajske crkve, nastavila i od tad ne prestaje.

Đakon ne želi da govori o primerima nevoljnika kojima je čudotvorna ikona pomogla.

– Mnogo je priča o tome. Najpotresnija je o slepom dečaku koji sad uspeva da razazna svetlo i tamu. Meni je važnije da vidim izraz blagosti na licima ljudi koji dođu do ikone. Za mene je ona i presveta i čudotvorna, a ako nekom pomogne – tim bolje – kaže LJubanić, i napominje da su vrata njegovog doma širom otvorena za sve nevoljnike.

Prota Radović veli da možda i nije dobro što ikona postaje predmet medijske pažnje, jer je u mentalitetu ljudi da crkve i manastire posećuju samo kad su u nevolji. Zato ovu ikonu nedeljom nose na liturgiju u seosku crkvu kako bi što više ljudi moglo da je vidi i celiva. Laži i prevare nema. Po pravoslavnim kanonima, ikona postaje sveta činom osvećenja a tek onim što projavi postaje čudotvorna. Nema zemaljskog zakona niti ljudi koji je mogu proglasiti za svetu. To mogu samo dobra dela koja ona učini.

Diskretno proveramo zid s druge strane. Suv k’o barut. Tog dana supruga Zorica nije još pristavila ručak na šporet. Samo kandilo gori. Ali na drugim ikonama nema tragova kondenzacije. Prstom dodirujemo tečnost s vlažnog rama. Stvarno miriši. Kao ruzmarin. Al’ kao i da nije. Od đakona dobijamo na dar kesicu u kojoj je mala ikonica svetog Vasilija i parče vate natopljeno mirišljavom tečnošću s čudotvorne ikone.

[marija]

LIČNA SVEDOČANSTVA O ISCELJENJIMA OD ČUDOTVORNE IKONE PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/691_bogorodica_lepavinska.jpg&size=500

U časopisu „Put, Istina i Život”, u rubrici „Manastirska hronika”, objavljivali smo svedočanstva o čudesnim isceljenjima i duhovnoj utesi koju su poklonici osetili posle molitve pred čudotvornim ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske..

..Časopis više ne izlazi, ali se isceljenja milošću Božjom i dalje dešavaju. Kao što Bogorodičin izvor celebne vode u našem manastiru ne presušuje ni tokom najsušnijih meseci, tako se i struja iseljujuće blagodati neprestano izliva na duše svih koji sa verom i uzdanjem dođu pred prečisti lik Bogorodice Lepavinske. Nova svedočanstva zahvalnih poklonika donosićemo na web-stranici, a ako Bog da ponovo i u časopisu. Kao uvod u ovu rubriku prenosimo tekst Visokopreosvećenog Mitropolita G. Jovana iz predgovora knjizi „Čuda Presvete Bogorodice Lepavinske”.

O ČUDESNIM ISCELJENJIMA

U Bibliji - u Svetom pismu Starog zaveta i Svetom pismu Novog zaveta - opisani su mnogi događaji koji su iznad prirodnih zakona, i njih nazivamo čudima. U srednjevekovnim rukopisima opisana su čudesa svetih: čudo o nerukotvorenom liku Hristovom, Veronikin ubrus ili čudesno isceljenje edeskog cara Avgara, Plaštanica (Torinsko platno), verige apostola Petra, čuda svetog oca Nikolaja, svetog velikomučenika Georgija i drugih svetitelja. U srpskim žitijama - žtiju Svetog Simeona Mirotočivog (Nemanje) od Stefana Prvovenčanog, žitijama od Domentijana, Teodosija, arhiepiskopa Danila II, Grigorija Čamblaka… - čitamo izuzetno lepe životopise sa čudesnim događajima kao iz Biblije.

O čudesnim isceljenjima i znamenjima u starim srpskim životopisima pisali su nasi istoričari, o starim čudesnim ozdravljenjima i svetim lekarima u starom srpskom slikarstvu kod Srba pisali su i medicinari. U Ohridskom prologu od Vladike Nikolaja imamo pregled godišnjeg kruga svetaca, ceo kalendar, sa mnogim čudesima. U svojoj Nomologiji ili nauci o zakonima vladika Nikolaj izlaže svoja kazivanja o Zakonu Božjem, i tamo gde hoće Bog uklanjaju se zakoni koje je On sam stvorio, menjaju se onako kako On hoće. (…) U apologetici, bogoslovskoj nauci o dokazivanju postojanja Božjeg, ima nomološki dokaz u kome se ukazuje na Zakonodavca u svetu, u svemiru, u materiji, u živim bićima. Ko posmatra slučaj sa vodom primetiće da je ona neposlušna, da izlazi iz okvira fizičkih zakona, jer prelazi iz tečnog stanja u paru prilikom zagrevanja, a na hladnoći se mrzne i širi; đaci onda u školi pitaju svoje učitelje: pa kako to, kada se sva tela na toplini šire, a na hladnoći skupljaju? Zar to nije čudo?

Pa to često gledamo! Jedino to može za utehu da se odgovori. Ovo je teška i odgovorna tema i nije lako dati potpun i zadovoljavajući odgovor, pogotovo onima koji su skloni da se opterećuju okultizmom, astrologijom, magijom, kartama, sanovnicima i stogodišnjim kalendarima, hiromantijom, čitanjem sudbine iz dlanova i kojekakvih crta ("životnih krivulja"), fakirima, dervišima, spiritističkim seansama, somnabulizmom (mesečarstvom), crnom magijom, urokljivim očima i slično.

U isceliteljnim molitvama - molitvama duhovne medicine, kada se sveštenik moli Bogu za svoje verne koji stradaju od duhova nečistih, kad vrši egzorcizme (izgoni nečiste duhove iz onih koji su im se prepustili da ih opsednu) - sveštenik se moli Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetima da isteraju nečastivog iz bolesnika, iz svih delova njegovog tela, i unutra i spolja, i da zlog i lukavog satanu Gospod otera na dno adovo, u bezdan ada, jer je nečastivom najteže tamo gde ne može da sablažnjava, bilo da je posredi jedan ili ceo legion. “Ovaj se rod ničim ne može istjerati do molitvom i postom” (Mk. 29), rekao je naš Spasitelj.

Ako nas snađu nevolje i stradanja, bolesti bilo telesne ili duševne, poslušajmo pouku svetog apostola Jakova kada kaže: “Boluje li ko među vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere će spasti bolesnika, i podignuće ga Gospod, i ako je grijehe učinio, oprostiće mu se”. A ako nam je teško da poverujemo, onda usliknimo sa ocem onog evanđelskog bolesnog mladića govoreći: “Verujem, Gospode, pomozi mome nevjerju!” (Mk. 9, 24).

Mitropolit zagrebačko-ljubljanski i episkop lepavinski G. Jovan.

[marija]

SVEDOČANSTVO 31. Sestra Jasmina 19.05.2009

Pomaže Bog Oče Gavrilo,

moja porodica i ja imamo veliku želju da posetimo Vaš manastir. Molim se dragom Bogu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj da nam milošću svojom  otvore put da dođemo i lično se upoznamo sa Vama. Velika mi je čast da mogu na ovakav način da kontaktiram sa Vama. Kada smo razgovarali telefonom bila sam tako uzbuđena i imala jako pozitivnu tremu sva sam drhtala dok sam slušala Vaš umilni i topao glas, govorila sam u sebi : Hvala ti Gospode na milosti ovoj. Osećam prema Vama veliko strahopoštovanje a u isto vreme zahvaljujući Vašoj duhovitosti imala sam osećaj kao da se godinama poznajemo.

Naš problem je nastao jula prošle godine kada je naš sin do tada potpuno zdravo dete, sportista,oboleo od ulceroznog kolitisa. Za nas je to bio šok. Danima,mesecima bila sam utučena, depresivna,razočarana,dan započinjala i završavala suzama.Danima uplakana a pokušavala bezuspešno da to svoje stanje sakrijem od sina.I stalno sam se pitala, ZASTO. Noćima i danima sam lutala po internetu ,čitala duhovnu literaturu pokušavajući da nađem odgovor na moje pitanje.Podsvesno sam znala da moram da verujem, da se molim,jer sam u jakoj veri i neprestanoj molitvi videla nadu za spas moga deteta i verovala u Božju pomoć i isceljenje moga sina. A onda sam jedne noći ,samo i samo milošću Božjom, pronašla sajt manastira Lepavina.Iskreno,oprostićete mi Oče, do tog trenutka nisam znala za Vaš divni manastir. Bila sam oduševljena divnim sadržajem i duhovnim bogatstvom vašeg sajta.Čitala sam zadivljeno duhovne besede,pouke,odusevila se vašim manastirskim izdavanjima, časopisima...radio Blagovesti...Bila sam sva ushićena.

Vrhunac mog ushićenja bila je rublika čuda Božja kao i ispovesti ljudi koji su doživeli lična isceljenja molitvama dragog Oca Gavrila pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske.Mojoj sreći nije bilo kraja.Govorila sam sebi :ima nade,čuda ipak postoje.Stalno mi  se u glavi vrtela misao da se čuda dešavaju onima koji u čuda veruju.A onda sam se zagledala u lik Presvete Bogorodice Lepavinske.Gledajući njen blagi i mio lik govorila sam u sebi: Majčice Božija,pomozi mome detetu, molim te. Danima i noćima sam se molila Gospodu da nam pomogne da ikona Presvete Bogorodice Lepavinske uđe u naš dom,i da se pred njom molim za ozdravljenje moga deteta.Dragi Bog je milostiv, primio je moje iskrene i sa suzama izgovorene molitve,i kroz par dana ikonica Presvete nase Majčice ušla je u naš dom.Prisustvo ove svete ikone unelo je spokojstvo i duhovni mir u naše živote.Ikonicu nam je poklonio otac Radovan sveštenik u našoj crkvi kome smo beskrajno zahvalni na razumevanju.Neka ga Gospod čuva i podari svako dobro.Da iznenađenje bude veće, posle nekoliko dana dobili smo još jednu malu ikonicu Bogorodice Lepavinske.Danima i noćima klečala sam pred ikonom Bogorodice Lepavinske i sa suzama se molila za spas i pomoć  mome sinu.Kolebala sam se,da li pozvati Oca Gavrila i zamoliti ga da se i On pomoli za moje dete,ali sam se ustručavala da remetim Očeve manastirske aktivnosti i duhovni mir.Znala sam, da nisam ja jedina sa problemom, koliko je samo nas.U međuvremenu mom detetu je stanje variralo. Od {uslovno rečeno} delimične stabilizacije do vrlo neprijatne pojave sukrvice i ostalim problemima sa probavom.Bila sam očajna ali sam se neprestano molila Bogorodici i njenoj milosti.

Konačno sam sakupila snage i telefonom pozvala manastir Lepavinu.Nisam imala sreće, niko se nije javljao a ja sam molila Boga i Presvetu Bogorodicu da mi pomognu da razgovaram sa Ocem Gavrilom. Božjom promišlju i milošću Božjom,posle par pokušaja sa druge strane žice javio se mio,blag,topao glas Oca Gavrila.Toliko sam bila uzbuđena i zbunjena da sam se plašila da nešto ne izgovorim pogrešno,da se ne zabunim.Ali mi je smirujući Očev glas vraćao koncentraciju. Velika je čast za mene da lično razgovaram sa tako velikim i cenjenim duhovnikom.Pričali smo o svakodnevnim problemima savremenog čoveka. Ispričala sam Ocu za naš problem i On je obećao da će se pomoliti za moga sina.Nedelju dana posle razgovora otišli smo na kontrolni pregled u Beograd na klinici u Tiršovoj.Veče pred pregled stanje je bilo ne promenjeno.Bila sam skeptična, priznajem oprostite mi Oče, ali  sam se molila,molila,i samo molila Majčici Presvetoj.Na samom pregledu,doktor prijatno iznenađen. Nalaz POTPUNO NORMALAN.Mi u čudu,doktor takođe.I jeste čudo,ali Božije čudo.Ja u naletu emocija počinjem da plačem,da se krstim i zahvaljujem Carici Nebeskoj,Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj na milosti,dobroti i ljubavi koju nam  šalje.Zahvaljujem se,beskrajno se zahvaljujem Ocu Gavrilu na trudu,razumevanju,i svemu što čini za nas nedostojne i grešne.

Moje dete je sada,hvala milom Gospodu i Vladičici Nebeskoj dobro.Ima blagih oscilacija, ali ja se i dalje molim, i samo molim i zahvaljujem Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj na milosti koju nam je ukazala. Njen blagi lik mi pruža mir i spokojstvo.Kao da mi govori: Bice dobro,sve ce biti dobro i u redu. Dragi Oče Gavrilo,moja porodica i ja,a moj sin  Stefan najviše , beskrajno smo Vam  zahvalni na Vašem trudu i molitvama koje ste uputili Bogorodici za mog sina.Neka Vas dragi Bog i Presveta Bogorodica Lepavinska čuvaju ,neka Vam podare  dobro zdravlje, dug vek i svako dobro.  Kako bi kazala deca u vrtiću u kome radim HVALA VAM DO NEBA! HVALA!  Zamoliću Vas da pročitate molitvu zahvalnosti Gospodu i Majci Božjoj i pomenite molim Vas, u svojim molitvama za zdravlje i nas: Stefan, Zoran i Jasmina               

Neka Vas Bog čuva Oče!

P.S. Suprug i ja želimo,da simboličnim novčanim prilogom,koliko smo u mogućnosti, doprinesemo obnovi Vašeg manastira,pa će mo ovih dana uplatiti na račun manastira .

Večeras sam ponovo,hvala milom Gospodu,posle višednevne pauze slušala uživo radio Blagovesti.

Sestra Jasmina

19.05.2009 godine, Jagodina

[ribar]

Богородица Брзопомоћница    

   

У светом манастиру Дохијару чува се следећа писана повест о икони Пресвете Богородице Брзопомоћнице:

Испред манастирске трпезарије била је живописана на зиду једна Богородичина икона велике старости. Старији оци кажу да је насликана за време светог Неофита, ктитора манастира, како се усмено преноси вековима од старијих на млађе оце. Од тада до данас протекло је око 850 година, а лик иконе није оштећен како је за очекивати након толико времена.

Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је следеће речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: “Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?” И истовремено ослепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо.

Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик.

И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.”

Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном  трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће.

Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (“онај који ишчекује, који је на услузи”), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молбени канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори “Благословен Бог наш ... ” у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молбени канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и православне хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени. По свршетку заједничке молитве, пошто се оци поклоне чудотворној икони Брзопомоћнице, Прозмонар уређује и улепшава што боље може свети параклис. Он се стара да пред иконом свакодневно горе кандила (њих преко 20), дар хришћана за чуда којих су се удостојили. Од 20 кандила њих 6 непрестано гори, а уље за њих шаље сваке године шесторо благочестивих хришћана, које је Пресвета Богородица Брзопомоћница избавила од смртне опасности. Сва излечења и многа друга чуда која је од тада учинила и чини сваког дана није могуће забележити. Показала се другом Силоамовом крстионицом: слепима дарује вид, лечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе је од утапања у мору избавила, заробљенике ослободила, штеточине много пута отерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно прибегавају.    

www.svetagora.info

[ribar]

Часни појас Пресвете Богородице    

Највећа драгоценост Свете Горе која се чува у манастиру Ватопед. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења, током њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.

У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31 август) док је раније слављен заједно са Покровом (1 јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.

У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:

Братија манастира Ватопед гостовала су у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод иако је море било мирно нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.

За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.

1864 године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.

У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.

1894 је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало "Господе помилуј".

До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од господа и пород.

www.svetagora.info

[ribar]

Manastir Crna Reka

U kultnom manastiru Crna reka, nad moštima Svetog Petra Koriškog vekovima se događaju čudotvorna isceljenja, onih koji veruju da ovde mogu pronaći „ono što im lekari nisu mogli dati”

Na području Ibarskog Kolašina, u trouglu između Novog Pazara, Rožaja i Kosovske Mitrovice, nedaleko od Ribarića, uvučen u pećinski deo strme litice nalazi se manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila ¬ Crna reka, jedan od tri kultna isceliteljska mesta Srpske pravoslavne crkve.

BOMBARDOVANJE

GROMADA ZASTALA U MANASTIRU

Sa čudotvornim moštima Svetog Petra Koriškog, narod povezuje i činjenicu da je u svojoj istoriji Crna reka dva puta zapustela, ali nikada nije bila porušena, niti je menjala prvobitni izgled. U prilog tome ide i priča iz 1999. godine. Tokom NATO agresije, bombardovana je i neposredna blizina manastira, pa se ogromna stena odvalila od litice i uz veliku buku survala u dvorište manastira, gde je mimo svih zakona fizike najednom stala. Nije srušila ni most do crkve ni konak, koji su joj se „našli na putu”. O tom događaju ne svedoči samo 10 tada prisutnih monaha, već i dvadesetak posetilaca koji su bili u porti.

Osim neobičnog položaja, prirode koja ga okružuje i arhitekture, manastir Crna reka vekovima privlači i svojom mističnošću, čudotvornim ozdravljenjima i nerazjašnjenom prošlošću, koja narod privlači u stoletne šume na padinama Mokre gore.

Svake godine, na Petrovdan, kada je i manastirska slava, hiljade hodočasnika pohodi ovu svetinju. Mada, kako saznajemo, i svakog vikenda u Crnoj reci, boravi stotine znatiželjnika i vernika svih konfesija. Ovde se mogu sresti poznati lekari, sportisti, univerzitetski profesori, bogati i siromašni.

Narod veruje da Crna reka pruža spas svima koji iskreno veruju u njene natprirodne moći. Naime, u pećinskom delu manastira, nalaze se mošti Svetog Petra Koriškog, zbog kojih ovde dolaze nevoljnici ne samo iz Srbije, već i iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, kao i mnogobrojni stranci iz Bugarske, Rumunije, Rusije, Amerike...

MOLITVE

NA GROBU UBIJENOG MONAHA

Poslednjih nekoliko godina, osim u manastirskoj crkvi, vernici se mole i pale sveće i nad grobom monaha Haritona (Lukića) iz svetoarhangelskog bratstva, koga su albanski teroristi ubili u leto 1999. godine. Njegovo izmrcvareno i obezglavljeno telo, nađeno je posle više od godinu dana u okolini Prizrena. Sahranjen je u Crnoj reci gde se i zamonašio.

Svi koji dođu u Crnu reku, tvrde monasi, „traže ono što im lekari nisu mogli dati”. U narodu ovog kraja, kako među pravoslavcima, tako i među mnogobrojnim muslimanima utemeljeno je verovanje kako će „sve bolesti izlečiti ko uspe da zaspi u manastiru, tačnije da prespava noć pokraj kivota sa moštima Svetog Petra Koriškog”. Kažu da su i mnogobrojni nervni bolesnici iz hrama izašli zdraviji i bodriji, a pojedini i potpuno izlečeni, kao, nedavno, jedan Australijanac irskog porekla... Zato je, čini se, i potpuno prirodno što, svakodnevno, ljudi strpljivo čekaju ispred drvenog manastirskog mosta, da bi se poklonilo svetiteljevim moštima.

Pod krovom manastirske crkve u steni, uz svetiteljev kovčeg, lek traže i nerotkinje, a veruje se i kako se devojke koje služe na manastirskoj slavi, najčešće, do kraja godine i udaju. Takođe, u uglu manastira iz stene izvire voda, koja se sliva niz manastirske odaje, a za koju se tvrdi da leči očne bolesti i glavobolju.

FOTOGRAFISANJE

(NE)DOZVOLJENO

Iako su mnogobrojni posetioci poželeli da ovekoveče unutrašnjost crkve i kivot sa čudotvornim moštima nad kojima se mole vernici, u manastiru Crna reka to je izričito zabranjeno, jer se kako kažu monasi „čuva privatnost molitve, ali i onih koje je nevolja naterala da noće kod moštiju očekujući isceljenje”.

Sa vodom je povezana i zanimljiva priča o nastanku imena manastira ¬ Crna reka. Po ovom predanju, tu je iskušenik petar provodio dane moleći se Bogu, dok je ispod njegove isposnice, reka u svom koritu „divlje” žuborila. Isposnika je jednom izdalo strpljenje, pa je prekinuo molitvu i osorno izgovorio: „Ućuti već jednom, crna reko!” Potom se desilo čudo i reka je zaista zaćutala.

Tačnije, tačno na toku ispod mosta koji vodi do manastirske crkve i moštiju, reka ponire i izbija iz zemlje stotinak metara nizvodno. U staro korito pored manastira izađe samo kada se otope snegovi na Mokroj gori.

Zajedno sa svim čudima i misterijama vezanim za ovaj manastir, „ide” i ona o nepouzdanim podacima njegovog nastanka koja varira za čitava tri veka, od 13. do početka 16. Posebnu „težinu” daje mu verovanje da ga je osnovao Sveti Joanikije Devički, koji se, nesporno, u njemu jedno vreme podvizivao. Šta se sa manastirom dešavalo od njegovog odlaska do druge polovine 17. veka ¬ nema podataka. Ovde je od 1687. pa narednih 14 godina bio skriven kivot sa telom Stefana Prvovenčanog, bogata biblioteka i priznata monaška škola. Krajem 19. veka u Crnoj reci je otvorena prva osnovna škola za srpsku decu u Ibarskom Kolašinu. Potom je manastir zapusteo. Poslednju veliku kako duhovnu, tako i ekonomsku obnovu, doživeo je 1979. godine po dolasku ¬ na mesto igumana ¬ sadašnjeg episkopa raško¬prizrenskog Artemija. Od tada kod monaha, koje još i nazivaju čuvarima moštiju Svetog Petra Koriškog, neprestano se, različitim povodima, sliva reka ljudi. Najviše je onih kojima je potrebna duhovna pomoć i isceljenje, kao i onih koji veruju u čuda. A čuda su, vekovi to dokazuju, u manastiru Crna reka ¬ moguća!

[marija]

JAVLJANJA UMRLIH

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/681_vaskrsenje-hristovo-1.jpg&size=500

“Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”...

“Smrt je radjanje za život”

Moj rodjeni deda Ivan Aleksejevič Beljajev je po specijalnosti bio vojni lekar. Bio je veoma lep i imao je duboku veru, smirenje i krotost. Kada sam studirala, on me je poučavao, razgovarao sa mnom na duhovne teme i uopšte posvećivao meni, svojoj rodjaki-polusiročetu (moj otac je umro veoma rano) očinsku pažnju i brigu.

1905 godine, za vreme japanskog rata, radio je u vojnoj bolnici. Tamo je radila i mlada medicinska sestra, rodjaka jednog generala, takodje lepotica. Ona se tako silno zaljubila u moga dedu, da mu je rekla:

- Ivane Aleksejeviču, ako me ne oženite ja ću izvršiti samoubistvo jer ne mogu da živim bez vas.

- Ja nisam ni mislio da se ženim, - odgovorio je on.

- Ali kada mi budete rekli svoju krajnju odluku, mene više neće biti medju živima.

Čuvši za mogućnost takvog tragičnog ishoda, deda je napisao pismo svojoj majci, mojoj baki. Evo njegovog sadržaja: “Majko, jedna medicinska sestra koja radi sa mnom u bolnici se tako zaljubila u mene, da mi je rekla da će okončati svoj život ukoliko je ne oženim. A ja uopšte ne želim da se ženim. Posavetujte me kako da izadjem iz ove teške situacije”. Majka je ovako odgovorila sinu: “Sažali se na nju Vanja, oženi je”. Organizovana je svadba. Ali na frontu je zavladala epidemija. Ivan Aleksejevič je bio odredjen za vojnu bolnicu, gde su ležali bolesnici sa pegavim tifusom. On se kroz neko vreme zarazio i umro. Kada je ta vest došla do njegove mlade žene koja ga je mnogo volela, iako i verujuće, ali koja se još nije udubila u molitvu i spoznala Božiji Promisao, ona je upala u očajanje i uninije.

Jednom je sedela u sobi i odjednom vidi sledeće: ulazi njen dragi Vanja. Ona je od radosti zaboravila da je on umro, i skočila.

Posmatrala je kako je on prišao k stolu, uzeo olovku, ali je nije držao tako kako je mi držimo, već vertikalno i nešto je napisao. Bio je tu još jedan tren – i nestao …

Žena je uzela list sa napisanim …-Njegov omiljeni rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O Bože hvala Ti. Evo šta je on napisao: “Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”.

Ona i dan-danas brižljivo čuva kao svetinju tu cedulju koju je napisao njen muž javivši se posle smrti. Njena vera je očvrsla i postala dublja.

“Postoji, postoji, postoji!”

U Moskvi su u periodu gradjanskog rata živele dve sestre, Irina i Nastja. Sa njima u stanu je živela i njihova prijateljica Nadežda, koja nije bila učvršćena u veri.

Nastja je otišla na front kao medicinska sestra. Razbolela se od pegavog tifusa i umrla. Kada su Irina i Nadežda dobile tužnu vest, Nadežda je pomislila: “Kada bi Nastja došla kod mene i rekla mi da li nešto postoji u tom drugom svetu, ja bih poverovala”.

I te noći je Irina videla u snu svoju pokojnu Nastju, koja joj je govorila:

- Reci Nadeždi: “Postoji, postoji, postoji!” I potom je nestala.

Probudivši se, Irina je bila u nedoumici: “Šta znače te nerazumljive reči?”. Kada je Nadeždi ispričala šta je sanjala, ova je pobledela: dobila je od Nastje odgovor na svoje pitanje.

Po mudroom Božijem Promislu Nastja se nije javila Nadeždi, već Irini, koja nije znala Nadeždine misli. To je Nadeždi potvrdilo da taj san nije bio slučajan, već direktan odgovor na njene misli, za koje niko živi nije ni znao.

Priča oca Georgija

Ja sam tada bio iguman Mcenskog manastira. Zbog posla sam često boravio u Kalugi. Jednom kada sam bio tamo išao sam ulicom i vidim sledeće: pored velike kuće je stajala žena u nebrižljivo obučenoj toploj haljini, lice joj je bilo bledo, i tako tužno, da sam je odmah pogledao pažljivo, a ona mi je rekla:

- Oče, muž mi umire, ja ne mogu daleko da odem od njega, a njega treba pričestiti što pre. Molim vas nemojte da me odbijete već dodjite kod nas.

Srećom ja sam imao kod sebe Svete Darove. Uvela me je u kuću i ja sam ugledao njenog muža: bio je loše, nije mu ostalo još puno života. Ispovedio sam ga i pričestio. On mi je pri punoj svesti zahvalio sa suzama, a potom je rekao:

- Veoma sam tužan. Ja sam trgovac, a jedan posao je takav da je kuća morala da se da u zalog, a nije otkupljena, i prodaće je za dva dana na aukciji. Ja umirem, a moja porodica ostaje bez sredstava.

Bilo mi ga je žao.

- Ne tugujte, - kažem mu, - možda će Gospod dati, i ja ću moći nekako da vam pomognem.

Brzo sam otišao do telegrafa i pozvao kod sebe u hotel jednog svog duhovnog sina, takodje trgovca. On je došao kod mene te iste večeri, shvatio u čemu je stvar, i kada je bila aukcija za prodaju kuće uspeo je da cenu dovede do trideset pet hiljada. Kuću je kupio grad, a od dobijenog novca sedam hiljada je otišlo za zalog, a osamnaest hiljada su stavili u banku na ime trgovca koji je umirao.

Ja sam već odložio svoj povratak u manastir i posle svih novčanih transkacija otišao sam kod bolesnika da mu ispričam o uspešno završenom poslu. On je još bio živ … Zahvalio mi je što sam spasao njegovu porodicu od siromaštva, a uveče je umro … Nisam ostao na sahrani, već sam požurio u manastir i zbog raznih poslova zaboravio na njega.

Prošlo je nekoliko godina. Izbila je revolucija. Sovjetska vlast je mnoge zatvarala zbog vere. Uhvatili su i mene.

Jedne noći mi je prišao stražar i šapnuo:

- Spremajte se oče, danas sam dobio spisak svih vas, noću će vas odvezti.

Preneo sam svojim cimerima stražareve reči. Treba li i govoriti šta se dešavalo u duši svakog od nas? Svi smo znali da smo osudjeni na smrt, ali je ona sada stajala pred pragom i spremala se da ga prestupi.

Nemajući snage da ostanem u ćeliji, stavio sam epitrahilj i pošao u pust hodnik bez prozora da se pomolim. Molio sam se i plakao tako kao nikada u životu, suze su mi tako tekle da su nakvasile porub na epitrahilju, te se on razdvojio i videli su se raznobojni konci.

Odjednom sam pored sebe ugledao nepoznatog čoveka koji me je posmatrao, a potom rekao:

- Ne plačite oče, vas neće streljati.

- A ko ste vi? – začudio sam se.

- Vi ste me oče zaboravili, a kod nas ovde se dobra dela ne zaboravljaju, - odgovorio je taj čovek. – Ja sam onaj trgovac, koga ste vi u Kalugi pred smrt ispovedili.

I samo što je trgovac nestao iz mog vidokruga, ugledao sam da se na kamenom zidu hodnika napravila rupa, i kroz nju sam video šumu, a iznad nje u vazduhu – svoju pokojnu majku. Ona se okrenula i rekla:

- Da, Jeogruška, vas neće streljati, a kroz deset godina ćemo se videti. Vidjenje se završilo, i ja sam ponovo bio pored pustog zida, ali je u mojoj duši bio Vaskrs. Požurio sam u ćeliju i rekao:

- Dragi moji, zahvalite Bogu, nas neće streljati, verujte rečima sveštenika (shvatio sam da su i trgovac i moja majka govorili za sve nas). Neopisiva radost je zamenila veliku tugu u našoj ćeliji.

Poverovali su mi: neko mi je celivao ruke, neko ramena …Znali smo da ćemo ostati živi. Noć je prošla, a u zoru su nas odveli u deportacijski zatvor. Odatle sam dospeo u B-i, a uskoro po amnestiji sam bio oslobodjen i poslednje godine sam proživeo pri Danilovskom manastiru. Šestoro mojih cimera su postala moja duhovna čeda.

Javljanje pokojnika Mičurinu

Živeo sam u jednom gradu sa poznatim I.V. Mičurinim i potvrdjujem verodostojnost dalje opisanog dogadjaja. Desilo se to leti u vreme Prvog svetskog rata. Ivan Vasiljevič je tada živeo u kućici, okruženoj velikim voćnim vrtom. Bila je već noć, i u vrtu su bili pušteni psi sa lanca. Čulo se na vrata. Mičurin, začudjen kasnom posetom i time da su psi propustili goste, prišao je k vratima:

- Ko je to?

- To sam ja, Fjodor. Otvori Ivane Vasiljeviču.

Ivan Vasiljevič je prepoznao glas njemu poznatog Fjodora, koji je otišao u rat, i otvorio mu je vrata.

Pred njim je stajao Fjodor u vojničkom šinjelu.

- Imam molbu za tebe, Ivane Vasiljeviču. Molim te da odeš kod mojih bližnjih i kažeš im da su me danas ubili u ratu. Otišao bih ja kod njih kad bi me pustili. Idi i reci im da ne tuguju zbog mene.

Fjodor je posle toga postao nevidljiv. Osvestivši se posle toga što se desilo, Ivan Vasiljevič je otišao kod Fjodorovih bližnjih, ali mu oni nisu poverovali.

Medjutim nije prošlo ni nedelju dana, kako su dobili zvanično saopštenje o tome da je njihov sin Fjodor ubjen na frontu. Datum njegove smrti je bio upravo onaj dan, kada se njegova duša javila I.V.Mičurinu.

Devojka u roza haljini

Početkom ovog veka u Moskvi je živeo popularni profesor hirurg Vladimir Nikolajevič Rozanov.

U toku je bio prijem bolesnika u njegovoj kući. Posle odlaska redovnog pacijenta u kabinet je ušla devojka od svojih deset-dvanaest godina u roza haljini sa mašnom na glavi.

- Doktore, - obratila se ona ka V.N,. – mojoj majci je veoma loše, potrebna joj je hitna pomoć. Preklinjem vas da podjete ovog časa …- I devojka je rekla svoju adresu.

V.N. je bio začudjen i neobičnom posetom devojke, i tom uporonošću, s kojom ga je molila da hitno poseti njenu majku. On joj je obećao da će odmah doći, i devojka je otišla.

Izašavši iz kabineta, V.N. je rekao bolesnicima koji su ga čekali da pričekaju jer mora hitno da ide kod majke te devojke, koja je maločas bila kod njega.

- Koje devojke? – začudili su se bolesnici. – Niko nije ušao ni izašao iz vašeg kabineta, i nama je čudno s kim ste vi razgovarali.

V.N. se još više začudio ovim rečima i požurio je da stigne na adresu koju mu je devojka rekla. U stanu je zatekao pometnju.

- Doktore, kako je dobro što ste došli. Ko vam je rekao da ste nam preko potrebni? – začudili su se ukućani.

Odveli su ga u salu, gde se nalazila žena u dubokoj komi, skoro bez znaka života …

A na stolu je ležala pokojnica – devojka u roza haljini sa mašnom u kosi, s kojom je Vladimir Nikolajevič maločas razgovarao u svom kabinetu…

Posramljeni ateista

U vreme gradjanskog rata muž i ja smo morali dugo vremena da živimo u Soči. Tamo smo se veoma sprijateljili sa jednim lekarem, muževljevim kolegom i ubedjenim ateistom.

Moj muž je umro uskoro posle povratka u Moskvu. Posle njegove smrti sam dobila pismo od našeg prijatelja lekara iz Soče, koje je opisivalo sledeći dogadjaj.

“Rano ujutru tog dana i meseca išao sam na službu. Stupivši na mostić preko reke, u jarugi sam video da s druge obale na mostić dolazi vaš muž. Bio sam veoma začudjen kad sam ga video, znajući da je on sada u Moskvi. Ali potom sam pomislio da se očigledno opet vratio iz nekog razloga u Soču.

Skinuo sam kapu i izdaleka počeo da ga pozdravljam. Postepeno smo se približavali jedan drugom. Odjednom je nešto sa strane odvuklo moju pažnju, i u sledećem trenutku već nisam video vašeg muža.

Bio sam zadivljen tim dogadjajem, jer sam bio potpuno zdrav, trezven i svestan. Pored toga mogu da potvrdim da sam na svoje oči video vašeg muža. Molim vas da mi kažete da li je on zdrav?”

To jutro i datum, kada je lekar-ateista imao vidjenje, bio je dan i čas smrti moga muža.

“Malena, Bog postoji”

Evo šta mi je ispričala jedna starija žena: “Muž i ja nismo bili utvrdjeni u veri, iako nismo poricali postojanje Boga. Jedno drugom smo dali obećanje da ako neko umre prvi, da će se posle smrti javiti onom drugom i reći da li Bog postoji.

Moj muž je umro prvi.

Jednog dana sam sedela sama u svojoj sobi pri potpunoj svesti. Odjednom su se otvorila vrata i prišao mi je pokojni muž.

- Malena (tako me je oduvek zvao za života zbog mog malog rasta), Bog postoji. I postao je nevidljiv”.

Mogu se često čuti slični slučajevi, kada se u toku života daje obećanje da će se neko pojaviti posle smrti. Obično to zaista ima nešto svoje. Može se pomisliti, da se umrla duša oseća obaveznom zbog obećanja koje je dala tokom života i ne može da se umiri dotle dok ga ne ispuni. Shishodeći duši koja je napustila telo, Gospod Bog po Svojoj neizrecivoj milosti daje joj mogućnost da ispuni obećanje.

U Vaskršnju noć

U aprilu 1942 godine sam otišla u Uglič na poziv svog bolesnog oca. Moja majka je bila u Kazanju. U noći izmedju četvrtog i petog aprila sam bila na Vaskršnjoj službi. Od osam sati uveče do dvanaest sam čitala “Dela svetih Apostola” svima koji su čekali jutrenje.

Na kraju je sveštenik zamolio sve da izadju iz crkve u litiju, iako se nije moglo hodati sa svećama zbog mraka. Svi su izašli, a ja sam ostala, i pored mene nikoga nije bilo.

Sveštenik je uzviknuo iz oltara: “Hristos Voskrese”, i tog časa je pored mene glas moje majke rekao: “Hristos Voskrese”.

Odmah sam shvatila da je to bio njen glas, i brzo se okrenula, ne uspevši da razmislim o tome što se desilo … Htela sam da je vidim, ali pored nije bilo nikoga.

Kroz nedelju dana sam se vratila u Moskvu i pitala prijatelje za moju majku. Iz bolnice mi je zvanično bilo saopšteno, da je moja majka umrla uoči petog aprila 1942 godine, to jest na Vaskrs.

“Dodji kod nas”

Mojoj prijateljici je umro četvorogodišnji sin. Nekoliko dana pre smrti on je počeo da moli majku da podje u crkvu. Oni su i ranije išli u crkvu, ali ovog puta je posebno insistirao i molio, i oni su nekoliko dana uzastopno odlazili u Elohovsku crkvu u Moskvi. Čim dodju, on bi se radovao: “Ah, kako je dobro, kako je dobro!”. Posle njegove smrti njegova majka je veoma stradala. Prošao je mesec ili dva, i njena ćerka kojoj je svega dve godine, je počela odjednom da govori: “Mama, a evo i Aljoša je došao, ne plači”. Jednom kad je majka sedela sa ćerkom na krevetu i igrala se s njom, ćerka je odjednom rekla, prekinuvši igru: “Aljoša, dodji kod nas lepše je tako igrati se”.

Danas Tanja sa decom (potom je dobila još jedno dete) redovno ide u crkvu.

[ribar]

ЧУДОТВОРНА ИКОНА - БОГОРОДИЦА КАЗАНСКА  

Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена". Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског) и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено. Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спасен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној о бали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.

Славна Стаљинградска битка почекла је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву:

"Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!". И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.

Света православна Црква празнује икону Мајке Божије Казанске 21/8. јула.

www.spc-innsbruck.at

[ribar]

ЧУДОТВОРНА ИКОНА БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

Икона Богородице Тројеручице је најпоштованија икона у Хиландару и најзначанија икона српског народа. По предању, предању, припада реду нерукотворених икона или оних икона које је иконописао апостол и јеванђелист Лука, први сликар и хришћанства. На њеној другој страни је насликан Свети Никола. Икона је добила име у 8. веку. У то време се појавила иконоборачка јерес, а један од њених највећих противника је био Јован Дамаскин, тада још световњак. Зато што је писао против иконоборства, одсечена му је десна рука. Држећи одсечену у здравој руци, Јован Дамаскин се целу ноћ молио пред иконом Пресвете Богородице да му исцели руку како би наставио да пише о поштовању светих икона. И, чудо се заиста догодило. У знак захвалности светитељ је дао златарима да искују руку од сребра и да је поставе на икону. Након чудесног исцелења Јован Дамаскин се замонашио. Монашки живот је ппроводио и лаври Светог Саве Јерусалимског, у коју је понео и икону своје Добротворке - Тројеручице. У лаври су се налазиле још две светиње: чудотворнаљ икона Богородице Млекопитатењнице и патерица - игумански штап Светог Саве Јерусалимског. Према предању, овај светитељ је на самрти прорекао да ће у манастир доћи један царски син његовог имена - Сава, и да ће по његовом поклоњењу причвршћени штап пасти на земљу. Завештао је да се новом Сави као благослов дају обе манастирске светиње. Његовом завештању Јован Дамаскин је додао своје - да се том царском сину да и икона Богородице Тројеручице. Пет векова касније пророчанство Светог Саве Јерусалимског се обистинило. У лавру је дошао српски монах Сава. Док се поклањао светитељевом гробу, игумански штап је пао. Исто чудо се поновило и следећег дана. Тако су се разрешиле све сумње монаха да је српски Сава онај кога су чекали. Чудотворна икона Богородице Тројеручице је чувана уз дворове свих из немањићке лозе. До краја 14. века је прешла са двора српског цара Душана Силног у манастир Студеницу. Почетком 15. века је Студеница постала мета турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се на брзину постарали да из њега спасу највредније драгоцености. Тако су икону Богородице Тројеручице учврстили на самар једног магарета које су пустили да иде куда га води Богородичина воља. И магаре је прешло готово целу Србију и Македонију да би дошло на Свету Гору, где се зауставило недалеко од Хиландара. Видевши и схвативши шта се дешава, манастирски оци су му похитали у сусрет. Када су скинули икону, магаре је пало мртво.Крајем 15. века Хиландар се нашао у тешкој ситуацији због избора новог игумана. Многобројни монаси српске, руске, грчке и бугарске националности никако нису могли да се сложе. Али за време једног вечерња се са иконе јасно чуо глас Пресвете Богородице да је она игуманија манастира. Сутрадан, на јутрењу, икона је била на игуманском месту. Мислећи да је у питању нека превара, монаси су је вратили у олтар. Међутим, и наредног дана се поновило исто. Тада су схватили да више не треба да размишљају о избору игумана, нити да померају икону са игуманског места. Тако је Богородица Тројеручица постала игуманија и заштитница Хиландара. Године 1905, на молбу заповедништва високих официра руске војске, која се налазила у рату са Јапаном, начињена је копија иконе Богородице Тројеручице. Била је послата на бојно поље као помоћ православној руској војсци. И Руси су заиста почели да односе победе. Када је између два царства склопљен мир, копија је враћена у Хиландар. Деведесетих година 20. века величанствена копија Богородице Тројеручице је стигла у Србију. Ова копија столује у храму Светог Саве на Врачару. Постављена је у посебан проскинитар који стоји у наосу храма, уз сам игумански престо. Испред ње гори непрестано велико кандило, а уље из њега је већ многе излечило од разних болести. Икона Богородице Тројеручице је прва светогорска светиња која је, и поред канонске забране, изнесена са Свете Горе. Године 1993. је око петнаест дана боравила у цркви Светог Димитрија у Солуну, где ју је видело више од милион верних. Том приликом се десило још једно у низу њених чуда - слепи од рођењаје је у тридесет трећој години прогледао.

www.spc-innsbruck.at

[marija]

Dakle ČUDA postoje, samo treba verovati u čudo

nekim ljudima je ejdnostavno potrebno ČUDO da bi poverovali

jedan moj poznanik je otišao u Jeruslem da bi "dokazao" da je Blagodatni oganj prevara za lakoverne, okoreli ateista (bivši  :cheesy1: )

Vratio se, mesec dana ni sa kim nije kontaktirao, prozvali su ga u gradu Isus ( nemojte komentarisati andimak znam ja to ali pričam kako su ga drugi nazvali)

Nikada nije ispričao šta se tamo tačno dogodilo, ali u njegovim očima, u njegovom srcu, u njegovim rečima, piokretima je bio takav mir  u njegovom osmehu takvo blaženstvo

[ribar]

ЧУДО ДЕСНИЦЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ

 

МОСКВА / ОКСФОРД / ЦЕТИЊЕ, 13. Јун 2006.г.- Московљанин Владимир Иванович Мастјуков, који се пуних пет година кретао помоћу штака, чудом Светог Јована Крститеља је задобио исцјељење у Храму Христа Спаситеља у Москви и проходао послије поклоњења Светој десници највећег рођеног од жене, јавио је из Москве Радио-Светигори сабрат Цетињског манастира јеромонах Петар (Драгојловић).

„Да би чудо било веће, вијест о томе је преко скоро читаве насловне стране донио прокомунистички лист „Комсомољскаја правда“, каже отац Петар који се налази у пратњи ове велике Светиње на њеном путу по православној Русији.

Према његовим ријечима, овај дневни лист под насловом „Десница Јована Крститеља творила чудеса“ преноси причу о Владимиру Ивановичу Мастјукову, пензионеру који је више од пет година ходао помоћу штака, јер је, како је сам изјавио овом листу, „оболио од лошег живота“. Њега су у Храм Христа Спаситеља 8. јуна довели рођаци и послије прочитане молитве над Десницом Светог Јована, када су кренули да му помогну да изађе из Храма, Мастјуков је узвикну „пустите ме, ја ћу сам ићи“. Он свједочи да су му се у том тренутку у ногама појавиле лакоћа и сила, да је истог тренутка почео нормално да хода.

О овом догађају данас пише и један од најугледнијих дневних листова у Енглеској „Дејли телеграф“, казао је Радио-Светигори монах Павле (Кондић) који се налази на студијском боравку у Оксфорду. Наиме, овај лист је данас на 16-тој страни објавио чланак свог дописника из Москве Адријана Блуфилда под насловом „Чудо руке Јована Крститеља“. У чланку се говори о боравку Претечине Деснице у Москви и наводе два примјера њеног чудотворења.

„Дејли телеграф“ пише да се Владимир Мастјуков, који је прије пет година због ударца изгубио контролу над ногама, поклонио овој Светињи и тренутак послије цјеливања одбацио своје штаке и изашао из Храма Христа Спаситеља. „Осјећао сам велику лакоћу у цијелом свом тијелу, хвала Богу“, преноси „Дејли телеграф“ Мастјуковљеве ријечи.

Лист у истом чланку пише да је Вадим Марушенко из града Омска у Сибиру дошао да се поклони Претечиној Десници. „Не могу исказати ријечима усхићење када сам је видио и цјеливао. Ја само знам да ће ми тегобни живот од сада бити много лакши“, преноси лист његове ријечи.

Лист такође пише о километарским редовима пред највећим православним храмом на свијету који не јењавају већ шест дана, од доласка Свете Деснице из Цетињског манастира у Москву. „Да је овај чланак објављен у каквим црквеним новинама“, каже отац Павле, „овдје у Енглеској не би завредио толику нашу пажњу“.

„Али, овдје у Енглеској, која је већ дуже времена под снажним утицајем секуларизма објављивање овако коректног чланка у овом утицајном и високотиражном дневнику је својеврсно чудо које се такође може приписати Претечиној Десници“, закључио је он.

SVETIGORA

[ribar]

На празник Рођења Светог Јована Крститеља - Ивањдан, у уторак 7. јула 2009. г. у олтару цркве Покрова Пресвете Богородице у Сребреници на мермерној зидној плочи појавио се лик Господа Исуса Христа. Њега је у олтару, на зиду обложеном мермерним плочама, угледао протонамјесник Жељко Теофиловић.

‘’Када сам завршио свету литургију и подијелио народу нафору, вратио сам се у олтар и након што сам се случајно окренуо на ту страну, јасно сам видио лик Господа Исуса Христа. У први мах нисам могао да повјерујем те сам позвао свршеног ученика богословије Ненада Јеремића, који је потврдио да то не видим само ја, него да се лик, на чудесан начин, појавио у овом храму - рекао је "Гласу Српске" свештеник Теофиловић.’’

Овај чудесни лик највјероватније показује присутност Христа у божијем храму и онда када је његовом народу тешко - истиче Теофиловић.

Каже да је о овој несвакидашњој појави обавијестио његово преосвештенство владику Василија, који му је рекао да поред Христовог лика упали кандило и постави цвијеће, као дар Спаситељу.

Из цјеливајуће иконе Покрова пресвете Богородице потекло миро - рекао је протонамјесник Теофиловић.

audio zapis

http://www.svetigora.com/node/5745

Evo teksta koji donosi i Dnevni avaz

http://www.dnevniavaz.ba/dogadjaji/mozaik/isusov-lik-na-plocama-crkve-u-srebrenici

Ni sam znam o čemu je zapravo riječ, o predskazanju, opomeni ili znaku da je Bog uvijek sa nama, kazao je Teofilović...

09.07.2009. 12:15

[ribar]

UOČI LETNJEG ARANĐELOVDANA, POD ZIDINAMA MANASTIRA KUMANICA JUTRO DOČEKALO NA HILJADE VERNIKA

Svedoci čuda

Zbog brojnih priča o čudotvornim isceljenjima, u svetinji pomoć već godinama traže i muslimani i katolici. Milan Šebek iz Vrbnice svedoči kako je pre 58 godina baš tu nad Svetim pismom progledao

Hiljade hodočasnika, vernika iz čitave Srbije i Crne Gore, pravoslavnih, ali, tradicionalno, i muslimana i katolika iz okolnih gradova, proveli su noć uoči letnjeg Aranđelovdana ispod zidina Kumanice u dolini Lima. Posle liturgije, koju je sa sveštenstvom služio vladika mileševski Filaret, pred ponoć je u manastirskoj crkvi služena molitva za bolesne.

Dok je pred zapadnim vratima svetinje stajala duga kolona onih koji su satima čekali da uđu u crkvu i celivaju kivot sa moštima svetog Grigorija Kumaničkog Čudotvorca, pred oltarom je zapaljeno sedam sveća, sedmorica sveštenika pročitali su sedam jevanđelja i sedam jektenija. Sedam puta su zatim sedmorica sveštenika čitala imena bolesnih, moleći se Gospodu i svetom Grigoriju za njihovo izlečenje. Pomazani osvećenim uljem, bolesni su posle molitve, sa strahopoštovanjem celivali kivot sa moštima avetog Grigorija...

I u nedelju, na praznik, Sabor svetog arhangela Gavrila, Kumanica je čitavog dana bila mesto hodočašća, satima su, i pre i posle svete liturgije služene u rano pre podne, kroz manastirsku kapiju tekle kolone naroda iz Prijepolja, Bijelog Polja, od Pljevalja, iz okolnih sela-sve do Uvca i Peštera...

Da slepi progledaju...

- Brojna su čuda Kumanice, brojna isceljenja koja su se ovde desila... Zato narod ovako i poštuje svetinju, zato je uoči letnjeg Aranđelovdana ili Gavrilovdana, kako narod po selima okolo zove današnji praznik, ovde toliko ljudi - svedoči stari Milan Šebek (80) iz obližnjeg sela Vrbnica.

Baš Milan je živi svedok čuda Kumanice. On je pre 58 godina, ispod zidina manastira, progledao nad Svetim pismom. Od tada, noć uoči letnjeg Aranđelovdana obavezno provodi kraj manastira.

- Kao mladić sam ostao bez vida. Preko očiju mi se navukla neka mrena, tri godine sam trpeo nesnosne bolove, ništa nisam video. Kukao sam ponekad iz glasa, jednom pokušao da dignem ruku na sebe... Tada su me Bog i aranđel Gavrilo spasili. Ne znam kako je bilo, kako sam našao Sveto pismo, kako sam se obreo u ruševinama manastira i kako je naišao crkveni tutor. Tek, rekao mi je - otvori sine knjigu i čitaj mi jevanđelje... Okrenem se ka njemu, žalostiv, velim mu - ja ti ništa ne vidim, džaba da gledam knjigu... On veli - uzmi, uzmi knjigu, otvori i čitaj... Otvorio sam knjigu, isprva ništa nisam vidio, a onda je magla počela da se skida sa mojih očiju... Pročitao sam tada tri reda, ali se i silno uplašio da će mi se, kad se odmaknem od zidina, mrak vratiti na oči... Otrčao sam posle kući, majci, ona me je gledala i krstila se... Tako sam ja u Kumanici progledao - priča je koju već decenijama ispod zidina Kumanice ponavlja Milan Šebek.

Dešavala su se, svedoči arhimandrit Nikolaj, starešina Kumanice, ovde isceljenja i u prošlosti, dešavaju se i danas.

- Posebno od duševnih bolesti. Dolaze ljudi sa svih strana - hrišćani pravoslavci, ali i katolici i muslimani... Očitamo im molitvu i bude im bolje, neki sasvim zacele svoje rane i bolesti... Mnogi od njih vrate se kasnije, dođu da se zahvale Bogu i svetom Grigoriju, donesu darove - reči su arhimandrita Nikolaja.

Spas traže i muslimani

Dolaze u manastir redovno i supružnici bez dece. Darovi ostavljeni u manastiru, stare sveske, priče koje se ispod zidina manastira prenose iz godine u godinu, pokazuju da je neke od njih posle velika sreća i zadesila. Mnogi od tih supružnika svrate posle u manastir, donesu darove, ali donesu i - bebu.

- Dolazimo decenijama u Kumanicu, svojim smo očima gledali kako odavde na nogama odlaze oni koje su samo neki sat ranije doneti na nosilima. Dolaze i naše komšije muslimani, redovno prislužuju sveće, donesu darove. Dolaze i katolici, sveštenici te vere, pokazuju veliko poštovanje prema svetinji. I, sve to govori kolika je sila i moć Kumanice i čudotvornih moštiju svetog Grigorija - svedoče hodočasnici iz okolnih gradova, čekajući jutro kraj zidina Kumanice. 

Glas javnosti