Православна чуда

marija · Јул 30, 2009

Nezamislive price o cudesnoj Bozijoj pomoci

Čudo sa padobranom

U Boga nisam verovao. Kada je nastupilo vreme da idem u vojsku, moja majka koja je često odlazila u crkvu mi je dala cedulju sa napisanom molitvom i rekla: «Sine, neka ona bude uvek sa tobom». Kasnije sam saznao da je to bio 90 psalm. Dopalo mi je da služim u desntnim jedinicama. U vojsci ne dozvoljavaju da se ima nešto suvišno u dzepovima, i ja sam zašio molitvu u jakni na levom ramenu.

Prvi skok sa padobranom.

Nikada neću zaboraviti taj trenutak kada sam padajući kroz vazdušno prostranstvo povukao ručicu i … padobran se nije otvborio. Povukao sam ručicu i rezervnog padobrana – ni on se nije otvorio. Zemlja se uveliko približavala. U tim sekundama nisam mogao da dodjem do mamine molitve i da je pročitam, već sam samo udario to mesto na kome je bila zašivena i povikao: “Gospode spasi me!” Kao odgovor na molit vu, padobran se otvorio. Potom je bilo: pitanja nadredjenih i drugova, mamina radost i mamine suze, ali pre nego što sam se i spustio na zemlju, obećao sam da ću upisati seminariju. A potom sam završivši seminariju otišao u manastir i danas sam jeromonah.

“Bog me je spasao!”

Većina nas koji su u školskim godinama prošli kroz pionirske i komsomolske organizacije, je vaspitana u ateizmu. I daleko od toga da svako i odmah prilazi veri u Boga. U svakodnevnom životu mi kada je to na mestu i kada nije pominjemo Ime Božije: “Daće Bog”, “Pomoćiće Bog”, “Vidi Bog” itd., a da uopšte nismo svesni šta govorimo.

Mnogi ne veruju u to da je Isus Hristos – Bog, ne veruju u čuda koja je činio. Daj čoveku čudo, da ga vidi svojim sopstvenim očima, - tada će možda i poverovati u Boga. Mi živimo kao po uzrečići: Dok grom ne udari, seljak se ne prekrsti!”.

Tako sam i ja živeo. Iako sam bio kršten u mladosti, krstić sam svesno stavio tek pre otprilike pet godina. U crkvu sam išao jednom u pola godine, a još redje se ispovedao. U svom automobilu sam u prednjem delu stavio ikonicu Majke Božije i ponekad bih se pre svakog putovanja molio svojim rečima (ne znajući tradicionalne molitve) Gospodu Bogu i Majci Božijoj.

I jednom sredinom jula 1995 godine i za mene je “udario grom”.

Ušao sam u oštru krivinu na izlazu iz Visokovska u stranu Volokolamska., brzinom nešto manjom od sto kilometara na sat. Asfalt je bio mokar posle kiše. Automobil koji mi je išao u susret je pre ulaska u krivinu ušao u moju traku i sudar je bio skoro čeoni. Od mog automobila su ostala cela samo dva zadnja točka i desna zadnja vrata.

Osvestio sam se tek posle toga kada su me izvukli iz automobila, polomivši ostatke vrata. Ugledavši u kakvom stanju je bilo vozačevo sedište, izbezumio sam se: u kakvom sam ja tamo položaju bio? Zadobio sam nekoliko modrica, a u stegnutoj pesnici mi se nekako našla ikonica Majke Božije. I kako da ne poverujem?..Bog me je spasao!

marija · Јул 30, 2009

Strašan znak

Evo šta je ispričao jedan sveštenik. On je na Bogojavljenje u crkvi sipao vernicima tek osvećenu vodicu. Prišla mu je jedna žena i dodala flašicu. Samo što je počeo da sipa vodicu u njenu flašu, flašica se raspukla i razletela na sitne komade. Začudjeni sveštenik je upitao ženu:

- Od čega je ta flaša? Da li je u njoj bilo nešto?

Zbunjena žena je odgovorila:

- Oče, želela sam da jedan mladić oženi moju ćerku. Da bi ga pridobila, nabavila sam od jedne babe uvračanu vodu, ali sam se bojala da je dam ćerki, pa sam želela da se toj vodi doda još i bogojavljenska vodica.

Snaga molitve

1994 godine sam radila nažalost veoma kratko u crkvi svetih Apostola Petra i Pavla. Ta crkva je jedna od najstarijih i najlepših u Moskvi. U njoj je bilo mnogo toga zadivljujućeg. Ja sam bila svedok nekoliko čudesnih slučajeva. Evo jednog od njih.

Služba se završila a ja sam stajala pored vrata. Prišla mi je žena koja se gušila u suzama i počela da me moli da joj pokažem gde se u crkvi nalaze odredjene ikone. Njen muž je umirao i ona je došla iz bolnice. Valentinin muž (žena se tako zvala) Aleksej je imao veoma tešku bolest bubrega, koja je počela nekako neočekivano. Tako smo nas dve počele da idemo od ikone do ikone i palile smo sveće pored svake ikone. Ja sam joj pričala o svetiteljima, koji su bili naslikani na ikonama, trudeći se da je utešim. Kako je ta žena plakala, kako je molila Boga da pomogne njenom mužu, da mu oprosti za njegov težak karakter i sve loše što je uradio u svom životu! Za nju nije postojao niko: samo Bog, Majka Božija i Sveti. Ja nikada nešto slično nisam videla.

Kada je polazila, ja sam i sama ne znam zašto zatražila njen telefon. Uveče me je nešto podstaklo da je nazovem. I odjednom sam čula njen veseo glas. Ispričala mi je sledeće.

Pozvao ju je dalji rodjak, koji je nekim čudom našao profesora-urologa, pri čemu je taj profesor specijalizirao upravo tu bolest. Profesor je dao saglasnost potpuno nepoznatom čoveku da pregleda bolesnika, i dogovorio se sa vojnom bolnicom Burdenko u kojoj se nalazila potrebna instrumentacija, kao i sa bolnicom u kojoj se nalazio Aleksej. I evo oni su se sad našli i idu po Alekseja da ga prevezu u bolnicu Burdenko. Razgovor sa profesorom i pregovori sa bolnicama su bili u to vreme, kada je Valja bila u crkvi. Pojavila se nada!Profesor je skoro do ponoći pregledao Alekseja i odredio je procedure. Bilo je to veoma komplikovano lečenje. Valja je bila u bolnici 24 sata. Aleksej je preživeo.

Aleksej je sad već potpuno bodar i radi i neke poslove po kući, pa se čak sprema i da se zaposli. A bilo mu je preostalo da živi samo nekoliko dana: bubrezi su već skoro bili otkazali.

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/molite_i_bice_vam_dato/

marija · Септембар 26, 2009

Ово се догодило неким мојим познаницима из Обреновца. Чудо, мада сами нису веровали у чуда, као и већина... оно што се не види – не постоји, оно што не може наука да докаже – не постоји!

Нажалост, ови моји познаници морали су да доживе, да виде – да би у „чудо“ поверовали.

То су млади људи. Брачни пар. Имају сина и кћер. Скромно и задовољно живе гледајући како им деца расту...

Девојчица је ишла у први разред основне школе кад јој се догодила несрећа. Непажљиво је прелазила улицу и налетела под аутомобил... Покосио ју је. Одбацио десетак метара од директног удара... ударац у главу.

Мала је лежала непомично на асфалту, а радознала и запрепашћена гомила се повећавала. Није дозволила мајци да приђе.

Колима Хитне помоћи пребачена је у Београд у Дечију болницу заједно с мајком. За њима, својим колима пошао је отац и њихови кумови.

Дете не даје знаке живота. Мајка у несвести. На прегледу, установили су код мале потрес мозга и напукле кости лобање... других прелома није било, чак ни огреботина...

Прошло је недељу дана. Стање непромењено. Мајка је ту, даноноћно крај свог детета.

Лекари саопштавају: „Учинили смо све што смо могли... не можемо више ништа... све зависи од девојчице... може ли се изборити...“

Жива биљчица... Без свести, без моћи говора, без покрета. Жива, а као да је, не дај Боже... мајка не сме ни да помисли на оно најгоре.

Сви страхују, кад се пробуди, ако се пробуди – каква ће се пробудити?

Наука, лекари и лекови су ту. Сва чуда науке – беспомоћна!

Прошло је и месец дана. Ни прстић на руци да помери... мајка, као свака мајка, потражила је нешто друго... по препоруци једне рођаке – мајка и кума обишле су четрдесет цркава за четрдесет дана... палиле свеће за здравље девојчице, молиле се Богородици и Св. Петки... девојчица је и настрадала на празник...

Четрдесети дан, предвече – мајка крај своје кћери и, као да је нека невидљива рука покренула све механизме у дечјем телу... почело је све истовремено да функционише!!! Све – истог трена!

Девојчица се подигла ( до тад је непомично лежала на леђима скоро три месеца), проговорила, смеје се, тражи да једе... једном речју, понаша се сасвим нормално! Као да се пробудила... не зна шта јој се догодило и зашто је у болници.

Данас, девојчица је драга, мила, весела, одлична ученица петог разреда. Све петице.

Мајка је непрестано прати погледом: у игри, у разговору с другарима, за доручком, чак и у кревету кад мирно спава... обиђе је.

У њиховом стану на зиду гостинске собе, оном према Истоку – велика икона Св. Николе, њихове славе, кандило... до иконе Славе - Богородица и Св. Петка.

Њихово дете је васкрсло из мртвих. Сад у то чврсто верују. Верују и сви мештани који су упознати са случајем.

И занимљиво:девојчицу, поред свих особина које углавном имају и сва деца – краси и посебна, нека трперава, видљива нежност, префињеност, неки сјај у очима и благост...као да је надахнута Божанском милошћу, као да зрачи Божанском светлошћу...

Чуда се догађају, веровали ми у њих, или не.

marija · Септембар 26, 2009

O JEDNOM od mnogih čuda, koje se dogodilo 31. marta 1989. u svetiteljevom manastiru na Egini, ispričao je iguman manastira arhimandrit Damaskin Hondos, u jednoj emisiji na grčkom radiju.

Nektarije Rigas, od oca Mihaila i majke Anastasije iz mesta Karidalo, mornarički oficir od 25 godina, nalazio se 17. maja 1989. godine u Pakistanu. Tamo se neočekivao razboleo, osetio je kako počinje da mu se oduzima noga i kako gubi vid. Njegova služba odmah je obavestila roditelje, i on je prevezen u Grčku, u pratnji jednog člana posade, g. Dijamandakisa. On sam je o tome rekao: "Na aerodromu su me dočekali moji ukućani sa invalidskim kolicima, a sa njima su bila i dvojica predstavnika moje brodske kompanije i njen lekar, g. Skafidas. Sa lekarskim uverenjem prevezli su me u bolnicu K. A. T. gde me je pregledao neurohirurg, koji je tražio skenerski pregled glave. Međutim, nisu otkrili ništa. Lekari u bolnici u nedoumici su govorili da je stvar čudna, jer se zenice ponašaju fiziološki u odnosu na svetlost, pitajući se kako onda ne vidim.

Moj duhovnik me je uputio na Eginu. Kako se auto zaustavio i kad su otvorili vrata da me iznesu, ugledao sam svetitelja kako stoji na ulazu u manastir, u odeći starog monaha i daje mi znak da priđem. Čim sam stupio nogom na tlo, primetio sam da mogu da hodam! Noga mi se iscelila!"

U KNJIZI "Zemaljski anđeo - nebeski čovek" o svetom Nektariju Eginskom, koju je izdala naša crkva, govori se da se Rigasu vratio i vid pošto su mu monasi dopustili da legne u svetiteljev krevet. "Kad su me izveli iz kelije, bilo je kao da sa mojih očiju otpadaju tanke membrane, i progledao sam. Usledila je takva potresenost i toliko suza da se to ne može opisati!"

Mitropolit Nea Smirne Agatangel, koji je bio posebno vezan za manastir Svete trojice na Egini, još iz vremena obretenja časnih moštiju svetog Nektarija, pripovedao je takođe u jednoj radio-emisiji da

je u životu morao da ponese mnoge krstove. Najteži je, ipak, bio krst bolesti koja je trajala čitavih šest godina.

"Početkom osamdesetih, kada sam bio mitropolit Didimotiha i Orestijade, razboleo sam se od raka. Ovdašnji lekari, ne želeći da mi kažu od čega tačno bolujem, rekli su da treba da se podvrgnem veoma teškoj operaciji. Međutim, u njihovim očima i u očima članova moje porodice pročitao sam sve. Trudio sam se da ljudima oko sebe ne otkrijem da sam shvatio težinu svog stanja. Moj stari otac govorio je porodici: `Ako Bog treba da nam ga uzme, uzeće ga. Ako treba da nam ga ostavi, ostaviće nam ga.` Imao je potpuno pouzdanje u Njegov promisao.

DIJAGNOZE, razume se, i ovde i u Evropi, bile su određene: rak, i to izuzetno zloćudni oblik. Sa ljudskog stanovišta neizlečiva bolest. Međutim, više i dalje od lekara, dejstvuje Bog! Prizivao sam u zaštitu svetog Nektarija.

Januara 1983. godine u pratnji tadašnjeg mitropolita Neamirne - sada već pokojnog - Hrizostoma, otišao sam na Onkološku kliniku u Njujorku `Memorijal hospital`. Operacija je bila zakazana za ponedeljak ujutro. Prethodnog dana primio sam sveto pričešće. Dok su me prevozili u operacionu salu, mitropolit Hrizostom mi je dao u ruke ikonu svetog Nektarija. Potresen, još sam se jednom pomolio ovom svetitelju, zavetujući se da ću sveštenoslužiti na njegovom grobu, i u njegovom (tada još nezavršenom) hramu na Egini.

Operacija je trajala osam i po časova. Kada sam se konačno osvestio, hirurg mi je rekao: `Toliko ste dugo bili na intenzivnoj nezi, da smo već izgubili nadu da ćete se oporaviti. Međutim, čini se da tamo gore imate mnogo prijatelja!` Čitave tri godine posle operacije nisam mogao da jedem i pijem više od onog što staje u šoljicu kafe, ali nisam gubio veru. Kada sam posle tri godine ponovo sreo arhiepiskopa Jakova, on mi reče:`Dobro došao, čudo Božje!`"

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2006-04-05&feljton=5103

marija · Септембар 26, 2009

Dokaz Božjeg prisustva

Blagodatni oganj uvek se čeka na istom mestu i u isto vreme - u crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg odnosno Grobu Gospodnjem, na Veliku subotu pre podne, a silazi i pali se jedino pravoslavnom patrijarhu

Blagodatni ili Sveti oganj jedno je od najvećih čuda i tajni Gospodnjih koje običan čovek može da vidi i doživi! On je očigledan dokaz prisustva Božjeg.

Blagodatni oganj uvek se čeka na istom mestu i u isto vreme - u crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg, odnosno Grobu Gospodnjem, na Veliku subotu pre podne, uoči Vaskrsa.

Hadži Dragan B. Popović u knjizi „Istina o Svetoj zemlji - pravoslavni Jerusalim“ objasnio je proceduru čekanja Svetog ognja.

U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja - koji je monumentalna crkva, a Grob Gospodnji (naziva se još i Kuvuklija) nalazi se u njoj i praktično je crkva u crkvi - pored policije i vojske, red i ceremonijalne obaveze izvršavaju zvanični čuvari Hristovog Groba - Kavasi (Gavazi), Turci Seldžuci potomci najstarijih čuvara Groba, rodom iz Konstantinopolja (Carigrada), neprekidno iz dve porodice već više od 250 godina.

Pretres patrijarha

Saborni hram se otvara na Veliku subotu u 10 sati, a sat kasnije komisija sastavljena od gradskih vlasti - načelnika policije i predstavnika Ministarstva za turizam grada Jerusalima i crkvenih predstavnika pravoslavnih Grka i monofizita Jermena i Kopta, u celoj Sabornoj crkvi Hristovog Groba gasi sva svetla, sveće i kandila, kojih samo u Kuvukliji ima preko stotinu.

Zatim se Kuvuklija pregleda da ne bi ostao neki predmet kojim bi mogla da se upali vatra. Na mermernu ploču Groba članovi komisije ostavljaju komade vate, neupaljeno kandilo i patrijarhov molitvenik sa zlatnim listićima, a ulaz zapečaćuju ogromnim voskom ispod koga su vrata zavezana belom trakom u obliku slova H.

Oko 13 časova dolazi patrijarh Jerusalima i cele Palestine, otac Sionske crkve sa velikodostojnicima u litiji. Ova svečana litija obilazi tri puta oko Kuvuklije uz pojanja „Voskresenije tvoje Hriste Spase“, i „Svjete tihij“, posle čega patrijarh blagosiljajući narod, predaje žezal svojim pomoćnicima, skida mitru, sakos i omofor ostajući samo sa epitrahiljom, u stiharu, pojasu i narukvicama. Ulaskom u Hristov Grob, patrijarh klekne lagano prelazeći vatom po mermernoj ploči Groba, izgovarajući pravosvešteničke molitve za dolazak Blagodatnog ognja. Pored njega su pripremljena četiri snopa od po 33 sveće, što simboliše broj godina koje je imao Hrist kad je raspet. U paraklisu Anđela, na samom ulasku u Hristov Grob, je i jermenski predstavnik, i to na metar i po, kontrolišući da slučajno patrijarh sam ne upali svežnjeve sveća. Ovo nepoverenje ide u prilog tome da Blagodatni oganj zaista dolazi, ali samo pravoslavnom patrijarhu!

POTVRDA ŽIVE VERE

Blagodatni oganj je upriličen od Gospoda, kako bismo mogli da vidimo i osetimo samo prisustvo Božje.

Mnogi sveti oci pisali su i govorili o Svetom ognju. Sveti Simeon Novi Bogoslov kaže da „pošto je Bog svetlost, nemoguće je da se pojavi bez svetlosti“. Sveti Grigorije Palama, kaže da „Blagodatni oganj nije materijalan, već je to nematerijalna svetlost, nije vrlina i znanje, već je to istinska svetlost, iznad vrline i znanja“. O ovom uzvišenom događaju sveti vladika Nikolaj Velimirović kaže: „Tada je nebo blisko, kao malom detetu majka“.

Plamen se spušta niz crkvu

Prilikom našeg hadžiluka u Svetu zemlju, o Vaskrsu 2004. godine, koji je tada bio 11. aprila, na Veliku subotu crkva Vaskrsenja bila je prepuna naroda iz svih krajeva sveta. Sa svežnjevima od 33 bele sveće u rukama jedni kraj drugih stajali smo mi Srbi, Rusi, Grci, pravoslavci, katolici... hrišćani iz čitavog sveta. Iako ogromna, crkva Vaskrsenja ipak je bila premala za sve one koji su hteli unutra. Oni koji su već ušli bili su pravi srećnici!

Uzbuđenje među vernicima bilo je posebno. Svi su se tiskali, želeći da budu što bliži crkvi Groba u kojoj se nalazio tadašnji patrijarh jerusalimski Irinej Drugi. Nas sedamdesetak vernika iz Srbije, koji smo doputovali u organizaciji „Dobročinstva“, stajali smo tridesetak metara od Kuvuklije, sa visoko podignutim svećama, očekujući da će se baš nama, kao što se to ranijih godina događalo pojedinim vernicima, direktno spustiti Blagodatni oganj.

Dok se patrijarh molio u Grobu, mi smo skrušeno stajali i na molitveno tih način pevali pesme i uznosili molitve Isusu Hristu i Presvetoj Bogorodici. Za razliku od nas, pravoslavni Arapi, Palestinci i monofiziti Jermeni očekivali su silazak Ognja udarajući u talabase, pevajući i igrajući.

Posle dvadesetak minuta, iznenadna bela svetlost munjevito se spustila na svodove Kuvuklije, a naše uzbuđenje dostiglo je vrhunac. Platinasto-bela ognjena nit, u vidu munje spustila se kroz kupolu Saborne crkve, parajući vazduh, brzinom ipak dovoljnom da ljudsko oko može da je registruje.

Blagodatni oganj je stigao! Munja se razlivala neviđenim sjajem, završivši u Grobu Gospodnjem.

Posle nekoliko sekundi sa visoko uzdignutim svećama, koje su gorele punim plamenom, iz Groba je ponosno izašao patrijarh Irinej, zahvaljujući Bogu na blagodati i upućujući prisutnima blagoslov. Od patrijarhovih sveća uzimali smo plamen jedni od drugih i oganj je za tili čas već bio na svim svećama u crkvi.

Dok smo s oduševljenjem gledali i držali dokaz prisustva samog Boga, neopisiva toplota obuzimala je čitavo telo, a osećaj je bio jedinstven, neponovljiv...

Hram je ličio na ogromnu buktinju, radosni pokliči odjekivali su crkvom, a masa se u jednom trenutku zalelujala, ali se niko nije opekao. Kažu i da prvih nekoliko sekundi ne može ništa da izgori ako se Ognjem upali! U to su se uverili i oni malo prisebniji iz naše grupe, koji su se nekoliko puta „umili“, prelazeći plamenom po licu i rukama. Posle su nam prepričavali da nisu osetili nikakav bol! Nama ostalima, koji se toga nisu setili, i sam boravak u crkvi Vaskrsenja bio je događaj koji ćemo svakako pamtiti čitavog života.

Kasnije se Oganj brzo raznese po Jerusalimu i po celoj Svetoj zemlji. Tokom čitave godine kandila i sveće na Časnim trpezama pale se i gore ovom čudesnom vatrom. Posebno je zanimljivo da do sada nije zabeleženo da se Oganj nije spustio u Grob Gospodnji.

Svedočanstvo na stubu

Ostalo je zapisano da su mnogi želeli ovu blagodat Božju, ali su je dočekivali samo pravoslavni patrijarsi i njima se jedino palila!

Tako su krstaši Latini 1101. godine poželeli od svojih poglavara da izmole Blagodatni oganj. Posle dvadeset i više sati bezuspešne molitve na Hristovom Grobu, napokon, odstupiše na sam dan Vaskrsa. Ali, kada je u Grob ušao pravoslavni patrijarh, Blagodatni oganj se pojavio za nekoliko minuta.

Takođe, u srednjem veku nepravoslavni uticajni Jermeni, želeli su da i njihovi poglavari izmole Boga za Oganj. Tada je pravoslavni patrijarh Sofronije bio isteran iz Groba zajedno sa vernicima, a jermenski poglavar ostao je u Grobu, moleći se sa suzama. Međutim, Blagodatni oganj prođe kroz Hristov Grob, probi spoljašnji stub crkve i patrijarhu Sofroniju naočigled svih zapali pripremljene sveće! Jedan Turčin, koji je tada stajao visoko na Sabornoj crkvi, videći da iz ogromnog stuba izbija veliki plamen koji pravoslavnom patrijarhu pali sveće, u ushićenju je skočio sa crkve i ostao nepovređen.

Svi koji ulaze u Sabornu crkvu Hristovog Vaskrsenja mogu i dan-danas da primete taj progoreli levi stub, koji kao svojevrsno svedočanstvo potvrđuje čudo Božje!

POTVRDA ŽIVE VERE

Blagodatni oganj je upriličen od Gospoda, kako bismo mogli da vidimo i osetimo samo prisustvo Božje.

Mnogi sveti oci pisali su i govorili o Svetom ognju. Sveti Simeon Novi Bogoslov kaže da „pošto je Bog svetlost, nemoguće je da se pojavi bez svetlosti“. Sveti Grigorije Palama, kaže da „Blagodatni oganj nije materijalan, već je to nematerijalna svetlost, nije vrlina i znanje, već je to istinska svetlost, iznad vrline i znanja“. O ovom uzvišenom događaju sveti vladika Nikolaj Velimirović kaže: „Tada je nebo blisko, kao malom detetu majka“.

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-26-04-2008/dokaz-bozjeg-prisustva

marija · Септембар 26, 2009

MIROTOČI IKONA SVETOG VASILIJA OSTROŠKOG U KUĆI NOĆAJSKOG ĐAKONA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/693_SvVasilije.jpg&size=500

Dve godine je na polici eparhijske prodavnice u Sremskoj Mitrovici stajala ikona izrađena na običnoj medijapan ploči, dok je nije kupio đakon. Kroz njegov dom su prošle stotine vernika i nevoljnika od kada se na njoj pojavila tečnost izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onom koji mirotoče mošti svetitelja..

Proplakala ikona svetog Vasilija Ostroškog u kući đakona Aleksandra LJubanića u mačvanskom selu Noćaj, petnaestak kilometara od Sremske Mitrovice – vest je koju svaki skeptičan novinar prima s znatnom dozom neverice. Od 11. maja, kad su ukućani to primetili, pred njom su prošle stotine ljudi željnih da se molitvom spasu nevolja ili bolesti.

Nedaleko od noćajske crkve je spratna LJubanićeva kuća s tipično “beskonačnim” dvorištem, a u uglu prijatnog velikog dnevnog boravka kućni oltar s desetak ikona i kandilom koje neprestano gori. S đakonom sede supruga mu Zorica i njihovi prijatelji prota Ivan Radović i veterinar ovdašnji Nebojša LJeskovac. Velim kako sam došao da proverim da li ikona zaista plače. Odmah me upozoriše na zabludu i dobih pouku iz pravoslavlja.

– Ogromna je razlike između plakanja i mirotočenja. Kad pravoslavne ikone plaču, najavljuju velike nesreće srpskog naroda, kao što je bilo pred “Bljesak” i “Oluju”. Poslednji primer se zbio u Kragujevcu, kad se u porodilištu za 24 časa rodilo više Kineščića nego Srpčića. Mirotočenje je suprotna pojava. Iz desne ruke svetitelja, kojom on blagosilja, baš kako se dogodilo ovoj ikoni, može izaći samo na dobro – objasniše mi.

LJubanić je ikonu kupio u eparhijskoj prodavnici u Sremskoj Mitrovici. Prodavac i student teologije Veljko Grubač svedoči da se iznenadio što je odabrao baš tu, koja je dve godine stajala na polici.

– Čim sam je ugledao, reših da je kupim, mada je bila skuplja i od onih s pozlatama. Dan pred Svetog Vasilija Ostroškog, dok sam dosipao ulje u kandilo, primetim da je vlažna, ali sam bio uveren da je to od kandila koje visi baš iznad nje. Istovremeno, prijatan miris koji se širio celom kućom poterao me da potražim uzrok. Žena i ja smo dugo tražili po kući i konstatovali da miris dolazi iz pravca ikone. Zorica je u jednom trenutku dodirnula kap koja se skupila baš na kažiprstu desne ruke svetog Vasilija. Iznenadila se jer to nije bila voda nego nekakva uljana masa izuzetno prijatnog mirisa, sličnog onome koji mirotoče mošti svetitelja. Odmah sam pozvao paroha Ivana Radovića da očita molitvu. Dok je čitao, prva kap je kliznula niz ruku sveca – uzbuđeno priča Aleksandar.

Prve večeri su tri sveštenika čitali molitve, drugo veče njih devet, među njima i prota valjevski Nenad Andrić, koji je u Noćaj došao zbog ove ikone. Vest se brzo pronela i susedna mesta, pa su sve brojniji vernici počeli da dolaze u kuću LJubanića. Ikona je stalno i obilno mirotočila.

– Stiži ljudi iz Šapca, Bogatića, Mitrovice, Beograda, Valjeva, Novog Sada… Pale sveće, mole se za spas duša svoje i svojih najbližih, za ozdravljenje – kaže mladi đakon, i dodaje da je mnogo i onih koji ne veruju, pa dođu da se uvere da je to prevara – najčešće tvrde da se drvo na kojem je slikana suši pa iz njega curi nekakva smola.

Pitali smo i stručnjake za preradu drveta koji tvrde da je nemoguće da iz medijapana, na kojem je urađena, krene bilo kakva tečnost. Punih deset dana ona je mirotočila, a potom prestala. I onda, 12. jula, na Petrovdan, hramovnu slave noćajske crkve, nastavila i od tad ne prestaje.

Đakon ne želi da govori o primerima nevoljnika kojima je čudotvorna ikona pomogla.

– Mnogo je priča o tome. Najpotresnija je o slepom dečaku koji sad uspeva da razazna svetlo i tamu. Meni je važnije da vidim izraz blagosti na licima ljudi koji dođu do ikone. Za mene je ona i presveta i čudotvorna, a ako nekom pomogne – tim bolje – kaže LJubanić, i napominje da su vrata njegovog doma širom otvorena za sve nevoljnike.

Prota Radović veli da možda i nije dobro što ikona postaje predmet medijske pažnje, jer je u mentalitetu ljudi da crkve i manastire posećuju samo kad su u nevolji. Zato ovu ikonu nedeljom nose na liturgiju u seosku crkvu kako bi što više ljudi moglo da je vidi i celiva. Laži i prevare nema. Po pravoslavnim kanonima, ikona postaje sveta činom osvećenja a tek onim što projavi postaje čudotvorna. Nema zemaljskog zakona niti ljudi koji je mogu proglasiti za svetu. To mogu samo dobra dela koja ona učini.

Diskretno proveramo zid s druge strane. Suv k’o barut. Tog dana supruga Zorica nije još pristavila ručak na šporet. Samo kandilo gori. Ali na drugim ikonama nema tragova kondenzacije. Prstom dodirujemo tečnost s vlažnog rama. Stvarno miriši. Kao ruzmarin. Al’ kao i da nije. Od đakona dobijamo na dar kesicu u kojoj je mala ikonica svetog Vasilija i parče vate natopljeno mirišljavom tečnošću s čudotvorne ikone.

marija · Септембар 26, 2009

ČUDO U POTKOZARJU

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/692_RodjenjaPresveteBogorodicePrijedor.JPG&size=500

U crkvi Rođenja presvete Bogorodice u Prijedoru na Ognjenu Mariju, usred noći oglasila se zvona hrama. Zvonar i drugi svedoci tvrde da u crkvi tada nikoga nije bilo Pravoslavni hram sada privlači veću pažnju vernika (Foto I. Kotlić)

Prijedor – Pune dve nedelje u Prijedoru i okolnim mestima prepričava se, po narodu, neviđeno čudo iz crkve Rođenja presvete Bogorodice na Pašincu. Po priči jereja ovoga hrama Vladislava Vučanovića, zvonara crkve Ljubomira Rodića, i meštana, pola sata posle ponoći 30. na 31. jul, posle Ognjene Marije, samo, bez igde ikoga zazvonilo je srednje zvono ovoga hrama. Kažu da se ovako nešto nikada nije desilo u crkvi koja je na ovome mestu sagrađena pre sto godina.

– Ovakve pojave su zebeležene u istorijatu pravoslavne crkve. Na ovim prostorima to je prvi put – kazuje jerej Vučanović i pojašnjava da su to „tajanstveni čudesni znaci kao opomena verujućem narodu koji se udaljava od svega onoga što je sveto”. Zvonar hrama Ljubomir Rodić tvrdi da je toga dana, crkvu uredno očistio i zaključao.

– Verujte da se to desilo, nema šanse da je neko provalio u crkvu u to doba i pokrenuo zvono koje nema na sebi konopca – podseća Rodić i napominje da je, kako stanuje u neposrednoj blizini, za tili čas stigao u crkvu i video da je sve u savršenom redu. U tom momentu, veli Rodić sva svetla u okolnim kućama su se popalila jer niko nije mogao verovati da se u to doba oglasilo crkveno zvono.

– Neki vele da je možda velika ptica doletela ili pak vetar zaljuljao veliko zvono. Tvrdim da je tako nešto nemoguće i da je to samo opomena svim pravoslavcima da se okrenu veri – mišljenja je Rodić.

O ovom događaju jerej Vučanović je upoznao i svoje pretpostavljene a posebno vladiku banjalučkog, Jefrema. Zbog toga je on i obećao češće posete ovome hramu a najavio i održavanje velikog Sabora koji bi se trebao održati naredne godine u dvorištu pašinačke crkve.

Crkva Rođenja presvete Bogorodice na Pašincu sagrađena je, kako knjige kažu, u periodu od 1890. do 1909. godine. Sva dokumenta o njenom istorijatu su nestala u Drugom svetskom ratu. Crkva nikada nije rušena i predstoji joj velika adaptacija.

– Postoji legenda koja kaže da su vernici, u tursko doba, molili Čirkin-pašu koji je ovde vladao da pravoslavni hram iz okolne Crkvine presele na ovo mesto. On im je to odobrio, ali samo pod uslovom da to urade za jedan dan – podseća jerej Vučanović i veli da je ova crkva nekada imala različite namene. Korišćena je i kao štala u kojoj su Nemci držali stoku. Crkva punih šest decenija nije imala stalnog sveštenika.

Priča o zvonjavi zvona probudila je razmišljanja verujućih Srba u ovome delu Potkozarja da se okrenu veri, svojim darivanjima i ljubavlju obnove hram koji vapi za rekonstrukcijom. Viši oci obećavaju bolje dane za ovaj sveti hram a nagovestili su dolazak većeg broja vernika iz ostalih krajeva Srpske.

marija · Новембар 20, 2009

Dokaz Božjeg prisustva

Blagodatni oganj uvek se čeka na istom mestu i u isto vreme - u crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg odnosno Grobu Gospodnjem, na Veliku subotu pre podne, a silazi i pali se jedino pravoslavnom patrijarhu

Blagodatni ili Sveti oganj jedno je od najvećih čuda i tajni Gospodnjih koje običan čovek može da vidi i doživi! On je očigledan dokaz prisustva Božjeg.

Blagodatni oganj uvek se čeka na istom mestu i u isto vreme - u crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg, odnosno Grobu Gospodnjem, na Veliku subotu pre podne, uoči Vaskrsa.

Hadži Dragan B. Popović u knjizi „Istina o Svetoj zemlji - pravoslavni Jerusalim“ objasnio je proceduru čekanja Svetog ognja.

U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja - koji je monumentalna crkva, a Grob Gospodnji (naziva se još i Kuvuklija) nalazi se u njoj i praktično je crkva u crkvi - pored policije i vojske, red i ceremonijalne obaveze izvršavaju zvanični čuvari Hristovog Groba - Kavasi (Gavazi), Turci Seldžuci potomci najstarijih čuvara Groba, rodom iz Konstantinopolja (Carigrada), neprekidno iz dve porodice već više od 250 godina.

Pretres patrijarha

Saborni hram se otvara na Veliku subotu u 10 sati, a sat kasnije komisija sastavljena od gradskih vlasti - načelnika policije i predstavnika Ministarstva za turizam grada Jerusalima i crkvenih predstavnika pravoslavnih Grka i monofizita Jermena i Kopta, u celoj Sabornoj crkvi Hristovog Groba gasi sva svetla, sveće i kandila, kojih samo u Kuvukliji ima preko stotinu.

Zatim se Kuvuklija pregleda da ne bi ostao neki predmet kojim bi mogla da se upali vatra. Na mermernu ploču Groba članovi komisije ostavljaju komade vate, neupaljeno kandilo i patrijarhov molitvenik sa zlatnim listićima, a ulaz zapečaćuju ogromnim voskom ispod koga su vrata zavezana belom trakom u obliku slova H.

Oko 13 časova dolazi patrijarh Jerusalima i cele Palestine, otac Sionske crkve sa velikodostojnicima u litiji. Ova svečana litija obilazi tri puta oko Kuvuklije uz pojanja „Voskresenije tvoje Hriste Spase“, i „Svjete tihij“, posle čega patrijarh blagosiljajući narod, predaje žezal svojim pomoćnicima, skida mitru, sakos i omofor ostajući samo sa epitrahiljom, u stiharu, pojasu i narukvicama. Ulaskom u Hristov Grob, patrijarh klekne lagano prelazeći vatom po mermernoj ploči Groba, izgovarajući pravosvešteničke molitve za dolazak Blagodatnog ognja. Pored njega su pripremljena četiri snopa od po 33 sveće, što simboliše broj godina koje je imao Hrist kad je raspet. U paraklisu Anđela, na samom ulasku u Hristov Grob, je i jermenski predstavnik, i to na metar i po, kontrolišući da slučajno patrijarh sam ne upali svežnjeve sveća. Ovo nepoverenje ide u prilog tome da Blagodatni oganj zaista dolazi, ali samo pravoslavnom patrijarhu!

POTVRDA ŽIVE VERE

Blagodatni oganj je upriličen od Gospoda, kako bismo mogli da vidimo i osetimo samo prisustvo Božje.

Mnogi sveti oci pisali su i govorili o Svetom ognju. Sveti Simeon Novi Bogoslov kaže da „pošto je Bog svetlost, nemoguće je da se pojavi bez svetlosti“. Sveti Grigorije Palama, kaže da „Blagodatni oganj nije materijalan, već je to nematerijalna svetlost, nije vrlina i znanje, već je to istinska svetlost, iznad vrline i znanja“. O ovom uzvišenom događaju sveti vladika Nikolaj Velimirović kaže: „Tada je nebo blisko, kao malom detetu majka“.

Plamen se spušta niz crkvu