Православна порука, мисао дана....

[JESSY]

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) Старац Порфирије Кавсокаливит

[Рапсоди]

[Биљана, два]

„Врлину нећеш сакрити, ма колико да то неко хоће, као што ни сунце нећеш заклонити решетом, јер ће кроз отворе продрети мноштво луча.“

старац Пајсије Светогорац

[Биљана, два]

Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања.

Епископ јегарски Порфирије

[Биљана, два]

„Пост је дело Божије, каже бл. Симеон Солунски, зато што Бог нема потребе у храни; (пост) представља начин живота и красоту Ангела који без хране живе; (он) је умртвљавање тела које, ако мазимо, (душом) постајемо мртви; пост је, напокон, средство којим се удаљавамо од страсти које се разбуктавају телесним насладама и преједањем.“

[Биљана, два]

 

Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив… Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. … Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се. (Св. Јефрем Сирин)

[JESSY]

ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ КОРДОЧКИН
... не постоји посебно правило поста за мирјане. То значи да мирјани не морају постити по Типику...

СВАКИ ЧОВЕК ЈЕ У СТАЊУ САМ ОДРЕДИТИ СЕБИ МЕРУ ПОСТА. Управо на ово ја позивам у својим парохијама. Да људи поступају сами. Ово је посебно уочљиво када долази време Великог поста. Наши парохијани су већином родом из Западне Украјине, где се дисциплина поста држи значајно строжије, него у Русији, пости се без биљног уља. Многи ништа не једу у прва три дана Великог поста, а неко чак и прву седмицу. Али ни у ком случају овај избор не може бити обавезујући.
Мени се чини да постоји одређена логика у томе што код нас НЕ ПОСТОЈИ ПОСЕБНО ПРАВИЛО ПОСТА ЗА МИРЈАНЕ. ТО ЗНАЧИ ДА МИРЈАНИ НЕ МОРАЈУ ПОСТИТИ ПО ТИПИКУ. To значи да мирјани, с обзиром на њихове духовне и физичке могућности, животне околности у којима се налазе, могу сами за себе изабрати ту меру која ће их укрепити, а не ослабити

[obi-wan]

ИГУМАН ПЕТАР МЕШЕРИНОВ

Многи свештеници говоре да више од 75% оцрковљених тинејџера престају да посећују храмове. Добија се да 8 тинејџера од 10 напуштају Цркву… Шта бисте ви могли да кажете тим поводом (на основу ваших запажања)? Зашто деца оцрковљених родитеља одлазе из Цркве?

- Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у Православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока.
Први је то, што оцрковљеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту Православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом; зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, - „црква без Христа“ тај тест не пролази. Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Пс. 139, 7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве оцрковљености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, псеудо-оцрковљеност одбацују.

Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из Православне Цркве, већ из данашње руске варијанте оцрковљености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог њиховог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног та истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву.
То пусто место непостојеће истинске оцрковљености, код нас заузимају ствари у суштини нецрквене. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој оцрковљености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно Православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи…

У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, значи, Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли.

https://www.facebook.com/marko.radakovic

[Вукашин]

пре 39 минута, obi-wan рече

ИГУМАН ПЕТАР МЕШЕРИНОВ

Многи свештеници говоре да више од 75% оцрковљених тинејџера престају да посећују храмове. Добија се да 8 тинејџера од 10 напуштају Цркву… Шта бисте ви могли да кажете тим поводом (на основу ваших запажања)? Зашто деца оцрковљених родитеља одлазе из Цркве?

- Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у Православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока.
Први је то, што оцрковљеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту Православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом; зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, - „црква без Христа“ тај тест не пролази. Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Пс. 139, 7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве оцрковљености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, псеудо-оцрковљеност одбацују.

Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из Православне Цркве, већ из данашње руске варијанте оцрковљености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог њиховог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног та истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву.
То пусто место непостојеће истинске оцрковљености, код нас заузимају ствари у суштини нецрквене. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој оцрковљености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно Православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи…

У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, значи, Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли.

https://www.facebook.com/marko.radakovic

Доста тога стоји. Надам се да се од тих 8 тинејџера који напусте Цркву, бар половина врати, па макар то било и у позним годинама. 

[Вукашин]

Да, појасним.

Причам о себи. Као дечак сам био годинама у олтару на богослужењима, да бих од тих тинејџерских дана кренуо ширим путем...нисам се никада потпуно одвојио, али то је било пар одлазака током године на причест, божићни и васкршњи пост углавном. Преумљење је севнуло као муња, буквално се десило одједном. Чудо је стварно да човек у моменту постане свестан где се налази. Ваљда је тако и код других. Мислим да је тешко потпуно угасити пламен вере кад се запали у раној младости. 

[JESSY]

Prepodobni Sampson Ispovednik

Svi mi zivimo u dokolici. A dokolica je beskrajan stepen zanemarivanja prisustva Bozijeg. Toliko se vezujemo za svoje strasti, navike i svakodnevni zivot, da zaboravljamo na hodjenje u prisustvu Bozijem...Kako pomoci drugima? Sta ciniti ako je covek u teskom duhovnom stanju?
Mozes sa takvim covekom saosecati, ali ne smes se usuditi da uzmes na sebe tako strasno breme da ga ispravis. Ako si ti u miru on ce se gledajuci u tebe neizostavno ispraviti...

[Дуња]

''Kako je moja molitva postajala sve usrdnija i dublja, imao sam sve manje i manje da govorim. Na kraju sam skroz utihnuo. Pretvorio sam se u ono što je sušta suprotnost govoru, pretvorio sam se u slušaoca. Prvo sam smatrao kako je molitva govor. Ali naučio sam da je molitva ne samo tišina, nego je i slušanje. Tako da molitva ne znači čuti sebe kako govorim, molitva znači utihnuti, mirovati i čekati dok onaj koji se moli ne začuje Boga.''

Kjerkegor

[Smaragdni kamičak]

Izvor: fb

[emilija]

Duhovne pouke jednog neverovatnog decaka!!  

 

 

 

[Smaragdni kamičak]

Манастир Јовања - Ваљево - Manastir Jovanja - Понекад морамо телефонирати Господу и Пресветој Мајци Божјој. Молитва "Господе Исусе Христе, смилуј се мени" је телефонски број Христа. Молитва "Пресвета Богородице, помози ми" је телефонски број Пресвете Богородице. Кад је назовемо њен број, она нам одговара: "Да, чедо мојe, слушам те ". Атонска мисао ... | Facebook

M.FACEBOOK.COM

---

Понекад морамо телефонирати Господу и Пресветој Мајци Божјој. Молитва...