Страсти и борба са њима

[Иван Ивковић]

Любовь укрощает гнев, воздержание погашает похоть, а молитва отрешает ум от всех земных помышлений и, обнаженным от всего, представляет его Богу. Страх Божий - главное. От страха Божия - первое чадо - дух сокрушен, сердце сокрушенно и смиренно... Для поддержания страха Божия надо держать неотходную память о болезни, смерти и суде... держи сердце в чувстве к Богу, всегда будешь в памяти Божией Главное - надо стать умом в сердце пред Господом и стоять пред Ним неотходно и день, и ночь до конца жизни. Ум там, где внимание. Сосредоточить ум в сердце - значит установить внимание в сердце и умно зреть перед собою присущего невидимого Бога, обращаясь к Нему со славословием, благодарением и прошением, назирая при том, чтобы ничто стороннее не входило в сердце. Тут вся тайна духовной жизни. игумен Феофан (Крюков)

[Иван Ивковић]

Емоције или страсти?

Аутор: Лариса Березан

 

Као што је познато, било која крајност може бити погубна. Та тврдња важи и у односу на наше потребе.

 

Лоше је када на њих сасвим не обраћамо дужну пажњу. Јер без тога није могућа ни истинска љубав према себи, ни љубав према ближњем. Но с друге стране, није нам корисно када је та пажња претерана, јер се на тој основи се у нашој души могу изродити болесне страсти.

 

Управо о њима и о њиховој разлици од обичних емоција и осећања ће и бити реч у овом чланку.

 

Зашто сам уопште и започињала тај разовор?

Веома често се на интернету, као и у реалном животу, сусрећем с мишљењима људи о томе да су емоције – нешто јединствено, чиме се можемо руководити у животу при различитим условима. У пракси се то назива лозинком: «Живи срцем!» или још боље: «Гласај срцем!»

 

О користи емоција сам и сама писала у својим чланцима. Но није све тако једноставно. При свим тим позитивним и благотворном утицајима које у наш живот приносе емоције и осећања, чинећи га много радоснијим и богатијим, постоји неколико нијанси на којима бих желела да се зауставим подробније.

 

Збрка у умовима људи почиње тада, када под речју «емоције» или «осећања» многи почињу да подразумевају просто «страсти», сами то и не подозревајући. И тада се рађају песме типа «Ах! каква жена!» или «Боже мој! Какав мушкарац!».

 

Разуме се да ту реч не иде ни о каквој љубави. Него управо о преувеличаним, не знајућим меру, потребама, које жарко траже свеоје задовољење, тј. о – СТРАСТИМА.

 

Ево како о томе пише јеромонах Јов Гумеров, одговарајући на питање о разлици међу страшћу и осећањем:

«Страст се дефинише као снажна и дуготрајна жеља, потреба која господари над свим осталим, која се укоренила у човеку као разултат ранијег опита њеног удовољавања. Страст је хипертрофирано, безумно раширена природна потреба, чијој власти и задовољавању се потчињава човек, деформишући сву структуру емоционалног, интелектуалног и духовног живота.  Воља човека бива не само поражена него фактички поробљена».

 

Ако погледамо на јерархију душевних сила (разум, воља и срце), то овде заиста одлучује управо срце, којим се ми руководимо при донешењу најважнијих одлука у нашем животу: где да пођемо у школу,  с ким да оснујемо породицу, итд. Овде је најважније питање: свиђа ми се – или не свиђа?

«Разум – је слуга срца», – говори свети Јован Кронштатски.

 

На таква начин, усмереност (вектор) ума се одређује управо усмереношћу срца.

 

Но при том би наша осећања и срце требали да буду очишћени од страсти – од гордости, славољубља, гнева, стомакоугађања, разврата, туге, среброљубља и др., тј. од свих прекомерних амбиција нашег «ЈА», и тек тада оно може да указује правилан вектор.

 

Страст је притом, пре свега, болест воље, мада се и друга својства и способности човека развраћују.

 

То што се људи често обмањују и виде своје страсти као прекрасна, узвишена осећања, то је само један, непотпуни део целе слике ствари. Друга тенденција се састоји у томе да људи бојећи се тих истих страсти, и опет не схватајући њихов дубоки смисао, претпостављају  да запрете себи осећати било какве емоције и у суштини се претварају у безосећајне роботе који живе искључиво по принципу: «треба», «дужан сам», «обавезан сам» итд. То је довољно често распрострањено међу верујућим људима. Наравно да је то директан пут у депресију и разна нервна растројства. Јер ако код човека постоји нека душевна сила, то је она обавезно дужна дејствовати, реализовати се, а не да се налази у атрофираном стању.

 

Рећи ћу и више од тога. С моје тачке гледишта, формирање једног из најраспрострањенијих светских учења – будизма и многих других источних учења који су касније произашли из његових недара, заправо је разултат таквог неправилног односа према горе поменутим појмовима.

 

Укратко, смисао таквог учења је такав: «ако емоције приносе страдање, потребно је свим силама од њих се избавити, а уједно и од жеља, мисли и уопште од целе наше драгоцене личности – за сваки случај – мало ли чега?»

 

Избављајући се од страдања ми губимо и саму своју личност са свим њеним природним пројавама. Тј. добијамо резултат као у познатој пословици – «заједно с водом просипамо и дете».

 

О томе колико је то опасно за психу човека нећу ни да говорим. Сигурна сам да сваки здравомислећи човек до тог закључка може доћи и сам.

 

На такав начин, као закључак на гореречено, ја бих рекла да није потребно слепо веровати својим емоцијама (како још неки говоре – својој енергији). Веома често нас они обмањују, скривајући за својом фасадом елементарне страсти и егоизам. Но и потпуно игнорисати своја осећања било би глупо и неразумно. Претпостављам да је истина негде по средини.

 

Тако да смо се, драги другови, опет вратили схватању пагубних крајности.

 

И на прагу нове године и Рођења Христова пожелела би Вам да што је могуће мање падате у те крајности! И да Ваше душе зраче, по могућности, само радошћу, љубављу и срећом, како у све празничне дане тако и током целе године!

 

P.S. Ако Вам се свидео чланак и хоћете да сазнате још више о томе како пронаћи себе и побољшати своје односе с блиским људима пријавите се на листу за примање новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-sebe/emocii-ili-strasti

 

Извор

 

Тема на форуму: Емоције или страсти?

[Дијана.]

Много добар чланак ове Ларисе. Психолози, затим психијатри знањем и опитом богати  у православној духовности - непроцјењиво! 

[Иван Ивковић]

Чему труд?

 

 

Чему труд да будемо православни?
 

Мислим, заиста, ако морално учење Цркве не сматрамо формативним за наш живот у Христу, онда чему да се називамо православним хришћанима? Овде не говорим о правима, већ о савести*.

 

Зашто инсистирате (ако инсистирате) да се сматрате православним хришћанима ако олако одбијате да прихватите њено морално учење? Рецимо, света Литургија је предивна ако је добро изведена, али у већини цркава које сам током године обишао не ради се о доброј приредби. Виђао сам много боље хорове код протестаната и методиста. Није ствар ни у једночасовном клечању на празник Педесетнице. Хране има... укусне хране, без обзира у којој цркви да се нађете, коме год да припада. Увек се може присуствовати неком локалном црквеном догађају и одвојити нешто хране за после. Чему онда труд?

Ако нема решености да се следи православни начин живота, који је свесна борба са страстима... свим страстима... онда зашто једноставно не постати чланом једне од преосталих 42.999 хришћанских деноминација? Хришћанство 21. века је постала религија „како изволите“, и многи у Православној цркви су прихватили овакав менталитет под изговором слободе. Али слобода иде с последицама.

Истина стоји овако: православно хришћанство је начин живота како га је установио Христос и Његови ученици са сврхом да помогне људима да победе страсти које нас одвајају од Бога. Као што каже св. апостол Павле:

"Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним.
А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?
Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха." (Рим. 7,15-25)

Ако нисмо посвећени борби са страстима, и тако поражавању греха, онда зашто бисмо се подвргавали свој строгости православног начина живота? Онда то постаје вежбање без сврхе. Ако, с друге стране, желимо да увек узрастамо ближе Богу, онда ћемо прихватити морално учење и начин живота Цркве као оружје у рату.

Склони смо да желимо да све буде по нашој вољи, а не како Бог хоће, и све (укључујући Цркву) што стоји на путу нашем самоповлађивању, спремно одбацујемо. На крају крајева то се своди на увек присутни его, битку коју човечанство бије од првог дана у Рајском врту. Да се подсетимо:

"А змија рече жени: нећете ви умријети; Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси." (1.Мој. 3,4-6)

То звучи као добар разлог за труд... ако мене питате.

*(Чланак је писан у светлу дебате о правима ЛГБТ популације поводом одлуке америчког савезног суда да озакони хомосексуалне бракове, прим.прев.)

Извор

Превод: Живе речи утехе

 

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

 

О стражењу да се побеђено зло опет не појави

 

Када први пут однесеш победу над самим собом, можеш помислити: на добром сам путу! Но, не сматрај да си достигао врлину, већ благодари Богу, јер је Он тај који ти је дао моћ; не радуј се прекомерно, но брзо настави борбу. Иначе, побеђени грех може поново да заживи и да те нападне и савлада одстрага. Упамти: Израиљци од Бога примише заповест: отјерајте од себе све који живе у оној земљи (4.Мој. 33,52), да бисмо и ми на њиховом примеру учили.

Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно.  Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема.

И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова.

Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом.

Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26).

 

Тит Колиандер

Из књиге "Пут подвижника"

Извор: Православље

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

 

О аскетској могућности деградације

 

Искрено, некада давно сам са много већим жаром ишчитавао аскетику. Као млад човек, оплемењивао сам своја незнања у нова сазнања. Поучавао се ниједну реч не доводећи у питање. А требало је. Онда сам лагано почео да копним. Постојао је негде раскорак да се ишчитано преточи у дело. Осећао се задах шизофреног идеализма. Јавила се алергична одбојност. Аскетизам није дао ново месо. Нигде у свим тим многосецираним анализама особинама, страсти, личности, душе, тела, и ко ће набројати све, нисам нашао оно суштинско: самога Бога. Зато више не читам аскетику. Скоро сам направио изузетак, експеримент, да преиспитам како се осећам након толико паузирања. После много година опет исти утисак: почетничко поистовећивање са прочитаним, чак благо одушевљење, а онда опет иста парализованост. Нема Бога. Наравно, ово је само мој субјективан опит. Можда нека моја искључивост, можемо и тако. Чак ни у најпопуларнијим и најотачкијим текстовима, који истини за вољу указују на проблеме на којима треба у себи радити, нема пуно помена Бога. Еклисиологија је маргинализована пред мистичким самоувлачењем. Евентуално се Бог помиње узгредно као пасиван посматрач наших дела. Нема Бога који врши самоубиство за нас најнадменије. Мене, рецимо, то открављује. То припитомљава.

 

Аскетика не може да стерилише недостатке. Интроспекција је потребна али није пресудна, јер није у њеној власти да прашта и освећује. Можемо говорити о аскетици која треба да укаже на Другог али се више дешава да кулминира у себи самој. Средство до Циља постаје циљ. Нема одскочне даске. Нема сједињења. Никоме ово не нудим као образац, само износим своје искуство. Не негирам да треба бити упознат са материјом, само истичем да аскетска вивисекција није пресудна за спасење. Штавише, сматрам да аскетика може бити одлична платформа да се изграде нови идоли а утврде стари у себи. Још бруталније речено: сматрам да аскетика черечи смисао који нам се кроз Христа нуди. Нема флексибилности. Указује на одређене законитости али не даје силу да се одређени прописи (могућности врлине) реализују. Лако је детектовати шта није подобно у човеку (гле, и неписмени духови умеју да препознају лошу нарав човека!), али нема Духа који би развејано саставио у једну здраву уцеловњеност. Аскетизам, дакле, мада сведочи да гусеница треба да достигне лептира, ипак остаје на нивоу учаурености.

 

Реално, када погледамо изблиза јеванђељске протагонисте, видећемо да свима до једног измичу ове аскетске перцепције. Нема извештачености. Искрено, нема ни оптерећења на неком моралистичком нивоу. Покајани разбојник на крсту је најбољи пример. Из данашњег угла гледано није се ни крстио, ни исповедио, ни причестио, ни аскетирао. Али, пројавио је веру и покајање на најскандалознијем месту: на крсту, у боловима. Можемо рећи да је превазишао све могуће теолошке и аскетске систематизације својим сведочењем. Можемо узети и друге примере: слабашност и малодушност самих апостола пред Христово хапшење у Гетсиманском врту. Наравно, они на томе не остају, али да им се није јавио Христос и да нису примили Духа, сигурно је да би остали у непреображеним позицијама. Ту, дакле, видимо да није њихов аскетизам одиграо пресудну улогу већ је иницијатива прва кренула од јављања Христа и силаска Духа. Ово треба да нас ослободи од максимализма и од самоослањања.

 

Аскетизам треба да постоји једино у границама личног ненаметљивог искуства као покушај одржања примљење нестворене Красоте. Никако да се поставља као систем или образац који треба да научно сугерише или фанатично детерминише другог. Ко на себи врши операцију Другим, не треба да узима хируршки прибор када су у питању други. И ако један има свој пут ка Богу, не може остале путеве због других затворити. Уосталом, опасно је живети аскетским аутизмом нарцисоидно заљубљен у своја самопосматрања и делања. Ипак, понављам, то не значи саботажу врлине или прилаз Духа. Још мање негацију аскетизма као таквог. Пре бих цитирао неког књижевника који рече: „Дати књигу незналици исто је што и дати нож малом детету да се игра!“. Тако је и овде када се дотичемо аскетских дела. Ограничен субјективношћу, мишљења сам да је мудрије и разборитије покушати осмислити свој живот у Христу без неких максималистичких аскетских претензија која нас парадоксално могу довести до позиције да мислимо да смо другачији од других људи због подвига које узимамо на себе. А када се једном таква мисао утврди (ослобођена знања да другачијост не подразумева нарцисоидност и искључивост), онда ни заблуде неће окаснити. Проблем може настати ако заблуде пусте корење које после ни Дух Свети не може ишчупати а да не повреди човека. Стога, не треба полазити од имитације туђих аскетских искустава већ превасходно од самоосмишљавања сопственог логоса који уливајући се у Бога разлива своје подражавање Другоме љубављу према свету. А да задржимо провокативност већом, поставимо суштинско питање: колико данас свештеници спроводе у свој животни принцип аскетске идеале?

 

—————————————————–

Видети још неке позитивније варијације аскетизма:

О аскетизму…

 

[Иван Ивковић]

Онај који изјављује да се без Божанске благодати Духа, једино угледањем и подражавањем достиже савршено сједињење са Богом, као код људи који се воле и исто мисле, а да је Боготворећа благодат Божија својство разумне природе и да настаје једино простим угледањем, а не натприродним озарењем и неизрецивим дејством Божанске енергије, невидљиво видљива (за оне који су се удостојили) и несхватљиво схватљива, такав нека зна да је и не знајући пао у месалијанску заблуду. Јер ако се обожење буде остваривало силом природне моћи и буде обухваћено границама које природа постави, онда ће Бог да обожује људе по природи, тј. по неизбежној неопходности. И нека овакав не покушава да своје новотарство наметне онима који чврсто стоје, нити да помрачи веру непорочних, него, разумно приступајући, нека дозна од опитних људи, или од оних које су ови научили, да је благодат обожења ничим обухватљива, немајући никакво својство да може да се смести у природу, иначе не би била благодат него пројава енергије дејства природне силе...

 

Светогорски Томос

[Иван Ивковић]

@@Велизар, тиме је управо заокружена мисаона целина.

 

Говорећи о аскетици и аскетизму (грч. вежбање) тумачењем израза се лако може пасти у забуну. Лепша или бар смисленија је реч - подвиг (по као половина и двиг - покрет). Ово се треба разумети тако да нашим енергијама ми највише можемо учинити половину покрета ка спасењу. Друга половина припада Богу Који нам излази у сусрет.

[Дијана.]

тумачењем израза се лако може пасти у забуну. Лепша или бар смисленија је реч - подвиг

Zanimljivo. Zaista, kad čujem askeza, odmah imam asocijaciju: a, to nije za mene/nas, već za monahe. Podvig je već nešto drugo - i moguće, i potrebno...

[aliluja]

Sad kada znamo šta su strasti... neophodno je samo da ostanemo budni... u toj neprestanoj borbi sa njima.....

Posle ovoliko lepih i bogatih tekstova.. gde su mi se prvih par izuzetno dopali... bilo mi je neophodno da tu veliku sliku o strastima svedem na neki minimum...

Kao što sam u tekstu pronašla materijalizovan izraz "gubitka energije" u "duhovno krvarenje"... to isto me je inspirisalo da materijalizujem pojam strasti u " bakterije "..

Ima onih koje su u nama... oko nas.. tj endogene.. egzogene.. U zavisnosti od našeg - u ovom slučaju duhovnog stanja i toga kako i koliko vodimo računa o njemu.. . zavisi da li će neke od njih prouzrokivati " duhovnu patologiju " kod nas.. i koliko će nas poslužiti imunitet na iste... da li će doći do opšte infekcije.. ili će rana koja "krvari" vremenom zarasti i izlečiti se... U ovom slučaju kroz ispravnu duhovnu hranu i piće...

[Иван Ивковић]

Право на грех

 

Сваки хришћанин који живи одговорно, који се труди да размишља, на овај или онај начин покушава да стражи над собом, и обавезно пре или касније почиње да запажа одређене законитости: шта и како утиче на његово духовно стање, од чега зависи његова чврстина и постојаност у врлинама, и насупрот томе, склоност ка пороку. И наравно, не може да не анализира: зашто је поново пао у грех који је души већ постао одвратан, за које се кајао, не чак ни на десетине, већ можда и на стотине пута, за који се заклињао и одлучно је обећавао да ће престати да га упражњава. И Богу је обећао, и духовнику, и ближњима, које овај грех нервира. Наравно, и себи самом.

 

Види човек, схвата кад је већ касно, како се протеже овај злосрећни ланац – од нечег још потпуно невиног, од неке праве ситнице, па све до паду који целом његовом бићу причињава неиздржив бол. Прво мисао о томе да је јако уморан, да нема више снаге да тако живи, да то ради, да напокон треба да се одмори, да се опусти... Не, не да се помоли, не да прочита, јер то је труд о којем чак не жели ни да размишља. Већ просто мало да лежи, ништа не радећи, да одгледа неку испразну серију, јер то толико опушта главу, отклања напетост. Затим постаје јасно да се глава не растерећује, да напетост никуда не одлази, пред очима играју неке слике из бездана телевизијског програма, нејасне, хаотичне помисли као да растежу свест у различите стране, срце нападају врло различите помисли. И осећа неко узнемирење, неки немир... Сине мисао да је то грешка – да је требало помолити се, или у крајњем случају – једноставно лећи и заспати. Међутим, промиче и друга: «Сад је касно...» И надвија се чамотиња као оловни облак. Ноге саме иду до фрижидера, а тамо је после гостију остало још нешто – тек начета флаша коњака... А затим још већа чамотиња и горка свест о томе да човек поново треба да иде на исповест и поново треба да се каје за једно исто као да је неки лудак. И ако није баш безуман – у сваком случају је апсолутно безвољан. То се дешава с онима који имају давнашње и проблематичне односе са зеленом древном змијом.

 

Или... Или види човек да његов колега с посла ради нешто како не треба. И ради то с таквом сигурношћу, с осећајем као да је прави професионалац. И тако жели да му одбруси све што има у вези с тим... Али искуство му дошаптава: и друг је исто тако темпераментан, а ни ти не умеш да му кажеш тако да га не увредиш. Боље је да прећутиш. Ма не, рећи ћу му – његова је ствар да ли ће се увредити или неће, сам је крив, какве то везе има са мном? И ствар је кренула, пале су и такве речи да би у некадашња времена дошло и до двобоја. И овде је само правим чудом избегнут. Опет долази чамотиња и мисао: «Ето ти га, опет исто!» То се дешава с онима који имају проблема с језиком. А ко их нема?

 

Или... Или се треба спремати за испите, а у компјутеру је књига скинута с интернета коју човек једва чека да прочита. Ма бар страницу да прочита... десетак... још једну главу да прочита до краја... И одједном се испоставља да је дан прошао, и вече је наступило, и ноћ је пролетела... А уџбеници и скрипта, где су били отворени, тамо су и остали отворени. И не зна човек шта да прича на испиту, као да одговара, шта уопште да тражи тамо. Треба да тражи ко ће да му шапне, да се извади или да моли професора за «шeстицу»? У принципу, да се срамоти...

 

Увек постоји почетак греха без којег ни њега самог не би било. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. У принципу, шема је јасна. Није јасно нешто друго: како се дешава да знамо, много пута смо се у сопственом горком искуству уверевали у све то и свједно чинимо први корак? Јер, зна се до чега ће он највероватније довести... Испада да просто сами себи дајемо право... на грех.

 

Понекад убеђујемо себе у то да смо постали много искуснији, јачи, храбрији и да оно што нас је раније наводило на пад сад неће деловати на нас тако погубно. Међутим, наше срце осећа превару и ми се једноставно «окрећемо», «не примећујемо» га. А понекад потпуно свесно грешимо «мало», «умерано», «пријатно», а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Понекад и «финални» грех не чинимо зато што не можемо да се обуздамо, већ зато што смо га на крају крајева једноставно себи дозволили. Коме то није познато? Ко може да каже да се увек подвизава против искушења до крви?

 

А ми заиста имамо право – да грешимо! Ко ће нам га одузети? Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо. Неверујући то чине једноставно, не размишљајући и никако то не оцењујући – најчешће. А ми, с мишљу о томе да ћемо се обавезно покајати – касније. И чини нам се да је све што се дешава, можда и неправилно, али је у суштини невино: јер све је у нашим рукама – сад смо овако реализовали своју слободу, а после ћемо другачије. Само што, чини се, заборављамо: користећи сваки пут право да грешимо, сами дајемо право на себе ономе ко нас мрзи, ђаволу. Грешећи свесно, вољом, ми му пружамо могућност да нас увлачи у грех и онда кад то не желимо. То не укида нашу слободу до краја, али је смањује до извесног минимума кад је за супротстављање искушењу погребан огроман напор, за који се често испоставља да нисмо способни.

 

И кад кроз подвиг, кроз проливање зноја и крви, кроз велика страдања поново по благодати Божијој човек стекне некадашњу лепоту, наравно, размишља: «А да ли ми је уопште потребно ово право – на грех? Могу ли без њега?» И заиста благо ономе ко лиши себе овог права.

 

Игуман Нектарије Морозов

 

Превела: Марина Тодић

Извор: Русија.рс

 

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Ви сте у ДУХОВНОМ РАТУ

 

Ако се трудите да служите Бога, сатана не може да вам приђе никако другачије, осим кроз ваш пристанак и сарадњу. Ви имате контролу шта примате у свој мисаони систем, тако да нечиста сила не може да вам приступи без вашег пристанка.

Сатана делује на начин да врло суптилно мења поглед на свет. Он утиче на промену веровања и мисаоне токове како сваког од нас понаособ, тако и на породице, цркве, читаве нације. Када се по мало прихвати његов начин поимања света, тиме он добија место и почиње да се по мало осећа као код куће.

Као што је тешко ослободити се бубашваба, које се настане у кухињи преплављеној прљавштином, исто је тако тешко отерати демоне кад једном поставе свој камп у нашем уму.

Често пута увиђамо колико је људима непријатно, чак глупо да помињу демоне и нечисту силу, јер им је та тема страна, непојмљива, чак глупа. Можда и ви слично сматрате. Можда вам је непријатна цела та прича о духовном рату, ког свако од нас води са нечистом силом, јер мислите да је то нереална измишљотина.

Али то је управо оно што би и сатана хтео да ви верујете и мислите. Њему савршено одговара да ви мислите да он не постоји и да се у овом животу не води духовни рат између његових демона и сваког од нас понаособ.

Он чак жели да ви не видите узрок и корен многих проблема управо у њему. Он жели да ви останете фокусирани на спољашњи свет и оптужујете разноразне спољашње узроке за недаће и сукобе, не примећујући ко је узрок пометње. На тај начин остајете далеко од праве борбе коју је потребно да водите. Тешко је победити битку за коју не знате где се води, па се не можете ни појавити на месту где се одиграва.

Основни сазнање иза живота апсолутног победника је следеће; ми се не боримо  против крви и меса. Када верујемо да су људи наш проблем, онда сасвим машимо корен нашег проблема. Кад се сасвим фокусирамо на то како да се боримо против неке особе, која нас омета или против неког животног изазова, онда је то далеко од здравог разума.

Проблеми са другим људима су реални. Животне невоље су реалне. Болести су реалне. Сви конфликти су и те како реални. Али они НИСУ УЗРОК.

Посао сатане и његових демона је да нас спречи да живимо испуњен живот, каквог је Господ за сваког од нас припремио, ма где да живимо, у ма каквим околностима. Ђаво нас у томе спречава првенствено тиме што нам не дозвољава да видимо узрок проблема, сукоба и изазова. То је њихова стална окупација. Имали су хиљаде година да изанализирају и усаврше до перфекције како да нас ометају у исправном живљењу и поимањ света и Бога.

Али зато је Бог, који није ограничен простором и временом као ми, давно победио у борби против сатане и његових слугу. Када учимо Божију стратегију за победу над сатаном и његовим демонима, добијамо кључеве испуњеног живота победника.

Зато се потрудимо да изучавамо Божију Реч и Његове животне стратегије, којима нас подучава.

 

http://svetatrojicaroterdam.com/ви-сте-у-духовном-рату/

[Данче*]

Како победити раздражљивост?

Као што грозница у човеку има разне узроке, а ипак се може рећи да је главни - некаква неусклађеност у телу, тако и раздражљивост има разне узроке, али је главни - неуравнотеженост душе. Зашто људе који раде по болницама тако често савладава раздражљивост? Ово се не дешава само у болницама, него и у свим екстремним ситуацијама. Када смо сити, наспавани и немамо потребе да се напрежемо изнад својих снага, када се налазимо на неком пријатном месту, где све радује очи и окружују нас људи који ништа не захтевају од нас, већ су, напротив, врло попустљиви према нама, ту је много мање разлога за раздражљивост (иако се догађа да се човек раздражује и у таквим околностима јер је ова страст укорењена у његовој души). 

Но, ако смо уморни и ако су око нас људи који не само да нам не помажу, него и сами од нас траже помоћ, и ако се ти људи понашају према нама без дужног поштовања, а и сами се раздражују - а болесници често бивају таквима, те је од њих немогуће тражити да буду смирени - онда ће се раздражљивост јавити у великом степену и у нама. У свакодневном животу, ми често носимо маску добродушности, бестрашћа, учтивости (иако ово не умеју сви). Ми умемо да се уздржимо, иако унутар нас бесни бура, коју ми не настојимо да смиримо. 

Када се налазимо у болници, онда се пројављује наш истински темперамент. У болници човек коначно може сазнати какав је сам по себи, зато што изван екстремних услова, који захтевају да човек буде оно што јесте, он не може да позна себе. Да упозна - да би исправио и ојачао своју душу. Зато се не треба чудити појављивању раздражљивости. Треба се, просто, борити са њом. За почетак, као што каже преп. Јован Лествичник, нужно је научити се ћутању уста при узнемирености срца. Човек је дужан да затвори ове спољашње пролазе за раздражљивост и гнев. Он треба да научи да говори спокојно и да, при том, не грди, како се раздражљивост не би пројавила ни у погледу, ни у речима, ни у покретима. Потребно је научити се уздржању, и то не да бисмо се показали добрима у очима других, већ зато што није могуће спасити се ако се не победи ова страст. Тада ово неће бити лицемерје, него први степен у борби са грехом. 

Да би се победила раздражљивост, неопходно је победити друге страсти. Раздражљивост иза себе разоткрива страст гнева, а гнев је пројава гордости. Зато ће, за стицање смирења, главна бити борба са гордошћу, са сујетом. Свети оци говоре да гордост и раздражљивост у својој основи имају страст сластољубља: сластољубив човек не може да не буде раздражљив. Зато, да би се победила гневљивост, нужно је борити се са стомакоугађањем, са телесном страшћу. 

У борби са раздражљивошћу помаже и схватање да се други не јављају као твоји непријатељи, да је наш заједнички непријатељ - ђаво, који нас, с времена на време, узнемирава и приморава да се гневимо и љутимо једни на друге. Ако неко хоће да посвађа два непријатеља, онда он саопштава једноме од њих увредљиву реч, коју је, тобоже, рекао о њему његов друг. Тако и ђаво увеличава наше грешке, нашу непажњу једних према другима, истиче нас једне пред другима у неповољном светлу и тиме подстиче непријатељство међу људима и раздражљивост, који, на крају, доводе до раздора. 

Морамо да схватимо да је сваки други човек, који се, рецимо, љути на нас, исто тако несрећан и подложан страсти гнева као и ми. Извор болести не представља сам човек, него зла сила. Сам човек може имати добро срце и тежити добру, али му то не успева, као што то ни нама не полази за руком. Таква вера у другог човека помаже у борби против раздражљивости. Неопходно је бити спреман на то и схватити да, ако људи не обраћају пажњу на добро које ми чинимо за њих, то није последица незахвалности, већ зато што болесни, несрећни људи понекад не могу изразити своју захвалност одмах, у датом тренутку. Не треба то ни тражити од њих. 

И, свакако, још је неопходно памтити да ђаво - наш непријатељ, видећи да ми стајемо на пут спасења, одмах устаје на нас и покушава да нас, и споља и изнутра, скрене с пута, лиши нас уравнотежености, мира, спокоја душевног, и подстиче нас на раздражљивост и гнев. Не треба се тога бојати, већ треба памтити да је то управо његово деловање, и противити му се. 

Претпостављени се обично раздражују на своје неразумно особље, а ови потоњи се љуте на своје претпостављене јер ови не могу да организују све како би требало. Заборављамо да су људи којима издајемо наређења - исто тако несавршени као и ми - они могу нешто пречути или разумети погрешно. Заборављамо да човек није аутомат или инструмент, већ живо биће. Мора се увек узимати у обзир да већина не уме тачно да разумева “у лету” и сходно томе послуша. Свакако, руководилац не би требало да повлађује слабостима својих потчињених, мора умети да се усагласи са њима, чувајући хришћанску љубав према њима. А, ово је врло тешко. 

И, свакако, православни хришћанин треба да памти да Христове заповести треба да примењује на себе, а не на друге. Многи, вољно или невољно, преокрећу ово наопако. Као да је у Јеванђељу речено свакоме од нас да ће нас волети, жалити, тешити. А, тамо је речено да ће те гонити, а ти си дужан да волиш. Сваки човек би требало да часно испуњава свој посао, старајући се да у свему буде хришћанин, а не сувише захтеван према другима, већ да дела по закону хришћанске љубави. Као што је рекао о овоме ава Доротеј: “У име Исуса Христа, брате мој, немојмо имати ништа против ближњег јер ми смо сви дужни да побеђујемо љубављу. Нико да не каже ближњем своме: Зашто ме не волиш? Него, сам чинећи оно што је достојно љубави, нека привлачи и ближњег на љубав”.

О. Аркадије Шатов
Извор: saborna-crkva.com 

[Биљана, два]

On 28.11.2015. at 13:49, Jace Jerimoth рече

То што се људи често обмањују и виде своје страсти као прекрасна, узвишена осећања, то је само један, непотпуни део целе слике ствари.

целина, пуноћа

[Јелена М.]

On 3.12.2009. at 20:33, Gospodin Jakov рече

Теме о страстима:    

 

Шта је то страст? Шта је то грех?

О самооптерећењу грехом...

Како спознати своје грехе и борити се против њих? ( о греху.....)

Шта су мисли? Одакле долазе...?

Модерна идолатрија; Имате ли идолопоклоничке склоности?

Да ли је коцка и кладионица грех?

(Не)захвалност

 

Не судите, да вам се не суди.   ( о осуђивању....)

Da li postoji razlika izmedju kritike i osude?

О паметовању и држању придика ближњима!

О опомињању других у храму

Нешто о гордости

Понос - демонско упориште

Sta je to sujetna ljubav?

Шта значи бити горд? Последице демонске гордости

Samopouzdanje vs gordost

Где је раскрсница између патолошког перфекционизма и уподобљавања?

 

"Сујетно је све за чим нема потребе"

Сноб и снобизам

Себичност која убија

Не причај о себи

Завист, таштина и самохвалисање

Farisejstvo, a zasto?

Како смирење може бити лажно?

 

О зависти

 

Униније - како се изборити с њим?

Депресија се лечи редовним литургијама  ( све о депресији...)

Ја сам гори од свих, и тако ми је добро?

Да ли си депресиван и усамљен?

Разлика између сујете и осетљивости?

Безосећајност

Претерана радост или претерана жалост?...

Горки плодови немарности

Не мисли да ти једини трпиш више од других

Незнање и равнодушност

 

 

Прелест (дискусије на тему прелести...)

Хришћански трипови и остала прелесна умовања

Бoг не воли човекову самоувереност и како победити самоувереност

Perfekcionizam

 

Страхови (сва ваша искуства и ставови о страховима...)

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ?

 

 

"Уста говоре оно чега је срце пуно" - Оговарање - средство социјалне изолације и подстрекач злостављања

Последице клеветања!

Празнословље

Мрсне теме за разговор(на форуму, фејсбуку, уживо, у мислима...)

Од комплимента до ласкања...

Sveti Jovan Lestvičnik o laži i korišćenju iste... HOT HOT HOT

Патолошки лажови

Proklinjanje

Ја у клин ти у плочу

 

Многобрижност - маловерје

Tračevi iz crkve (čuo sam, priča se...) šuš, šuš...

Што човек више ропће, то се више упропаштава

 

Раздражљивост

Мржња

Преподобни Јован Касијан - Борба са духом гнева

Три степена гнева

Злопамћење - духовни рак

О освети...

 

Свети Јован Лествичник: О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле

Снисходљивост и тајноједење

Проблем наркоманије Зашто се наркомани дрогирају или алкохоличари опијају?

 

 

Зоран Ђуровић: Онан- Онанија

Седам знакова да превише мастурбирате

Како се развија блуд у човеку?

Блуд, модерна веза, страсти

Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијету

Прељуба

https://www.pouke.org/forum/topic/28421-%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%83-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%83-%D0%B8-%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5/

https://www.pouke.org/forum/topic/36345-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5/

 

Конзумативизам западног света и ропство источног

Колико смо склони похлепи?

Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше?

Подмитљивост

 

Угодност и удобност

Пропадамо ако не растемо духовно

О негативним навикама

Доброта ради поштовања закона Божијег или можда...

 

 

Теме о подвизима и врлинама:

 

Моја вера и вера Цркве

Шта су врлине?

Подвиг без негодовања?

Поље борбе су срца људи

Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста (обједињене све теме о посту)

Милост Божија, људска милост и милостиња  (о милостињи, милосрђу....)

Наш опит молитве... (о свим питањима везаним за молитве...) 

Смирење-најкраћи пут ка спасењу (разна питања на тему смирења)

Борба са искушењима - изазов самоспознаје и преумљења

Да ли је плач користан за верника?

Послушање

Мирјанин и послушност

Како се понашате када вас идеализују?

Отац Јосија Тренхам – Телесни (сексуални) односи

Шта радити када чујеш клевету?

Преподобни Никодим Агиорит: Духовно исцељење доконости и презапослености

Разлика смиреноумља и комплекса ниже вредности

Погрешио сам, покајаћу се, и шта онда?

Епископ Порфирије: Мач који одсеца нарцисоидност

Примери послушности!

Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?)

Васпитање срца или тренирање воље?

Od podviga devstvenosti do podviga Agape (ljubavi): ponovna poseta misli Sv Jovana Zlatoustog na brak i seksualnost

Да ли је Исусова молитва за мирјане?

Молитва - поделимо искуства...

На чему ћете се трудити у посту, који су смисао, сврха и резултат поста?

Пост и буђење врлине

Udarimo po gordosti

Шта је потребно игнорисати

Исправно + Грубо = Погрешно

О ћутању....

О језику

Ако си пао, устани!

Спријатељи се са проблемима

О истрајности

Како да се понаша православни хришћанин када хуле на оно што му је најдраже

О преображавању себе

Трпељивост

Оружје за војевање

Чедност, част, смрт и самоубиство

Стид и бестидност или како смо стигли докле јесмо

Од толеранције и поштовања до љубави

Шта је храброст за вас?...

Права мера подвига - царски пут (трезвеноумље)

Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешну!