Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Arsenija]

Pomaže Bog,Oče.

Mene zanima postoji li neka razlika izmedju krštene i nekrštene osobe?Da li je nekrštena osoba na neki način "drugačija"?Ono što ja znam je da krštenjem postajemo članovi Crkve i da dobijamo Andjela čuvara.

Možete li mi reći nešto više o tome.

Svako dobro Vama i svim Dečanskim Monasima čije pojanje posebno volim da slušam.

Unapred hvala.

[Nina 777]

Мислим да је за нас православне хришћане, сестро Наташа, јако важно да увек имамо у виду да се Божија дела не могу никада сместити у границе рационалног човековог ума. Зато је дискусија између креациониста и еволуциониста заправо бесконачно интелектуално надметање у аргументима које ми као ограничени људи приписујемо Богу. Наша Црква не подржава ни креационизам ни еволуционизам на начин како се данас они најчешће манифестују. Бог може да створи свет у једној секунди и да га врати у небиће ако би то хтео, а може да га ствара и обликује милионима година.

 

Важно је зато да у нашим необавезним размишљањима увек будемо свесни Божије свемоћи и да ми нисмо у могућности да својим умом обухватимо Божија чуда. Када живимо са таквом свешћу уопште није ни важно да рационално схватимо оно што нас окружује. Зато је Православна Црква вековима била усресређена на познање ОНОГА који је створио свет, а не на емпиријско проучавање света као објекта. Познајући Бога и Божију љубав ми долазимо у духовно познање божанских тајни колико је то могуће за наш ограничени ум и у васцелој творевини созерцавамо божанску премудрост. 

 

И вама нека је благословен данашњи празник и свако добро и мир од Господа молитвама Пресвете Богородице.

 

Slazem se sa ovim sto ste rekli,zapravo razdvojili ono sto je zaista bitno,od onoga sto je manje vazno,jer da I sve tajne znam,I sve znanje,a ljubavi nemam,nista mi ne koristi.Sveti Jovan Zlatousti je mislio da je zemelja ravna ploca,pa je opet bio svet I ucitelj Crkve.Verujem da niko nije dostigao savrsenstvo istinitog pogleda na svet I zivot,I ocito je da ni crkva sa svim Svetim Ocima I blagodatnim darovima I otkrovenjima nema stav o svemu postojecem.

Ipak ovakve diskusije su znacajne za ljude koji traze koliko je to moguce neke odgovore,traze istinu ,ne bi li ih oslobodila,zapravo da bi u to najavaznije poznanje Onoga koji je stvorio svet I poznanje Njegove Ljubavi za svet slagali kockice novih spoznaja u jednu sto bistriju sliku stvarnosti Boga I sveta.Ali slazem se da je upravo ovaj temelj najvazniji I samo njega imajuci,ljudi su se spasavali,I osvecivali.Kao sto kaze  Grigorije sinait “Za saznanje istine čulo blagodati jeste vladajuće ozakonjeno. Ostali, treba da se misaono izražavaju i stvari nazivaju dokazujući.”

Ipak,mislim ne treba ici ni u drugu krajnost o kojoj govori Berdjajev(mislim da je on,od nekud sam kopirala): "Хришћани трeба да напусте лошу и једногласну навику простог неодговарања на питање које им се постави. Када вас питају, које је ваше мишљење о датом конфликту између радника и капиталиста, или о колективним уговорима, онда је мало неприкладно само рећи: ,,Ми верујемо у бесмртност душе'' или ,,ми верујемо у богочовечанство Христа''. Умесно је дати конкретан одговор на постављено питање."

U svakom slucaju,I po ovom,I po drugim pitanjima,o kojima crkva nema jasan stav,slobodni smo misliti,I razlicito misliti,traziti odgovore,izrazavati svoje poglede,a ko je bio u pravu,sto ne saznamo sad, saznacemo u Carsvu Nebeskom   

Hvala vam za blagoslov I lepe  zelje i srdacan vam pozdrav u Hristu!

[Архимандрит Сава Јањић]

Данас сам нашао на врло занимљиве коментаре и цитате из дела Св. Јована Дамаскина о рају и паклу. Будући да смо имали више питања на ову тему мислим да ће бити корисно да ово поделим са вама.

 

1. Пакао није Божија казна, већ стање у коме се благодат Божија доживљава као мучење. Пакао и рај не постоје као посебна места. Свуда је само Бог који је присутан на сваком месту. Али пошто ће људи доживљавати присуство Божије на различите начине, постојаће различита стања, блаженства и мучења. 

 

"Και τούτο δε ειδέναι δει, ότι ο Θεός ού κολάζει τινά εν τω μέλλοντι, αλλ' έκαστος εαυτόν δεκτικόν ποιεί της μετοχής του Θεού. Έστι μεν η μεν μετοχή του Θεού τρυφή, η δε αμεθεξία αυτού κόλασις." ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1545D-1548A)

 „И тако знамо да Бог никога не кажњава у будућности, већ свако самог себе чини пријемчивим да заједничари у Богу. Имати заједницу у Богу је блаженство, а одсуство заједнице у њему је мучење („Против манихејаца“  PG 94:1545D-1548A)

 

2. Пакао постоји не због тога што су они у њему дужни Богу, већ зато што остају непромењени у својој жељи за грехом. И опет видимо да ће у будућности постојати само свеприсутни Бог и да неће бити предмета страсних жеља. Постојаће једино оно што желе праведници, а то је Бог.

 

"... μετά το θάνατο, δεν υπάρχει τροπή μήτε μετάνοια, όχι επειδή ο Θεός δεν δέχεται μετάνοια - ο Ίδιος δεν μπορεί να αρνηθεί τον εαυτό Του ούτε χάνει τη σπλαχνικότητα -, αλλά η ψυχή δεν αλλάζει πια [...] οι άνθρωποι μετά το θάνατο έχουν το άτρεπτο, ώστε από το ένα μέρος οι δίκαιοι ποθώντας το Θεό και έχοντας αυτόν πάντοτε να ευφραίνονται, ενώ οι αμαρτωλοί ποθώντας την αμαρτία και μην έχοντας το υλικό της αμαρτίας ... να κολάζονται χωρίς να έχουν καμιά παρηγοριά. Γιατί τι είναι κόλαση παρά η στέρηση εκείνου που σφοδρά επιθυμεί κανείς; Κατά την αναλογία λοιπόν του πόθου, όσοι ποθούν το Θεό ευφραίνονται και όσοι ποθούν την αμαρτία κολάζονται" ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1573ΑΒ. Μετάφραση: Ν. Ματσούκα, Πουρναράς, Θεσσαλονίκη 1988, σελ. 145.147).

 

„После смрти нема ни промене ни покајања, не зато што Бог не прима покајање – Он сам не може да се одрекне себе нити да изгуби своје милосрђе, али се душа више не не мења… људи после смрти остају непромењиви, тако да с једне стране праведници чезну за Богом и увек га имају да се радују у њему, док грешници чезну за грехом, иако немају материјалног начина да сагреше…. Они се муче, а да немају никакве утехе. Јер шта је пакао ако не лишеност онога што неко много жели? Следствено тој чежњи, они који чезну за Богом радују се, а они који жуде за грехом муче се“. ("Против манихејаца", PG 94:1573ΑΒ)

 

Овде видимо следеће: Бог је увек спреман да прими покајање, али они који су у паклу се не кају јер је њихова душа слободно и коначно изабрала грех.

 

"Ο Θεός και τω διαβόλω αεί παρέχει τα αγαθά, αλλ' εκείνος ου θέλει λαβείν." ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1569Β)

"Бог заувек даје своја добра и ђаволу, али он не жели да их прими." ("Против манихејаца", PG 94:1569Β)

 

Погледајмо цео пасус (у новојелинском преводу):

 

"Ο Θεός και στο Διάβολο διαρκώς χορηγεί τα αγαθά, αλλά εκείνος δεν θέλει να τα πάρει. Και στην αιωνιότητα ό Θεός παρέχει σ' όλους τα αγαθά γιατί είναι πηγή των αγαθών αναβλύζοντας σ' όλους την αγαθότητα, ενώ ο καθένας καταπώς έκανε δεκτικό τον εαυτό του, μετέχει στο αγαθό [...] εκείνοι που δεν έχουν τις συνηθισμένες ηδονές υποφέρουν αθεράπευτα, χωρίς ο Θεός να έχει κάνει κόλαση, αλλά εμείς επειδή στρώσαμε την κόλαση για τους εαυτούς μας, και άλλωστε μήτε το θάνατο τον έκανε ο Θεός, αλλά εμείς οι ίδιοι τον προξενήσαμε για μας" (Превод на новојелински: Ν. Ματσούκα, Πουρναράς, Θεσσαλονίκη 1988, стр. 139.141).

 

Бог заувек даје своја добра и ђаволу, али он не жели да их прими. И у вечности Бог даје свима добро јер је он извор добра и на све излива доброту, а од човека зависи да ли ће бити способан да то прими и учествује у том добру….. Они који немају уобичајена уживања пате без исцељења иако их Бог не мучи јер су  сами себи приправили пакао и заиста Бог није створио смрт већ смо је ми сами узроковали за себе.

 

На основу овога можемо закључити да по Св. Јовану Дамаскину у вечности нема посебних места, већ постоје различита стања учешћа, односно пријемчивости за Божију љубав. Зато су пакао и рај називи стања која се проживљавају, а не различита места која Бог ствара. У вечном царству постојаће само Бог чију ће светлост неки доживљавати као рај, а други као пакао. То ће бити тако не зато што Бог кажњава или награђује људе, већ зато што људи сами својим сопственим избором бирају стање у коме ће постојати. И заиста, доказ да је пакао стање слободног избора јесте да је Бог и даље спреман да прими покајање, али будући да се они у паклу не кају и не желе заједницу са Богом, нема ни промене њиховог стања које остаје вечно. 

[Архимандрит Сава Јањић]

A kako onda objasniti postojanje smrti pre stvaranja coveka i njegovog pada u greh?

 

Свети оци су од најранијих времена учили да је Бог створио свет из ничега (ex nihilo). Формула “ὁ θεὸς ἐξ οὐκ ὄντων ἐποίησε τον κόσμον” налази се код многих Светих отаца који су упорно наглашавали да свет није вечан, већ да је вољом Божијом из потпуног небића приведен у постојање. Jaсне назнаке имамо и у Светом Писму Јев. 11, 3; Отк. 4, 11; 2 Макавеја 7, 28) То значи да свет није онтолошки неопходан. Ова теза је у потпуности супротна древним јелинским философима. Платон је, на пример, веровао да је свет вечан и да Демијург само обликује постојећу материју преводећи је из стања хаоса у стање поретка и лепоте (козмос). Епикурејци су, с друге стране, сматрали да се све дешава спонтано и случајношћу и да нема никаквог промисла у универзуму. Свети оци су постојање света и све што постоји у њему за разлику од јелинских философа видели као производ слободе и Божијег промисла. Са учењем о стварању из ничега, биће створеног света је постало слободно од нужности. Ово учење је од великог значаја за православну сотириологију, христологију и нарочито за разумевање тајне Св. Тројице. Свет није нужна еманација Божанства или нешто што је Бог створио из претходно постојеће материје, већ производ његове неизмерне љубави и благовољења. Зато наша Црква учи да је Отац преко Логоса, Сина Свог Јединороднога, слободно увео сва бића у постојање из ништавила.

 

Будући да све што је створено потиче из потпуног ништавила, твар нема у себи постојање сама по себи. Она стално постоји у односу према том ништавилу и увек је потенцијално у могућности да се врати у ништавило. Св. Атанасије Велики је посебно наглашавао да оно што је потекло из ништавила није сталне природе, оно је слабо и смртно уколико је засновано на самом себи. Твар остаје у постојању само благовољењем Божијим јер сама по себи није у стању да уђе у вечност. Ако би се божански Логос макар за један тренутак удаљио од твари, васцели свет би се суновратио у амбис ништавила. Али Бог у својој љубави држи творевину својим Логосом и промислом „јер Он је је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, jер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. И Он је прије свега, и све у њему постоји.“ (Кол 1, 15-16).

 

Човек је такође позван у биће из ништавила. Он не поседује сам ни живот ни бесмртност и као све што је створено постоји над амбисом ништавила. Ипак, човек је промислом Божијим позван да живи животом изнад биолошког постојања и Бог га је настанио у рају сладости. Човек је створен по лику Божијем, односно да би вечно живео у заједници са Оцем, Сином и Духом Светим. Будући створен као икона Божија човек је створен слободан и вечност је дар који Бог не жели да намеће већ очекује од човека да га слободно прими у љубави и послушању. Зато је Бог дао Адаму правило да не једе од дрвета познања добра и зла, не зато што је желео да га лиши пуноће својих дарова, већ да би га у божанској педагогији научио да не може да постане бог сам по себи. Уколико, пак, буде јео од тог дрвета, Бог му је рекао да ће умрети смрћу (Постање, 2, 16-18). Ово није изречено као претња казне, како су то јуридички тумачили неки средњовековни западни богослови, већ из љубави, као што родитељ детету који иде странпутицом говори да ће пропасти ако настави тим путем. Прекршивши Божију заповест љубави Адам и Ева ушли су у простор смрти и пропадљивости, активирали су опасност повратка у ништавило над чијим амбисом их је држала једино заједница са Богом. Човек је тако отпао од Раја и изгубио је право познање Бога, огрубео је и постао помрачен. Човек је кренуо путем рас-стварања, дезинтеграције. Али Бог није оставио човека. И тог доброчинства Божијег се сећамо у свакој Литургији благодарећи Богу у молитви Анафоре „Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство Твоје будуће.“ У својој неизмерној љубави према човеку Бог није дозволио да човек оде у потпуно ништавило и вечно умре и за собом повуче васцелу творевину која је преко човека требало да уђе у вечно постојање.

 

Постављамо логично питање. Зашто Бог није допустио Адаму и Еви да се покају и поврате у своје претходно стање. Проблем је у томе што њихов пад није јуридичке природе (тј. увредили су Божије достојанство и треба да му траже опроштај и принесу одређено задовољење). Овде је у потпуности реч о онтолошком питању. Било је потребно много радикалније решење. Изгубивши дар бесмртности и заједницу са Богом, човекова природа никаквим напором није могла да се ослободи од окова ништавила. Једино је сам Бог Логос могао да је врати у стање благодатне заједнице и вечног живота.

 

Подсетимо се предивне Анафоре у Литургији Св. Василија Великог „Али пошто он не послуша Тебе, истинитог Бога, Саздатеља свога и би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изгнао си га праведним судом твојим Боже, из раја у овај свет и вратио га у земљу од које је био узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твом.“

 

Бог је, дакле, вратио човека из раја у овај свет у земљу из које је био узет. То је учинио да би спречио потпуну дезинтеграцију човека и зато су телесна смрт и биолошко рађање и самим тим природно размножавање људског рода у овом свету и веку дарови Божији којим је човек упућен на један спасоносни пут који треба да кулминира доласком самог оваплоћеног Логоса који ће у последња времена постати човек. Прародитељским падом, Адам, по учењу Св. Максима Исповедника није више могао да одговори свом свештеном позиву и буде посредник преко кога ће бити превазиђено пет кључних подела: на створено и нестворено, умно и чулно, небо и земљу, рај и насељени свет, мушко и женско (Ambigua 106a). То ће тек бити остварено у новом Адаму, у Христу који је у ипостасну заједницу са својом божанском природом увео створену природу, поставши човек. Тек у Христу поново се истински рађамо крштењем и кроз Христа улазимо у заједницу са Богом, умирући једном за свагда старом човеку. Ево како тај историјски пут до доласка Христа описује Св. Василије у наставку своје Анафоре:

 

„Јер се Ти, благи Боже ниси потпуно одвратио од створења свога које си саздао нити си заборавио дело руку твојих, него си га по милосном обиљу самилости твоје посећивао на разне начине: слао си пророке; чинио си чудеса преко светитеља твојих који су Ти у сваком поколењу угодили; говорио си нам устима слугу твојих пророка, најављујући нам спасење које се имало збити. Дао си нам закон у помоћ; одредио си нам Анђеле као чуваре. А кад се наврши пуноћа времена, говорио си нам самим Сином твојим кроз кога си и  векове створио.“

 

Смрт је суштински побеђена тек Сином Божијим, Христом који је поставши човек био распет и пострадао на крсту. Будући да смрт не могаше држати у својој власти јединог Животодавца њена сила је побеђена и ми једино у Христу и кроз Христа (односно кроз Цркву као Тело Христово) постајемо баштиници те нове слободе и дара вечног живота. Природна смрт у Христу постаје двер која води у вечни живот и смрт више нема власти над човеком, иако биолошки феномен смрти и даље постоји до Свеопштег Васкрсења.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog oče Savo,

Ne znam da li je neko ovo pitao, ali tiče se molitve za nekrštene. Naime, moja majka je umrla u martu mesecu ove 2013 godine, na žalost nekrštena (mada ni to do kraja nisam uspela da proverim da li je baš tako, obzirom da je ona pretpostavljala da je moguće da ju je njena baka tajno krstila). Znam da joj je sada najpotrebnija molitva, ako ništa drugo da joj olakša muke.

Molila bih vas da mi objasnite kako se može moliti za nekrštene koji su preminuli, a da ne padnem u neku jeres ili prelest i da li mogu dati nekome u crkvi da se moli za nju (svakako ne na liturgiji, to znam). 

Da li se može izvršiti neka molitva nad nekim ko je davno umro (moja baba po majci), jer moja majka, obzirom da je bila ateista nije pozvala sveštenika da izvrši opelo nad bakom, jer nije bila sigurna da li je to njena majka želela. Kasnije je, kada sam se ja krstila i ona izrazila želju da svojoj majci ipak obezbedi barem nekakvu molitvu za upokojenje. I, opet najvažnije pitanje bi bilo kako to uraditi ako ne znam tačno gde je baka sahranjena.

Unapred hvala, oprostite i blagoslovite.

 

Крштење је веома важно за спасење јер кроз крштење умиремо старом човеку и рађамо се у Христу за нови живот, облачимо се у Христа. Крштење је наше уцрковљење и охристовљење, али само по себи крштење неће увести у заједницу са Богом уколико не улажемо лични труд да испунимо наше крштењске завете. Зато Господ каже да је важно прво да оне желе да се крсте научимо, а тек онда да их крстимо.

 

Господ каже Никодиму "Заиста ти кажем, ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије" (Јн. 3:5). На основу ових речи код више Св. Отаца налазимо врло јасан став да они који не поверују у Христа и нису крштени водом и Духом, неће имати заједницу са Богом.

 

Зато у погледу спасења некрштених остаје једино да се поуздамо у милосрђе и свемоћ Божију јер Богу је све могуће. У нашој Цркви има оних који верују да људи који без своје кривице нису упознали Христово Еванђеље и ушли у Цркву, а траже свим срцем Бога и труде се да испуњавају његову вољу, следујући својој савести, неће бити лишени вечног живота. Како ће се то догодити не можемо да кажемо, али засигурно знамо да се нико не може спасити мимо Христа јер једино у Христу имамо заједницу са Оцем Небеским у Духу Светом. Најбољи пример је покајани разбојник који није био крштен, али је поверовао у Господа и Господ му је обећао да ће са њим бити у рају.

 

Веома је зато опасно ограничавати Божију свемоћ на основу наших ограничених знања јер Господ превазилази све наше појмове. Бог воли све људе и ако хоће може све спасити као многомилостив . Бог гледа човеково срце и зато можемо веру у Господа исповедати највисокопарнијим речима и добро теоретски познавати своју веру, али ако је наше срце хладно, немилостиво према ближњима и самим тим далеко од Бога, нећемо имати са њим заједницу.

 

Зато се треба молити за наше некрштене сроднике, препуштајући њихово спасење Божијој милости и љубави.

 

Молитва за упокојене увек је делотворна без обзира да ли знате где су ваши сродници сахрањени и без обзира да ли су они као крштени за живота веровали и ишли у Цркву. Бог је коначни судија свих људи.

[Vasa L.]

 

Pomaže Bog oče Savo, sta mislite o ovoj temi?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/30722-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D1%80%D1%81%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D1%83-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B5/

[Иван Дабижљевић]

Помаже Бог оче. 

 

Молим вас да нам кажете нешто о држању заповести Божјих. Шта то конкретно подразумева и да ли можемо бити икада сигурни да их сто посто држимо? Зашто ми се некада чини да не памтим ни једну једину заповест? Шта чинити против заборавности, која некад необјашњиво напада? Још вас молим да опишете какав је осећај када је срце испуњено Христом и како објаснити физичке болове у пределу срца (као ударци, резови) - како разликовати ону бол коју неки Оци описују као молитвену бол од боли која је последица болести, греха? 

[w.a.mozart]

Pomaže Bog, oče! Jedan sveštenik koga znam kaže da mnoga sveštena lica danas dodatno opterećuju vernike kada na propovedima govore o tome kako smo grešni, nema nas u hramu, za sve ostalo nadjemo vreme, moramo mnogo da se trudimo da ugodimo Bogu itd. tako ih udaljujući od crkve. Taj sveštenik takodje kaže da ih treba ohrabriti, da u ovom ludom svetu i sam čin dolaska u hram predstavlja kosmički dogadjaj - bez obzira na crkvenu svest osobe, da im treba reći nešto tipa - ako je neko privatnik - ne muči radnike i daj im platu na vreme i spasićeš se ti i tvoja porodica, ako je neko radnik - ne kradi od firme i trudi se da uradiš dobro koliko možeš, bez roptanja i spasićeš se ti i tvoja porodica i da dalje ne nabrajam... bukvalno osnovne stvari koji zaista mnogi ne rade. Da li je ovaj pristup dobar i šta mislite o tome a najviše me zanima stav o stavljanju teškog tereta na pleća pastve?

[Срђан Шијакињић]

Бог је увек спреман да прими покајање, али они који су у паклу се не кају јер је њихова душа слободно и коначно изабрала грех.

 

Оче Саво, опростите што поново покрећем тему која је јако често дискутована на форуму, али би ми значило да чујем Ваш одговор на ово питање, јер ме одговори на које сам до сада наилазио нису задовољили у потпуности, могуће и мојом кривицом.

 

Чини ми се да ако не велика већина или чак ако не ни већина, оно бар значајан део људи проживе свој живот несвесни, или бар недовољно свесни, да се налазе пред некаквим избором, а камоли пред избором толико величанствених размера - како се онда може рећи да су слободно изабрали ако нису имали дубоку, истинску свест пред каквим се избором налазе, иако свакако током живота сви пре или касније наиђемо на информацију да хришћанство ставља пред нас некакав избор? Да ли је то што се човек сигурно у животу сретне са многим религијским и философским учењима о смислу постојања, притом никад их дубље не доживевши и промисливши о њима, довољно да се каже да је његова одлука слободна? Што се коначности тиче - зашто је избор коначан, када је Бог могао да уреди све и на тај начин да избор не буде коначан и ограничен на овоземаљски живот? Шта је смисао постојања ове коначности? Хвала.

[Дејан]

Молим чланове да на теми не крену међусобу конверзацију, ако желе некоме нешто да поруче могу то да ураде преко приватних порука. Хвала

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче благословите.

Коју духовну литературу би препоручили почетницима у вери за духовно уздизање?

 

Хвала на одговору, праштајте!

 

Не бих да прописујем шта треба или шта не треба да се чита, али бих можда могао уопштено да кажем да је за почетнике веома важно да више читају Свето Писмо уз коментаре Светих Отаца. Такође је добро да се читају Житија светих која нам помажу да се упознамо са историјом и традицијом наше Цркве. У почетку би требало избегавати тешке богословске књиге, али исто тако и аскетску литературу која је писана већином за оне који живе монашким животом и то посебно за пустињаке. Посебно бих препоручио дела Св. Игњатија Брјанчанинова. 

Већ сам раније одговорио на слично питање (погледајте одговор од 13. септембра ове године). Текст одоговора имате и на сајту Светигоре

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/09/15/архимандрит-сава-јањић-о-духовној-лит/

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Pomaže Bog oče Savo, sta mislite o ovoj temi?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/30722-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D1%80%D1%81%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D1%83-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B5/

 

Већ сам одговорио на ово питање 

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-38#entry990662

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, опростите што поново покрећем тему која је јако често дискутована на форуму, али би ми значило да чујем Ваш одговор на ово питање, јер ме одговори на које сам до сада наилазио нису задовољили у потпуности, могуће и мојом кривицом.

 

Чини ми се да ако не велика већина или чак ако не ни већина, оно бар значајан део људи проживе свој живот несвесни, или бар недовољно свесни, да се налазе пред некаквим избором, а камоли пред избором толико величанствених размера - како се онда може рећи да су слободно изабрали ако нису имали дубоку, истинску свест пред каквим се избором налазе, иако свакако током живота сви пре или касније наиђемо на информацију да хришћанство ставља пред нас некакав избор? Да ли је то што се човек сигурно у животу сретне са многим религијским и философским учењима о смислу постојања, притом никад их дубље не доживевши и промисливши о њима, довољно да се каже да је његова одлука слободна? Што се коначности тиче - зашто је избор коначан, када је Бог могао да уреди све и на тај начин да избор не буде коначан и ограничен на овоземаљски живот? Шта је смисао постојања ове коначности? Хвала.

 

Већ сам доста говорио о овоме у претходним одговорима. 

 

Поновио бих став Св. Јована Дамаскина:

„После смрти нема ни промене ни покајања, не зато што Бог не прима покајање – Он сам не може да се одрекне себе нити да изгуби своје милосрђе, али се душа више не не мења… људи после смрти остају непромењиви, тако да с једне стране праведници чезну за Богом и увек га имају да се радују у њему, док грешници чезну за грехом, иако немају материјалног начина да сагреше…. Они се муче, а да немају никакве утехе. Јер шта је пакао ако не лишеност онога што неко много жели? Следствено тој чежњи, они који чезну за Богом радују се, а они који жуде за грехом муче се“. 

... Бог заувек даје своја добра и ђаволу, али он не жели да их прими. И у вечности Бог даје свима добро јер је он извор добра и на све излива доброту, а од човека зависи да ли ће бити способан да то прими и учествује у том добру….. Они који немају уобичајена уживања пате без исцељења иако их Бог не мучи јер су  сами себи приправили пакао и заиста Бог није створио смрт већ смо је ми сами узроковали за себе. ("Против манихејаца", PG 94:1573ΑΒ)

 

Из овога можемо да видимо да свако добија у вечности оно што је својим срцем тражио. Живот који смо имали овде, у овом времену и простору наставља се и у вечности, али са разликом што они који су живели у греху неће моћи да задовоље своје страсти јер неће бити објекта греха и у томе ће бити њихово мучење. Они који су тражили Бога наставиће да бескрајно узрастају у његовој љубави и то ће бити њихово блаженство. 

 

Опширнији одговор са цитатима имате у мом претходном посту:

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-38#entry990769

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog, oče! Jedan sveštenik koga znam kaže da mnoga sveštena lica danas dodatno opterećuju vernike kada na propovedima govore o tome kako smo grešni, nema nas u hramu, za sve ostalo nadjemo vreme, moramo mnogo da se trudimo da ugodimo Bogu itd. tako ih udaljujući od crkve. Taj sveštenik takodje kaže da ih treba ohrabriti, da u ovom ludom svetu i sam čin dolaska u hram predstavlja kosmički dogadjaj - bez obzira na crkvenu svest osobe, da im treba reći nešto tipa - ako je neko privatnik - ne muči radnike i daj im platu na vreme i spasićeš se ti i tvoja porodica, ako je neko radnik - ne kradi od firme i trudi se da uradiš dobro koliko možeš, bez roptanja i spasićeš se ti i tvoja porodica i da dalje ne nabrajam... bukvalno osnovne stvari koji zaista mnogi ne rade. Da li je ovaj pristup dobar i šta mislite o tome a najviše me zanima stav o stavljanju teškog tereta na pleća pastve?

 

Хришћански живот треба да се огледа у нашим делима, дакле, није само важно ићи у храм и молити се Богу већ и свуда и у свакој прилици сведочити Христову љубав према ближњима. Нема богољубља без човекољубља, нити истинског човекољубља без богољубља учи нас Св. Ава Јустин.  Грех је увек грех према некоме као што је врлина у односу на некога. Ми се не спашавамо као аутономне јединке, већ у односу на друге и са другима. Зато живот у Цркви подразумева много оних малих ствари о којима се често не говори у неким високо-теолошким расправама и беседама. Наш блаженопочивши Патријарх Павле је стално говорио да треба да будемо људи и у тим речима је садржана велика мудрост. Наша вера нас васпитава да имамо стално осећај за другога, да не будемо себични и да дајући нешто или делећи са другим не губимо, већ добијамо као што се жртвујући за другога не упропаштавамо, већ се још више остварујемо као личност у Христу.

[Виктор Станојевић]

Многопоштовани у Христу Богу оче Саво, помаже Бог!
Пре него кренем са писањем желим Вама, Дечанској братији а и свима онима који ово читају свако добро од Бога и Господа нашег Исуса Христа.
Велика је радост за све оне који читају речи писане овде и који траже за себе да саберу још који духовни бисер и који хоће себе да још више духовно надограде. Велика је част писати Вама и са Вама.
Како смо сада у периоду када је Божићни пост у току, хтео бих да Вас питам око начина поста, тачније око хране - да ли је на води, на уљу...када може а када не да се приступи Причешћу (ако се на то гледа по храни - да ли се постило на води...)
Наиме читајући по интернету налазим корисне, али можда понекад и уопштене одговоре. Да ли и мирјани посте на начин који је прописан? И да, можда делује питање помало чудно, али шта се подразумева под храном која је спремљена на уљу (да ли је то она која се пржи у уљу, да ли је то она која има додатак уља у себи....) а шта под храном која се спрема на води...која је разлика између сухоједења и поста на води?
Какав савет би Ви дали мирјанима по питању молитви (неке молитве да препоручите)....
Још једном, желим Вам свако добро од Бога!