Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

To je jesu dva razlicita sveta I iskustva,kao sto su uostalom razliciti nacini I putevi poznanja istine,ali je istina uvek jedna.Ili vi hocete da kazete da se nekim delom istine bavi nauka,nekim filozofija,a nekim vera.Ipak od svih ovih puteva,rekla bih, oko vere je najsire I u sebe moze da smesti I naucni I filozofski pogled,ali ne I obrnuto.I na kraju bi trebalo da se usklade tamo gde je moguce,jer istina nije relativna,ona je jedna I apsolutna.

Vi kazete da treba biti oprezan prema rigidnom protestantskom kreacionizmu I usko shvacenoj teoriji evolucije.A za vas je ona eventualno prihvatljiva(ukoliko se ukljuci Bog koji stoji iza svega),iako jos nije nista dokazano,niti je na nivou naucnog zakona,ova teorija se neprestano opovrgava,a nigde kod Svetih otaca ne postoji ni u naznakama misao kako je covek evolutivno uznapredovala zivotinja.Neko je tamo kod bloga rekao,pa I SvetI Jovan Zlatousti je tvrdio da je zemlja ravna ploca,pa se neko odlicno dosetio kako je Sveti Jovan tvrdio upravo onako kako je tvrdila nauka njegovog vremena,bas kao sto danasnji pravoslavni evolucionisti tvrde onako kako tvrdi nauka naseg vremena.

Kazete da bibliju treba da shvatimo duhovno,a bas sam se pitala da li pod tim podrazumevate alegorijsko,simbolicno shvatanje,I kada sam dobila ovaj vas odgovor o prici o postanku Eve,videla sam da upravo na to mislite.Slazem se da Bozija objava o nastanku Eve ima znacenje koje ste dali,ali ne mislim da to iskljucuje I njeno stvarno znacenje.Tako su objasnjavali I mnogi Sveti Oci,I otac Serafim o tome pise u ovoj prepisci sa Kalomirosom,I nikako ne mislim da je otac Serafim imao rigidan kreacionisticki stav.

Kao sto sam vec I rekla,mislim da nauka nikada nece uci u tajne postanja,niti ce ikada dokazati kako vrsta prelazi u vrstu,niti da je covek(biol.dimenzija coveka) iz majmuna,I nadalje jos nizih formi postao.Vecina njihovih dokaza je vec opovrgnuta.I bas kao sto je pitanje tvorac ili ne?pitanje vere,tako je I pitanje nacina stvaranja?pitanje vere,jer nauka nema pristup tom vremenu,drugo ne bavi se problemom greha,I promenama u prirodi I celokupnoj stvorenoj stvarnosti ,koje su nastale sa izborom za greh.Nauka zbog ovog  zanemarivanja duhovnog problema,pada prirode,pravi omaske u svom umovanju,tako I medicina,psihologija npr.nazvace nesto prirodnim,sto hriscanska duhovnost naziva palom prirodom,nauka ne moze da shvati da ja posle godinu dana pijem Bogojavljensku vodu kao sa izvora,jer ne razume da se blagodacu tvar preobrazava,itd…Moje poverenje prema nauci je veoma ograniceno,prihvatam one bas ocite zakone I naucne aksiome,I stvari koje su naucnom oku dostupne(u koje ne ubrajam ovo pitanje)

Moj prijatelj, koji je teolog,kada sam poslala ovo sto I vama I vas odgovor,saglasio se sa mojim misljenjem,I vezano za neka vasa objasnjenja,odreagovao na sl.nacin,gde je jako lepo objasnio to sto je po meni sporno.

Ne bih ulazio baš u detaljnu analizu mišljenja koja si mi poslala; uopšteno rečeno, poražava to nedostajanje stanovišta sa kojeg se TE procenjuje.. ona se kod njih ustvari podrazumeva - jer je i sama istina vere oblikovana tom pretpostavkom. Evolucija je činjenica, a ono što je pitanje vere je postojanje i uloga Boga (Boga-Pokretača procesa evolucije) To je potpuno sabrano u tezi koja izvesnost traži u samoočiglednoj istini prirode: "Bog je tvorac softvera po kojem funkcioniše stvorena priroda i po kojem se prirodnim putem odvijaju kozmički, geološki i biološki procesi i to u vremenskim periodima koji traju milionima godina."Ovde je ustvari na jedan sumiran (ateistički) opis sveta prirode samo dodata preambula vere da je Bog tvorac. Kao da se time mišljenje čini hrišćanskim. Šta zaista govori iskaz da 'Bog postepeno, milionima godina, kroz razne forme oblikuje čoveka od praha zemaljskog i konačno mu udahnjuje životni duh'? - osim što ugrađuje biblijski  terminološki repertoar u evolucionistički kontekst, kao da time on postaje hrišćanski.

I šta predstavlja taj relacijski sistem: tvorac softvera - funkcionisanje prirode - prirodni procesi - trajanje u milionima godina, ako ne prosto prevođenje sistema prirode u dogmatski sistem…međutim, u tom dogmatskom sistemu nedostaju sami dogmatski događaji po biblijskom otkrivenju: Bog je tvorac sveta i čoveka - postojanje sveta i čoveka počiva na Zavetu/Savezu – trajanje  nije vreme evolutivnog procesa nego vreme istorije spasenja; to vreme delimo na pre Pada i posle Pada, i pre Hrista i posle Hrista i na sadašnji trenutak kao uvek-poslednji trenutak Hristovog obećanog drugog dolaska -  jer "procesi" koji se dešavaju u svetu i vremenu su greh i blagodat.. međutim, evolucionistiška hronometrija je potpuno nespojiva sa psihometrijskim doživljajem vremena kao nade u obećanje..A šta je suštinski kontekst TE ako ne to da dogmatski događaji i procesi (greh i blagodat) realno ne postoje, nego da se čitavo postojanje i istorija odvijaju po imanentnim zakonima prirode nezavisno od zakona greha. 

 

Završni stav da "Pravoslavlje nema suštinski problem sa evolucijom kao naučnom teorijom, već samo sa evolucijom koja negira potrebu za Bogom i Tvorcem" ustvari sadrži kompleks problema. Jer - teorija evolucije negira potrebu za Iskupiteljem od greha i smrti - i pravoslavlje ili ima suštinski problem sa teorijom evolucije, ili nema potrebu za Iskupiteljem od greha i smrti.

Sama teorija evolucije mi se čini kao dovoljno konzistentna i konsekventna misao i u tom smislu sa njom nemam problem kao sa njenom pravoslavnom verzijom. u svakom slučaju, ispovedam veru u Raj kao "prirodni habitat" i potrebu za Iskupiteljem.

 

Sve u svemu meni je blizak ovakav stav,I mislim da je takav pravoslavan I svetootacki,…danas mi se cini da je moderno medju savremenim teolozima praviti razne miksove I biti elastican,cak I tamo gde ta elasticnost I kompromisi odvode od Istine I ponekad ljudi sa takvom intelektualnom sirinom kao sto je vasa(slava Bogu za to)dopustaju da ih upravo ona,a ne duhovna dubina,vodi u nekim stvarima, I mislim da to moze biti prepreka ka Istini.

Ne zamerite molim vas ako u mom pisanju ima previse slobode,sve je to samo iz razloga ljubavi prema Istini I prema Crkvi.I naravno,konsultujem se,da ne bih bila samouverena,ali dok ima ljudi Svetih,kao I savremenika verskih autoriteta koji isto misle I osecaju,spokojna sam u tom svom nacinu misljenja I ne predstavlja mi prepreku u duhovnom zivotu zajedno sa svom bratijom I koja ima drugacije uverenje,narocita dok nam je isti cilj.

Pozdrav vama I bratiji manastira Decani ,I ne zamerite ako sam presla neku meru,jer zaista nemam losu nameru.

 

Са свим поштовањем не бих се могао сложити са логиком по којој природни закони и процеси (или ако хоћемо да их назовемо савременије, софтвер) које је Бог створио и по којима се одвијају природни процеси, негирају постојање греха, благодати итд. Једноставно не видим никакву логичку везу између ваших аргумената и закључака.

 

Свуда око нас видимо процесе, све се дешава поступно и посвуда се осећа ехо динамике Божијег стварања. Бог не делује аутоматски већ живо учествује, обликује твар коју је из ништавила увео у постојање. Исто видимо и у његовом домостроју спасења, свуда поступност и процес у коме позива човека да учествује. Мој став је пре свега био да условно схваћена еволуција не изгледа сама по себи противна хришћанском учењу о Богу и постанку света. Штавише, са све већим развојем науке видимо колико је све повезано и логосно и како васцела творевина одражава хармонију иза које постоји Творац. Све што је створено створено је за добро и вечност, али човековим падом и покушајем да своје постојање заснује на себи, на твари, смрт, која је иманентно била својствена свему што је створено из ништавила, постала је реалност у створеној природи. Од тада цела твар уздише и тужи и са жарким очекивањем очекује да се ослободи од робовања и пропадљивости (уп. Рим. 8, 22). Победа над смрћу остварена је животворном смрћу и васкрсењем Христовим, кога је Отац Духом Светим подигао из мртвих, отворивши врата вечног живота васцелој творевини у Христу и кроз Христа. Апсурдно је очекивати да наука говори о паду и спасењу у Христу једноставно због тога што ове реалности надилазе научну методологију и емпиријски се не могу доказати због ограничености наше природе. Зато ми сада све ове тајне које нас окружују гледамо у огледалу, у загонетки, а у Царству небеском гледаћемо лицем у лице (1Кор 13,12). Као што Апостол завршава своју Химну љубави, остала нам је вера, нада и љубав, од којих је љубав највећа (13,13)

[Milan023]

Оче благословите.
Коју духовну литературу би препоручили почетницима у вери за духовно уздизање?
 

Хвала на одговору, праштајте!

[Вељко Н.]

Помаже Бог Оче Саво, благословите.

 

Нећу Вас ништа питати већ бих Вам, а и свим форумашима, послао две интернет везе. Надам се да тиме не реметим концепт теме превише. Могуће је да сте их већ видели, нећете ми замерити у том случају. Наиме, америчка породица је 1944. године путовала по тада окупираној Краљевини Југославији и коначила у Високим Дечанима. Писали су о томе и објавили у Националној Географији, на енглеском језику. На једном форуму сам видео тај текст па сам га, уз Божју помоћ и своје скромно знање, превео. Желео сам да га поделим са Вама, да се упознате са њим уколико га нисте видели до сада, или макар превод, и да га слободно измените и допуните уколико нађете за сходно, пошто превод нити је врхунски нити је целокупног текста јер нису обухваћени коментари испод слика.

 

http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/2013/06/ngc_decani.pdf

 

http://www.mediafire.com/view/o4xjdwxr3qfyf9g/Дечани.rtf

[Милан Ракић]

Помаже Бог Оче Саво, благословите.

 

Нећу Вас ништа питати већ бих Вам, а и свим форумашима, послао две интернет везе. Надам се да тиме не реметим концепт теме превише. Могуће је да сте их већ видели, нећете ми замерити у том случају. Наиме, америчка породица је 1944. године путовала по тада окупираној Краљевини Југославији и коначила у Високим Дечанима. Писали су о томе и објавили у Националној Географији, на енглеском језику. На једном форуму сам видео тај текст па сам га, уз Божју помоћ и своје скромно знање, превео. Желео сам да га поделим са Вама, да се упознате са њим уколико га нисте видели до сада, или макар превод, и да га слободно измените и допуните уколико нађете за сходно, пошто превод нити је врхунски нити је целокупног текста јер нису обухваћени коментари испод слика.

 

http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/2013/06/ngc_decani.pdf

 

http://www.mediafire.com/view/o4xjdwxr3qfyf9g/Дечани.rtf

https://www.pouke.org/forum/topic/27316-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BE-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0/

[Nina 777]

Са свим поштовањем не бих се могао сложити са логиком по којој природни закони и процеси (или ако хоћемо да их назовемо савременије, софтвер) које је Бог створио и по којима се одвијају природни процеси, негирају постојање греха, благодати итд. Једноставно не видим никакву логичку везу између ваших аргумената и закључака.

 

Свуда око нас видимо процесе, све се дешава поступно и посвуда се осећа ехо динамике Божијег стварања. Бог не делује аутоматски већ живо учествује, обликује твар коју је из ништавила увео у постојање. Исто видимо и у његовом домостроју спасења, свуда поступност и процес у коме позива човека да учествује. Мој став је пре свега био да условно схваћена еволуција не изгледа сама по себи противна хришћанском учењу о Богу и постанку света. Штавише, са све већим развојем науке видимо колико је све повезано и логосно и како васцела творевина одражава хармонију иза које постоји Творац. Све што је створено створено је за добро и вечност, али човековим падом и покушајем да своје постојање заснује на себи, на твари, смрт, која је иманентно била својствена свему што је створено из ништавила, постала је реалност у створеној природи. Од тада цела твар уздише и тужи и са жарким очекивањем очекује да се ослободи од робовања и пропадљивости (уп. Рим. 8, 22). Победа над смрћу остварена је животворном смрћу и васкрсењем Христовим, кога је Отац Духом Светим подигао из мртвих, отворивши врата вечног живота васцелој творевини у Христу и кроз Христа. Апсурдно је очекивати да наука говори о паду и спасењу у Христу једноставно због тога што ове реалности надилазе научну методологију и емпиријски се не могу доказати због ограничености наше природе. Зато ми сада све ове тајне које нас окружују гледамо у огледалу, у загонетки, а у Царству небеском гледаћемо лицем у лице (1Кор 13,12). Као што Апостол завршава своју Химну љубави, остала нам је вера, нада и љубав, од којих је љубав највећа (13,13)

"Апсурдно је очекивати да наука говори о паду и спасењу у Христу једноставно због тога што ове реалности надилазе научну методологију и емпиријски се не могу доказати због ограничености наше природе" upravo zbog toga nauka ne moze govoriti pouzdano o postanju sveta i zivota,jer je samo postanje povezano sa ovim pitanjima...tacno je da su procesi,da je evolucija,da je adaptacija svuda oko nas,ali to ne dokazuje da je svet tako nastajao,da je vrsta evoluirala u vrstu,i naprosto Bog bi to tako i objavio,da je udahno DUH uznaprdovalom majmunu i majmunici,te da su tako nastali Adam i Eva,koji su konretne licnosti,verujem.Osim toga,verujem da je upravo tako nastala Eva,kako je opisano.Volela bih da procitate prepisku oca Serafima i oca Kalomirosa.On ce to mnogo bolje argumentovati.Licno,dok sam je citala,u recima oca Serafima osecao se Hristov duh i karakter,i sada,i uvek kada ga citam, meni se pojavi neka dobra tuga,neki tanani priziv na pokajanje,na budjenje ka stvarnoj prirodi,ikoni Bozijoj u sebi,i ako ni zbog ceg onda zbog tog dozivljaja,poverujem mu.A posle i zbog argumenata i navoda Svetih otaca Crkve.Dr Kalomiros,dok ga citam,kao da sam na casu biologije kod neke ateisticke nastavnice,ne dotice mi srce.

Covek nije tako kruto podeljen unutar sebe na bioloski,psiholoski,duhovni aspekt,pa ni u stvarnju ne verujem da je nastajao na tako podeljen nacin.I meni je to logicno=Iz naucnog ugla cesto,a i po teoriji evolucije,bas kao sto rece moj prijatelj-citavo postojanje i istorija odvijaju se po imanentnim zakonima prirode nezavisno od zakona greha..  

Niko ne kaze da oni time mogu da se bave,ali zato su im i rezultati polovicni.

Prihvatam da vama ovo nisu validni argumenti,i prihvatam drugaciji stav,ali prihvatite i vi da postoje pravoslavni ljudi(sada sam natrcala na sajt sestodnev),pitace moja prijateljica i vladiku Atanasija za misljenje(ako joj bude bilo zgodno),elem, koji misle drugacije.

Sretan vam sutrasnji praznik  oce Savo i neka nas Presveta Bogorodica cuva u cistoti uma i srca,i kroz ovaj Bozicni post uvodi u pokajanje i ljubav za Sina Njenog i jednih za druge.

[grigorije22]

Све што је створено створено је за добро и вечност, али човековим падом и покушајем да своје постојање заснује на себи, на твари, смрт, која је иманентно била својствена свему што је створено из ништавила, постала је реалност у створеној природи.

 

A kako onda objasniti postojanje smrti pre stvaranja coveka i njegovog pada u greh?

[maxina]

Pomaže Bog oče Savo,

Ne znam da li je neko ovo pitao, ali tiče se molitve za nekrštene. Naime, moja majka je umrla u martu mesecu ove 2013 godine, na žalost nekrštena (mada ni to do kraja nisam uspela da proverim da li je baš tako, obzirom da je ona pretpostavljala da je moguće da ju je njena baka tajno krstila). Znam da joj je sada najpotrebnija molitva, ako ništa drugo da joj olakša muke.

Molila bih vas da mi objasnite kako se može moliti za nekrštene koji su preminuli, a da ne padnem u neku jeres ili prelest i da li mogu dati nekome u crkvi da se moli za nju (svakako ne na liturgiji, to znam). 

Da li se može izvršiti neka molitva nad nekim ko je davno umro (moja baba po majci), jer moja majka, obzirom da je bila ateista nije pozvala sveštenika da izvrši opelo nad bakom, jer nije bila sigurna da li je to njena majka želela. Kasnije je, kada sam se ja krstila i ona izrazila želju da svojoj majci ipak obezbedi barem nekakvu molitvu za upokojenje. I, opet najvažnije pitanje bi bilo kako to uraditi ako ne znam tačno gde je baka sahranjena.

Unapred hvala, oprostite i blagoslovite.

[Архимандрит Сава Јањић]

"Апсурдно је очекивати да наука говори о паду и спасењу у Христу једноставно због тога што ове реалности надилазе научну методологију и емпиријски се не могу доказати због ограничености наше природе" upravo zbog toga nauka ne moze govoriti pouzdano o postanju sveta i zivota,jer je samo postanje povezano sa ovim pitanjima...tacno je da su procesi,da je evolucija,da je adaptacija svuda oko nas,ali to ne dokazuje da je svet tako nastajao,da je vrsta evoluirala u vrstu,i naprosto Bog bi to tako i objavio,da je udahno DUH uznaprdovalom majmunu i majmunici,te da su tako nastali Adam i Eva,koji su konretne licnosti,verujem.Osim toga,verujem da je upravo tako nastala Eva,kako je opisano.Volela bih da procitate prepisku oca Serafima i oca Kalomirosa.On ce to mnogo bolje argumentovati.Licno,dok sam je citala,u recima oca Serafima osecao se Hristov duh i karakter,i sada,i uvek kada ga citam, meni se pojavi neka dobra tuga,neki tanani priziv na pokajanje,na budjenje ka stvarnoj prirodi,ikoni Bozijoj u sebi,i ako ni zbog ceg onda zbog tog dozivljaja,poverujem mu.A posle i zbog argumenata i navoda Svetih otaca Crkve.Dr Kalomiros,dok ga citam,kao da sam na casu biologije kod neke ateisticke nastavnice,ne dotice mi srce.

Covek nije tako kruto podeljen unutar sebe na bioloski,psiholoski,duhovni aspekt,pa ni u stvarnju ne verujem da je nastajao na tako podeljen nacin.I meni je to logicno=Iz naucnog ugla cesto,a i po teoriji evolucije,bas kao sto rece moj prijatelj-citavo postojanje i istorija odvijaju se po imanentnim zakonima prirode nezavisno od zakona greha..  

Niko ne kaze da oni time mogu da se bave,ali zato su im i rezultati polovicni.

Prihvatam da vama ovo nisu validni argumenti,i prihvatam drugaciji stav,ali prihvatite i vi da postoje pravoslavni ljudi(sada sam natrcala na sajt sestodnev),pitace moja prijateljica i vladiku Atanasija za misljenje(ako joj bude bilo zgodno),elem, koji misle drugacije.

Sretan vam sutrasnji praznik  oce Savo i neka nas Presveta Bogorodica cuva u cistoti uma i srca,i kroz ovaj Bozicni post uvodi u pokajanje i ljubav za Sina Njenog i jednih za druge.

 

Мислим да је за нас православне хришћане, сестро Наташа, јако важно да увек имамо у виду да се Божија дела не могу никада сместити у границе рационалног човековог ума. Зато је дискусија између креациониста и еволуциониста заправо бесконачно интелектуално надметање у аргументима које ми као ограничени људи приписујемо Богу. Наша Црква не подржава ни креационизам ни еволуционизам на начин како се данас они најчешће манифестују. Бог може да створи свет у једној секунди и да га врати у небиће ако би то хтео, а може да га ствара и обликује милионима година.

 

Важно је зато да у нашим необавезним размишљањима увек будемо свесни Божије свемоћи и да ми нисмо у могућности да својим умом обухватимо Божија чуда. Када живимо са таквом свешћу уопште није ни важно да рационално схватимо оно што нас окружује. Зато је Православна Црква вековима била усресређена на познање ОНОГА који је створио свет, а не на емпиријско проучавање света као објекта. Познајући Бога и Божију љубав ми долазимо у духовно познање божанских тајни колико је то могуће за наш ограничени ум и у васцелој творевини созерцавамо божанску премудрост. 

 

И вама нека је благословен данашњи празник и свако добро и мир од Господа молитвама Пресвете Богородице.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог, оче. Благословите.

 

На  овом форуму је покренута тема:

"Да ли мрсите за време поста, када одете у госте?", а ради се о следећем:

"сматрам да је пост кад не увредиш некога а не шта ћеш јести у датом тренутку, тако да ја не одбијам ништа, нити говорим да постим."

 

И имао бих још једно питање, а тиче се наших упокојених.

"Пошто је наш ближњи бесмртан, њему је и тамо, с оне стране земаљског живота потребна наша помоћ и подршка. Дакле, шта он од нас очекује и како можемо да му помогнемо?

Наше покојнике, наравно, не занима више ништа земаљско. Скупи споменици, раскошне даће и остало њима нису потребни. Потребно им је само једно – наша ватрена молитва за упокојење њихове душе и за опроштај њихових хотимичних и нехотичних грехова. Сам покојник више не може да се моли за себе. Светитељ Теофан Затворник каже да су преминулима молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“."

 

Мене занима ово што сам подебљао, тј. колико је могуће помоћи покојнику а првенствено мислим на оне који су за живота били одвојени од Цркве(нису били крштени) јер, ако добро знам, за њега не може да се моли на Литургији(Ali to ime se ne sme napisati na cedulji koja se odnosi u oltar za vreme službe. Zašto? Možda je to moguće ako zaista želite? Naravno, Bog nikada nije bio formalista i birokrata. Njemu ni ta cedulja u principu nije potrebna. Ali zašto bismo mi sami radili ono što protivureči Pravoslavnoj veri? Prema pravoslavnom učenju Bog prima samo slobodnu veru. Taj čovek koji se upokojio nije bio kršten, jer nije želeo. I sada, posle njegove smrti, Bog uvažava slobodnu volju tog čoveka.)

 

Сви знамо како наша Црква учи о посту и која су правила поста. Наравно по посебном благослову Епископа или духовника може да се разреши пост (у случају болести или у посебним околностима) али је најбоље да не будемо ми сами ти који себи одређују правила.

 

У вези вашег питања могу да наведем два примера који ми долазе на памет. Први пример је прича о блаженопочившем архимандриту Никанору, хиландарском игуману, који је негде осамдесетих, када сам као студент био у Београду, дошао у Србију и био у манастиру Раковици. Сећам се како је после литургије изнето послужење. Међу разним ђаконијама били су и неки мали сендвичи са неким сухомеснатим нарезом преко хлеба, које је вероватно донео неки од цивила, домаћина славе, пошто је био мрсан дан. Међутим, отац Никанор се држао светогорског правила да монаси не једу месо. И док је он одговарао на разна питања окупљених верника и свештеника, више пута су га нудили да се послужи, али он је само настављао са одговорима, захваљујући домаћинима. Када га је један од цивила домаћина пред свима замолио да узме од хране, отац Никанор је без икаквих коментара и придика узео мали сендвич и појео један мали залогај хлеба са стране и спустио сендвич у тањир и наставио са причом. Нити је прекршио своје правило, али није ни узео да држи лекцију домаћинима да Светогорци не једу месо. Дакле, важна је љубав према домаћинима (који су у овом случају били неупућени) али и придржавање правила која држимо љубави Божије ради. У вези поста се такође сећам, мислим из Житија светих, приче о једном Епископу из времена Турског царства. Паша је хтео на велики петак да обеси неколико хришћана, а пошто је поштовао локалног Епископа позвао га је на ручак са понудом да ће ухапшени бити поштеђени ако Владика заједно са њим буде појео меса са трпезе. Наравно, Епископ је расудио да су људски животи много важнији од правила и не само да се није огрешио о Бога већ је показао велику жртву и љубав.

 

Што се тиче молитви за покојнике од најранијих времена у Цркви имамо тај обичај јер су хришћани одувек веровали да они који су уснули у Господу нису мртви и да чекају Васкрсење мртвих. Молитва је језик Цркве којим не само да комуницирамо са Богом, већ и са ближњима, било онима који су уживоту или усопшим. Молитва је говор будућег века, у коме неће бити потребе за земаљским језицима. Молитва нас одржава у заједници Божијој, у Његовој "памјати" (вечном сећању) и након телесне смрти, тако да они који су уснули у Господу и те како имају духовне користи и утехе од молитава Цркве, али и дела милосрђа која чинимо за покој душа наших ближњих. Након одвајања душе од тела, душе уснулих настављају да учествују у животу Цркве и зато их стално помињемо и молимо се за њих. Молитва није потребна Богу, већ нама самима јер је она посебан израз наше љубави према Богу и ближњима, она је израз наше слободне воље и зато молитвом остављамо простор Богу да делује. У науци је познато да позитивна осећања и мисли утичу на биљке око нас, јер човек својим мислима шири позитивну или негативну енергију око себе што осећају други људи и бесловесна бића. Молитва је посебан облик енергије која надилази физичке границе видљивог света у коме живимо. Када се молимо Богу за наше живе или уснуле сроднике благодатним дејством Божијим наша молитва отвара простор за Божију благодат која делује на оне за које се молимо и тако им од Бога долази утеха и помоћ. Посебно је важна молитва Цркве као заједнице јер где су двојица или тројица сабрана у моје име, онда сам и ја међу њима, каже Господ (Мт. 18, 20). 

[Arsenija]

Pomaže Bog,Oče.

Mene zanima postoji li neka razlika izmedju krštene i nekrštene osobe?Da li je nekrštena osoba na neki način "drugačija"?Ono što ja znam je da krštenjem postajemo članovi Crkve i da dobijamo Andjela čuvara.

Možete li mi reći nešto više o tome.

Svako dobro Vama i svim Dečanskim Monasima čije pojanje posebno volim da slušam.

Unapred hvala.

[Nina 777]

Мислим да је за нас православне хришћане, сестро Наташа, јако важно да увек имамо у виду да се Божија дела не могу никада сместити у границе рационалног човековог ума. Зато је дискусија између креациониста и еволуциониста заправо бесконачно интелектуално надметање у аргументима које ми као ограничени људи приписујемо Богу. Наша Црква не подржава ни креационизам ни еволуционизам на начин како се данас они најчешће манифестују. Бог може да створи свет у једној секунди и да га врати у небиће ако би то хтео, а може да га ствара и обликује милионима година.

 

Важно је зато да у нашим необавезним размишљањима увек будемо свесни Божије свемоћи и да ми нисмо у могућности да својим умом обухватимо Божија чуда. Када живимо са таквом свешћу уопште није ни важно да рационално схватимо оно што нас окружује. Зато је Православна Црква вековима била усресређена на познање ОНОГА који је створио свет, а не на емпиријско проучавање света као објекта. Познајући Бога и Божију љубав ми долазимо у духовно познање божанских тајни колико је то могуће за наш ограничени ум и у васцелој творевини созерцавамо божанску премудрост. 

 

И вама нека је благословен данашњи празник и свако добро и мир од Господа молитвама Пресвете Богородице.

 

Slazem se sa ovim sto ste rekli,zapravo razdvojili ono sto je zaista bitno,od onoga sto je manje vazno,jer da I sve tajne znam,I sve znanje,a ljubavi nemam,nista mi ne koristi.Sveti Jovan Zlatousti je mislio da je zemelja ravna ploca,pa je opet bio svet I ucitelj Crkve.Verujem da niko nije dostigao savrsenstvo istinitog pogleda na svet I zivot,I ocito je da ni crkva sa svim Svetim Ocima I blagodatnim darovima I otkrovenjima nema stav o svemu postojecem.

Ipak ovakve diskusije su znacajne za ljude koji traze koliko je to moguce neke odgovore,traze istinu ,ne bi li ih oslobodila,zapravo da bi u to najavaznije poznanje Onoga koji je stvorio svet I poznanje Njegove Ljubavi za svet slagali kockice novih spoznaja u jednu sto bistriju sliku stvarnosti Boga I sveta.Ali slazem se da je upravo ovaj temelj najvazniji I samo njega imajuci,ljudi su se spasavali,I osvecivali.Kao sto kaze  Grigorije sinait “Za saznanje istine čulo blagodati jeste vladajuće ozakonjeno. Ostali, treba da se misaono izražavaju i stvari nazivaju dokazujući.”

Ipak,mislim ne treba ici ni u drugu krajnost o kojoj govori Berdjajev(mislim da je on,od nekud sam kopirala): "Хришћани трeба да напусте лошу и једногласну навику простог неодговарања на питање које им се постави. Када вас питају, које је ваше мишљење о датом конфликту између радника и капиталиста, или о колективним уговорима, онда је мало неприкладно само рећи: ,,Ми верујемо у бесмртност душе'' или ,,ми верујемо у богочовечанство Христа''. Умесно је дати конкретан одговор на постављено питање."

U svakom slucaju,I po ovom,I po drugim pitanjima,o kojima crkva nema jasan stav,slobodni smo misliti,I razlicito misliti,traziti odgovore,izrazavati svoje poglede,a ko je bio u pravu,sto ne saznamo sad, saznacemo u Carsvu Nebeskom   

Hvala vam za blagoslov I lepe  zelje i srdacan vam pozdrav u Hristu!

[Архимандрит Сава Јањић]

Данас сам нашао на врло занимљиве коментаре и цитате из дела Св. Јована Дамаскина о рају и паклу. Будући да смо имали више питања на ову тему мислим да ће бити корисно да ово поделим са вама.

 

1. Пакао није Божија казна, већ стање у коме се благодат Божија доживљава као мучење. Пакао и рај не постоје као посебна места. Свуда је само Бог који је присутан на сваком месту. Али пошто ће људи доживљавати присуство Божије на различите начине, постојаће различита стања, блаженства и мучења. 

 

"Και τούτο δε ειδέναι δει, ότι ο Θεός ού κολάζει τινά εν τω μέλλοντι, αλλ' έκαστος εαυτόν δεκτικόν ποιεί της μετοχής του Θεού. Έστι μεν η μεν μετοχή του Θεού τρυφή, η δε αμεθεξία αυτού κόλασις." ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1545D-1548A)

 „И тако знамо да Бог никога не кажњава у будућности, већ свако самог себе чини пријемчивим да заједничари у Богу. Имати заједницу у Богу је блаженство, а одсуство заједнице у њему је мучење („Против манихејаца“  PG 94:1545D-1548A)

 

2. Пакао постоји не због тога што су они у њему дужни Богу, већ зато што остају непромењени у својој жељи за грехом. И опет видимо да ће у будућности постојати само свеприсутни Бог и да неће бити предмета страсних жеља. Постојаће једино оно што желе праведници, а то је Бог.

 

"... μετά το θάνατο, δεν υπάρχει τροπή μήτε μετάνοια, όχι επειδή ο Θεός δεν δέχεται μετάνοια - ο Ίδιος δεν μπορεί να αρνηθεί τον εαυτό Του ούτε χάνει τη σπλαχνικότητα -, αλλά η ψυχή δεν αλλάζει πια [...] οι άνθρωποι μετά το θάνατο έχουν το άτρεπτο, ώστε από το ένα μέρος οι δίκαιοι ποθώντας το Θεό και έχοντας αυτόν πάντοτε να ευφραίνονται, ενώ οι αμαρτωλοί ποθώντας την αμαρτία και μην έχοντας το υλικό της αμαρτίας ... να κολάζονται χωρίς να έχουν καμιά παρηγοριά. Γιατί τι είναι κόλαση παρά η στέρηση εκείνου που σφοδρά επιθυμεί κανείς; Κατά την αναλογία λοιπόν του πόθου, όσοι ποθούν το Θεό ευφραίνονται και όσοι ποθούν την αμαρτία κολάζονται" ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1573ΑΒ. Μετάφραση: Ν. Ματσούκα, Πουρναράς, Θεσσαλονίκη 1988, σελ. 145.147).

 

„После смрти нема ни промене ни покајања, не зато што Бог не прима покајање – Он сам не може да се одрекне себе нити да изгуби своје милосрђе, али се душа више не не мења… људи после смрти остају непромењиви, тако да с једне стране праведници чезну за Богом и увек га имају да се радују у њему, док грешници чезну за грехом, иако немају материјалног начина да сагреше…. Они се муче, а да немају никакве утехе. Јер шта је пакао ако не лишеност онога што неко много жели? Следствено тој чежњи, они који чезну за Богом радују се, а они који жуде за грехом муче се“. ("Против манихејаца", PG 94:1573ΑΒ)

 

Овде видимо следеће: Бог је увек спреман да прими покајање, али они који су у паклу се не кају јер је њихова душа слободно и коначно изабрала грех.

 

"Ο Θεός και τω διαβόλω αεί παρέχει τα αγαθά, αλλ' εκείνος ου θέλει λαβείν." ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1569Β)

"Бог заувек даје своја добра и ђаволу, али он не жели да их прими." ("Против манихејаца", PG 94:1569Β)

 

Погледајмо цео пасус (у новојелинском преводу):

 

"Ο Θεός και στο Διάβολο διαρκώς χορηγεί τα αγαθά, αλλά εκείνος δεν θέλει να τα πάρει. Και στην αιωνιότητα ό Θεός παρέχει σ' όλους τα αγαθά γιατί είναι πηγή των αγαθών αναβλύζοντας σ' όλους την αγαθότητα, ενώ ο καθένας καταπώς έκανε δεκτικό τον εαυτό του, μετέχει στο αγαθό [...] εκείνοι που δεν έχουν τις συνηθισμένες ηδονές υποφέρουν αθεράπευτα, χωρίς ο Θεός να έχει κάνει κόλαση, αλλά εμείς επειδή στρώσαμε την κόλαση για τους εαυτούς μας, και άλλωστε μήτε το θάνατο τον έκανε ο Θεός, αλλά εμείς οι ίδιοι τον προξενήσαμε για μας" (Превод на новојелински: Ν. Ματσούκα, Πουρναράς, Θεσσαλονίκη 1988, стр. 139.141).

 

Бог заувек даје своја добра и ђаволу, али он не жели да их прими. И у вечности Бог даје свима добро јер је он извор добра и на све излива доброту, а од човека зависи да ли ће бити способан да то прими и учествује у том добру….. Они који немају уобичајена уживања пате без исцељења иако их Бог не мучи јер су  сами себи приправили пакао и заиста Бог није створио смрт већ смо је ми сами узроковали за себе.

 

На основу овога можемо закључити да по Св. Јовану Дамаскину у вечности нема посебних места, већ постоје различита стања учешћа, односно пријемчивости за Божију љубав. Зато су пакао и рај називи стања која се проживљавају, а не различита места која Бог ствара. У вечном царству постојаће само Бог чију ће светлост неки доживљавати као рај, а други као пакао. То ће бити тако не зато што Бог кажњава или награђује људе, већ зато што људи сами својим сопственим избором бирају стање у коме ће постојати. И заиста, доказ да је пакао стање слободног избора јесте да је Бог и даље спреман да прими покајање, али будући да се они у паклу не кају и не желе заједницу са Богом, нема ни промене њиховог стања које остаје вечно. 

[Архимандрит Сава Јањић]

A kako onda objasniti postojanje smrti pre stvaranja coveka i njegovog pada u greh?

 

Свети оци су од најранијих времена учили да је Бог створио свет из ничега (ex nihilo). Формула “ὁ θεὸς ἐξ οὐκ ὄντων ἐποίησε τον κόσμον” налази се код многих Светих отаца који су упорно наглашавали да свет није вечан, већ да је вољом Божијом из потпуног небића приведен у постојање. Jaсне назнаке имамо и у Светом Писму Јев. 11, 3; Отк. 4, 11; 2 Макавеја 7, 28) То значи да свет није онтолошки неопходан. Ова теза је у потпуности супротна древним јелинским философима. Платон је, на пример, веровао да је свет вечан и да Демијург само обликује постојећу материју преводећи је из стања хаоса у стање поретка и лепоте (козмос). Епикурејци су, с друге стране, сматрали да се све дешава спонтано и случајношћу и да нема никаквог промисла у универзуму. Свети оци су постојање света и све што постоји у њему за разлику од јелинских философа видели као производ слободе и Божијег промисла. Са учењем о стварању из ничега, биће створеног света је постало слободно од нужности. Ово учење је од великог значаја за православну сотириологију, христологију и нарочито за разумевање тајне Св. Тројице. Свет није нужна еманација Божанства или нешто што је Бог створио из претходно постојеће материје, већ производ његове неизмерне љубави и благовољења. Зато наша Црква учи да је Отац преко Логоса, Сина Свог Јединороднога, слободно увео сва бића у постојање из ништавила.

 

Будући да све што је створено потиче из потпуног ништавила, твар нема у себи постојање сама по себи. Она стално постоји у односу према том ништавилу и увек је потенцијално у могућности да се врати у ништавило. Св. Атанасије Велики је посебно наглашавао да оно што је потекло из ништавила није сталне природе, оно је слабо и смртно уколико је засновано на самом себи. Твар остаје у постојању само благовољењем Божијим јер сама по себи није у стању да уђе у вечност. Ако би се божански Логос макар за један тренутак удаљио од твари, васцели свет би се суновратио у амбис ништавила. Али Бог у својој љубави држи творевину својим Логосом и промислом „јер Он је је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, jер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. И Он је прије свега, и све у њему постоји.“ (Кол 1, 15-16).

 

Човек је такође позван у биће из ништавила. Он не поседује сам ни живот ни бесмртност и као све што је створено постоји над амбисом ништавила. Ипак, човек је промислом Божијим позван да живи животом изнад биолошког постојања и Бог га је настанио у рају сладости. Човек је створен по лику Божијем, односно да би вечно живео у заједници са Оцем, Сином и Духом Светим. Будући створен као икона Божија човек је створен слободан и вечност је дар који Бог не жели да намеће већ очекује од човека да га слободно прими у љубави и послушању. Зато је Бог дао Адаму правило да не једе од дрвета познања добра и зла, не зато што је желео да га лиши пуноће својих дарова, већ да би га у божанској педагогији научио да не може да постане бог сам по себи. Уколико, пак, буде јео од тог дрвета, Бог му је рекао да ће умрети смрћу (Постање, 2, 16-18). Ово није изречено као претња казне, како су то јуридички тумачили неки средњовековни западни богослови, већ из љубави, као што родитељ детету који иде странпутицом говори да ће пропасти ако настави тим путем. Прекршивши Божију заповест љубави Адам и Ева ушли су у простор смрти и пропадљивости, активирали су опасност повратка у ништавило над чијим амбисом их је држала једино заједница са Богом. Човек је тако отпао од Раја и изгубио је право познање Бога, огрубео је и постао помрачен. Човек је кренуо путем рас-стварања, дезинтеграције. Али Бог није оставио човека. И тог доброчинства Божијег се сећамо у свакој Литургији благодарећи Богу у молитви Анафоре „Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство Твоје будуће.“ У својој неизмерној љубави према човеку Бог није дозволио да човек оде у потпуно ништавило и вечно умре и за собом повуче васцелу творевину која је преко човека требало да уђе у вечно постојање.

 

Постављамо логично питање. Зашто Бог није допустио Адаму и Еви да се покају и поврате у своје претходно стање. Проблем је у томе што њихов пад није јуридичке природе (тј. увредили су Божије достојанство и треба да му траже опроштај и принесу одређено задовољење). Овде је у потпуности реч о онтолошком питању. Било је потребно много радикалније решење. Изгубивши дар бесмртности и заједницу са Богом, човекова природа никаквим напором није могла да се ослободи од окова ништавила. Једино је сам Бог Логос могао да је врати у стање благодатне заједнице и вечног живота.

 

Подсетимо се предивне Анафоре у Литургији Св. Василија Великог „Али пошто он не послуша Тебе, истинитог Бога, Саздатеља свога и би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изгнао си га праведним судом твојим Боже, из раја у овај свет и вратио га у земљу од које је био узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твом.“

 

Бог је, дакле, вратио човека из раја у овај свет у земљу из које је био узет. То је учинио да би спречио потпуну дезинтеграцију човека и зато су телесна смрт и биолошко рађање и самим тим природно размножавање људског рода у овом свету и веку дарови Божији којим је човек упућен на један спасоносни пут који треба да кулминира доласком самог оваплоћеног Логоса који ће у последња времена постати човек. Прародитељским падом, Адам, по учењу Св. Максима Исповедника није више могао да одговори свом свештеном позиву и буде посредник преко кога ће бити превазиђено пет кључних подела: на створено и нестворено, умно и чулно, небо и земљу, рај и насељени свет, мушко и женско (Ambigua 106a). То ће тек бити остварено у новом Адаму, у Христу који је у ипостасну заједницу са својом божанском природом увео створену природу, поставши човек. Тек у Христу поново се истински рађамо крштењем и кроз Христа улазимо у заједницу са Богом, умирући једном за свагда старом човеку. Ево како тај историјски пут до доласка Христа описује Св. Василије у наставку своје Анафоре:

 

„Јер се Ти, благи Боже ниси потпуно одвратио од створења свога које си саздао нити си заборавио дело руку твојих, него си га по милосном обиљу самилости твоје посећивао на разне начине: слао си пророке; чинио си чудеса преко светитеља твојих који су Ти у сваком поколењу угодили; говорио си нам устима слугу твојих пророка, најављујући нам спасење које се имало збити. Дао си нам закон у помоћ; одредио си нам Анђеле као чуваре. А кад се наврши пуноћа времена, говорио си нам самим Сином твојим кроз кога си и  векове створио.“

 

Смрт је суштински побеђена тек Сином Божијим, Христом који је поставши човек био распет и пострадао на крсту. Будући да смрт не могаше држати у својој власти јединог Животодавца њена сила је побеђена и ми једино у Христу и кроз Христа (односно кроз Цркву као Тело Христово) постајемо баштиници те нове слободе и дара вечног живота. Природна смрт у Христу постаје двер која води у вечни живот и смрт више нема власти над човеком, иако биолошки феномен смрти и даље постоји до Свеопштег Васкрсења.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog oče Savo,

Ne znam da li je neko ovo pitao, ali tiče se molitve za nekrštene. Naime, moja majka je umrla u martu mesecu ove 2013 godine, na žalost nekrštena (mada ni to do kraja nisam uspela da proverim da li je baš tako, obzirom da je ona pretpostavljala da je moguće da ju je njena baka tajno krstila). Znam da joj je sada najpotrebnija molitva, ako ništa drugo da joj olakša muke.

Molila bih vas da mi objasnite kako se može moliti za nekrštene koji su preminuli, a da ne padnem u neku jeres ili prelest i da li mogu dati nekome u crkvi da se moli za nju (svakako ne na liturgiji, to znam). 

Da li se može izvršiti neka molitva nad nekim ko je davno umro (moja baba po majci), jer moja majka, obzirom da je bila ateista nije pozvala sveštenika da izvrši opelo nad bakom, jer nije bila sigurna da li je to njena majka želela. Kasnije je, kada sam se ja krstila i ona izrazila želju da svojoj majci ipak obezbedi barem nekakvu molitvu za upokojenje. I, opet najvažnije pitanje bi bilo kako to uraditi ako ne znam tačno gde je baka sahranjena.

Unapred hvala, oprostite i blagoslovite.

 

Крштење је веома важно за спасење јер кроз крштење умиремо старом човеку и рађамо се у Христу за нови живот, облачимо се у Христа. Крштење је наше уцрковљење и охристовљење, али само по себи крштење неће увести у заједницу са Богом уколико не улажемо лични труд да испунимо наше крштењске завете. Зато Господ каже да је важно прво да оне желе да се крсте научимо, а тек онда да их крстимо.

 

Господ каже Никодиму "Заиста ти кажем, ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије" (Јн. 3:5). На основу ових речи код више Св. Отаца налазимо врло јасан став да они који не поверују у Христа и нису крштени водом и Духом, неће имати заједницу са Богом.

 

Зато у погледу спасења некрштених остаје једино да се поуздамо у милосрђе и свемоћ Божију јер Богу је све могуће. У нашој Цркви има оних који верују да људи који без своје кривице нису упознали Христово Еванђеље и ушли у Цркву, а траже свим срцем Бога и труде се да испуњавају његову вољу, следујући својој савести, неће бити лишени вечног живота. Како ће се то догодити не можемо да кажемо, али засигурно знамо да се нико не може спасити мимо Христа јер једино у Христу имамо заједницу са Оцем Небеским у Духу Светом. Најбољи пример је покајани разбојник који није био крштен, али је поверовао у Господа и Господ му је обећао да ће са њим бити у рају.

 

Веома је зато опасно ограничавати Божију свемоћ на основу наших ограничених знања јер Господ превазилази све наше појмове. Бог воли све људе и ако хоће може све спасити као многомилостив . Бог гледа човеково срце и зато можемо веру у Господа исповедати највисокопарнијим речима и добро теоретски познавати своју веру, али ако је наше срце хладно, немилостиво према ближњима и самим тим далеко од Бога, нећемо имати са њим заједницу.

 

Зато се треба молити за наше некрштене сроднике, препуштајући њихово спасење Божијој милости и љубави.

 

Молитва за упокојене увек је делотворна без обзира да ли знате где су ваши сродници сахрањени и без обзира да ли су они као крштени за живота веровали и ишли у Цркву. Бог је коначни судија свих људи.

[Vasa L.]

 

Pomaže Bog oče Savo, sta mislite o ovoj temi?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/30722-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D0%BC%D1%80%D1%81%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D1%83-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B5/