Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Владан Здравков Меденица]

Оче Саво, постоји ли разлика код вас између 31. и 3о децембра. 
Обељежавате ли на неки  начин ову нову годину по старом календару. Ка мало дијете сам

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благослови...

Јел има неки портал где се може пратити обнова светиња на КиМ?

И докле се дошло?

п.с

Како се може помоћи на том плану...

 

Доста информација о обнови наших светиња постављано је на нашем епархијском сајту www.eparhija-prizren.com. Иначе Владика Теодосије редовно информише Св. Архијерејски Синод, чији је сада члан, као и у годишњим извештајима Св. Архијерејски Сабор о току обнове и свим активностима везаним за то питање. Надамо се да ћемо успети да презентујемо целу ову активност једног дана на једном месту. 

 

Иначе, један општи преглед процеса обнове по објектима може се наћи на страници Комисије за спровођење обнове (Reconstruction Implementation Commission). Реч је о Комисији која је у надлежности Савета Европе и која је од 2005. координисала активности у процесу обнове светиња које су уништене или оштећене у мартовском погрому 2004. године. http://www.coe.int/t/DG4/CULTUREHERITAGE/COOPERATION/RIC/inc/eng/home.html Сајт није ажуриран од 2009. године, од када наша Епархија сама координише процес обнове у сарадњи са домаћим и међународним донаторима.

 

Тренутно је на програму обнова преостале две највеће зграде Призренске богословије, које ће финансирати Европска комисија, Норвешка влада, Московска Патријаршија као и наша владина Канцеларија за КиМ. 

 

Паралелно са процесом материјалне обнове тече процес обнове угашених парохија. Поново су успостављене парохије у Приштини, Пећи, Истоку, Вучитрну, Призрену, Урошевцу где сада редовно живе и бораве наши свештеници. Ове парохије су биле потпуно запустеле од 1999. или након мартовског погрома 2004 и обнова њиховог рада велики је корак напред. Владика Теодосије редовно наглашава да је прави циљ обнове васпостављање литургијског живота у нашим светињама, а не само физичка реконструкција објеката.

 

У вези било какве помоћи или сарадње најбоље је обратити се Епархији Рашко-призренској [email protected].

[Архимандрит Сава Јањић]

Kako ide tako taj monaški život? Lako nije, zar ne.. Ne mislim na materijalno stanje.

Mislim, nisam ja za monaštvo, možda kad napunim svojih osamdeset ili devedeset leta, ukoliko sad ne postoji neki pravoslavni šaolin-manastir..)) Ali zanima me.

 

Немамо још шаолин-манастира али борбе са својим слабостима никада не недостаје Морам да кажем да је много лакше овладати физичким борилачким вештинама него вештини борбе са невидљивим непријатељима или са својом природом. Манастир није место повлачења и дефетизма, већ место борбе, али у радости Господа нашега у коме је све могуће онима који полажу наду на Њега. Зато ништа није тешко ако се поуздамо у Бога!

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo,zanima me vaše mišljenje o nošenju crvenog konca oko ručnog zgloba,o ljudima koji sede u gradskom autobusu i kad bus prodje blizu crkve oni se krste sedeći.Sveti vladika Nikolaj Žički u Teodulu kaže za islam da je sekta nastala na osnovama hrišćanstva,ako i ja tako mislim da li vredjam sve muslimane?

Hvala unapred

 

Веру треба разликовати од сујеверја. Они који носе црквени кончић или било какву амајлију мислећи да им од тога само по себи долази заштита, овладани су сујеверјем. У сујеверју човек наду не полаже у Бога већ у одређени механизам, формулу или радњу помоћу којих од Бога или само по себи долази решење или заштита у одређеним невољама. Вера у живог Бога је сасвим другачија од тога. Ми се осењујемо знаком крста, говоримо Исусову молитву, постимо, подвизавамо се, али смо увек свесни да ништа од тога само по себи, аутоматски, не доноси Божију благодат и да су то само средства која нам помажу да успоставимо живу заједницу са Богом.

 

У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.

 

Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 

 

Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, постоји ли разлика код вас између 31. и 3о децембра. 

Обељежавате ли на неки  начин ову нову годину по старом календару. Ка мало дијете сам

 

За хришћане помесних Православних Цркава које следују јулијанском календару данас је уторак, 18. децембар, а сутра 19. децембар  . Иако у администрацији користимо нови календар, по коме ноћас од поноћи наступа 2014. лето Господње, ништа посебно се не дешава за нашу Помесну Цркву и њене вернике. У току је Божићни пост, који је чак строжији ових последњих дана пред Божић. Зато се свим православним хришћанима који следују традиционалном црквеном календару препоручује да се уздрже од ноћашњег славља и припреме за прославу Нове године за 14 дана.

 

А свим оним православним хришћанима који празнике славе по новом, грогоријанском календару, као и свим осталима који ноћас славе широм света, нека је од сутрадан срећно и благословено Ново Лето Господње. Од Бога им много здравља, мира и среће.

[Arsenija]

Pomaže Bog ,Oče.

Zašto je lakše moliti se za neke ljude,a za druge teže?

Kada se molim za jednu osobu koju volim,a koja mi je bližnji osećam da ne mogu da nastavim i pored sve dobre volje koju imam.

Unapred hvala i svako dobro Vama i Vašim monasima.

[feeble]

Помаже Бог, оче Саво. 

 

Занима ме шта се дешава са монахом који напусти манастир тј. монашки живот? Не знам да ли сте ви имали такве случајеве, да ли тај случај подлеже неком црквеном суду или нешто слично?

Мислим да је овде раније било дискусије о томе и да је неко рекао да се онај који напусти манастир одлучује од причешћа док се не врати у манастир. Да ли то правило важи или можда зависи од епархије, манастира, конкретног случаја итд.

 

Хвала унапред и хвала вам још једном што издвајате времена да одговарате на питања овде.

[НиколајСвесрпски]

Помаже Бог Оче Саво!Срећан Бадњи дан. Благословите.
Тражим одговор на питање о магијском дјеловању. Наиме, од одређене особе смо добили једну врсту хране што је заиста мало. То је флашица са медом. Сумњиво нам је да нам неко да малу бочицу меда (минијатурно) па још што је то дато од одређене особе. Да ли је могуће да је под дејством враџбина. Шта да урадимо са тим? Унапријед хвала. На многаја љета Оче!

 

[Andre Williams]

Христос се роди!

 

Оче Саво, замолио би вас да упишете име Михајла, сина моје колегинице, који је у коми након саобраћајне несреће. Стање му се побољшава али је већ дуго у коми и лекари покушавају да га поврате.

[Ljubičasta]

Hristos se rodi oce Savo i blagoslovite...

Zanima me kakav je stav Crkve prema tzv.tibetanskim vjezbama, ili poznatijim kao 5 Tibetanaca?!Bila je tema o tome na ovom forumu,ali posto su podijeljena misljenja,mene zanima Vas odgovor,tj. da li pravoslavlje dozvoljava upraznjavanje istih ili ne?!

Unaprijed hvala

[Иван Дабижљевић]

Оче Саво, можете ли да објасните шта је то ниско ходење у духовном животу и како то у пракси треба да изгледа? 

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog ,Oče.

Zašto je lakše moliti se za neke ljude,a za druge teže?

Kada se molim za jednu osobu koju volim,a koja mi je bližnji osećam da ne mogu da nastavim i pored sve dobre volje koju imam.

Unapred hvala i svako dobro Vama i Vašim monasima.

 

Свака наша мисао је облик енергије. Познато је на пример да биљке "осећају" уколико их неко негује са љубављу и пажњом. Тако је и са животињама које и те како "осећају" негативне мисли. Молитва је много више од мисли и када бива у благодати Духа Светога и те како њоме можемо да утичемо на свет око себе, односно тачније, омогућавамо да преко нас Бог делује на нашу околину, мења је, враћа је свом смислу постојања.

 

Молитва је језик будућег века и они који се нађу у Царству небеском међусобно ће вечно општити молитвом као чистом мисли, која надилази сваку реч. Молитвом и сада дише Црква и духовно смо повезани без обзира на нашу удаљеност једни од других. Зато су и богослужење и лична молитва веома важни у нашем духовном животу и зато хришћанин без молитве духовно умире. Веома је важно разумети да једни другима истински постајемо ближи само уколико се приближавамо Богу. То је веома лепо објашњено у поукама Аве Доротеја (О неосуђивању 6, 14-15)

 

"14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг - свет, а само средиште круга - Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога.

15.Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом."

 

Лако је молити се за оне које волимо, међутим Господ од нас тражи много више: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" Лк.23, 44.

Истинска љубав према непријатељима и молитва за њих дар је Духа Светога и да бисмо га добили треба да улажемо велики труд у борби са лошим мислима према онима који нам чине неправду, да себе присиљавамо да им најпре не узвраћамо за њихова злодела ни мислима ни делом, а затим да им чинимо добро колико је то у нашој моћи. Без те љубави засигурно никада нећемо разумети и доживети љубав којом је Христос заволео свет. Зато код оних којима је срце испуњено гневом, мржњом, (жељом за)осветом и сл. нема Христове љубави и ова заповест Господња за такве је људе највећи апсурд на свету. 

 

Љубав према другима (и онима који нас воле и онима који нас мрзе) је, дакле, почетак и циљ нашег живота у Христу, и зато никада не смемо да заборавимо Господње речи: "Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом." (Јн.13, 34-35)

[Kolega2357]

Da li će Srpska pravoslavna crkva prihvatiti gregorijanski kalendar?

[Архимандрит Сава Јањић]

Da li će Srpska pravoslavna crkva prihvatiti gregorijanski kalendar?

 

Помаже Бог, оче Саво. 

 

Занима ме шта се дешава са монахом који напусти манастир тј. монашки живот? Не знам да ли сте ви имали такве случајеве, да ли тај случај подлеже неком црквеном суду или нешто слично?

Мислим да је овде раније било дискусије о томе и да је неко рекао да се онај који напусти манастир одлучује од причешћа док се не врати у манастир. Да ли то правило важи или можда зависи од епархије, манастира, конкретног случаја итд.

 

Хвала унапред и хвала вам још једном што издвајате времена да одговарате на питања овде.

 

Напуштање монашких завета велика је духовна трагедија, како за самог монаха (монахињу), тако и за његову или њену браћу и сестре зато што се монашки завети прихватају слободном вољом и не под принудом и представљају израз слободе нашег бића да Господу служимо изображавајући и у овом животу равноангелски живот Царства небеског. Црква је случајеве напуштања монашких завета решавала у својој историји на разне начине. Као и у многим другим питањима постоје два приступа - акривија и икономија. 

 

У првом приступу монах се по самовољном напуштању манастира одмах ставља под забрану причешћа, а уколико устраје у својој одлуци лишава се и монашког чина и свештеног (у случају да је и њега примио). Разлог за ово није кажњавање, већ намера да се посрнулом брату укаже на озбиљност последица његове одлуке и да је након таквог поступка немогуће наставити живот у Цркви као да се ништа није догодило. Главни циљ ових мера јесте да се монах подстакне на покајање и врати у свој манастир и настави монашки живот. Као и брак монашки позив није нешто што траје само док постоји ентузијазам и она младалачка, почетничка љубав, већ је дубоко заснован на одговорности и осећању обавезе не само према себи, него и према онима који нас воле. Монашки живот је непрестано вољно принуђавања наше природе, како се каже у Лествици. Познато је да у духовном путу човековом, а поготово у монаштву након периода тзв. бесплатне, почетничке благодати наступа период духовне сувоће и појачане борбе са страстима. И источни и западни монашки писци говоре о тзв. "тамној ноћи", својеврсном ходу по пустињи, коју пролази душа како би се окушала у борби и показала своју љубав према Богу. После овог периода који може да траје годинама долази опет Божија утеха и то на много целовитији начин него код почетника. То је период појачаног суочавања са нашим слабостима и уопште са греховношћу људске природе, без чега нема истинске љубави према Богу и ближњима. Дешава се да неки управо у том периоду посрну и да педагошко "одсуство" Божије благодати протумаче на погрешан начин и помисле да је боље да се врате на стари живот. Тешко је судити о било којој људској души, али је познато да се монашки завети не могу лако избацити из савести човекове и без обзира колико се неко трудио да покаже да је срећан и задовољан, све више се удаљује од Бога и Цркве која га стално подсећа на пут који је својом вољом и као одрасла личност изабрао. Одузимањем монашког чина Црква не одузима одговорност за завете које свако даје лично и тзв. размонашење пре свега има задатак да не дозволи посрнулом монаху да и даље користи своју монашки лик ако већ не живи у монашком поретку. 

 

У црквеној икономији, и према посебном расуђивању Епископа, питање напуштања монашких завета може да се решава и на другачији начин, али ово је веома осетљив приступ који не може да постане правило и зависи од сваке личности појединачно. У сваком случају, Црква не може да монаху благослови да не живи више монашки јер она не може да га лиши одговорности коју је лично преузео пред Богом и тако-рећи умртви његову духовну савест. Оно што је у неким случајевима могуће јесте да се након одузимања монашког чина омогући човеку да по крајњем снисхођењу заснује породичну заједницу, као другобрачник, како би се он колико-толико одржао у црквеној заједници и наставио да учествује у евхаристијском животу. Наиме и сама пракса другог или трећег брака у Православној Цркви настала је као израз снисхођења у случајевима када дође до раскида брачних завета. Другобрачни обред је покајног карактера и допушта се како неко не би живео у греху и ван црквене заједнице, ако већ није могао да очува брак. Најбоље би било да се, с обзиром на специфичну ситуацију у којој данас живимо, поступак Цркве у случајевима напуштања монашких завета посебно регулише у евентуалној допуни правилника за монашки живот. 

 

Имајући у виду да случајеви напуштања монашких завета, нажалост, нису данас тако ретки, сматрам да би било добро да се опет вратимо на праксу по којој се завети не полажу и схима не прима барем пре 40те године живота. До тада кандидат за монаштво може да живи монашки живот као расофор, припремајући се за примање завета. Знам да је покојни Патријарх Павле инсистирао на тој пракси. И у западном монаштву постоје степени примања завета, тако да се пуни завети дају тек након целовите припреме и остварења духовне зрелости. 

 

У сваком случају према онима који су посрнули у свом монашком путу треба показивати искрену љубав не лишавати их духовне помоћи и утехе. Црква је кроз сву своју историју увек настојала да оне који посрну поврати у своју заједницу и не лиши их удела у вечном животу. Зато ова питања не треба гледати суво и јуридички, већ у духовном расуђивању тражити најбољи пут да се пружи помоћ и посрнула душа сачува од потпуног удаљавања од Бога и вечног живота.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче Саво!Срећан Бадњи дан. Благословите.

Тражим одговор на питање о магијском дјеловању. Наиме, од одређене особе смо добили једну врсту хране што је заиста мало. То је флашица са медом. Сумњиво нам је да нам неко да малу бочицу меда (минијатурно) па још што је то дато од одређене особе. Да ли је могуће да је под дејством враџбина. Шта да урадимо са тим? Унапријед хвала. На многаја љета Оче!

 

Тешко је овде дати конкретан одговор. У сваком случају, треба се чувати било каквог конатакта са магијом јер магија почива на потпуно другачијим основама од наше вере. Уколико човек живи здравим хришћанским животом, редовно се исповеда и причешћује не би требало да се плаши деловања магије. Магија може да делује на човека уколико није учвршен у хришћанској вери и уколико својим начином живота омогућава деловање демонских сила. У том случају проблеми могу бити веома велики. У овом и другим конкретнијим случајевима добро је посаветовати се са својим парохијским свештеником.