Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[-Владимир-]

Upoznao sam igumana manastira iz okoline Soluna koji puši, upoznao sam monaha sa svete gore koji ima isti stav kao otac Sava...

 

Кад си то рекао, сетио сам се једног примера. Не могу сад да се сетим да ли сам прочитао негде, можда код старца Пајсија, или ми је неко причао, али прича углавном иде овако некако: у питању је стари монах на Светој Гори испред чије се кућице налази велика гомила пикаваца. Пикавци стоје ту јер је тај монах пушач и не може да се ослободи порока, зато сакупља пикавце и гомила их тамо где сви могу да их примете и виде његову слабост . 

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo,postoje dve verzije o smrti sv.Stefana Dečanskog,jedna je da je umro prirodnom smrću a druga da ga je car Dušan ubio.Pošto ste vi njegov čuvar možete li nam reći koja verzija je istinita?

 

Као што сте и сами рекли постоје два предања. Извор првог предања је из пера Даниловог настављача, који је завршио дело Архиепископа Данила II "Житија српских краљева и архиепископа". У овој верзији се каже да је краљ Стефан Дечански пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, наводно, под утицајем своје младе жене Ромејке Марије Палеологине престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Према овој верзији Душан, испрва, није желео да се противи „вољи родитеља краљевства ми“ и отишао чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао бојем на Породимљи (данас Неродимље код Урошевца), после кога је краљ Стефан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара. Треба имати у виду да је ова повест писана у Душаново време и да због тога пребацује кривицу на старог Краља и оправдава Душана.

 

Међутим, у црквеном предању и свести народа остало је друго предање које наша Црква сматра аутентичним. Реч је о житију Св. Краља Стефана Дечанског које је саставио дечански игуман Григорије Цамблак педесетак година након Душанове смрти на основу предања из времена ових догађаја. Према овом предању (житије можете прочитати и преслушати на http://www.svetigora.com/node/6348)  Св. Краљ Стефан Дечански је приказан као великомученик. Наиме, након битке против бугарског владара на Велбужду у јуну 1330 долази до компликовања односа оца и сина. У овом боју Душан се посебно истакао храброшћу и задобио је велику популарност међу властелом, нарочито након одлуке Дечанског да не анексира бугарске територије и искористи ову значајну победу. Душан као престолонаследник одлази у Зету где га је властела изгледа непрестано наговарала  да се побуни против оца и да узме власт. О овоме пише и дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин у 16. веку: "Ови га даноноћно подстицаху да одузме краљевство из руку оца, који је због старости био неспособан за управљање, и да се тако обезбеди од свог брата Синише, кога је његов отац имао с другом женом" (Мавро Орбин, Il regno degli Slavi). 

 

Зашто је постојало незадовољство према старом Краљу? По свему судећи, одлука Дечанског да не искористи победу на Велбужду и анексира бугарске територије, већ да их да под регентство његове сестре док одрасте њен и Шишманов син, доживљена је међу добрим делом властеле, увек похлепне за богатством и територијама, као погрешна одлука. Св. Краљ Стефан је засигурно имао своје разлоге јер анексија територија које припадају култури и народу који се разликовао од Срба не би гарантовало дугорочну стабилност. Уосталом Бугари су раст српског краљевства гледали неблаконаклоно јер су и тада као и сада просторе јужно од Шаре и источно од Мораве сматрали својим природним територијама. Такође, после победе над Бугарима Стефан Дечански није кренуо на Ромеје који су у почетку били у савезништву са Бугарима против Срба. Очигледно, проширење граница Србије није био Стефанов приоритет, за разлику од Душана како ће се касније видети. Ако је и тачна тврдња да се Дечански двоумио да ли ће престо оставити Синиши, свом сину из брака са Маријом Палеологином, разлог је сасвим могуће незадовољство које је испољавао Душан са властелом око њега, а не ненавист према сину. Како то обично бива у овим дворским заверама и превратима иза Душана је стајала властела која је очекивала више од младог краља. Ромејско царство је све више слабило, а Срби су постали најјачи народ на Балкану. Обједињавање свих православних народа Балкана и сасвим могуће преузимање ромејског престола биле су свакако могуже амбиције Душана и оних око њега. То се може видети из Душанове политике након преузимања престола. Сукоб Душана и Стефана почео је у јесен 1330 у Зети која је била и поприште претходног сукоба између Дечанског и његовог оца Краља Милутина. За разлику од Стефана који се као млади принц кротко предао оцу и примио од њега сурову казну, Душан је направио маневар и са групом немачких плаћеника напао 21. августа 1331. старог Краља у његовом летњиковцу поред данашњег Неродимља на Косову. Краљ је покушао да избегне у замак Петрич, али је тамо ухапшен и потом заточен са целом породицом у тврђави Звечан, која и данас стоји на брду изнад Косовске Митровице и града Звечана.

 

Након овог догађаја наступа врло необичан след збивања. Свргавање миропомазаног владара био је бунтовнички чин и просто је тешко за поверовати да је у кратком времену након заточења Краља Стефана душан крунисан (8. септембра те исте 1331. године у Сврчину, опет недалеко од Неродимља и данашњег Урошевца. Крунисање је обавио Св. архиепископ Данило II, са којим је претходно Св. Краљ Стефан Дечански започео градњу Високих Дечана и који је остао посебно убележен у историји наших средњовековних архипастира. Питање на које још нема јасног одговора јесте како је Архиепископ и сабор српске Цркве могао да крунише новог владара док је претходни и даље био у животу. Данилов ученик описује крунисање као посебно свечани чин, уз учешће црквених и народних великодостојника, игумана и бројног народа.

 

Имајући у виду да је Св. Данило II остао у црквеном памћењу као човек светог живота и да је такав упамћен и Св. краљ Стефан Дечански, али не и Душан, једино објашњење које би могло да осветли овај след догађаја јесте да је Св. Краљ Стефан видећи да му је престо насилно одузет, својевољно абдицирао и сагласио се са крунисањем младог краља. То посебно одговара лику Стефана Дечанског који је на тај начин желео да избегне грађански рат и даље сукобе и кротко се повуче у молитву и тиховање. До сада нисам успео да пронађем изворе који указују на ово, али дубоко верујем да Црква не би иначе крунисала Душана да краљ Стефан није својевољно препустио престо.

 

Међутим, Дечански и даље након овог догађаја остаје у заточеништву у Звечану. Два месеца након Душановог крунисања 11. новембра 1331 Св. Стефан Дечански мучки је убијен од људи које је највероватније послао Душан. Мавро Орбин пише: "Приволевши се син (Душан) њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави".

 

Зашто је Душан ово учинио ако је већ постао законити владар? Чини ми се вероватно да је нова властела која је добила привилегије под новим Краљем била стално у страху да ће они који су вероватно још подржавали старог Краља извршити преврат и вратити Дечанског на престо. Потпуно одбацујем могућност да се стари Краљ предомислио и почео да кује заверу против Душана, што би, уосталом засигурно поменули Душанови хроничари и Данилов настављач. Његов свети живот и бројна чудеса показују да је Стефан Дечански један од најблагороднијих владара српских који никада не би тако нешто учинио. Као и увек у сличним сукобима очева и синова на престолу у европској историји главну улогу играју сплеткароши који се боре како да остваре веће привилегије. Онима око Душана који су му помогли у преврату засигурно није била мирна савест и желели су да се по сваку цену осигурају на новодобијеним позицијама. Колика је одговорност Душана, тешко је рећи јер немамо поузданих историјских извора. Али, чињеница да Душан, иако најмоћнији српски владар, никада није проглашен за светитеља показује да је сасвим могуће да је и сам издао такву одлуку или се барем сложио са њом.

 

На памет ми долази једна епизода из енглеске историје када је 1170.г. убијен архиепископ Кентерберијски Томас Бекет, у почетку велики пријатељ краља Хенрија II, а потом његов оштри критичар. Хенри је пред групом витезова једном рекао „зар ме нико неће ослободити овога свештеника“. Витезови су то примили као наредбу и посекли Томаса у катедрали. Томас је проглашен за светитеља, а Хенри се после јавно кајао и убице је оштро казнио. Душан је на сличан начин после смрти свога оца много радио на успостављању његовог култа који се одмах спонтано проширио у народу. Завршио је његову велелепну задужбину у Дечанима, где је на једној фресци насликан како заједно са својим оцем држи храм у рукама. Прва чуда на гробу Дечанског и пренос његових моштију из звечанске тврђаве, где је пострадали краљ био најпре сахрањен у малој црквици Св. Ђорђа, у Високе Дечане указују да је Душан, ако не из срца, онда барем пред народом, желео да покаже љубав према свом оцу. Тек после Душанове смрти истина полако долази на видело и Св. Краљ Стефан Дечански остаје упамћен у историји нашег народа и Цркве као благочестиви владар и великомученик. Над Душаном је заувек остала сенка сумње да је у жељи да оствари своје политичке циљеве обједињавања православних на Балкану посегнуо за животом свога родитеља.

[Guest]

Oce Savo blagoslovite

Imao bih jedno pitanje pa se nadam da ne dosadjujem

Dali je moguce otici u manastir i boraviti tamo nedelju, dve i videti kako monasi zive

Ovo pitam zato sto bi otisao preko leta u neki manastir na fruskoj gori pa ako je moguce da mi predlozite koji

Neka vam Bog pomogne i sacuva vas

[snebivljivi maslacak]

Помаже Бог оче Саво.

 

Чини ми се да имам бар десет питања, опростите ако вас замарам, али ево ипак бар нешто да вас питам.

Кад сам се први пут распитивала о исповијести и хтјела на њу да одем, братова дјевојка, која има већ свог духовника и боравила је више пута у једном женском манастиру, рекла ми је како је њој једна монахиња, чини ми се да је она брзо постала и игуманија, рекла како је све што људи чине гријех ако није ради Бога. На пример играње спорта је гријех, јер то чинимо угађајући себи итд. То је тако дјеловало на мене да сам хтјела да одустанем од школе, мада учим више због мајке, али опет не због Бога. Ја сам помислила како је читав мој живот био гријех, јер није био у Господу, ја сам се стварно покајала због тога, него залети се човјек па падне... Како сам почела редовно да идем у Цркву то питање ме је толико мучило, посебно кад треба да учим. На крају сам рекла себи да нисам ја на таквом духовном нивоу да радим све у славу Господа. Нажалост сад сам далеко од свега тога, али ме занима, пошто ја вјерујем да је ова игуманија у праву, како се онда спашавају људи у свијету?

 

Не знам зашто сам одувијек мислила да је смирење исто што и смиреноумље. Чини ми се да сам тек код старца Силуана наишла на ту ријеч. Колико се сјећам он каже, парафразирам: "О Христово смирење, познато ми јеси али те задржати не могу:" Да ли је смирење исто што и благодат? Можете ли да ми кажете и шта је то смерност? Када сам слушала једну проповијед духовник је рекао :" Смерности браћо....", и стално је помињао смерност. Не знам како али ја сам опет мислила да он мисли на смиреноумље. Дакле шта би била смерност?

 

Случајно сам наишла на строзавјетну причу о цару Саулу. Наиме цар Саул је толико наљутио Бога, не сјећам се сада због чега, да му је Бог узео Светога Духа и отишао од њега. После је Бог изабрао цара Давида док је Саул остао ожалошћен и, како је Бог отишао од њега, тако је нестала и свака Саулова врлина. Да ли је цар Саул могао некако да се спаси, и како?

 

И ево последње питање, мало је чудно. Наиме кад сам почела да одлазим на вечерње службе у једном манастиру за који сам нешто посебно везана а и једини је био за који сам знала и који ми је доступан, то су биле и прве моје посјете службама, после неког времена окренула сам се да погледам фреске са лијеве стране гдје би, по мом сјећању, требале да су представе пакла. Тамо сам видјела једну фреску која је оставила доста јак утисак на мене. Све сам мислила да је то она слика или икона, како се већ каже, што се налази на корицама књиге Лествице од св.Јована Лествичника. Кад сам после неког времена погледала ту књигу то се доста разликовало од фреске коју сам видјела у манастиру. У суштини приказују исто, само што је ово што сам ја видјела у манастиру доста живље и истинитије насликано. Узгред Лествице су тада биле једина моја духовна литература, нисам ни сад нешто напредовала у том смислу. Љетос сам отишла до истог манастира и сјетивши се те фреске окренула сам се да је видим, кад ње нема! Значи није је никад ни било! Знам да свети Јован Лествичник говори о сновиђењима и како су то замке и да им људи не вјерују. Али о овоме није говорио. Уопште овоме не придајем неки значај, не вјерујем да ће ми се тако нешто поновити, али ме занима, да ли је ово од Бога или су у питању неке преваре?

 

Још једном опростите, опростите оче Саво што вам оволико досађујем.

[rahela]

oče Savo,

po medijima se homoseksualnost definiše kao nešto normalno,medjutim u Bibliji je Bog jasno rekao Mojsiju da čovek sa čovekom ne opšti jer je gadno pred Gospodom.Da li na nju možemo gledati kao na mentalnu bolest i kako je lečiti?

 

Napišite nam nešto o čudima koja su se dešavala u Visokim Dečanima .Ja sam imala neki težak virus,povraćala sam i ništa nisam mogla da jedem,čim sam odslušala dečanske monahe i moleban sv.Stefanu Dečanskom odmah sam ustala iz postelje i otišla da jedem.

[Дејан]

Оче Саво, да ли је обавезно да сваки хришћанин има духовника или може да се исповеда код парохијских свештеника, не увек код истог, већ кад је који слободан ?

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo blagoslovite

Imao bih jedno pitanje pa se nadam da ne dosadjujem

Dali je moguce otici u manastir i boraviti tamo nedelju, dve i videti kako monasi zive

Ovo pitam zato sto bi otisao preko leta u neki manastir na fruskoj gori pa ako je moguce da mi predlozite koji

Neka vam Bog pomogne i sacuva vas

 

Мислим да сви мушки манастири у нашој Цркви омогућавају боравак од неколико дана или више, посебно онима који се интересују за монашки живот. Не познајем много фрушкогорске манастире, најбоље да се посаветујете са неким од свештеника или монаха са тог простора. 

Господ нека вас упути на прави пут!

[w.a.mozart]

Oče Savo,

 

da li ste već slušali sestru Vasu i šta mislite o njenim desetominutnim emisijama?

 

https://www.pouke.org/forum/topic/29982-%D0%BA%D0%B0%D1%84%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/

 

[Srdasce]

Mene preskočili.

[obi-wan]

Ma nisu te preskocili sigurno, o. Sava ocigledno nema dovoljno vremena da svima odgovori, pa onda odgovara malo po malo...

[Megas Doux]

Имамо Човекољубље, добротворни фонд СПЦ http://www.covekoljublje.org/eob_abgka_obd.html   Међутим, и многе Епархије имају своје добротворне организације. Није све централизовано и можда је боље да је тако јер различите су околности под којима се ради и различити проблеми. Колико знам, постоји ипак велики степен координације и Епископи међусобно активно комуницирају и организују хуманитарне акције за најугроженије. Тако су и наше народне кухиње више пута добијале помоћ из неколико Епархија наше Цркве. Братска солидарност је темељ нашег заједништва у Христу.

Грчка Архиепископија у Америци има организацију IOCC - International Orthodox Christian Charities која је можда нешто најсличније римокатоличком Каритасу. IOCC ради у разним крајевима света, и сада је посебно активна у Сирији и Африци. Погледајте њихов сајт и видећете колико много имају активности широм света: http://www.iocc.org/index.aspx

 

Rade i u Srbiji

Naziv: IOCC-Međunarodna pravoslavna dobrotvorna organizacija puno ime: IOCC-Međunarodna pravoslavna dobrotvorna organizacija pravni oblik: Neprofitna organizacija adresa: SIMINA 19 pošta: 11000 BEOGRAD

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, pomaže Bog. Kako ste?

 

Imam jedno pitanje.

 

Naime, ne znam, kako je najbolje se postavljati, odnosno, postaviti u datoj situaciji. Možda i većina ljudi ima sličnu dilemu.

 

Evo, o čemu je reč. I sami ste svedoci, da je sve veća beda, među narodom. I da niko jednostavno, niti voli, da je dužan, da je gladan, da je željan da čeka, na nekoga ili nešto, ili da mu je jako prijatno pružiti tu belinu ručice u nadi, da neko biće milostiv prema tebi, da nahraniš svoj trbuščić nečim.

 

Svaki dan, sam svedok sve većeg broja ljudi, i što mi je najžalosnije, dece, oče Savo, koja su po ulicama, gladna. Koja sednu isperd neke kuće, zgrade, i ispruže belinu dlana, za neki dinar. Za bilo kakvu pomoć. Nadu. San. Ili jednostavno, lepu reč, ne znam.

 

I svaki dan, se stavim u njihovu kožu. U njihove cipele. I svaki dan mi stane knedla, u grlu. Verovatno je ružno reći, da ponekad zbog toga, i ne odem na Večernje, na Bdenije, jer trebam da uđem u ulaz, da prođem pored njih, a ja recimo nemam ništa da ima dam. U danima kada imam i mogu, oče, to je tako, tako sitno, i to je tako , tako malo, da je to za njih , sigurna sam, kap u moru. Ili taj neki jedan obrok, koji ponesem ili dam.

 

Prosto, šta uraditi, ili raditi...ja recimo, ako idem svaki dan, na recimo Večernje ili Jutrenje, oni su svaki dan, u krugu crkve. I isperd ulaza. I kada ispruže svoje beličaste dlanove i izreknu te reči a deca me pogledaju tim malenim okama, a ja nemam šta da im dam...kako oče, da samo prođem, i uđem, i samo da okrenem glavu. Stane mi knedla u grlu. Dođe mi grozno. Osetims e jadno. Osetim se loše. Jer ako idem svaki dan, ili ako ići ću svaki dan, oni su uvek tamo, jedino kada je jako, jako hladno ili kada jako, jako, pada kiša, samo onda nema nikoga. I jedino tada, ja uđem mirno, i odahnem, jer se ne osetim loše. A nije mi ni fora ni fazon, da dam jednom, a ima ih recimo pet, a da en mogu svakome isto. Znači, ili onda svima jednako, ili nikome. Jer to bi onda bilo, i značilo, da mi je neko miliji i simpatičniji, a svačija sudbina je ista i nista manje vrednija, i nista više gora.

 

Ne znam koliko dobro objasih i pojasnih sta me muci. Sta uraditi, sta raditi. Svaki put kada nemam, kao da im u ocima vidim, da kazu: "Vidi, još jednu koju nije briga, još jedna koja ne mari. " Ja bih najviše volela, da mogu svaki dan i svakome, ali oče, ne mogu, jer nemam. Prosto, počeh i da izbegavam odlaženja na ista, jer me to progoni,  nemam rešenja, ne znam šta činiti. i to em muči, jede i proždire pred sam odlazak, onda kada to opet doživim i onda kada kući dođem. Jednostavno, kakao pomoći a ne možete u trenutku pomoći a opet ne možete mirno gledati.

 

Svaki Vaš savet biće mi dragocen, ako nađete vremena i budete ga smatrali dostojnim odgovora.

 

Ako nesto slično već beše , molim Vas, oče, praštajte.

 

S poštovanjem,

 

Srdašce.

 

Извињавам се што касним са одговором на ово важно питање.

 

У периоду Великог поста, али и изван њега, веома је важно да не заборавимо на милостињу. Прочитао сам негде да су рани хришћани део новца који би иначе потрошили за "мрсна" јестива одвајали за сиромашне, тако да су пост повезивали са молитвом. То је веома леп пример како можемо да нашем посту дамо дубљи смисао.

Иначе, било би веома добро да се при парохијама верници који желе да активније учествују у раду своје парохије, а имају и подршку свога парохијског свештеника, организују помоћ онима који су угрожени. Ми се окупљамо у цркву на молитву и врло брзо потом разиђемо се својим кућама. У најбољем случају попијемо заједно кафу и попричамо мало у парохијском дому. Међутим, било би веома добро да се у парохијама, где за то има могућности и воље (а тешко је наћи оправдања да тога нема) организује посећивање оних парохијана који су болесни и нису били у могућности да дођу на службу.

Свештеници често болесницима носе и Свето Причешће, па зашто се парохијани не би могли организовати да посете те старе и немоћне људе из своје заједнице да им донесу што је потребно од хране или на неки други начин помогну. Парохија треба да буде као породица и да верници у парохији међусобно једни друге помажу и пазе, а не само да се виђамо недељом и празницима и често да не познајемо једни друге. Знам доста случајева где стари људи нису у могућности ни да дођу до цркве, а често нема ко да им донесе и набави оно најпотребније ако се њихова породица не брине о њима. А парохија би требало да буде више од породице јер нас не везује биолошка сродност већ заједница у Господу Христу којим се причешћујемо. Морамо увек да се запитамо где нам је заједница у Христу ако се причешћујемо, а потом не водимо рачуна једни о другима. 

Овде посебно треба да се потруде свештеници, али иницијатива мора да дође и од парохијана који желе да помогну и активније учествују у животу своје локалне цркве. Наравно, свако појединачно може да помогне сиромашнима и коме је год потребно, али овде говорим и потреби организоване помоћи од стране Цркве. Са жаљењем морам да кажем да су некада секте ту много активније од нас и зато привлаче поједине људе који траже заједницу, а не могу да је пронађу и осете у својој парохији. 

Такође, у парохији у којој живите засигурно има људи који немају ни довољно хране ни основних средстава за живот. Зашто они који имају више не би редовно сваке недеље прикупљали оно што им је сувишно и организовали расподелу те помоћи онима којима је потребно. У Грчкој знам за парохије које имају своје кухиње у којима парохијани волонтерски кувају и служе сиромашне људе, бескућнике, азиланте и све оне којима је потребна корица хлеба. Лекари често своје услуге бесплатно пружају у парохијском дому или сами обилазе болесне парохијане. Сви они од свог времена одвајају да би служили другима. То је предиван пример како се литургија наставља кроз служење сиромашним и болесним.

Лично знам свештенике који се активније труде у својим парохијама на помоћи немоћним и старима, али чињеница је да то није свуда случај и зато морамо да Цркву озбиљније схватимо, а не само да се хвалимо како имамо најбољу веру, а неправославни нас често постиђују својим делима, која Господ види и засигурно прима. 

Наш духовни живот не сме да се исцрпљује у ритуализму и  "задовољавању наших верских потреба", а поготово не да губимо време у најновијим црквеним трачевима и причама о политици. Тиуме се не изграђује заједница у Христу, а сви смо позвани да служимо, не само свештеници, већ и сваки сваки верник у изграђивању тела Христовог, Цркве. Наше молитве и литургије имају смисла само уколико се оне настављају литургијским начином живота у коме бринемо једни о другима и једни друге доживљавамо као удове тела Христовог. У противном остаћемо група индивидуалаца.

 

Пре пар дана сам говорио о покајању на духовној трибини у манастиру Грачаница

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma 

 

Између осталог подсетио сам на речи Св. Пророка Исаије који прекорева људе свог времена због тога што с једне стране приносе молитве и жртве, а с друге се не труде у делима покајања и љубави. Добро је да се и овде подсетимо речи овог великог пророка Божијег:

Исаија: 1.11. Шта ће ми мноштво жртава ваших? Вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. 15. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. 16. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. 17. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченог, дајите правицу сиротој, браните удовицу. 18. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, да ли је обавезно да сваки хришћанин има духовника или може да се исповеда код парохијских свештеника, не увек код истог, већ кад је који слободан ?

 

Појам духовног оца у данашњем смислу заправо не постоји у раној хришћанској литератури осим у монашким круговима. Пре свега, духовни отац свих у Цркви јесте Епископ јер је он извор литургијског живота на простору који је под његовом одговорношћу. Епископи још од најранијих хришћанских времена преносе своје право да врше литургију и друге Св. Тајне на презвитере (осим рукоположења које остаје искључиво у надлежности Епископа). 

Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу  одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).

У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. 

Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. 

Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају  искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".

Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 

Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно  саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. 

Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна  за Цркву.

О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности. http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo,

po medijima se homoseksualnost definiše kao nešto normalno,medjutim u Bibliji je Bog jasno rekao Mojsiju da čovek sa čovekom ne opšti jer je gadno pred Gospodom.Da li na nju možemo gledati kao na mentalnu bolest i kako je lečiti?

 

Napišite nam nešto o čudima koja su se dešavala u Visokim Dečanima .Ja sam imala neki težak virus,povraćala sam i ništa nisam mogla da jedem,čim sam odslušala dečanske monahe i moleban sv.Stefanu Dečanskom odmah sam ustala iz postelje i otišla da jedem.

 

Питање хомосексуалности и других сличних проблема у контексту живота Цркве је веома комплексно. У јануару је на овом форуму вођена дискусија на ту тему, подстакнута исповешћу једног читаоца из које се може много боље разумети ово питање http://bit.ly/1lEJA9W

 

Веома је важно не судити олако другима јер Црква и ми сви у њој треба да се трудимо да једни другима помажемо на путу ка вечности. Црква је лечилиште свих страсти, а све страсти, и оне "природне" и оне "неприродне", воде ка вечној духовној смрти и губитку заједнице са Богом. Конкретно, о овој теми, која данас изазива велике полемике у јавности, везано за права лгбт особа, говори се у посланицама апостола Павла. У првој глави Римљанима 1, 21-28 врло јасно се указује да је реч о неприродном понашању које се посебно доводи у везу са идолатријом, пошто је тадашњим паганским друштвом владао крајње пермисивни морал, потпуно другачији од нашег, јудео-хришћанског. Такође, Павле о истој теми говори и у 1Кор 6,9 и Тим 1,10. Али за разлику од неких савремених хришћана који грехове и страсти деле на мање или више прихватљиве, Апостол помиње људе овладане овим гресима заједно са убицама, кривоклетницима, блудницима, лажљивцима, прељубницима, другим речима, свим осталим грешницима. Дакле сви грехови су једнако опасни када их слободном вољом прихватимо и када постану наша друга природа.

 

Дакле, за Цркву је сваки грех неприродан јер уводи у духовно болестан начин постојања који човека онеспособљава за заједницу са Богом. Грех индивидуализује човека и своди га на биолошку ипостас у којој се фокусира на себе и своје страсти које постају човекове "природне потребе". Наравно, неки грехови су тежи, а неки лакши, у смислу да стварају мању зависност или их се лакше ослободити, али сваки грех је у свом корену παρά φύσιν, неприродан. Такође, треба имати у виду да морамо разликовати склоност ка греху и само чињење греха, односно живот у греху. То је велика разлика. Црква осуђује грех, али не и грешника. Иако грешна осећања могу да доведу до самог греха, они који се са њима боре и савлађују своје страсти бивају неретко овенчани највећим благодатним даровима. Таквих примера је много у историји Цркве, сетимо се само житија Св. Марије Египћанке, жене која је била овладана грехом нимфоманије, а која је достигла највећи степен светости.

 

Посебан проблем са телесним греховима сваке врсте јесте у томе што човек или жена кроз њих своју личност утемељује на свом полном опредељењу, што је потпуно супротно путу спасења у Христу Господу. Другим речима, не само они који се препуштају истополним греховима и живе у њима, него и они који живе у условно речено "природном" блуду или прељуби, неизбежно губе заједницу са Богом. То није због тога што их Бог презире као грешнике, већ зато што грех умртвљује човекову потребу за Богом и другим, односно други постаје потребан само као средство остварења личних потреба и жеља. У страсним односима други је често пројекција сопственог ега, о чему доста говоре и психолози. Зато је веома тешко говорити о истинској љубави у овом случају јер је љубав суштински заснована на личном односу у коме други суштински постаје део наше ипостаси, односно сви заједно у Христу постајемо један, а истовремено бивајући појединачне личности.

 

Озбиљан проблем у односу према неприродним страстима и греховима јесте у томе што се у нашој мачо-култури у којој живимо поједини грехови сматрају не само природним и нормалним, већ се људи често њима подсвесно поносе јер тиме показују своју мужевност или женственост. С друге стране, особе које су овладане неприродним полним осећањима или живе таквим животом изложене су општем презиру, а много је оних који бивају доведени до самоубиства због очајања у немогућности да пронађу друштвено прихватљив идентитет. То показује веома лицемеран став друштва, а посебно је за осуду када се против таквих лица одобрава или призива насиље, а све у циљу одбране традиционалних вредности. Неретко су главни бранитељи тих вредности и сами овладани разним страстима, али, као што рекох, то се не узима као опасност за хришћански морал. Штавише, дешава се да су главни борци против лгбт особа управо особе које су и саме овладане том страшћу, и мржњом према другим, себи сличним особама, оправдавају сами себе. То је, иначе, чест проблем у људској психологији да се сопствени проблеми пројектују на друге и тако потискују. Истовремено, негативан однос јавности према лгбт особама нарочито је подстакнут идеологијом овог покрета која не само жели да се избори за слободу у друштву већ да се прихвати, па чак и наметне, као сасвим прихватљива норма понашања. Тзв. геј-параде и богохулне изложбе су најбољи пример како се борба за права ових особа претвара у отворено демонизовано понашање које још више изазива одијум.

 

Као хришћани, веома је важно да по овом питању заузмемо озбиљан став. Црква никада не може да прихвати истополне односе као благословене, исто тако као што не може да прихвати ни живот у блуду и прељуби без покајања. Ту не може бити компромиса. Разлика засигурно постоји у томе што човек и жена могу и треба да живе у брачној заједници, док за особе које су хомосексуалне оријентације не постоји могућност црквеног брака са особама истог пола. У појединим друштвима где се законски дозвољавају истополне цивилне заједнице (најчешће ради регулисања одређених имовинских и других права особа које заједно живе), постоји врло често отпор традиционалнијих хришћанских кругова да се та заједница назове браком, јер је брак светиња и представља тајну Христа и Цркве.

 

Питања људске сексуалности не би смело да буду табу-тема међу хришћанима данашњег времена јер је веома важно да Црква помогне људима који траже пут спасења, а не само да их санкционише. Потребна је посебна пастирска брига за особе које имају проблеме са својом сексуалношћу (поред особа геј и лезбејске оријентације нарочита помоћ је потребна трансексуалним особама). Презир и осуду треба заменити спремношћу да се таквим особама помогне да нађу своје место у Цркви, али наравно тако што ће им се омогућити да се подвигом изборе са својим страстима, а не допустити да живе у греху и то још са благословом Цркве. То би била крајња профанација, што се нажалост дешава унеким неправославним хришћанским групама. Свештеници би требало у сарадњи са психолозима да омогуће духовно саветовање и помоћ тим особама. Такође, свим младим људима треба пастирски указивати да коришћење полне способности која је човеку дата од Бога мора бити засновано на одговорности, а не на страсним жељама и похоти. Нажалост, данас се олако благосиљају бракови без припреме, а предбрачни испит је постала пука формалност. Зато се, нажалост, суочавамо са све већим бројем развода у којима највише страдају и пате деца која одрастају без потребне љубави оба родитеља. А најжалосније је да се у Цркви разводи врло лако одобравају чиме се обесмишљава света тајна брака.

 

Коначно, веома је важно да разумемо да сексуалност није део човекове ипостаси која је позвана да уђе у вечност. У Царству небеском неће бити ни мушког ни женског, нити ће бити брачне заједнице (уп. Мт. 22, 29; Гал 3, 28). Дакле, реч је о једном аспекту човекове биологије који је привременог карактера и сви ми који тежимо вечном животу у Христу морамо да градимо своју личност у светотајинском животу Цркве и своју биолошку ипостас преображавамо у црквену (еклисијалну). И црквени брак и монашки живот, али и свако друго благословено служење Богу и ближњима, само су путеви су ка том циљу.

 

-----

 

Што се тиче другог дела вашег питања, одговор није компликован. Молитва увек помаже

[grigorije22]

Oce Savo kako se tumace ova dva zadnja stiha koje je Gospod izrekao nakon opisivanja njegovog drugog dolaska? Mnogi kriticari smatraju da ova dva stiha dokazuju da se Hristove reci nisu obistinile 

 

30 I tada će se pokazati znak Sina čovečijeg na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina čovečijeg gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom.
Dan. 7:13, Zah. 12:11, Zah. 12:12, Mk. 13:4, Otk. 1:7
31 I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim; i sabraće izbrane Njegove od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa.
1 Kor. 15:52, 1 Sol. 4:16
32 Od smokve naučite se priči: kad se već njene grane pomlade i ulistaju, znate da je blizu leto.
Lk. 21:29
33 Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata.

34 Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude.


 I reče im: Zaista vam kažem: imaju neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrt dok ne vide carstvo Božje da dođe u sili.