Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Gregory I]

Da li se veroispovest stiče rodjenjem ili čovek koji planira da se krsti moze sam odlučiti o tome kojoj će veri pripadati bez obzira koje je nacionalonosti ?  Imam druga koji je Slovak ali želi da se krsti u pravoslavnoj crkvi , roditelji ga nisu vodili na krštenje kao dete a oni su katolici da li je to važno ?

[grigorije22]

Da li su se Crkveni sabori bavili pitanjem prirode vecnih muka? Na prethodnim stranama vi ste pomenuli ucenje Svetog Jovana Damaskina, ali vecina Svetih otaca je ucila da ce vecne muke da budu i fizicke a ne samo duhovne. Evo dva primera http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/adske_muke.htm  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Brjancaninov/brjancaninov12.htm

[Владан Здравков Меденица]

Da li se veroispovest stiče rodjenjem ili čovek koji planira da se krsti moze sam odlučiti o tome kojoj će veri pripadati bez obzira koje je nacionalonosti ?  Imam druga koji je Slovak ali želi da se krsti u pravoslavnoj crkvi , roditelji ga nisu vodili na krštenje kao dete a oni su katolici da li je to važno ?

 

На ово ти и ја могу одговорити... 

НИЈЕ БИТНА НАЦИЈА, тј ПУТПУНО ЈЕ НЕБИТНА!

Ево цитираћу ти баш овај интервју митрополита Амфилојија (тј дјелове који се тичу макар дјелимично тога):

Међутим, из поистовјећења нације са Црквом, нарочито у 19. вијеку, створила се и родила у Православљу опасност духовне болести ”етнофилетизма” (1872) назване, с правом, јересју, ”опасним змијинским отровом”

 

http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/02/26/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D0%B4-%D0%BC%D0%BF%D1%86-%D0%BD%D0%B5-%D0%B7%D0%B0%D1%85%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF/

Ал боље отац Сава јањић да ти одговори,... сигурно ће боље од мене...

[Дејан]

Da li se veroispovest stiče rodjenjem ili čovek koji planira da se krsti moze sam odlučiti o tome kojoj će veri pripadati bez obzira koje je nacionalonosti ?  Imam druga koji je Slovak ali želi da se krsti u pravoslavnoj crkvi , roditelji ga nisu vodili na krštenje kao dete a oni su katolici da li je to važno ?

 

verujem da će otac Sava detaljnije da ti pojasni nedumicu ali da i ja dam mali doprinos

Ja sam Hrvat, krstio sam se u Pravoslavnoj Crkvi u 18 godini .

 

U ovom linku što sam ispod postavio je priča o ocu Ermoleju, pravoslavnom monahu koji je po nacionalnosti Slovak

 

https://www.pouke.org/forum/topic/26312-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%99/#entry848173

[Gregory I]

verujem da će otac Sava detaljnije da ti pojasni nedumicu ali da i ja dam mali doprinos

Ja sam Hrvat, krstio sam se u Pravoslavnoj Crkvi u 18 godini .

 

U ovom linku što sam ispod postavio je priča o ocu Ermoleju, pravoslavnom monahu koji je po nacionalnosti Slovak

 

https://www.pouke.org/forum/topic/26312-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%99/#entry848173

 

Показаћу то другару, али у тексту није јасно речено да ли је он тиме што је остао Словак задржао скроз обичаје и културу свог народа.

 

Друга не одговарам од тога али сам му рекао да је СПЦ црква српског народа што и сама реч говори, и рекао сам му оно мало што знам о целој ствари, а он тек не зна ништа. Рекао сам му да је католичка црква универзална и да у њу може свако и да не мора да мења националну свест, док је код нас нешто другачије црква је црква српског народа, може било ко други да дође у цркву али када буде празновао онда ће се сударити са српским националним идентитетом преко обичаја за Божић, Ускрс и сл. Знамо сви да приликом службе у нашим црквама су углавном Срби у 90%  па и више. Не знам како ће се осећати ако нема у цркви додира са својим сународницима, иначе у потпуности негује свој национални идентите. Колико би то њему било прихватљиво он је укључен у културу свог народа, члан је неколико словачких културних институција.

 

Ти си Хрват , сви твоји су католици као и његови,  то значи крстио си се у нашој цркви али задржао си хрватски национални идентитет, културу и обичаје свог народа, ниси се кроз православље поистоветио са Србима, сем вере са Србима немаш ништа друго заједничко јел ?

[Банатски деран]

Православна Црква је универзална.Није битно да ли си Србин,Словак,Мађар,Енглез,Италијан,Рус или Хрват.
Неће он постати нешто друго само зато што је примио Православну веру у СПЦ. Нико га  неће терати да ради оно што не жели,
И даље можда учествује у својим активностима као и пре. Па имаш у Словачкој на хиљаде Православних Словака,чак су и били скоро 
у обилазак српских светиња па су и даље Словаци ! Немој да га збуњујеш а камоли одговориш ако је то његова истинска воља.Најбоље је да о.Сава одговори кад буде имао времена и да дечко оде прве Православне Цркве и каже све што га мучи.Немој твојим не баш тачним одговорима да га саветујеш молим те ! Ништа злонамерно,поздрав.

[Gregory I]

Ma gde bre, ja sam ga i uvukao u sve to.

[Дејан]

@@Gregory I, Može on da zadrži sve svoje običaje i indetitet, Pravoslavlje to sigurno mu neće oduzeti, poistoećivanje vere i nacije kao i podela Pravoslavne Crkve po nacionalnom ključu je rak rana pravoslavlja.

Otac Sava će ti sve detaljno objasniti .

Ja sam iz mešanog braka, otac Hrvat majka Srpkinja a ja sam tek sa svojim ulaskom u Pravoslavnu Crkvu počeo da se izjašnjavam kao Hrvat.

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Da li se veroispovest stiče rodjenjem ili čovek koji planira da se krsti moze sam odlučiti o tome kojoj će veri pripadati bez obzira koje je nacionalonosti ?  Imam druga koji je Slovak ali želi da se krsti u pravoslavnoj crkvi , roditelji ga nisu vodili na krštenje kao dete a oni su katolici da li je to važno ?

 

На ово ти и ја могу одговорити... 
НИЈЕ БИТНА НАЦИЈА, тј ПУТПУНО ЈЕ НЕБИТНА!

Ево цитираћу ти баш овај интервју митрополита Амфилојија (тј дјелове који се тичу макар дјелимично тога):
Међутим, из поистовјећења нације са Црквом, нарочито у 19. вијеку, створила се и родила у Православљу опасност духовне болести ”етнофилетизма” (1872) назване, с правом, јересју, ”опасним змијинским отровом”

 

 

verujem da će otac Sava detaljnije da ti pojasni nedumicu ali da i ja dam mali doprinos 

Ja sam Hrvat, krstio sam se u Pravoslavnoj Crkvi u 18 godini .

 

U ovom linku što sam ispod postavio je priča o ocu Ermoleju, pravoslavnom monahu koji je po nacionalnosti Slovak 

 

 

Показаћу то другару, али у тексту није јасно речено да ли је он тиме што је остао Словак задржао скроз обичаје и културу свог народа.

 

Друга не одговарам од тога али сам му рекао да је СПЦ црква српског народа што и сама реч говори, и рекао сам му оно мало што знам о целој ствари, а он тек не зна ништа. Рекао сам му да је католичка црква универзална и да у њу може свако и да не мора да мења националну свест, док је код нас нешто другачије црква је црква српског народа, може било ко други да дође у цркву али када буде празновао онда ће се сударити са српским националним идентитетом преко обичаја за Божић, Ускрс и сл. Знамо сви да приликом службе у нашим црквама су углавном Срби у 90%  па и више. Не знам како ће се осећати ако нема у цркви додира са својим сународницима, иначе у потпуности негује свој национални идентите. Колико би то њему било прихватљиво он је укључен у културу свог народа, члан је неколико словачких културних институција.

 

Ти си Хрват , сви твоји су католици као и његови,  то значи крстио си се у нашој цркви али задржао си хрватски национални идентитет, културу и обичаје свог народа, ниси се кроз православље поистоветио са Србима, сем вере са Србима немаш ништа друго заједничко јел ?

 

 

Православна Црква је универзална.Није битно да ли си Србин,Словак,Мађар,Енглез,Италијан,Рус или Хрват.
Неће он постати нешто друго само зато што је примио Православну веру у СПЦ. Нико га  неће терати да ради оно што не жели,
И даље можда учествује у својим активностима као и пре. Па имаш у Словачкој на хиљаде Православних Словака,чак су и били скоро 
у обилазак српских светиња па су и даље Словаци   ! Немој да га збуњујеш а камоли одговориш ако је то његова истинска воља.Најбоље је да о.Сава одговори кад буде имао времена и да дечко оде прве Православне Цркве и каже све што га мучи.Немој твојим не баш тачним одговорима да га саветујеш молим те   ! Ништа злонамерно,поздрав.

 

@@Gregory I, Može on da zadrži sve svoje običaje i indetitet, Pravoslavlje to sigurno mu neće oduzeti, poistoećivanje vere i nacije kao i podela Pravoslavne Crkve po nacionalnom ključu je rak rana pravoslavlja.

Otac Sava će ti sve detaljno objasniti .

Ja sam iz mešanog braka, otac Hrvat majka Srpkinja a ja sam tek sa svojim ulaskom u Pravoslavnu Crkvu počeo da se izjašnjavam kao Hrvat.

 

Сабрао сам сва данашња питања и постове на ову тему, па да поделим и ја своје размишљање на ову тему са вама.

 

Дакле, вероисповест не мора бити неопходно питање породичног наслеђа, као што је Дејан објаснио или у овом случају са братом Словаком. Сваки човек сам бира своју веру иако породична традиција и обичаји народа коме припада у том избору могу да имају јаку, а неретко и пресудну улогу. У данашњем православном свету вера и нација су веома испреплетене и врло често људи поистовећују једно са другим. 

 

Морам одмах да кажем да свако ко је проучавао историју Цркве може да сазна да тако није било у првим вековима хришћанства, па чак скоро не толико давно у прошлости. Хришћанство је почело да се развија у једном глобализованом паганском свету Римске империје, којој веома много сличи данашња западна евро-америчка цивилизација. У том свету све вере су биле дозвољене уколико су обезбеђивале стабилност империје и њену културну компактност која се заснивала на супериорности хелено-римске цивилизације, њене философије, уметности, културе и надасве царског ауторитета. Хришћанство је од самог почетка постојало у још једном контексту, контексту јеврејског народа и традиције који се и те како разликовао од римског мелтинг пота. Из Новог завета, а поготово из ранохришћанских списа врло јасно можемо видети да је Христова порука универзалне природе, што је било и велико разочарење за Јевреје који су очекивали свог националног Месију који би ослободио јеврејски народ од туђинске власти. На њихово велико изненађење, Исус из Назарета уопште не говори о ослобођењу од римске власти нити о земаљском јеврејском царству него о Царству небеском које долази и које је у унутра, у нама. Сетимо се Господњих речи "Нити ће се рећи: Ево га овдје, или:ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Лк 17, 21) "οὐδὲ ἐροῦσιν ἰδοὺ ὧδε ἤ ἰδοὺ ἐκεῖ· ἰδοὺ γὰρ ἡ βασιλεία τοῦ Θεοῦ ἐντὸς ὑμῶν ἐστιν." Другим речима, Царство Божије није од овога света и века иако је васцела творевина у сталном динамичком кретању ка Царству небеском, али не као према неком конкретном простору, већ као НАЧИНУ ПОСТОЈАЊА (τρόπος υπάρξεώς) које је сасвим другачије од онога у коме ми овде живимо. Јеврејски учитељи и добар део народа одбацили су Христа управо зато што нису разумели његову поруку, нити су разумели на прави начин пророчанства старозаветних пророка, која су указивала на његов долазак и долазак Царства Божијег. Царство Божије је истовремено и будући, мета-историјски догађај, али се пројављује и овде и сада у евхаристији, односно у светотајинском животу Цркве.

 

Ово је најбоље описано у чувеној посланици Диогнету из 2. века у којој се између осталог каже за хришћане (5, 1-7):

 

"…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.

Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.

Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина."

 

Иако су се рани хришћани врло брзо дистанцирали од јудаизма и јеврејског национализма, посебно примањем све већег броја обраћених пагана, искушење да хришћани ипак траже Царство небеско као конкретно историјско остварење никада није напустило Цркву. Ова искушења су често доводила у питање сам карактер наше вере јер су суштински супротна аутентичном значењу Царства Божијег и Цркве као једине историјске манифестације тога Царства које није од овога света. Црква, као евхаристијска заједница постоји у историји, али се не исцрпљује у њој и сеже ка есхатолошкој реалности која се константно пројављује у њеном животу. Зато Црква није обично друштво, нити се Црква може поистоветити ни са државом ни са нацијом. Тежња да се Царство небеско у својој пуноћи реализује на земљи у виду савршеног друштва (државе) неизбежно је доводила до озбиљних проблема и заблуда.

 

ПОСТЕПЕНИ ГУБИТАК ХРИШЋАНСКОГ УНИВЕРЗАЛИЗМА

 

Од времена Константина Великог дошло је до озбиљног поистовећивања Цркве са тадашњом хришћанском икуменом, тј. цивилизованим светом христијанизованог Римског односно Ромејског царства. Колико год је христијанизација Рима допринела ширењу и јачању Цркве, истовремено је са собом носила опасност да се Црква и интереси Цркве поистовете са интересима римских тј. ромејских царева (а знамо да многи од њих нису били људи од искрене вере).

 

Будући да је то била једна држава у којој су локални народни идентитети били обједињени римским политичким, верским и културним идентитетом није постојао проблем који имамо данас и цркве од Сирије до Британије и од Паноније до Северне Африке биле су обједињене јединственим административним и политичким простором. Наравно постојале су разлике у локалним обичајима, али све је обједињавао исти језик тј. грчки и латински (и поред постојања локалних, народних језика), као и свест о припадању једном свету Orbis romanum. Постепеним распадом јединственог Римског царства нарочито од почетка 5 века већ настаје дубља подела на источну и западну икумену, формирају се све више различита два црквена менталитета, нарочито од 9. века на Западу, где већ германизована Црква улази у све отворенију конфронтацију са Источном. Ни на Истоку ситуација није била без проблема, штавише. Територијално политички губици источних и северно-афричких провинција: Сирије, Палестине, Египта, Либије и Северне Африке у 7. и 8. веку великим делом су били припремљени црквеним раздором између царске Цркве у Константинопољу и источних цркава у којима је растао јаз између јелински образоване хришћанске елите и простог народа и нижег свештенства и монаштва. Муслиманске војске су практично цео хришћански исток освојиле у релативно кратком периоду јер је ригидни централизам Цариграда и све веће одсуство свести о јединству хришћанске икумене водио као губитку лојалности међу Сиријцима, Египћанима (Коптима) и др. Иако нам је догматска компонента овог раскола и те како позната и знамо да је монофизитизам који је мучио Цркву у разним варијацијама још од 5 века надаље био резултат теологије црквених интелектуалаца јелинског образовања, Црква се често постављала као безрезервни политички савезник царске власти у Константинопољу и јаз између јелинофоног и локалног становништва био је све дубљи. Заправо јерес је постала својеврсно средство за политичко осамостаљење источних провинција које су неретко Арапе дочекале као ослободиоце од Ромејске управе. Зато су падом тих провинција наше славне патријаршије у Антиохији и Александрији и Јерусалиму остале само бледе сенке некадашњих славних хришћанских православних катедри, а највећи број некадашњих хришћана или су остали у тзв. оријенталним православним црквама, како их данас називамо (Сирској и Коптској) или су у највећем броју прихватили Ислам и претопили се у Арапе.

 

Мало сам одужио са историјом али веома је важно разумети да је политичко национални локализам који је већ оптеретио Ромејско Царство, довео до губитка свести о хришћанском универзализму. Раскол између Истока и Запада 1054 је само логична последица губитка свести да Црква није ни Источна ни Западна већ универзална. Слабљењем Ромејског Царства постепено настају у средњем веку зачеци савремених нација које траже своје самосталне Цркве и Патријаршије. С друге стране, Запад је хришћански универзализам сачувао на известан начин, али не у аутентичној форми, већ под чврстом стегом Римског централизма и папизма без којег би се Црква на западу распала парампарчад. Отуда је сасвим природно са претњама распада црквеног јединства растао и ауторитет папа. Наравно, у тразницији од Пентархије (пет Патријаршија) до настанка нових националних Цркава Православна Црква није изгубила своју аутентичну еклисиологију, али је она у великој мери изгубила своју кохерентност и све што више идемо од пада Ромејског Царства 1453 до деветнаестог века и настанка савремених европских нација све више видимо да се губи свест о хришћанском универзализму. Створио се менталитет по коме је Исток сам себи довољан, док је Запад вештачки надомештавао одусуство органског јединства са Истсоком прозелитизмом и унијатизмом и тиме направио још већу поделу и несрећу. Националне цркве су највећим делом настале као резултат стварања нових политичких и националних целина. Свака нова држава на карти Европе настојала је да обезбеди и своју Цркву као гарант политичке стабилности. Није то било само питање ширења вере на народном језику, иако не треба занемарити ни ту чињеницу и осећај Цариграда да пригрли словенске народе обезбеђивањем превода служби и Светог писма. Запад је ту остао ригидан. Црква је остала у чврстим оквирима латинског језика који је обезбеђивао културну целовитост западне римокатоличке цивилизације, и саме подељене на више краљевина и кнежевина. Националне Цркве су у Православној традицији посебно значајну улогу одиграле у периоду османског ропства јер су омогућиле очување идентитета народа. Али оно што је била некада насушна потреба, данас постаје све више анахронизам.

 

ИСКУШЕЊА НАШЕГ ВРЕМЕНА

 

У нашем времену поновне глобализације света, интернета, савремене технологије, друштвених мрежа Правосланва Црква се суочава са озбиљним проблемом како да свету сведочи да је Јед(и)на Света Саборна и Апостолска Црква када ривалитети између националних цркава све више долазе до изражаја, нарочито у дијаспори која даје тужну слику потпуно хаотичне православне еклисиологије. Постојање садашњег устројства у дијаспори могло је донекле да се правда ситуацијом која је постојала од почетка 20. века када је Црква служила искључиво вернима из појединих православних народа и није била окренута много мисијском раду. Али данас, највећи број православних верника у дијаспори су већ људи који су рођени тамо и који су већ попримили добрим делом менталитет и културне навике тамошњих западних народа. Такође је и све више западњака који разочарани галопирајућом секуларизацијом римокатоличанства и протестантизма куцају на врата Православне Цркве и након првог одушевљења лепотом Литургије и богатог предања залазе у лавиринт националних суревњивости и ривалстава. У древној Цркви свака нова област у којој је успостављан живот Цркве организационо је постајала равноправна са другим деловима Цркве или је постајала део шире митрополије која је обухватала најближе територије. Дијаспора није постојала на овај начин као данас, па ни оваква организација у којој имамо и по неколико канонских православних Епископа на једном простору, а често и у једном граду. Међутим, националне Цркве упорно пружају огроман отпор осамостаљивању већ постојећих црквених структура у дијаспори, једним делом из неповерења у њихову зрелост, а другим делом из финансијских разлога. То неизбежно води у постепено претварање дијаспоре у удружење националних клубова који организују пикнике, а не озбиљан црквени рад. Највећи проблем је како повезати различите јединице националних цркава у дијаспори који се служе различитим литургијским језицима, имају различите црквене календаре и следују различитим црквеним културним моделима (неки имају "византијски", а други опет "руски" укус и сл). Коначно, највећи проблем јесте ко ће председавати тим Црквама, јер свака од националних Цркава сматра да има своје освештано право. С једне стране Цариград полази од става да као прва Православна Патријаршија има највише историјског права (што други доживљавају као неопапизам), али с друге стране Москва као најбројнија Патријаршија не жели да буде маргинализована. За мене је ово кључно питање за будући Свеправославни Сабор, а многа остала питања су споредног карактера или су последица овог проблема.

 

ЗАКЉУЧАК

 

Иако може да изгледа да сам се овако дугом причом удаљио од питања која сте поставили, мислим да у контексту горе реченог лакше можемо да нађемо одговор. Националне цркве које су се због специфичних културно-историјских збивања формирале као цркве појединих народа и заштитнице народне културе и обичаја сада морају да нађу пут ка јачању свеправославне и хришћанске универзалне свести. Уколико се то не догоди у скором року, Православна Црква ће изгубити мисијски простор у свету јер ће је они који траже истину Божију доживљавати као друшво националних клубова неких далеких источно-европских народа који се стално баве глорификовањем своје националне прошлости или ће постати уточиште онима који траже лепоту православне мистике, естетику и суштински бег од стварности технолошке цивилизације. За данашње младе људе из Северне и Јужне Америке, Западне Европе, Африке и Азије важно је да нађу своје место у Цркви у којој неће морати да одлучују да ли ће да прихвате руске или грчке или ко зна које друге моделе, већ да будући оно што јесу нађу свој аутентични израз у Цркви, као што су то нашли и наши народи у прошлости. Да ли смо довољно спремни за то. Ултраконзервативни кругови у нашим Црквама урлају да је на помолу велика издаја Православља. За њих је Црква један самодовољан и затворени бастион у коме се бескрајно рециклирају и декламују канони и поуке Светих Отаца без спремности да се суоче са стварношћу у којој живе. Канони постоје ради Цркве, а не Црква ради канона, често је говорио покојни отац Радован Биговић.

 

Једно од горућих питања јесте и сам назив помесних Цркава, које се често називају по народу у коме су поникли (српска, руска, бугарска итд). Искушење је у томе што се сада стварају нове границе. У канцеларији Москвског Патријарха данас стоји двадесетак застава народа у којима делује Патријаршија, а међу заставама је и америчка, јапанска, украјинска итд. Врло опрезно реаговање Московске Патријаршије на кризу у Украјини добро илуструје чињеницу да се ово питање крајње озбиљно схвата. Црква не може да стоји иза одређене националне идеологије и не сме да постане оруђе политичке елите једног народа без обзира на историјску традицију, јер у противном отуђује један број својих верника који аутоматски траже своју националну Цркву. Иако су Украјинци заправо најаутентичнији део руског народа и традиције, данас се створио нови менталитет, а евро-мајдановци ће учинити све као и наши савремени монтенегрини да се украјински народ што више одвоји од руског, као и црногорски од српског. 

 

Док је међу верницима Пећке, односно Београдске Патријаршије, постојала неокрњена свест о српском идентитету који је повезивао вернике од Македоније до Словеније, Црне Горе до Мађарске није био проблем да се Пећка Патријаршија након званичног признања аутокефалије од Цариграда 1920.г. назове и званично Српском Православном Црквом. Данас је озбиљан проблем што је у току процес реинтерпретације српског идентитета, нарочито након стварања нових држава на Балкану 90тих година. Срби су данас национална мањина у БЈР Македонији, а по званичним подацима и у Црној Гори. Стварање нових нација покренуло је питање стварања нових цркава на канонском простору СПЦ, што је довело до Македонског раскола и Мирашеве секте. Истовремено у редове СПЦ улази у дијаспори све више странаца несрпског порекла, обраћеника из других вера (у САД, Француској, Шпанији, Немачкој итд). Идеја националне Цркве долази у озбиљну кризу посебно када политичари очекују да Црква истовремено буде и заступник њених државних интереса, тако да се СПЦ у суседним државама доживљава као својеврсна пета колона. Све су то озбиљни изазови који траже озбиљне разговоре и одговорна решења јер ће у противном доћи до још веће кризе. Решење засигурно не видим у формирању нових аутокефалних Цркава, већ у јачању аутентичне све православне и наднационалне свести која треба да буде довољно инклузивна без обзира на границе и политику.

 

Да ли ће на предстојећем Свеправославном Сабору можда бити говора о реорганизацији Цркве у дијаспори и својеврсном отклону према национализму који је великим делом изашао из оквира хришћански прихватљивог патриотизма и претворио се у идеологију која постаје озбиљан камен спотицања васељенској мисији Цркве? То ћемо тек видети. Најопасније ће бити уколико се као и до сада настави поистовећивање православне традиције са конзервативизмом. Традиција је динамичког карактера и у сваком времену и простору сведочи пуноћу истине наше вере. Конзервативизам је одржавање болесног status quo, у свим црквеним сферама (у богослужењу, у црквеној уметности, у богословљу, у организацији Цркве). Да је Црква од својих почетака била конзервативна, а не традиционална данас не би ни постојала јер је конзервативизам, а у оквиру њега разне идеологије (националне, политичке, културолошке и сл) директна негација живота Цркве. За СПЦ је понављам веома важно да очува своју канонску структуру у присуство без обзира на нове границе и политичке стварности које се збивају око нас, али истовремено да отвори своја њедра за све оне који су жедни Христове истине и вечног живота. Имамо потенцијала, имамо мудрих Епископа и богослова. Само треба озбиљно и одговорно почети са решавањем проблема.

 

[Gregory I]

Dali ste mi odgovor na moje pitanje alo ovo je veoma dobar tekst oče savršen govori o suštini problema pravoslavne crkve uopšteno često  kad razmišljam o našoj crkvi imam takav nekakav utisak o crkvi kakva je danas, u velikim je problemima a unutar pravoslavno jedinstvo mi je nešto daleko iskreno mi se čini da će do jedinstva pravoslavnih i to zbog sitnih medjusobnih trzavica teško doći ikada.

[feeble]

Mozda bi mogla posebna tema o ovom pitanju, ako vec nema. Ja imam utisak da se preuvelicava problem, jer mi u pravoslavlju imamo jedinstvo. I svaki normalan i pobozan pravoslavac nece imati problema da odlazi u bilo koju pravoslavnu crkvu.

[Архимандрит Сава Јањић]

Mozda bi mogla posebna tema o ovom pitanju, ako vec nema. Ja imam utisak da se preuvelicava problem, jer mi u pravoslavlju imamo jedinstvo. I svaki normalan i pobozan pravoslavac nece imati problema da odlazi u bilo koju pravoslavnu crkvu.

 

Неоспорно је да имамо светотајинско јединство у евхаристији и и тако ће остати до краја века јер Цркву ни врата адска неће надвладати. Проблем је како изражавамо то јединство у свакодневном животу помесних цркава, колико јединствено сведочимо истину наше вере пред светом и колико допуштамо да идеологије и политика надјачају нашу хришћанску свест? 

[Јанко]

Оче Саво, помаже Бог и благословите.

Једно питање. Имам утисак да Васељенска Патријаршија, како онда давне 1054. године тако и данас, неке крупне одлуке у свом деловању доноси "преко колена", без консултовања са васељеном. Онда су добили подршку осталих источних Цркава јер је та, иако помало исхитрена одлука, имала утемељење у догматском несагласју које је трајало већ пар векова. Данас, једногласна подршка по неким крупним питањима изостаје. Да ли ово размишљање има каквог основа, и да ли су и ово неки од узрока будућег свеправославног сабора?

[Милан Б]

Oче Саво,

На који начин треба да схватамо појаву да у цркви примећујемо да постоји "воља за моћ" како код појединаца, тако и код целих помесних цркава? Да ли је став неких људи да на овакве ствари као што је борба за превласт, финансијски утицај подељених цркава у дијаспори, немогућност међуправославног договора око ситнијих питања (лаички гледано - питања која се своде на материјалне ствари), гледају као нешто што је неприхватљиво - нормалан или представља идеализовање целог схватања постојања цркве?

 

Мени се чини да није превелики проблем постојање националних цркава у дијаспори, јер ако неки припадник нпр. неког западноевропског народа приђе нашој Српској Православној Цркви, он треба да прихвати да је реалност таква каква је и да буде ту због Христа и православља а српство не би требало да му смета (мада јесте тешко бреме понекад).

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, помаже Бог и благословите.

Једно питање. Имам утисак да Васељенска Патријаршија, како онда давне 1054. године тако и данас, неке крупне одлуке у свом деловању доноси "преко колена", без консултовања са васељеном. Онда су добили подршку осталих источних Цркава јер је та, иако помало исхитрена одлука, имала утемељење у догматском несагласју које је трајало већ пар векова. Данас, једногласна подршка по неким крупним питањима изостаје. Да ли ово размишљање има каквог основа, и да ли су и ово неки од узрока будућег свеправославног сабора?

 

Oче Саво,

На који начин треба да схватамо појаву да у цркви примећујемо да постоји "воља за моћ" како код појединаца, тако и код целих помесних цркава? Да ли је став неких људи да на овакве ствари као што је борба за превласт, финансијски утицај подељених цркава у дијаспори, немогућност међуправославног договора око ситнијих питања (лаички гледано - питања која се своде на материјалне ствари), гледају као нешто што је неприхватљиво - нормалан или представља идеализовање целог схватања постојања цркве?

 

Мени се чини да није превелики проблем постојање националних цркава у дијаспори, јер ако неки припадник нпр. неког западноевропског народа приђе нашој Српској Православној Цркви, он треба да прихвати да је реалност таква каква је и да буде ту због Христа и православља а српство не би требало да му смета (мада јесте тешко бреме понекад).

 

Мислим да су ова два питања непосредно повезана па ћу дати један одговор:

 

Иако су у историји Православне Цркве увек постојале одређене организационе несугласице међу Патријаршијама, те несугласице никада нису суштински угрозиле духовно и црквено јединство у нашој Цркви и сви су проблеми на крају саборно решавани. Тако се и сада у припреми Свеправославног Сабора у Цариграду ради на интензивним консултацијама како би се постигао консензус за дневни ред и озбиљније пришло решавању кључних питања наше Цркве у времену у коме живимо. Веома је важно разумети да црквено јединство не подразумева неопходно и униформност размишљања. У раним вековима хришћанства постојали су различити богословски прилази одређеним темама, вођене су некада и врло дуге дискусије, што није израз слабости и нејединства Цркве, већ пре свега њеног богатства и живота. Зато су појаве разних јереси и богословских контроверзи још више на крају јачале Цркву која је увек налазила саборни одговор на те изазове.

 

Конкретно, једна од најзанимљивијих тема на будућем сабору биће схватање првенства на универзалном нивоу Цркве. Цариградска патријаршија је прва по части, али у историји Цркве прво место није било само питање формалне части, већ и већег степена одговорности и бриге за Цркву. Тако на пример Патријарх или Архиепископ, који је први међу једнаким у једној Помесној Цркви није само формално председавајући архијереј, већ се кроз његову личну иницијативу и улогу пројављује јединство Цркве (на пример не може се хиротонисати ниједан нови епископ без учешћа патријарха, нити се без патријарха може одржати помесни сабор и сл). Патријарси дају динамику црквеном животу, утичу на решавање проблема и произносе ставове Цркве када говоре испред Сабора. Слично је било у првим вековима када је ту улогу имао Римски Епископ и ниједна саборска одлука на Васељенским саборима није могла да постане универзално прихваћена без сагласности римских епископа, односно легата које су папе најчешће слале на саборе. На пример на Халкидонском Сабору 451 томос Папе Лава био је кључни текст у дефинисању јединства божанске и људске природе Христове, не зато што га је написао римски епископ, већ зато што је Црква у овом документу саборски препознала најбољи израз православне вере у Христа Богочовека.

 

То аутентично и правилно схваћено првенство најбоље је описао Св. Иринеј Лионски као "председавање у љубави". Нажалост, у раном средњем веку Рим је почео да схвата првенство у контексту универзалне власти римских папа, што је и довело коначно до раскида јединства између Западне и Источне Цркве. Један од најважнијих разлога за то није само лична амбиција папа (што не треба занемарити) већ ситуација у западном делу хришћанског света, где више није било јединственог хришћанског царства и где је услед настајања низа нових варварских средњовековних држава на развалинама Западног римског царства претила опасност дезинтеграције црквене структуре у виду преузимања контроле над Црквом од стране световних владара. Да би се сачувала независност Цркве од световних власти, Црква је на Западу постепено сама преузимала прерогативе државе и ниједан архиепископ није могао бити постављен, па чак и поред жеља западних владара, без сагласности папе који је већ постао универзални поглавар Цркве. Да би се то остварило није се презало од отворених фалсификата тзв. Константинове даровнице, псеудо-Исидорових декреталија и сл. Папе су постали суверени кључари Царства небеског, ниједан владар није могао бити прихваћен без папског благослова, као што би сваки владар који је екскомунициран од стране папа легално могао бити уклоњен са власти или чак убијен без икаквог греха. Како је царска власт слабила на Западу тако су римске папе преузимале постепено прерогативе цезара, а све са циљем очувања јединства Цркве на Западу. То је ситуација која се данас врло често превиђа. Проблем jе настао што је Римска Црква такав однос према другим западним црквама хтела да примени и према источним црквама, што је неминовно довело до отпора и раскида јединства. 

 

На Истоку је Источно Царство дуже постојало и поред свих искушења са разним јересима и иконоборством држава је била највећим делом гарант очувања Православља. То је створило потпуно другачију ситуацију него на Западу јер су на Истоку цареви преузимали на себе улогу заштитника правоверја и неретко покушавали да контролишу Цркву преко избора патријараха, што је стварало посебно велико искушење када су цареви били поборници јереси. Црква је стално била у ситуацији да чува своју самосталност у односу на државу, али опет и да задобије државну подршку у борби против јереси. У сваком случају, на Истоку се јединство Цркве више изражавало кроз саборност са посебном улогом цариградског патријарха који је добио суверену улогу у јелинофоном свету уз посетепено слабљење Александријске и Антиохијске патријаршије, а нарочито када су тим деловима царства завладали муслимани. Формирање нових цркава међу Словенима био је озбиљан изазов за Цариград који је био спреман да пружи одређени степен аутокефалије, али без статуса Патријаршије (Српска Патријаршија је нпр. званично од Цариграда призната тек 1920.године). Све ове промене довеле су

до аутономнијег деловања источних цркава које су се постепено све више окренуле својим проблемима и профилисале као националне цркве народа у којима су настале. То је знатно отежало комуникацију на универзалном нивоу јер више није било ни јединственог хришћанског царства ни царева који су и званично сазивали Васељенске саборе. 

 

Из овога видимо како су различити историјски путеви на истоку и западу довели до различитих начина схватања улоге првенства на универзалном нивоу. У Русији, на пример од Петра Великог све до 20. века, није ни било патријараха, већ је Црквом управљао Правитељствујучћи синод и де факто Црква је деловала као државни департман. Недуго након обнове Патријаршије у јулу 1917 уследила је Бољшевичка револуција са новим проблемима. 

 

Данас у православном свету постоје различита размишљања на ову тему. Неки сматрају да би активнија улога Цариградског патријарха, посебно у дијаспори, довела до својеврсног неопапизма и да би угрозила постојећу саборност. Овакво размишљање посебно постоји у Московској Патријаршији која је данас и најбројнија и најјача помесна православна Црква, али тек пета по реду иза Цариградске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске.

 

С друге стране у Цариграду се ситуација у којој Цариградски патријарх није у могућности да преузме активнију иницијативу на универзалном плану цркве доживљава као узрок све веће пасивизације Цркве која угрожава мисију Православља у времену у коме живимо. Црква по том мишљењу није само колегијум самосталних помесних Цркава чији се појединачни проблеми не тичу других, већ заједница која треба да има органско јединство и већи степен узајамне одговорности, посебно у дијаспори. Први корак је већ учињен формирањем епископских савета у дијаспори који подразумева непосреднији степен координације помесних Цркава, али врло често неправославни хришћани православне не доживаљавају као јасно видљиву и кохерентну Цркву. Разлике су врло суптилне и дискусије у православном свету на ову тему крајње су осетљиве.

 

Недавна ситуација у Цариграду где, како се сазнаје, Цариград није био у могућности да посредује у спору између Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије, а поводом Цркве у Катару, након чега су представници Антиохије напустили заседање и нису учествовали у завршном саборном богослужењу показује, по мишљењу неких богослова, да мора да постоји јача улога прве Катедре, ако због ничег другог, онда због лакшег решавања проблема. Ово је веома клизав терен јер свако мешање у суверена питања помесних цркава представља озбиљан проблем. У прошлости је на пример Рим инсистирао на тзв. апелационом праву да поједине помесне цркве могу да траже посредовање Рима, што је Исток доживљавао као атак на самосталност цркава од којих су неке биле апостолске катедре.

 

Православље је увек чувало чврсту свест да је глава Цркве сам Христос и да црквене одлуке треба да се доносе у духу саборске љубави, а не декретима. Међутим, као што се у једној Епархији јединство пројављује кроз личност Епископа и у одређеној Помесној Цркви кроз личност првопрестолног архијереја (Патријарха или Архиепископа), тако постоји врло аргументован богословски став да на универзалном нивоу први међу председатељима аутекефалних Цркава треба да има много већу одговорност него што је до сада био случај. То се не тумачи као питање моћи и власти, као што је то случај на Западу где се папаски ауторитет развио у правцу власти над другим епископима и где се јединство Цркве изражава искључиво у вези појединих бискупа са "видљивом главом Цркве" у Риму. Ако би се првенство (примат) схватило у духу традиције Православне Цркве првих векова постоји уверење да бисмо се много више вратили аутентичној еклисиологији и лакше суочили са потребом да Православна Црква наступа јединственије на пољу мисије. А то је суштинска природа Цркве, да свуда и увек сведочи Христа и Царство Божије које долази али се већ и овде и сада светотајински пројављује, пре свега кроз Литургију. 

 

Треба се молити Богу да дискусије на ову тему доведу и до конструктивних решења у духу вишевековне традиције наше Цркве и да се не допусти да парцијални, национални или лични интереси превагну над потребом да у нашем времену Црква изврши своју мисију. Одговорност је велика. Западно хришћанство је у великој кризи секуларизма и потресају га бројни скандали. Православна Црква у Европи и широм света има прилику да посведочи своје вековно предање које је сачувала и да помогне западним црквама да се врате свом предању и традицији из времена пре Великог раскола. Да ли је то реална или нереална амбиција, показаће време. Отуда толико очекивања од овог предстојећег Сабора који ће у сваком случају указати на пут како ће Православна Црква одговорити на изазове времена у коме живимо.