Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[grigorije22]

Ima jedno pitanje koje me muci a nikako da ga resim. Bilo je raspravljano i ovde na forumu ali niko nije uspeo da da adekvatan odgovor. Naime nasa Crkva uci da su svi pravednici do Hristovog dolaska boravili u adu ili paklu. Takodje uci da je prvi stanovnik raja bio pokajani razbojnik na krstu. Medjutim, takodje postoji ucenje da su proroci Enoh i Ilija vazneti zivi na nebo. Moje pitanje  je ako je to tako zasto i drugi pravednici takodje nisu odvedeni na nebo nego su cekali Hrista u adu? Zasto se onda pokajani razbojnik naziva prvim stanovnikom raja ako su ova dva starozavetna pravednika vec bila u Carstvu nebeskom?

[Перезвон]

Што се тиче параболе о богаташу и Лазару, ту се не говори из есхатолошке перспективе оче, јер ми видимо да су богаташу браћа још на земљи, дакле, то није есхатон наступио. А што се тиче тих метафора жеђи и слично, оне само на један начин описују стање у коме се богаташ налази. Узгред, душа је или свесна или није, не можемо у једном моменту да причамо да ми то не знамо, не може то рационално да се просуди, а у другом кажете ја то нисам рекао..Шта јесте а шта није? Без обзира на све...сматрам да се сувишно иде у неке компликације а отачко мишљење је врло прецизно, предање ако хоћете...

 

Па кад је отачко мишљење тако прецизно, а ти то мишљење наравно знаш, зашто онда питаш о.Саву? Напиши нам прецизно то предање да не лутамо.

[Архимандрит Сава Јањић]

Па кад је отачко мишљење тако прецизно, а ти то мишљење наравно знаш, зашто онда питаш о.Саву? Напиши нам прецизно то предање да не лутамо.

 

Док нам брат не прибави своја сведочанства Светих отаца на ову тему цитирао бих део тумачења приче о Лазару и богаташу од Теофилакта Охридског који је, како је познато направио синтезу дотадашњих тумачења и нарочито се ослања на тумачења Златоуста. Претпостсављам да нам је руски много разумљивији од других језика, цитираћу пасус из тумачења на руском:

 

Лк.16:19. Некоторый человек был богат, одевался в порфиру и виссон и каждый день пиршествовал блистательно.

 

Эта речь стоит в связи с предыдущей. Поскольку выше Господь учил хорошо управлять богатством, то справедливо присовокупляет и сию притчу, которая примером случившегося с богачом указывает на ту же самую мысль. Речь эта есть именно притча, а не действительное событие, как некоторые думали без основания. Ибо не настало еще время ни праведным наследовать блага, ни грешным – противное. А Господь придал речи образность, чтобы как немилосердных вразумить, что им предлежит в будущем, так и злостраждущих научить, что они будут благополучны за то, что переносят здесь. Богача в притчу Господь взял без имени, поскольку он недостоин и именоваться пред Богом, как и чрез Пророка сказано: «не помяну имен их устами моими» (Пс.15:4).

 

Да помогнем око превода реченице коју сам подвукао: 

"Ово је заправо прича, а не како су неки без основе мислили стварни догађај. Јер још није настало време ни праведницима да наследе (вечна) добра, ни грешнима оно што је супротно (тј. вечну муку). Господ се послужио овом причом како би уразумио оне који су немилосрдни шта им следује у будућем веку, и како би научио оне који страдају која ће добра наследити за оно што сада подносе."

 

Дакле, реч је о поучној причи, а не о конкретном догађају из кога се могу извучи, не дао Бог, погрешни закључци. Као што видите Теофилакт јасно наглашава да није настало време ни награде ни муке, а циљ Господа био је да људе тог времена научи значају милосрђа. Наравно, остајем и при томе да Господ и у том тренутку као и увек када говори говори из есхатолошке перспективе јер једини он зна шта ће немилосрдни наследити у вечности, а шта они који трпељиво подносе неправде. 

 

Има још јако много сведочанстава Св. Отаца на ову тему, али заиста немам времена у овако касне сате да их све преводим. Свети оци се у вези ове приче највише баве моралном поуком, а не иду у неке компликоване спекулације о детаљима стања душа након физичке смрти. 

 

Што се тиче Господњих речи покајаном разбојнику Лк 23, 43 "Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" треба рећи да је ово заокупљало многе којима није било јасно како Господ говори о рају пре свеопштег Васкрсења. Размишљања отаца су разноврсна, а међу њима јендно је врло једноставно - у грчком тексту није било интерпункције, па се речи Господње могу схватити и као "Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају". Теофилакт и ово размишљање помиње у свом коментару поред разних осталих, а ако сте заинтересовани да прочитате његов шири коментар, ево га у наставку:

 

Лк.23:43. И сказал ему Иисус: истинно говорю тебе, ныне же будешь со Мною в раю.

 

Как человек – Он на кресте, а как Бог – везде, и там, и в раю все наполняет, и нет места, где Его нет. Иные спросят: когда Господь говорит разбойнику – «Ныне же будешь со Мною в раю», то как после сего Павел сказал, что никто из святых не получил «обетования» (Евр.11:39)? И одни отвечают: апостол не о всех святых выразился, что они не получили обетования, но только о тех, коих он перечислил. А перечислил он много других, но о разбойнике не упомянул. Ибо слушай, что говорит: «все сии»; очевидно, он речь свою относил к тем, коих он перечислял и в числе коих нет этого разбойника.

 

Другие говорили, что и разбойник еще не наследовал жизни в раю; но поскольку обещание Господа непреложно и отнюдь неложно, поэтому и сказано: «ныне же будешь со Мною в раю». Ибо есть, говорят, в речах Господа и такие обороты, в коих Он о будущем выражается как о случившемся. Например, когда говорит: «неверующий уже осужден» (Ин.3:18), и в другой раз: «слушающий слово Мое и верующий в Пославшего Меня имеет жизнь вечную, и на суд не приходит, но перешел от смерти в жизнь» (Ин.5:24). Иные искажают это изречение, именно: после «ныне» ставят знак препинания так, чтоб выходила такая речь: истинно говорю тебе ныне, а потом продолжают: будешь со Мною в раю. Еще иные, и, кажется, весьма удачно, объясняют это так: обещанные нам блага суть не жизнь в раю или возвращение в оный, а Царство Небесное, почему мы и молимся: «да приидет Царствие Твое», а не жизнь райская. И не говори мне никто, что рай и Царствие одно и то же. Ибо благ Царствия ни глаз не видал, ни ухо не слыхало, и на сердце человеку они не приходили (1Кор.2:9). А рай и виден был глазом Адама, и ухо о нем слышало, ибо сказано: «от всякого дерева в саду ты будешь есть» (Быт.2:16). Хотя Адаму и воспрещено было одно дерево, однако же он и видел его, и слышал о нем. Рай и на сердце человеку приходил.

 

Ибо Адам увеселялся душевно, так как он не оставлял такой деятельности и земледельческой радости. Поэтому, – говорят, – Павел нисколько не противоречит. Разбойник получил «рай», но не получил «Царствия»; получит же оное тогда, когда получат и все те, коих перечислил. По крайней мере, в настоящее время он в раю, который есть место душевного успокоения. Так говорили многие и много раз. Можно сказать, что ничто не мешает быть истинными словам как Господним, так и Павловым и в том случае, если даже Царство Небесное и рай суть одно и то же. Ибо разбойник хотя в раю или в Царствии, и не только он, но и все исчисленные Павлом, однако же он не наслаждается всецелым обладанием благ. Как осужденные не находятся в царских жилищах, но заключены в темницы и стерегутся для предназначенных наказаний, а почетные входят в чертоги царские и пребывают в них, потом, когда настанет время раздачи, удостаиваются даров царских, так и святые, хотя не вкушают еще полного блаженства, однако же, находятся в обителях светлых, полных благовония и, вообще говоря, царских, хотя еще не удостоились окончательного раздаяния царских даров. Так и разбойник, хотя стал теперь в раю, однако же, не наслаждается совершенным блаженством, чтобы «не без нас достиг... совершенства» (Евр.11:40). И такое объяснение, по моему мнению, всех справедливее. Не говорю уже о том, что и дарования святых, проявляющиеся в повседневных чудотворениях, справедливо могут быть названы раем и что все они, поскольку, сподобившись дарований духовных, приняли в оных залог Духа, находятся в раю, хотя не достигли совершенства, и получили Царствие, как говорит Павел в том же послании к Евреям, хотя не получили обещанного. Под словом «обетование» он, очевидно, разумел полноту наслаждения. Итак, они еще не получили всего обещанного, однако же, находятся в Царствии и в раю. Прошу тебя, подивись и сему: как царь какой-нибудь, возвращаясь с победы с трофеями, несет за собой самую лучшую часть добычи, так и Господь, похитив самую лучшую добычу у диавола, ведет оную с Собою, возвращаясь в первоначальное отечество человека, то есть в рай. Он был в раю не Божеством только, но и воспринятой Им мыслящей и разумной душой человеческой, и в раю был с духом и во ад нисходил с душой. Спасши разбойника, Господь связал орудие злобы, согласно Своему предсказанию: связав сильного, вещи его расхитит (Мф.12:29).

[NerZul™]

 

Док нам брат не прибави своја сведочанства Светих отаца на ову тему цитирао бих део тумачења приче о Лазару и богаташу од Теофилакта Охридског који је, како је познато направио синтезу дотадашњих тумачења и нарочито се ослања на тумачења Златоуста. Претпостсављам да нам је руски много разумљивији од других језика, цитираћу пасус из тумачења на руском:

 

Лк.16:19. Некоторый человек был богат, одевался в порфиру и виссон и каждый день пиршествовал блистательно.

 

Эта речь стоит в связи с предыдущей. Поскольку выше Господь учил хорошо управлять богатством, то справедливо присовокупляет и сию притчу, которая примером случившегося с богачом указывает на ту же самую мысль. Речь эта есть именно притча, а не действительное событие, как некоторые думали без основания. Ибо не настало еще время ни праведным наследовать блага, ни грешным – противное. А Господь придал речи образность, чтобы как немилосердных вразумить, что им предлежит в будущем, так и злостраждущих научить, что они будут благополучны за то, что переносят здесь. Богача в притчу Господь взял без имени, поскольку он недостоин и именоваться пред Богом, как и чрез Пророка сказано: «не помяну имен их устами моими» (Пс.15:4).

 

Да помогнем око превода реченице коју сам подвукао: 

"Ово је заправо прича, а не како су неки без основе мислили стварни догађај. Јер још није настало време ни праведницима да наследе (вечна) добра, ни грешнима оно што је супротно (тј. вечну муку). Господ се послужио овом причом како би уразумио оне који су немилосрдни шта им следује у будућем веку, и како би научио оне који страдају која ће добра наследити за оно што сада подносе."

 

Дакле, реч је о поучној причи, а не о конкретном догађају из кога се могу извучи, не дао Бог, погрешни закључци. Као што видите Теофилакт јасно наглашава да није настало време ни награде ни муке, а циљ Господа био је да људе тог времена научи значају милосрђа. Наравно, остајем и при томе да Господ и у том тренутку као и увек када говори говори из есхатолошке перспективе јер једини он зна шта ће немилосрдни наследити у вечности, а шта они који трпељиво подносе неправде. 

 

Има још јако много сведочанстава Св. Отаца на ову тему, али заиста немам времена у овако касне сате да их све преводим. Свети оци се у вези ове приче највише баве моралном поуком, а не иду у неке компликоване спекулације о детаљима стања душа након физичке смрти. 

 

Што се тиче Господњих речи покајаном разбојнику Лк 23, 43 "Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" треба рећи да је ово заокупљало многе којима није било јасно како Господ говори о рају пре свеопштег Васкрсења. Размишљања отаца су разноврсна, а међу њима јендно је врло једноставно - у грчком тексту није било интерпункције, па се речи Господње могу схватити и као "Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају". Теофилакт и ово размишљање помиње у свом коментару поред разних осталих, а ако сте заинтересовани да прочитате његов шири коментар, ево га у наставку:

 

Лк.23:43. И сказал ему Иисус: истинно говорю тебе, ныне же будешь со Мною в раю.

 

Как человек – Он на кресте, а как Бог – везде, и там, и в раю все наполняет, и нет места, где Его нет. Иные спросят: когда Господь говорит разбойнику – «Ныне же будешь со Мною в раю», то как после сего Павел сказал, что никто из святых не получил «обетования» (Евр.11:39)? И одни отвечают: апостол не о всех святых выразился, что они не получили обетования, но только о тех, коих он перечислил. А перечислил он много других, но о разбойнике не упомянул. Ибо слушай, что говорит: «все сии»; очевидно, он речь свою относил к тем, коих он перечислял и в числе коих нет этого разбойника.

 

Другие говорили, что и разбойник еще не наследовал жизни в раю; но поскольку обещание Господа непреложно и отнюдь неложно, поэтому и сказано: «ныне же будешь со Мною в раю». Ибо есть, говорят, в речах Господа и такие обороты, в коих Он о будущем выражается как о случившемся. Например, когда говорит: «неверующий уже осужден» (Ин.3:18), и в другой раз: «слушающий слово Мое и верующий в Пославшего Меня имеет жизнь вечную, и на суд не приходит, но перешел от смерти в жизнь» (Ин.5:24). Иные искажают это изречение, именно: после «ныне» ставят знак препинания так, чтоб выходила такая речь: истинно говорю тебе ныне, а потом продолжают: будешь со Мною в раю. Еще иные, и, кажется, весьма удачно, объясняют это так: обещанные нам блага суть не жизнь в раю или возвращение в оный, а Царство Небесное, почему мы и молимся: «да приидет Царствие Твое», а не жизнь райская. И не говори мне никто, что рай и Царствие одно и то же. Ибо благ Царствия ни глаз не видал, ни ухо не слыхало, и на сердце человеку они не приходили (1Кор.2:9). А рай и виден был глазом Адама, и ухо о нем слышало, ибо сказано: «от всякого дерева в саду ты будешь есть» (Быт.2:16). Хотя Адаму и воспрещено было одно дерево, однако же он и видел его, и слышал о нем. Рай и на сердце человеку приходил.

 

Ибо Адам увеселялся душевно, так как он не оставлял такой деятельности и земледельческой радости. Поэтому, – говорят, – Павел нисколько не противоречит. Разбойник получил «рай», но не получил «Царствия»; получит же оное тогда, когда получат и все те, коих перечислил. По крайней мере, в настоящее время он в раю, который есть место душевного успокоения. Так говорили многие и много раз. Можно сказать, что ничто не мешает быть истинными словам как Господним, так и Павловым и в том случае, если даже Царство Небесное и рай суть одно и то же. Ибо разбойник хотя в раю или в Царствии, и не только он, но и все исчисленные Павлом, однако же он не наслаждается всецелым обладанием благ. Как осужденные не находятся в царских жилищах, но заключены в темницы и стерегутся для предназначенных наказаний, а почетные входят в чертоги царские и пребывают в них, потом, когда настанет время раздачи, удостаиваются даров царских, так и святые, хотя не вкушают еще полного блаженства, однако же, находятся в обителях светлых, полных благовония и, вообще говоря, царских, хотя еще не удостоились окончательного раздаяния царских даров. Так и разбойник, хотя стал теперь в раю, однако же, не наслаждается совершенным блаженством, чтобы «не без нас достиг... совершенства» (Евр.11:40). И такое объяснение, по моему мнению, всех справедливее. Не говорю уже о том, что и дарования святых, проявляющиеся в повседневных чудотворениях, справедливо могут быть названы раем и что все они, поскольку, сподобившись дарований духовных, приняли в оных залог Духа, находятся в раю, хотя не достигли совершенства, и получили Царствие, как говорит Павел в том же послании к Евреям, хотя не получили обещанного. Под словом «обетование» он, очевидно, разумел полноту наслаждения. Итак, они еще не получили всего обещанного, однако же, находятся в Царствии и в раю. Прошу тебя, подивись и сему: как царь какой-нибудь, возвращаясь с победы с трофеями, несет за собой самую лучшую часть добычи, так и Господь, похитив самую лучшую добычу у диавола, ведет оную с Собою, возвращаясь в первоначальное отечество человека, то есть в рай. Он был в раю не Божеством только, но и воспринятой Им мыслящей и разумной душой человеческой, и в раю был с духом и во ад нисходил с душой. Спасши разбойника, Господь связал орудие злобы, согласно Своему предсказанию: связав сильного, вещи его расхитит (Мф.12:29).

 

 

Хвала Оцу Сави на предложеним деловима отачких мишљења! Што се тиче приче о богаташу и Лазару није проблем схватити као причу...Када сам напоменуо јасноћу Свети Отаца и предања мислио сам на то да душа бива свесна после смрти..ништа више...А и да хоћу не бих могао да се супроставим оваквим размишљањима о параболи у Јеванђељу, јер је моја библиотека знатно мања него дечанска! Праштајте оче!

[NerZul™]

Узгред Оче Саво, замолио бих ако некад стигнете да преведете ово што Теофилакт говори о разбојнику и рају, пошто нисам баш добар познавалац Руског а занимљива ми је тема, или евентуално да ми наведете одакле сте ово узели и има ли ово на српском да се нађе.. Хвала!

[distancirana]

Ја се икрено надам да се разумемо. Што се тиче животиња, мислим да нам могу помоћи и зоолози. Надам се да неко од њих прати овај форум. Што се тиче личности о којој говоримо код човека то није само индивидуална карактеристика неког бића већ способност за заједницу са другим која подразумева слободу, а слобода значи да на љубав можемо да одговоримо љубављу или мржњом, да живот прихватимо као дар или да покушамо да нестанемо. Према томе, мислим да се можемо сложити да животиње немају такву личност већ радије известан карактер који зависи од њихове врсте, односа према њима и хемијских процеса који регулишу њихове инстинкте.

 

Kakva je to sloboda,ako mozemo da se spasavamo samo kroz Boga?...Da li je sloboda samo ono sta Bog nudi,zanima me hriscanska apologetika...I da li svrhu odredjuje tvorac?...elem,onda mi to lici kao da smo Bozije marionete....I imam jos jedno pitanje..zasto medju apostolima nije bilo zena?Hvala unapred.

[distancirana]

Kakva je to sloboda,ako mozemo da se spasavamo samo kroz Boga?...Da li je sloboda samo ono sta Bog nudi,zanima me hriscanska apologetika...I da li svrhu odredjuje tvorac?...elem,onda mi to lici kao da smo Bozije marionete....I imam jos jedno pitanje..zasto medju apostolima nije bilo zena?Hvala unapred.

 

Da dodam..mnogi hriscani ne biraju Boga iz ljubavi,nego iz straha od pakla.

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала Оцу Сави на предложеним деловима отачких мишљења! Што се тиче приче о богаташу и Лазару није проблем схватити као причу...Када сам напоменуо јасноћу Свети Отаца и предања мислио сам на то да душа бива свесна после смрти..ништа више...А и да хоћу не бих могао да се супроставим оваквим размишљањима о параболи у Јеванђељу, јер је моја библиотека знатно мања него дечанска! Праштајте оче!

 

Ма све је у реду, дискутујемо. Мени ова питања јако помажу да и сам мало више поразмислим о неким стварима јер од силних обавеза и брига везаних за наш живот на КиМ доста зам запоставио оно што је претежније. Што се тачног стања душе после телесне смрти тиче сви ћемо имати прилику да то сами проверимо. Али наша нада мора да сеже као ономе даље од тога, вечном животу у Христу, а не само да нас теши преживљавање душе и свести. А тај вечни живот почиње и овде и сада и ако Бог да треба да се настави у векове векова.

[Архимандрит Сава Јањић]

Узгред Оче Саво, замолио бих ако некад стигнете да преведете ово што Теофилакт говори о разбојнику и рају, пошто нисам баш добар познавалац Руског а занимљива ми је тема, или евентуално да ми наведете одакле сте ово узели и има ли ово на српском да се нађе.. Хвала!

 

Ако Бог да намеравам да завршим серију Теофилактових тумачења. Завршио сам Матеја и Марка, али остају Лука и Јован. Прва два сам радио пре свега ослањајући се на грчки текст али сам консултовао и руски и понегде и енглески превод. Текст на руском је доступан на више места на интернету. Ево једног од њих: http://azbyka.ru/otechnik/?Feofilakt_Bolgarskij/tolkovanie_novogo_zaveta

 

Ако нас прати неко ко је добар познавалац руског, а има мало времена могао би да нам преведе тумачење Христових речи упућених покајаном разбојнику из претходне поруке. Мени је највећи проблем време јер до малопре сам имао госте, скоро цео дан.

[Архимандрит Сава Јањић]

Kakva je to sloboda,ako mozemo da se spasavamo samo kroz Boga?...Da li je sloboda samo ono sta Bog nudi,zanima me hriscanska apologetika...I da li svrhu odredjuje tvorac?...elem,onda mi to lici kao da smo Bozije marionete....I imam jos jedno pitanje..zasto medju apostolima nije bilo zena?Hvala unapred.

 

Da dodam..mnogi hriscani ne biraju Boga iz ljubavi,nego iz straha od pakla.

 

О слободи можемо говорити са више становишта. Као хришћани верујемо да је највећи израз слободе у вечном постојању, али вечном постојању у заједници љубави. Зашто? Као створења смо пролазни и суштински висимо над безданом небића. Чак и онај који не верује у Бога добро зна да телесна смрт представља крај овоземаљског живота. Без савлађивања смрти човеков живот је у суштини трагичан, умиремо од самога дана када се родимо. Међутим, за нас хришћане само вечно постојање није највећи израз слободе уколико то постојање није у заједници са Богом. Највећи проблем у питању које сте поставили почива у премиси да је човек потпуно самостална индивидуа и заиста ако би било тако, поставило би се сасвим логично питање зашто нам је потребан Бог, зашто нам је потребна љубав као однос, заједница са другим. Као хришћани, међутим, верујемо да човек није створен да буде индивидуа већ личност, а личност није потпуна без другога, а пре свега без заједнице са својим Творцем. Човеков природни начин постојања није овај у коме сада постојимо, у коме не осећамо јединство ни са другим, ни са природом, ни са универзумом. Овај, пали и огреховљени начин постојања темељи се на самољубљу, изолованости и представља трагедију. Да би сачували свој себични и егоистични, индивидуални начин постојања људи су спремни на ратове, насиље, уништавају природу око себе и сваким даном корачају ка смрти. 

 

Евхаристијски начин постојања који нам је предао Господ темељи се на веровању да смо позвани да једни друге прихватимо не као конкуренцију и опасност, већ као део нашег личног постојања, да природу доживљавамо не као претњу или нешто што треба искористити (експлоатисати) већ као дар Божији који преко нас такође иде ка вечном постојању. Човек је позван да буде добар управитељ и домаћин у природи, а не сурови експлоататор. То је потпуно други однос према стварности око нас и отуда Бог од нас очекује и љубав према непријатељима, и трпељиво подношење страдања јер све трагедије кроз које пролази пала људска природа блажи нада која долази од Христа у кога се облачимо св. Крштењем и са којим се светотајински сједињујемо кроз Св. Тајне. Жалосно је када хришћани изгубе ту перспективу и упусте се у идеологију, политику, сплетке и завере овога света и изгубе способност да свој однос према свету који их окружује изражавају у благодарењу. Евхаристијски начин постојања у Цркви нас сједињује у колективној личности Христовој - Цркв у којој, иако не губимо своју посебност, постајемо једно у Христу, а та тајна ће се остварити у својој пуноћи након свеопштег Васкрсења. Ову тајну у овом свету и веку најприближније доживљавамо кроз евхаристијску заједницу на Литургији, где примајући Тело и Крв Христову надилазимо пролазне разлике које нас деле и свако по мери своје љубави доживљава јединство свих и свега у Христу. 

 

Бог нас људе не третира као марионете, већ напротив жели да слободном вољом и сопственим избором изаберемо ту заједницу љубави као аутентични начин постојања. У противном он нас не би створио као слободне личности, већ као својеврсне роботе, односно постојали би као животиње које немају личност и слободу избора. Лично постојање које добијамо као људи дар је Божији, али ако се злоупотреби и узрок вечне муке и патње. Да би то показао он је и сам постао човек, не привидно, не привремено, већ је и на крсту пострадао и као човек умро и сишао у ад. То није позоришна представа после кога је он опет оставио људски род. Не, он и даље постоји у телу васкрслом и седи са десне стране Бога Оца. 

 

Један од највећих израза слободе човекове личности јесте у томе да Творцу и свом ближњем на љубав може да одговори и негативно, мржњом или једноставно уверењем да Бог не постоји. Иако је реч о погрешној употреби слободе која нас неизбежно вуче ка небитију, и та могућност избора нам показује да нас Бог прихвата онакве какви желимо да будемо.

 

Наравно, они који својом вољом негативно одговоре на љубав Божију мораће да неизбежно прихвате и последице свог избора, не зато што Бог жели да их кажњава и мучи, већ опет као резултат свог слободног избора. Његова љубав ће их болети јер је нису хтели и доживљавају је као негацију свог погрешног схватања слободе. Бог је у неизмерној љубави створио свет из ничега да би га вечно сјединио са собом и увео у вечно постојање кроз Сина Свог јединородног. Човек у том Божијем плану има посебну улогу и зато је и сам Син Божији, као Нови Адам, постао човек по свему сличан нама (осим по греху) да би кроз своју личност (ипостасно) сјединио васцелу творевину са Оцем у заједници Духа Светога. Када васцела твар буде коначно сједињена у Христу након краја овога света и века, они који нису желели ту заједницу доживљаваће је као муку и свесно ће тежити ка небићу и тами. За оне који су тражили заједницу са Богом и благобитијем (врлинским животом) дошли до вечнобитија (вечног постојања) ту заједницу ће доживљавати као неизмерну радост и коначно испуњење свог смисла постојања. То је коначни Суд. Бог Отац ће нас вечно познати само кроз свога Сина и зато нема спасења осим кроз Господа Христа. 

 

Човек не може да се сам спасе зато што сами нисмо у могућности да победимо смрт, не само физичку, већ и вечну духовну смрт као физичко постојање без односа љубави према Богу. Победу над смрћу извојевао је само Богочовек Христос, предвечни Син Божији, Логос, који је у својој божанској личности сјединио божанску и људску природу (несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно - како нас учи Халкидонски орос), постао човек и остао предвечни Бог, који је примио смрт као човек, иако смрт није могла да га држи у својој власти као предвечног Бога, и који је васкрсао из мртвих и отворио нам двери вечног живота. Ове моје речи су само сиромашна парафраза предивне молитве анафоре из Литургије Св. Василија Великог која рекапитулира васцелу историју спасења. Послушајмо још једном ове бесмртне речи великог Кападокијског оца (део молитве Анафоре тј. Узношења) после којих заиста тешко можемо ишта додати.

 

".....ваистину свет јеси и пресвет, и нема мере величанству Светиње твоје; и праведан си у свима делима својим, и у свему си поступио с нама по правди и истинском суду: створио си човека узевши прах од земље и почаствовавши га ликом твојим, Боже, настанио си га у рају сладости, и обећао му бесмртност живота и наслађивање вечним добрима, кроз држање заповести твојих. Али, пошто он не послуша Тебе, истинитог Бога, Саздатеља свога, и би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које је био узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твоме. Јер се Ти, благи Боже, ниси потпуно одвратио од створења твога које си саздао, нити си заборавио дело руку твојих, него си га по милости и самилости твојој посећивао на разне начине: слао си Пророке, чинио си чудеса преко Светих твојих, који су Ти у сваком покољењу угодили; говорио си нам устима слугу твојих Пророка, најављујући нам спасење које се имало збити; дао си нам Закон у помоћ; поставио си нам Анђеле као чуваре. А кад се наврши пуноћа временâ, говорио си нам самим Сином твојим, кроз Кога си и векове створио, који је Блистање славе твоје и Обличје бића твога, и све носи речју силе своје, који није сматрао за отимање то што је раван Теби, Богу и Оцу, па ипак Он, превечни Бог, јави се на земљи и са људима поживе, и оваплотивши се од Свете Дјеве, понизи Себе узевши обличје слуге и постаде једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе његове. Јер пошто кроз човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, то Јединородни Син твој, који је у наручју Тебе, Бога и Оца, благоволе родити се од жене, Свете Богородице.и Приснодјеве Марије, подвргнути се Закону и кроз тело своје осудити грех, да би они који умиру у Адаму, били оживљени у самом Христу твом. И Он, живећи у овом свету, даде нам спасоносне заповести и, одвративши нас од обмане идолске, приведе нас познању Тебе, истинитог Бога и Оца, и стече Себи нас — народ изабрани, царско свештенство, свети род. И очистивши нас водом, и осветивши Духом Светим, даде Себе у замену смрти, која је нас, продане греху, држала у ропству; и сишавши крстом у ад да Собом испуни све и сва, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и сваком телу отвори пут у васкрсење из мртвих, јер не беше могуће да Господар живота буде држан у смрти; Он постаде првина умрлих, прворођени из мртвих, да би био Он сам све и сва, првенствујући у свему; и узишавши на небеса, седе с десне стране Величанства твога на висинама, и Он ће опет доћи да свакоме да по делима његовим ....."

[NerZul™]

Оче, када Христос каже "Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, но се бојте онога који може и душу и тело погубити и бацити у огањ вечни", дал он тврди тиме да душа не може бити убијена односно нестати? И још једно...Када каже за оног богаташа "Безумниче још ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а то што си припремио чије ће бити", зашто је употребљена ова реч ТРАЖИЋЕ? На српском изгледа као и 2 лице једнине, али је на грчком апегусин, на латинском репетунт, дакле треће множине..шта то представља?

[Volim_Sina_Bozjeg]

А тај вечни живот почиње и овде и сада и ако Бог да треба да се настави у векове векова.

 

Nekako me je naš brat teolog ispravio kad sam rekao da Cartstvo Božje počinje u nama, sada i ovde.

 

Rekao mi je da nigde ne piše da Carstvo Božje počinje u nama već da se nalazi u nama i da je samo ikona što je meni promenilo dotadašnje razmišljanje. (ja sam mislio da Carstvo Božje počinje u nama i preko ikone ali i preko živoga odnosa Boga prema čoveku, nas uvodi prema punoći Carstva. (kao kad izvor struje pojačavaš i pojačavaš dok energija ne dobije svoju maksimalnu jačinu. Po ovom moje sagledavanje jeste: mi ne bežimo od suštine jer smo deo te "struje", dakle neprekidno je osećamo sa slabijim intezitetom ali ona nije samo ikona već je suštinski početak.

 

I ako ti oče nije teško u par redova o ikoni Carstva Božjeg ovde i sada na koje mi je brat ukazivao. 

[Перезвон]

Потакнут неким питањима вама упућених, волео бих да прочитам ваше тумачење јеванђелских речи: "И послаше њему неке од фарисеја и иродоваца да би га ухватили у ријечи. " ... Марко 12, 13. - Шта то значи ухватити у речи?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче, када Христос каже "Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, но се бојте онога који може и душу и тело погубити и бацити у огањ вечни", дал он тврди тиме да душа не може бити убијена односно нестати? И још једно...Када каже за оног богаташа "Безумниче још ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а то што си припремио чије ће бити", зашто је употребљена ова реч ТРАЖИЋЕ? На српском изгледа као и 2 лице једнине, али је на грчком апегусин, на латинском репетунт, дакле треће множине..шта то представља?

 

Наравно да те речи не значе да ће душа нестати, него да ће и душа и тело, дакле, у овом случају онај који није васкрсао на живот вечни, већ на вечну (духовну) смрт бити у вечном огњу. У овоме животу они који убијају тело не могу убити душу јер она нијематеријалне природе, али душа је подложна вечној духовној смрти у вечном огњу. 

 

За овај други текст Лк 12, 20 ταύτῃ τῇ νυκτὶ τὴν ψυχήν σου ἀπαιτοῦσιν ἀπὸ σοῦ, заиста ἀπαιτοῦσιν (још ове ноћи тражиће душу твоју од тебе) стоји у множини (индикатив презента актива 3.лица множине, тачније речено). Тако је и у латинском преводу (animam tuam repetunt a te). У словенском такође стоји "душу твоју истјажут от тебе". Неки западни савремени преводи користе једнину уместо множине. Постоје разне теорије зашто је овде употребљена множина. Неки мисле да је реч о анђелима који ће бити послани да узму душу, а други да је то утицај јеврејског идиома, јер је на пример реч (елохим - Бог) у множини. Највећи број Светих отаца који тумачи ове речи бави се суштином Христове поруке, а не граматичким анализама. Христос се људима обраћа једноставним порукама да би их боље разумели.

[Архимандрит Сава Јањић]

Nekako me je naš brat teolog ispravio kad sam rekao da Cartstvo Božje počinje u nama, sada i ovde.

 

Rekao mi je da nigde ne piše da Carstvo Božje počinje u nama već da se nalazi u nama i da je samo ikona što je meni promenilo dotadašnje razmišljanje. (ja sam mislio da Carstvo Božje počinje u nama i preko ikone ali i preko živoga odnosa Boga prema čoveku, nas uvodi prema punoći Carstva. (kao kad izvor struje pojačavaš i pojačavaš dok energija ne dobije svoju maksimalnu jačinu. Po ovom moje sagledavanje jeste: mi ne bežimo od suštine jer smo deo te "struje", dakle neprekidno je osećamo sa slabijim intezitetom ali ona nije samo ikona već je suštinski početak.

 

I ako ti oče nije teško u par redova o ikoni Carstva Božjeg ovde i sada na koje mi je brat ukazivao. 

 

Иако сам рекао да Царство небеско почиње овде и сада, то, наравно, није у контрадикцији са Господњим речима да је Царство небеско унутра у нама: "Нити ће се рећи:Ево га овдје, или:ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." "οὐδὲ ἐροῦσιν ἰδοὺ ὧδε ἤ ἰδοὺ ἐκεῖ· ἰδοὺ γὰρ ἡ βασιλεία τοῦ Θεοῦ ἐντὸς ὑμῶν ἐστιν." (Лк 17, 21)

 

Свети оци су коментарисали ове речи. Нпр. св. Кирил Александријски каже да то значи да "оно почива у нама и у нашим срцима да га примимо, јер сваки човек који се оправдава вером и благодаћу Божијем и украшен је врлинама може да задобије Царство небеско. Св. Григорије Ниски каже "Или можда, царство Божије које је у нама значи радост која је усађена у наша срца Светим Духом. Јер то је икона оног обећања вечне радости којом се радују душе светитеља у свету који треба да дође"

 

На ову тему је већ вођена дискусија на овом форуму, па предлажем да ишчитате коментаре, има јако занимљивих размишљања.

http://bit.ly/OEIDTk

 

Лично бих додао да овим речима Господ жели да нам каже да Царство небеско није категорија времена и простора, већ постоји у личној заједници са Богом, а посебно се манифестује у евхаристијском начину живота. Зато оно почиње и овде и сада и треба да се настави у векове векова.