Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Срђан Шијакињић]

Св. Јован Дамаскин је то посебно јасно изложио говорећи о томе да и психичке и физичке муке нису последица кажњавања, већ одсуства онога што су душа и тело желели и вечности нису у могућности да се тиме задовоље. Светитељ пише у свом делу против Манихејаца:   "...οι δε αμαρτωλοί ποθούντες την αμαρτίαν και μη έχοντες τας ύλας της αμαρτίας, ως υπό πυρός και σκώληκος κατεσθιόμενοι κολάζονται μηδεμίαν παρηγορίαν έχοντες, Τι γαρ εστί κόλασις ει η του ποθουμένου η στέρησις" PG 94, 1573C (грешници желећи грех, а немајући материјалне предмете греха, бивају изједани као од огња и црва и муче се немајући никакву утеху. Шта је пакао, ако не одсуство онога што желе)   Узмимо на пример зависнике од наркотика. Када су лишени дроге њихова патња није само душевне, већ и физичке природе зато што је потреба за дрогом постала псевдо-потреба њихове и душе и тела. И савремена медицина заступа став да је већина болести психо-физичке природе. Душа и тело су, дакле, у сталној интеракцији и не могу се посматрати суштински одвојено једно од другог. Тако ће бити и у вечности.

 

Благословите поштовани оче Саво.

Да ли би, узевши у обзир ове Ваше и речи св. Јована Дамаскина, могло да се претпостави, гледајући свет око нас, да паклене муке неће бити за све исте, неће бити подједнако тешке? Јер се чини да је - хвала Богу - релативно мало оних несрећних људи којима би одузимање предмета греха значило толики степен патњи какав се описује речима "плач и шкргут" , "неугасиви огањ" и сл. Велика већина људи, колико год можда ти људи уопште не размишљали о Богу и живели грешно и нецрквено, делује као да не би била у мукама које би се могле назвати пакленим, када би били саучени са вечношћу Божије љубави... Шта ће бити са тим људима, који буду у таквом стању да неће осећати ни блаженство и потпуно испуњење нити паклене муке суочени са Божијом љубављу, с обзиром да су блаженство раја и муке пакла два сасвим контрастна стања а они као да се уклапају у нешто између?

 

Наравно, знам да је питање можда мало неодређено, јер не може нико судити о духовном стању других људи, али би значило да чујем Ваше мишљење о овоме... Унапред захвалан.

[NerZul™]

Оче Саво, да ли бисте могли да објасните како то душа не може да постоји ван тела, поставио сам питање, нисам добио одговор?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, да ли бисте могли да објасните како то душа не може да постоји ван тела, поставио сам питање, нисам добио одговор?

 

Молим вас, да не доносите исхитрене закључке. Из свега што је речено од више учесника у овој најновијој дискусији око питања постојања душе без тела, а посебно у клипу у коме су веома јасно презентоване тезе Митрополита Пергамског 

http://www.youtube.com/watch?v=dslwTNWBtx4#t=474 сматрам да свако добронамеранн може да разуме да у мојим претходним постовима нисам заступао став да душа не може да постоји без тела или, не дао Бог, да душа умире са телом и сличне тезе које нас одвлаче на терен тзв. тнитопсихизма (θνητοψυχισμός).

 

Мислим да највише конфузије у разматрању питања бесмртности душе и односа душе и тела у човеку управо ствара теза по којој се човек поистовећује са душом, и то најчешће са платонистичким појмом душе која је ентитет потпуно јасно одвојен од тела и са којим не чини човека као органску целину. Бесмртност човека у Христу треба пре свега посматрати кроз тајну васкрсења, а не кроз бескрајне дискусије о природној смртности или бесмртности душе. Након физичке смрти човек не нестаје јер наставља да постоји његов душевни састав који по мишљењима неких богослова носи на известан начин слику тела (зато сам употребио савремени израз холограма) на основу чега ће тело бити васкрснуто и човек поново васпостављен као психо-физичка целина. Ако се сложимо око овога, јасно је да то постојање човековог душевног састава (односно душе, али само да је не поистовећујемо са (нео)платонистичким појмом ψυχή) не подразумева пуноћу постојања човека и зато и с правом св. Оци Цркве говоре о томе да до свеопштег Суда неће бити ни пуне реалности блаженства ни муке. Традиција Цркве да се молимо светитељима и верујемо да можемо својим молитвама помоћи нашим у Христу уснулим сродницима јасно показује да они нису у стању бесвесног сна, иако је начин постојања душа након раздвајања од тела тешко објаснити и о томе можемо само спекулисати Светитељи, на пример настављају да живо комуницирају са Црквом, јављају се и чине чудеса, али о највећем броју других који су уснули врло мало или ништа не знамо. За нас хришћане најважније јесте да уснули у Христу чекају свеопште Васкрсење јер ће тек тада душе сједињене са преображеним телима васпоставити пуноћу постојања човека. У противном, постављало би се питање зашто је уопште и потребно васкрсење тела, ако човека поистоветимо са душом.

 

Такво учење које се своди на предпостојање душа које су падом обучене у тела Црква је најоштрије осудила као јерес. И поред тога ове идеје Оригена и његових следбреника на разне начине преживљавале су и трансформисале се кроз историју Цркве посебно у аскетским круговима и данас се с правом поставља питање колико је (нео)платонизам још присутан у нашој вери. Стога је веома корисно пажљиво проћи кроз тезе које је изнео Митрополит Пергамски, кога иначе крипто-оригенисти редовно погрешно схватају и пребацују му да одбацује веру у бесмртност душе. За њих је бесмртност душе камен темељац вере у вечни живот у Христу, а не заједница коју као личности остварујемо у Христу и отуда толико острашћености и конфузије. Такође, константна конфузија постоји око тога да се душа доживљава као нематеријална. Душе као и тела су створене и нису вечно постојеће, али је тварност душевног састава другачија од тварности тела, те душа не подлеже као тело физичком труљењу. Уосталом зато је и човек биће на размеђини између видљивог (материјалног) и невидљивог (анђелског) света. У човеку тело није додатак души који може, а и не мора да постоји, већ је реч о психофизичкој целини у којој су и тело и душа у сталној интеракцији. Душа је створена за бесмртност, али будући створена као и васцела твар из ничега, потенцијално може да не постоји, јер би у противном душа била једнака Богу који је једини нестворен и сам по себи вечно постојећи. О томе је, као што је већ више пута говорено, посебно писао св. Атанасије Велики али и други богослови. За платонисте душа нити може да буде створена, нити може да нестане јер је вечнопостојећа сама по себи. Хришћани који у то верују у великој су заблуди и Црква се увек јасно ограђивала од оваквих теорија.

 

Да закључимо. 

 

Да душа наставља да постоји након одвајања од тела јасно је из Св. Писма (2Кор 5, 1-4, 2Кор 12, 2-3; Дап, 7,59 итд), а о томе говори светоотачко предање и целокупна традиција Цркве. Црквени оци нису никада нису рационалистички објашњавали начин постојања душе ван тела, али је из контекста васцелог веровања Цркве и богослужбених текстова јасно да је камен наше вере утемељен на Васкрсењу и да без васкрсења тела и личне заједнице човека као психосоматске целине са Богом нема вечног живота. Зато је пакао физичка бесмртност, али не и бесмртност личности јер недостаје ова друга компонента и у томе се управо крије тајна вечне муке као егзистенције без личног постојања. 

 

За платонисте душа се поистовећује са чоеком, мeђутим Св. Оци врло јасно говоре да то није вера Цркве:

 

- Човек није само душа, већ и душа и тело (Св. Јован златоуст PG 50,430)

- Целокупан човек је спој душе и тела  (Грогорије Ниски - Приговори Евномију 12, 174)

- Бог је позвао човека на живот и васкрсење, не као део, већ као целину, што значи као душу и тело (Јустин PG 6,1585C)

- Човеком не називамо само душу или само тело већ обоје заједно (Григорије Палама, PG 150, 1361C)

 

Св. Јован Дамаскин посебно наглашава да светитељи и након уснућа у Господу задржавају благодат Св. Духа у својим душама али и у својим телима који су у гробовима (PG 94,1249D). Наиме, поштовање мученичких тела, као древни обичај Цркве, и како је сачувано у (спису) Мучеништво Поликарпа (2 век) наводи да су кости мученика драгоценије од драгог камења (PG 5,1044)

 

Управо из свега горе реченог и васцеле традиције Цркве можемо да извучемо закључак да у привременој одвојености душе и тела након физичке смрти, душа не представља пуноћу постојања човека (јер чему онда Васкрсење) и да сама физичка бесмртност душе не гарантује блаженство вечног постојања човека у Христу. Најважнији је лични однос који гарантује личну бесмртност, односно оно што ми хришћани називамо вечним животом.

[NerZul™]

 

Молим вас, да не доносите исхитрене закључке. Из свега што је речено од више учесника у овој најновијој дискусији око питања постојања душе без тела, а посебно у клипу у коме су веома јасно презентоване тезе Митрополита Пергамског 

http://www.youtube.com/watch?v=dslwTNWBtx4#t=474 сматрам да свако добронамеранн може да разуме да у мојим претходним постовима нисам заступао став да душа не може да постоји без тела или, не дао Бог, да душа умире са телом и сличне тезе које нас одвлаче на терен тзв. тнитопсихизма (θνητοψυχισμός).

 

Мислим да највише конфузије у разматрању питања бесмртности душе и односа душе и тела у човеку управо ствара теза по којој се човек поистовећује са душом, и то најчешће са платонистичким појмом душе која је ентитет потпуно јасно одвојен од тела и са којим не чини човека као органску целину. Бесмртност човека у Христу треба пре свега посматрати кроз тајну васкрсења, а не кроз бескрајне дискусије о природној смртности или бесмртности душе. Након физичке смрти човек не нестаје јер наставља да постоји његов душевни састав који по мишљењима неких богослова носи на известан начин слику тела (зато сам употребио савремени израз холограма) на основу чега ће тело бити васкрснуто и човек поново васпостављен као психо-физичка целина. Ако се сложимо око овога, јасно је да то постојање човековог душевног састава (односно душе, али само да је не поистовећујемо са (нео)платонистичким појмом ψυχή) не подразумева пуноћу постојања човека и зато и с правом св. Оци Цркве говоре о томе да до свеопштег Суда неће бити ни пуне реалности блаженства ни муке. Традиција Цркве да се молимо светитељима и верујемо да можемо својим молитвама помоћи нашим у Христу уснулим сродницима јасно показује да они нису у стању бесвесног сна, иако је начин постојања душа након раздвајања од тела тешко објаснити и о томе можемо само спекулисати Светитељи, на пример настављају да живо комуницирају са Црквом, јављају се и чине чудеса, али о највећем броју других који су уснули врло мало или ништа не знамо. За нас хришћане најважније јесте да уснули у Христу чекају свеопште Васкрсење јер ће тек тада душе сједињене са преображеним телима васпоставити пуноћу постојања човека. У противном, постављало би се питање зашто је уопште и потребно васкрсење тела, ако човека поистоветимо са душом.

 

Такво учење које се своди на предпостојање душа које су падом обучене у тела Црква је најоштрије осудила као јерес. И поред тога ове идеје Оригена и његових следбреника на разне начине преживљавале су и трансформисале се кроз историју Цркве посебно у аскетским круговима и данас се с правом поставља питање колико је (нео)платонизам још присутан у нашој вери. Стога је веома корисно пажљиво проћи кроз тезе које је изнео Митрополит Пергамски, кога иначе крипто-оригенисти редовно погрешно схватају и пребацују му да одбацује веру у бесмртност душе. За њих је бесмртност душе камен темељац вере у вечни живот у Христу, а не заједница коју као личности остварујемо у Христу и отуда толико острашћености и конфузије. Такође, константна конфузија постоји око тога да се душа доживљава као нематеријална. Душе као и тела су створене и нису вечно постојеће, али је тварност душевног састава другачија од тварности тела, те душа не подлеже као тело физичком труљењу. Уосталом зато је и човек биће на размеђини између видљивог (материјалног) и невидљивог (анђелског) света. У човеку тело није додатак души који може, а и не мора да постоји, већ је реч о психофизичкој целини у којој су и тело и душа у сталној интеракцији. Душа је створена за бесмртност, али будући створена као и васцела твар из ничега, потенцијално може да не постоји, јер би у противном душа била једнака Богу који је једини нестворен и сам по себи вечно постојећи. О томе је, као што је већ више пута говорено, посебно писао св. Атанасије Велики али и други богослови. За платонисте душа нити може да буде створена, нити може да нестане јер је вечнопостојећа сама по себи. Хришћани који у то верују у великој су заблуди и Црква се увек јасно ограђивала од оваквих теорија.

 

Да закључимо. 

 

Да душа наставља да постоји након одвајања од тела јасно је из Св. Писма (2Кор 5, 1-4, 2Кор 12, 2-3; Дап, 7,59 итд), а о томе говори светоотачко предање и целокупна традиција Цркве. Црквени оци нису никада нису рационалистички објашњавали начин постојања душе ван тела, али је из контекста васцелог веровања Цркве и богослужбених текстова јасно да је камен наше вере утемељен на Васкрсењу и да без васкрсења тела и личне заједнице човека као психосоматске целине са Богом нема вечног живота. Зато је пакао физичка бесмртност, али не и бесмртност личности јер недостаје ова друга компонента и у томе се управо крије тајна вечне муке као егзистенције без личног постојања. 

 

За платонисте душа се поистовећује са чоеком, мeђутим Св. Оци врло јасно говоре да то није вера Цркве:

 

- Човек није само душа, већ и душа и тело (Св. Јован златоуст PG 50,430)

- Целокупан човек је спој душе и тела  (Грогорије Ниски - Приговори Евномију 12, 174)

- Бог је позвао човека на живот и васкрсење, не као део, већ као целину, што значи као душу и тело (Јустин PG 6,1585C)

- Човеком не називамо само душу или само тело већ обоје заједно (Григорије Палама, PG 150, 1361C)

 

Св. Јован Дамаскин посебно наглашава да светитељи и након уснућа у Господу задржавају благодат Св. Духа у својим душама али и у својим телима који су у гробовима (PG 94,1249D). Наиме, поштовање мученичких тела, као древни обичај Цркве, и како је сачувано у (спису) Мучеништво Поликарпа (2 век) наводи да су кости мученика драгоценије од драгог камења (PG 5,1044)

 

Управо из свега горе реченог и васцеле традиције Цркве можемо да извучемо закључак да у привременој одвојености душе и тела након физичке смрти, душа не представља пуноћу постојања човека (јер чему онда Васкрсење) и да сама физичка бесмртност душе не гарантује блаженство вечног постојања човека у Христу. Најважнији је лични однос који гарантује личну бесмртност, односно оно што ми хришћани називамо вечним животом.

 

 

Оче хвала на објашњењу! Једноставно да нисам видео ово не бих могао да појмим вашу тврдњу, ипак ми је ово значило као објашњење.

[NerZul™]

Оче имао бих још једно питање..Здравко Пено у својој догматици каже следеће: "ВЕРА У БЕСМРТНОСТ ДУШЕ ДИРЕКТНО СЕ СУПРОСТАВЉА ВЕРИ У ВАСКРСЕЊЕ". Па ме занима сад, како се то слаже са нашом вером да у оно шта се са душом после смрти дешава? По овоме не би требали да верујемо у бесмртност душе...Бар ми се тако чини....

[Архимандрит Сава Јањић]

Благословите поштовани оче Саво.

Да ли би, узевши у обзир ове Ваше и речи св. Јована Дамаскина, могло да се претпостави, гледајући свет око нас, да паклене муке неће бити за све исте, неће бити подједнако тешке? Јер се чини да је - хвала Богу - релативно мало оних несрећних људи којима би одузимање предмета греха значило толики степен патњи какав се описује речима "плач и шкргут" , "неугасиви огањ" и сл. Велика већина људи, колико год можда ти људи уопште не размишљали о Богу и живели грешно и нецрквено, делује као да не би била у мукама које би се могле назвати пакленим, када би били саучени са вечношћу Божије љубави... Шта ће бити са тим људима, који буду у таквом стању да неће осећати ни блаженство и потпуно испуњење нити паклене муке суочени са Божијом љубављу, с обзиром да су блаженство раја и муке пакла два сасвим контрастна стања а они као да се уклапају у нешто између?

 

Наравно, знам да је питање можда мало неодређено, јер не може нико судити о духовном стању других људи, али би значило да чујем Ваше мишљење о овоме... Унапред захвалан.

 

Јако је тешко рационално анализирати реалности које су изван домета нашег разумевања. Увек полазимо у таквим питањима од онога што постоји у црквеној традицији. Из текста који је поменут пре два дана и у коме имамо неколико размишљања Св. Отаца о адским мукама http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/adske_muke.htm али и из целокупног предања (Св. Писма и других светоотачких дела) можемо да између осталог извучемо следећа  два закључка:

 

1. Не постоји неко треће стање поред оног које ће наследити праведници и оног које ће наследити грешници. Дакле, постоји заједница са Богом или не постоји.

 

2. Као што се говори о различитим адским мукама у зависности од стања огреховљености, тако и међу праведницима сви неће доживљавати исти степен заједнице са Богом. Већ смо говорили да различити грехови на различите начине, односно више или мање дезинтегришу човекову личност и њену способност за заједницу са Богом и ближњима. Тако је и са врлинама. Имамо светитеље који су достигли висок степен блискости са Богом и који пред њим, како се то често каже, имају већу слободу пред Богом, а биће и оних који ће живети у радости лица Божијег, али неће имати такав степен слободе. То није питање неке јуридичке правде колико ће који грех бити кажњен или врлина награђена, већ онтолошко питање и коначно питање слободе, односно колико ће се неко отворити срцем за Бога и ближње, односно колико ће одступити од пута живота на пут ништавила и вечне смрти. 

 

За нас је важно да се мање бавимо интелектуалним спекулисањем о недокучивим тајнама Божијим, а више да користимо овај живот како бисмо отворили срце за Бога. Људи се често питају, да ли ће ми Бог опростити моје грехове. Хришћанин у то не сме да сумња али опроштај Божији није нешто што не зависи од нас већ је само питање Божије милости. Бог жели да се сви спасу али они који не отворе своје срце за љубав Божију и остану затворени у мраку свог самољубља и себичности једноставно нису у могућности, нису способни да приме благодат Божију. Није Бог тај који неће да опрости јер га нисмо довољно умилостивили. То је потпуно погрешна перспектива и размишљање. Ми смо ти од којих зависи да ли ћемо Божију љубав, радост и светлост примити у своје срце и да ли ћемо присуство Божије доживљавати као радост или као бол. Када људи исувише размишљају у контексту казне, заслуге, милости Божије врло често се заборавља да главну одговорност за своје спасење носи сваки од нас. Није реч о томе да Бог не може спасити сваког човека, па чак и онога који неће заједницус а њим и који је одбацио његову љубав. Божија свемоћ нема ограничења. Међутим, проблем је у томе што ће такви управо ту Божију љубав доживљавати као вечну муку и патњу. Већ смо о томе доста говорили на страницама овог форума.

 

Зато Свети Оци наше Цркве нерадо улазе у философске дискурсе о овим питањима и најчешће у својим пастирским беседама подстичу на покајање, промену нашег размишљања и делања стално наглашавајући да је наше главно мерило љубави према Богу љубав према ближњем, не као емоција, већ као спремност да одвојимо од свога и дамо другоме, себе жртвујемо ради другога и осиромашимо другог ради и Бога ради да би другога обогатили. 

 

Св. Јован Златоуст каже: "Христос говори о онима, који Га нису нахранили: „И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“ (Матеј 25:46). Немој ми говорити, где је ту праведност, ако мучење неће имати краја? Када Бог чини нешто, повинуј се Његовим одлукама и не потчињавај их људском умовању".

 

Божије судове је немогуће сместити у ускре границе човековог морализма и човекове логике која је суштински егоцентрична и заснована на нашем поимању љубави, правде и истине. Зато су унапред осуђени на пропаст сви покушаји да се Бог и Божији поступци објасне ограниченом људском логиком.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче имао бих још једно питање..Здравко Пено у својој догматици каже следеће: "ВЕРА У БЕСМРТНОСТ ДУШЕ ДИРЕКТНО СЕ СУПРОСТАВЉА ВЕРИ У ВАСКРСЕЊЕ". Па ме занима сад, како се то слаже са нашом вером да у оно шта се са душом после смрти дешава? По овоме не би требали да верујемо у бесмртност душе...Бар ми се тако чини....

 

Када се било која мисао издвоји ван ширег контекста сасвим је јасно да настаје конфузија. Иако нисам имао прилику да нађем шири пасус где се ово помиње готово сам сигуран да и професор Пено као и сви наши догматичари говорећи о погрешно схваћеном учењу о бесмртности душе мисле пре свега на (нео)платонистичко схватање душе које се директно супротставља вери у Васкрсење и које је осуђено на Петом васељенском сабору са Оригеновим учењима. Већ сам се дотакао овог питања у претходном, општирнијем одговору.

 

Дакле, још једном да поновимо:  душа није нестворена, нити предпостоји човеку, који је психофизички спој душе и тела. Душа не подлеже телесном трулењу, али будући да сама по себи не представља целог човека, наша вера у вечни живот не почива на физичкој бесмртности, односно тачније преживљавању душе. Привремена одвојеност душе од тела након физичке смрти није природно стање човека и зато живимо у очекивању Васкрсења из мртвих да би се душе и теле поново сјединили. Вечни живот није питање само физичког преживљавања (и анђели нису подложни смрти) већ заједнице коју имамо у Христу Господу, а преко Њега и кроз Њега у заједници Духа Светога са Оцем. Зато је спасење, односно заједница са Богом потребна и анђелима да би вечно живели. При томе мислимо на живот не као чињеницу постојања већ живот као учешће у живој заједници једино живог и вечног Бога. Зато у том контексту можемо говорити и о смрти душе, која физички постоји али духовно умире. Пакао је ништа друго него вечно постојање без љубави и у томе је сва његова трагика.

[grigorije22]

 

Хвала вам на овим линковима. Веома је корисно читати ове текстове и подсећати се да ће поред вечног блаженства постојати и вечне муке, посебно данас када се под видом апсолутне Божије љубави врло често маргинализује чињеница да ће постојати вечне муке. Као што сам у неким ранијим одговорима наглашавао, важно је увек имати у виду да су вечне муке последица губитка заједнице са Богом и неспособности да се Божија љубав и светлост доживе као вечна радост и блаженство. Верујемо да ће Бог на крају овог века и света престворити, преобразити васцелу творевину и да ће након свеопштег Васкрсења они који су у овоме животу стално тражили заједницу са Богом и кроз Бога са другима живети у вечној и неописивој радости. Они, пак, који су затворили своје срце и душу у мрачну тамницу себељубља, прихвативши своје страсти и грехове као другу, псевдо-природу, остаће заувек неспособни да приме Божију љубав, коју ће доживљавати као муку и бол. 

 

Мислим да се православни сабори никада конкретно нису бавили питањем природе вечних мука иако о овом питању поред еванђелских речи имамо и сведочанства св. отаца и подвижника. У шестом веку, у време цара Јустинијана I дошло је, међутим, до интензивних расправа о погрешним учењима Оригена (185-254) познатог хришћанског богослова и мислиоца који је између осталог заступао идеју о "васпостављењу свега" (αποκατάστασης των πάντων). Наиме, на локалном цариградском сабору који је сазвао патријарх Мина 543 осуђено је ово Оригеново учење које је почивало на тези да ће се на крају читава творевина вратити у своје првобитно стање, односно да ће се и они који су одбили љубав Божију, укључујући и ђавола, на известан начин покајати и вратити Богу. 15 анатема против Оригеновог учења на том локалном сабору потврђено је десет година касније на Петом Васељенском сабору 553. Заједно са овим учењем осуђено је и Оригеново учење о предпостојању душа (питање Оригена је веома комплексно јер сама чињеница да је осуђен од Цркве тек 3 века након своје смрти показује да је непосредан повод било коришћење Оригенових учења од стране каснијих јеретика). 

 

Дакле, саборски је потврђено учење о вечности паклених мука, иако су православни оци наглашавали да су рај и пакао заправо иста стварност која ће се доживљавати на различите начине, у зависности од човековог слободног избора. Дакле, Бог својом љубављу грли и оне у паклу, али они то доживљавају као бол и патњу. То је сасвим другачији приступ од онога који је од Августина, па касније кроз Средњи век преовладао на римокатоличком западу где су се вечне муке и вечно блаженство разумевали више кроз јуридичко поимање Божије правде, па је дошло и до развоја неправославног учења о Чистилишту, у коме се привременим мукама чисте душе оних који су се покајали пред смрт али нису принели довољно дела покајања. Православном истоку овај приступ је увек био стран. У вези контроверзних учења око апокатастазе предлажем да погледате занимљив текст: Есхатологија и коначно обновљење (апокатастаза) код Оригена, Григорија Ниског и Максима Исповедника,  Андреас Андреопулос, http://www.verujem.org/teologija/andreopulos_apokatastaza.htm Оригенови ставови о апокатастази нису били сасвим непознати Цркви ни пре, ни после Оригена, али они који су писали о васпостављењу свега, нпр. Св. Григорије Ниски, никада то нису наметали као опште искуство Цркве, већ су ти ставови остали на нивоу личног богословског мишљења (теологуменон).

 

Конкретно у вези вашег питања, треба нагласити да адске муке нису само духовне природе управо због тога што човек није само душа, већ и тело. Као што без васкрсења тела нема ни потпуног блаженства раја, тако нема ни потпуних адских мука и зато је стање пре свеопштег Васкрсења само привремено стање блаженства или патње. Након свеопштег васкрсења душе и тела ће се поново сјединити и Црква је увек чувала предање да ће се вечне муке доживљавати на известан начин и као физичке муке (неугасиви огањ, плач и шкргут зуба, црв неуспављиви) Међутим, при томе увек треба имати у виду да на Истоку Црква никада није улазила у проблематику тварности адског огња и пакла као простора који издвојен за мучење грешника. Насупрот овим учењима која су била врло распрострањена на римокатоличком западу, Православна Црква је увек чувала предање да ни они у аду неће бити лишени Божије љубави и, штавише, да ће они у аду љубав Божију доживљавати као огањ и патњу. Зато нема суштинске контрадикције између Св. Јована Дамаскина и других св. Отаца са ставовима св. Отаца које налазимо у текстовима које сте приложили. 

 

Св. Јован Дамаскин је то посебно јасно изложио говорећи о томе да и психичке и физичке муке нису последица кажњавања, већ одсуства онога што су душа и тело желели и вечности нису у могућности да се тиме задовоље. Светитељ пише у свом делу против Манихејаца:

 

"...οι δε αμαρτωλοί ποθούντες την αμαρτίαν και μη έχοντες τας ύλας της αμαρτίας, ως υπό πυρός και σκώληκος κατεσθιόμενοι κολάζονται μηδεμίαν παρηγορίαν έχοντες, Τι γαρ εστί κόλασις ει η του ποθουμένου η στέρησις" PG 94, 1573C (грешници желећи грех, а немајући материјалне предмете греха, бивају изједани као од огња и црва и муче се немајући никакву утеху. Шта је пакао, ако не одсуство онога што желе)

 

Узмимо на пример зависнике од наркотика. Када су лишени дроге њихова патња није само душевне, већ и физичке природе зато што је потреба за дрогом постала псевдо-потреба њихове и душе и тела. И савремена медицина заступа став да је већина болести психо-физичке природе. Душа и тело су, дакле, у сталној интеракцији и не могу се посматрати суштински одвојено једно од другог. Тако ће бити и у вечности.

 

Oce Savo hvala na odgovoru. Sto se tice pitanja pakla kako su Sveti oci tumacili ovakva iskustva kojih je kroz istoriju Crkve bilo mnogo

 

 http://www.youtube.com/watch?v=Yo5GKhwQF5w 

 

 Postavio sam temu gde je Sveti Amvrosije Optinski imao iskustvo pakla kao tvarnog ognja

https://www.pouke.org/forum/topic/31949-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B0%D0%BC%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%E2%80%9D%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D1%83-%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BE/

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo hvala na odgovoru. Sto se tice pitanja pakla kako su Sveti oci tumacili ovakva iskustva kojih je kroz istoriju Crkve bilo mnogo

 

 http://www.youtube.com/watch?v=Yo5GKhwQF5w 

 

 Postavio sam temu gde je Sveti Amvrosije Optinski imao iskustvo pakla kao tvarnog ognja

https://www.pouke.org/forum/topic/31949-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B0%D0%BC%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%E2%80%9D%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D1%83-%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BE/

 

Сва сведочанства светитеља које је Црква прихватила као израз наше вере и истине треба узимати веома озбиљно, али увек треба имати у виду да се ниједно лично искуство не сме апсолутизовати као једино истинито и које искључује друга. Реалност духовног живота је тако богата и надилази наше рационалне појмове и могућности разумевања, да некада једно исто искуство може да се доживи на различите начине.

 

Такође, свако време има и свој језик, иконографију и начин комуникације. Хипотетички, ако бисмо у наше време довели у наше време човека из Средњег века и тражили од њега да опише доживљај једног савременог интерконтиненталног аеродрома, његов опис би засигурно био другачији од човека нашег времена иако је реч о  истој реалности. Свет око себе али и духовне реалности доживаљавамо увек у контексту личног искуства и поредимо са оним што нам је већ на известан начин познато. Такође, велику улогу у томе има и култура у којој одрастамо. Анђели у у ранохришћанској иконографији, на пример, нису најчешће представљани са крилима, а касније су крила постала неизбежан део црквене иконографије, па су трговци реликвијама на римокатоличком западу у Средњем веку чак продавали пера из арханђелских крила . Историчари уметности одсуство крила у почетку виде у покушају да се избегне асоцијација са паганским крилатим митским бићима. Такође и ранохришћанско приказивање Христа као голобрадог младића у западним деловима империје било последица културног модела римског мушкарца. 

 

Да ли су и тада људи имали виђења и како су могуће такве разлике? Наравно да јесу и било би погрешно веровати да нису, али начин како нешто видимо што је духовне природе зависи најпростије речено и од нашег личног исуства, односно наочара које носимо. Зато су анђели негде и косооки, а постоје виђења Христа и светитеља као припадника других раса. Ми смо сада навикли на општеприхваћени културни и естетски модел који је доживео врхунац у православној традицији која се формирала већином до 14. века. Међутим, није увек било тако. Погледајмо само синајске иконе из 6. века у енкаустици на којима видимо већи степен реализма и одсуство каснијих иконографских манира.

 

Да не дужим много о уметности, суштина је у томе да духовне реалности често доживљавамо кроз одређене представе које саме по себи не исцрпљују пуноћу реалности духовног искуства и зависе од много разних фактора. Отуда разлике у виђењима.

 

Опасно је само када једно духовно аутентично искуство апсолутизујемо на штету других. Ја лично, на пример, волим да читам житија Светих иако су у њима светитељи често представљени у специфичном књижевном маниру. Искрено речено није ми толико важно да ли је неки светитељ претрпео толико или мање страдања за Христа или да ли је баш историјски све тако било како се наводи, колико ми је духовно значајна и корисна поука тога житија и духовно расположење у које ме житије уводи и подстиче на молитву и покајање.

[grigorije22]

Сва сведочанства светитеља које је Црква прихватила као израз наше вере и истине треба узимати веома озбиљно, али увек треба имати у виду да се ниједно лично искуство не сме апсолутизовати као једино истинито и које искључује друга. Реалност духовног живота је тако богата и надилази наше рационалне појмове и могућности разумевања, да некада једно исто искуство може да се доживи на различите начине.

 

Такође, свако време има и свој језик, иконографију и начин комуникације. Хипотетички, ако бисмо у наше време довели у наше време човека из Средњег века и тражили од њега да опише доживљај једног савременог интерконтиненталног аеродрома, његов опис би засигурно био другачији од човека нашег времена иако је реч о  истој реалности. Свет око себе али и духовне реалности доживаљавамо увек у контексту личног искуства и поредимо са оним што нам је већ на известан начин познато. Такође, велику улогу у томе има и култура у којој одрастамо. Анђели у у ранохришћанској иконографији, на пример, нису најчешће представљани са крилима, а касније су крила постала неизбежан део црквене иконографије, па су трговци реликвијама на римокатоличком западу у Средњем веку чак продавали пера из арханђелских крила . Историчари уметности одсуство крила у почетку виде у покушају да се избегне асоцијација са паганским крилатим митским бићима. Такође и ранохришћанско приказивање Христа као голобрадог младића у западним деловима империје било последица културног модела римског мушкарца. 

 

Да ли су и тада људи имали виђења и како су могуће такве разлике? Наравно да јесу и било би погрешно веровати да нису, али начин како нешто видимо што је духовне природе зависи најпростије речено и од нашег личног исуства, односно наочара које носимо. Зато су анђели негде и косооки, а постоје виђења Христа и светитеља као припадника других раса. Ми смо сада навикли на општеприхваћени културни и естетски модел који је доживео врхунац у православној традицији која се формирала већином до 14. века. Међутим, није увек било тако. Погледајмо само синајске иконе из 6. века у енкаустици на којима видимо већи степен реализма и одсуство каснијих иконографских манира.

 

Да не дужим много о уметности, суштина је у томе да духовне реалности често доживљавамо кроз одређене представе које саме по себи не исцрпљују пуноћу реалности духовног искуства и зависе од много разних фактора. Отуда разлике у виђењима.

 

Опасно је само када једно духовно аутентично искуство апсолутизујемо на штету других. Ја лично, на пример, волим да читам житија Светих иако су у њима светитељи често представљени у специфичном књижевном маниру. Искрено речено није ми толико важно да ли је неки светитељ претрпео толико или мање страдања за Христа или да ли је баш историјски све тако било како се наводи, колико ми је духовно значајна и корисна поука тога житија и духовно расположење у које ме житије уводи и подстиче на молитву и покајање.

 

Negde sam citao da je Sveti Marko Efeski rekao za ovakva vidjenja da imaju prorocki karkter i da se odnose na zivot buduceg veka,a ne da se desavaju sada i trenutno.Neki drugi svetitelji su pak ucili da ovakve vizije pakla imaju pedagoski karakter i da one pokazuju kakve bi muke bile kada bi se odigravale ovde na zemlji.

[NerZul™]

Оче Саво, зашто живот душе после смрти (наравно не стављам акценат на њега као нешто толико битно у односу на Васкрсење!) није у строгим оквирима догматике Православне Цркве?(конкретно ову сам мисао нашао у књизи Амвросија Погодина "СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА", јер како он каже Православни су са римокатолицима покушали пре свега на овом пољу да направе неки договор пошто живот после смрти није у строгим оквирима догматике. Питам ово чисто да не бих залутао, јер претпостављам да ово значи да оно што се дешава са човеком после смрти не може да се ДОГМАТИЗУЈЕ јер постоје разна сведочанства о загробном свету? 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, зашто живот душе после смрти (наравно не стављам акценат на њега као нешто толико битно у односу на Васкрсење!) није у строгим оквирима догматике Православне Цркве?(конкретно ову сам мисао нашао у књизи Амвросија Погодина "СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА", јер како он каже Православни су са римокатолицима покушали пре свега на овом пољу да направе неки договор пошто живот после смрти није у строгим оквирима догматике. Питам ово чисто да не бих залутао, јер претпостављам да ово значи да оно што се дешава са човеком после смрти не може да се ДОГМАТИЗУЈЕ јер постоје разна сведочанства о загробном свету? 

 

У православном предању све се посматра из перспективе Царства небеског и вечног живота - и овај наш живот у овом времену и простору, па и привремено стање након раздвајања душе од тела након физичке смрти. Зато се Православна Црква не бави много "загробним животом" јер живот у Христу почиње нашим крштењем, наставља се на један специфичан начин након телесне смрти и треба да добије своју пуноћу након свеопштег Васкрсења. Када све проблеме овог света, укључујући и тешкоће, страдања па и саму телесну смрт посматрамо из ове перспективе заиста можемо рећи да Христос Богочовек победио смрт, иако телесна смрт као физички феномен наставља да постоји. Христос је победио смрт у много ширем значењу, као немогућност да се васцела твар сједини са Богом и вечно живи у њему јер то је једини истински живот, за разлкику од самог физичког феномена живота, било овога на земљи, оног после телесне смрти или саме физичке егзистенције оних који нису и неће прихватити љубав Божију, односно доживљаваће је као муку и бол. 

 

Из наше овоземаљске перспективе све изгледа другачије и нелогично - говоримо о радости, а живот је пун мука и страдања, неправди и лажи; говоримо о Христовој победи над смрћу, а сви морамо да прођемо врата физичке смрти. О вечном животу се најчеће говори као о неком загробном постојању, а најчешће у стилу "биће нешто" и сл. За нас хришћане читав живот у Цркви је у перспективи Царства које долази и већ је ту међу нама. За нас Литургија није само обред као у другим религијама, обред у коме се молимо Богу да нам да мира, здравља и среће. За нас је Литургија живо учешће у реалности живо оприсутњеног Царства небеског. Зато су се хришћани који су дубоко живели и живе у тој релности увек радовали јер заиста Васкрсе Христос и победи смрт, и отвори врата вечног живота, не само човеку, већ кроз човека и васцелој твари - видљивој и невидљивој. Кроз Богочовека Христа спашава се односно овечношћује у његовој ипостаси не само видљиви, материјални свет, већ и невидљиви анђелски свет јер и анђели као и човек створени су и потенцијално лебде над понором небића из кога су доведени у физичко постојање.

 

Али није само важно физичко постојање (битије), већ благобитије (добробитије) кроз које идемо ка вечнобитију, оном начину постојања на које смо позвани. Када из те перспективе гледамо физичку смрт и одвајање од наших ближњих то је привремени феномен, који природно изазива тугу као и сваки растанак са онима које волимо, али наша заједница у Христу се наставља кроз евхаристију и кроз перспективу Царства небеског. Зато смрт суштински не постоји за оне који су у заједници Христовој и када хришћани говоре о смрти пре свега треба да имамо у виду духовну, вечну смрт, као вечну самоизолацију и одвајање од Божије љубави, а када говоримо о животу, треба да увек имамо у виду вечни живот, који није неки "загробни живот", већ реалност постојања у Христу која почиње и овде и сада.

 

Проблем савременог хришћанства јесте да се у једном константном процесу секуларизације, посветовњачења, губи ова есхатолошка перспектива, заборављамо да цркве нису само места за окупљање и молитву већ на известан начин духовне "временске машине" у којима у контексту Евхаристије бивамо пројектовани у вечност и већ учествујемо у њој и даље будући у телу. Зато су наше цркве осликане да символима означе ту реалност. Дакле остајемо и даље телом и душом у овом времену и простору, али истовремено надилазимо време и простор и по мери наше љубави и заједнице са Христом доживљавамо предукус вечнобитија. 

 

Свакако, након ових размишљања, нема потребе да говоримо колико је бедно и мизерно када се као хришћани спуштамо на ниво политике, идеологије, ситних људских себичности, материјалне похлепе и слично и свега онога што, нажалост, оптерећује и нас хришћане. Зато је главна проповед Цркве о Царству небеском које долази и које је већ међу нама, о Христу који је ту међу нама - Маран ата! Зато не треба бити много оптерећен питањем краја света, разним теоријама завере и слично, јер ми барем знамо да нашем људском роду ваља проћи кроз те последње догађаје након којих ће Господ престворити и препбразити васцелу творевину. За хришћане би сваки евхаристијски скуп требало да буде сусрет са Васкрслим Христом који је ту са нама живо присутан.

 

Да бисмо, међутим, непосредније живели у тој реалности потребан је подвиг - борба са палом природом која нас стално одвлачи од перспективе Царства небеског и евхаристијског начина постојања, не само ка материјалном, већ ка небићу. Не смемо да паднемо у замку да је све што је нематеријално духовно, а све материјално недуховно. Васцела твар иде ка вечном животу и разлике између тварног и нетварног у створеној природи само су  последица ограничења наших чула. Тварност анђела и душе и тварност тела су различити нивои стања материје, а не непремостива разлика и што више задобијамо слободу дату нам у Христу ова разлика постаје све више ирелевантна. Свети људи виде духовни свет као и материјални. Христос својим Васкрсењем враћа достојанство твари која је постала подложна трулежи и зато је, како је често говорио блаженопочивши архиеп. Антоније Блум Хришћанство једини аутентични материјализам. 

 

Враћајући се на ваше почетно питање које ме је подстакло на ове мисли могу да кажем да заиста питање шта се тачно дешава са човеком након физичке смрти није питање које је догматски посебно обрађивано, управо зато што је то само један сегмент шире реалности вечног живота у Христу који је и те како тема православне догматике.

[NerZul™]

Хвала на одговору! Узгред имао бих још једно питање на ову тему...Како се слаже наше Хришћанско учење о души са Старозаветним појмовима РУАХ(дах, ветар); НЕФЕШ ХАЈА(душа жива, тј. цео човек) јер они, бар по тумачењу професора, представљају несвесне животворне силе нарочито РУАХ а не разумну душу. Где је ту место за учење о души као неком ентитету унутар човека?

[Дејан]

Сва сведочанства светитеља које је Црква прихватила као израз наше вере и истине треба узимати веома озбиљно, али увек треба имати у виду да се ниједно лично искуство не сме апсолутизовати као једино истинито и које искључује друга.

 

Да ли је такав случај са виђењем блажене Теодоре односно митарствима?

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала на одговору! Узгред имао бих још једно питање на ову тему...Како се слаже наше Хришћанско учење о души са Старозаветним појмовима РУАХ(дах, ветар); НЕФЕШ ХАЈА(душа жива, тј. цео човек) јер они, бар по тумачењу професора, представљају несвесне животворне силе нарочито РУАХ а не разумну душу. Где је ту место за учење о души као неком ентитету унутар човека?

 

У Старом завету има више места на основу којих може да се донесу закључци о древном јеврејском  схватању појма душе или духа. Иако се може приметити утицај јелинистичке философије на неке новије књиге СЗ, у целини (нео)платонистички појам душе је стран јеврејском начину размишљања о човеку. У Старом завету имамо три појма којима се означава душевни састав у човеку – нишмах, нефеш и руах.

 

У другој глави књиге Постања стоји: „А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни (гр. πνοήν ζωής, јев. нишмат хајим); и поста човјек душа жива (јел. ψυχήν ζώσαν, јев. нефеш хајах).“ (Постање 2, 7) Детаљним проучавањем лексике Старог завета дошло се до закључка да је „дах животни“ тј. нишмат иако касније поистовећен са појмом душе овде описује елемент који покреће тело, животни дах, и који није одвојен од тела нити представља аутономан, посебан ентитет. Такође и нефеш у „душа жива“ означава више личност, као када кажемо да у неком граду живи толико и толико душа, односно људи. Ово је само један пример, али из много других може се закључити да древни Јевреји не познају појам душе као потпуно аутономног ентитета, а посебно им је страна идеја душе која може самостално, тачније самодовољно, да постоји без тела. Нефеш, дакле, више означава личну димензију постојања, не само код човека, већ и код животиња (нпр. нефеш бехемах).

 

Нешто ближе схватању душе као посебне целине (иако не на платонистички начин) налазимо у појму руах. У псалму 104,29 стоји: „Одвратиш лице своје, жалосте се; узмеш им дух (гр. πνευμα, јев. руах), гину, и у прах свој повраћају се.“ Даље, у књизи о Јову 34, 14 стоји „Кад би на њ окренуо срце своје, узео би к себи дух (руах) његов и дихање његово (нишмат)“. 

 

Пример који најближе одговара појму душе која се јасно сагледава као реалност одвојива од тела налазимо  у књизи Проповедниковој 12, 7 „И врати се прах у земљу, како је био, а дух (гр. πνευμα, јев. руах),  се врати Богу, који га је дао.“ Велико је питање колико је овде присутан утицај неоплатонизма. Постоје мишљења да је јеврејско-хелинистички синкретизам, који ће касније посебно развити Филон Александријски (20 пре Христа - 40 после Христа), направио одређени на текст књиге Проповедникове и каснији апокриф Премудрост Сирахову. Иако се књига Проповедникова по рабинској традицији приписује цару Соломону, на основу лексике коју користи дошло се до закључка да је свој данашњи облик добила између (450-180 пре Христа), што значи да је могућ утицај традиције платонизма из александријских кругова.

 

Познато је да је Филон помињао нишмах, нефеш и руах као јеврејску паралелу Платоновој тврдњи да душа има три дела, али детаљном анализом текста Старог завета не може се доћи до закључка да је платонистичко учење о души која је заробљена у телу икада нашло своје место у јеврејском предању. Аутентичној старозаветној традицији такође је била страна платонистичка идеја о претпостојању душа. У каснијој рабинској традицији Талмуда постоји више сведочанстава да душа може да постоји без тела и то у свесном стању, али никада у том смислу да је одвајање од тела повратак у природно постојање душе као сасвим посебног ентитета који је довољан самом себи.

 

Строга правила о чистоти тела у јеврејској традицији указују да је телу увек посвећивана посебна пажња, за разлику од (нео)платонистичких традиција које су направиле утицај на хришћанску аскетску традицију где се често могу наћи одређена претеривања која су омаловажавала тело у односу на душу. Таква аскетска традиција је посебно развијана од Оригена, преко Евагрија и њихових следбеника који су учили да је презир према телу и телесном пут ка духовном напретку. Ту треба правити јасну разлику јер телесно није исто што и плотско. Постоји разлика између σάρξ (саркс) - плот и  σώμα (сома) - тело. Саркс тј. плот означава огреховљену људску природу и када у здравој православној аскетици говоримо у борби са телом, о презиру тела и сл. пре свега се мисли на борбу са огреховљеном људском природом, са неприродним начином постојања човекове природе, а не на презир према телу које је Божији дар и које је позвано да буде храм Духа Светога. То је веома важна разлика која се у нашим преводима и богословским текстовима увек јасно не прави. Ово је повод за посебну тему па за сада не бих више о томе јер је већ касно.