Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Висибаба]

Нажалост, нисам познавао оца Саву са Овчара. Хвала вам на овом линку. 

 

Ово је део сајта https://sites.google.com/site/duhovnikbiblioteka/ који се ради

по благослову оца Милорада Козодера. 

[obi-wan]

Ипак, не видим то као неко толико велико зло

 

Oprostite sto upadam, ali ovde moram da kazem da se uopste ne slazem s vama. Necu, naravno, da spamujem temu, ali reci cu samo da sam odrastao kao nepusac uz oba roditelja pusaca. Verujte mi, to ume ponekad da bude pravi pravcati kosmar, tek nesto blazi od onog kad neko zivi sa narkomanom u kuci.

 

Za svoje roditelje gajim najdublje postovanje i ljubav (oni su inace relativno blage naravi), cak mogu da kazem da sam im i u toj njihovoj strasti ponekad na svoj nacin ugadjao, ali opet i opet - u pitanju itekako jeste greh, i to veoma tezak i tragican. U stvari citav niz grehova u jednom, pocev od veoma jasnog i ociglednog idolopolonstva, pa dalje.

 

Inace, na zdravstvenim listama, duvan je po stepenu zavisnosti koju izaziva cak ispred nekih nama poznatih narkotika. I to puno govori.

 

Nadam se da mi ne zamerate sto sam izneo ovo moje licno iskustvo. Prosto, to pitanje je izuzetno vazno, a slaba paznja mu se posvecuje danas u Crkvi, narocito jer su i veliki broj svestenika (tragicno!) pusaci.

 

U pitanju je veoma veliko zlo, zaista, u to nemam apsolutno nikakve sumnje...

[w.a.mozart]

 Upoznao sam igumana manastira iz okoline Soluna koji puši, upoznao sam monaha sa svete gore koji ima isti stav kao otac Sava... moram priznati da sam u početku i ja bio zbunjen ali sada svakako delim mišljenje oca Save... gledano iz ugla savršenstva svakako da pušenje nije dobro ali mislim da ne treba tako postaviti stvari i da treba meriti ljubavlju a ne neporočnim životom i očišćenjem od strasti i poroka jer u svetu u kome živimo i mrvica ljubavi je podvig pa ako pušač projavljuje ljubav, a znam pušače koji ljubav projavljuju mnogo bolje od nekih pravoslavaca,  - ko sam ja da ga parcijalno sagledavam i sekciram pa da onda iz toga izvlačim njegov porok (neka bude i greh) i na osnovu toga zaključujem... u budućem veku neće biti mesta za poroke - u istoriji svakako porok može da ide rame uz rame sa ljubavlju i koliko god to sablažnjivo nekima bilo, Hristova ljubav sija i iz ovakvih ljudi

[obi-wan]

treba meriti ljubavlju a ne neporočnim životom i očišćenjem od strasti i poroka

 

Jevandjelski etos uopste ne poznaje ovako nesto.

 

Ovo sto si ti ovako protivprirodno radzdvojio, obavezno i uvek ide zajedno. Drugo je mera koju u tome svaki covek pojedinacno postigne, ali ne moze neko da tvrdi da ima Ljubav, ako se toj Ljubavi (bar pomalo) ne priblizava ociscenjem od strasti i poroka.

 

Tome nas Hristos jasno uci - da se "Carstvo Nebesko (Ljubav) stice trudom i da ga podviznici zadobijaju." Popustanjem necemu, a sve navodno u ime ljubavi, nece se doci ni do kakvog dobra. Naprotiv.

 

A to sto si naveo igumana koji je pusac je argument za sta? Verujem da se on nimalo ne dici time, niti pak opravdava greh zavisnosti i idolopoklonstva, nego da bas zbog toga svakodnevno uranja u neiskazano smirenje.

 

Ali da ne spamujemo ovu temu, ako mislis da treba, otvori novu i pozovi i o. Savu da na njoj uzme ucesce, pa da pricamo...

[snebivljivi maslacak]

Ja lz sopstvenog iskustva mislim da je otac Sava u pravu. Uvijek sam mislila da je vazno kakvo ti je srce a ne da li pušiš ili ne. Sad shvatam da nije dobro pusiti, ali ne vidim kakve vi poroke sem te proklete zavisnost nalazite da povlači za sobom pušenje? Duboko sam ubijeđena da kad je riječ o pušenju nije za svakog odgovor isti, nemaju svi isti stepen saznanja o tome, potrebno je i da čovjek sazrene, a moji problemi su bili više ti što se molite Bogu da vas naprimer očisti od nekog grijeha pa kada vam usliši želje vi svjesno i namjerno odmah srljate u isti grijeh. Sve zavisi i koliko čovjek puši. Duhovnik me je na primer pitao koliko pušim, to je bilo MNOGO! Da sam rekla malo vjerujem da odgovor ne bi bio isti. Možda i ja griješim, ali mislim da neki duhovnici pretjeruju u svom stavu prema ovoj pojavi...   

[rahela]

oče Savo,postoje dve verzije o smrti sv.Stefana Dečanskog,jedna je da je umro prirodnom smrću a druga da ga je car Dušan ubio.Pošto ste vi njegov čuvar možete li nam reći koja verzija je istinita?

[obi-wan]

Uvijek sam mislila da je vazno kakvo ti je srce a ne da li pušiš ili ne.

 

Ovo ti je, sestro, Contradictio in adjecto.

Jer kakvo ti je srce izmedju ostalog zavisi i od toga da li si i koliko vezan za neki greh/porok...

[Руси долазе]

Битно је избегавати самооправдање.

 

Пробати увек бити строг према себи а благ и милостив према другима.

[Архимандрит Сава Јањић]

 Upoznao sam igumana manastira iz okoline Soluna koji puši, upoznao sam monaha sa svete gore koji ima isti stav kao otac Sava... moram priznati da sam u početku i ja bio zbunjen ali sada svakako delim mišljenje oca Save... gledano iz ugla savršenstva svakako da pušenje nije dobro ali mislim da ne treba tako postaviti stvari i da treba meriti ljubavlju a ne neporočnim životom i očišćenjem od strasti i poroka jer u svetu u kome živimo i mrvica ljubavi je podvig pa ako pušač projavljuje ljubav, a znam pušače koji ljubav projavljuju mnogo bolje od nekih pravoslavaca,  - ko sam ja da ga parcijalno sagledavam i sekciram pa da onda iz toga izvlačim njegov porok (neka bude i greh) i na osnovu toga zaključujem... u budućem veku neće biti mesta za poroke - u istoriji svakako porok može da ide rame uz rame sa ljubavlju i koliko god to sablažnjivo nekima bilo, Hristova ljubav sija i iz ovakvih ljudi

 

Молим вас, да се разумемо. Пушење за хришћане, а поготово за свештенике и монахе није врлина и добро је потрудити се, ако због ничег другог, онда због здравља да се остави дуван. У нашем манастиру правило је да ни гости не могу да пуше у оквиру манастирских зидова (испред капије имамо место где смо ставили једну пикслу за оне којима је тешко без дувана). Главни разлог зашто сам рекао да то није највеће зло на свету јесте чињеница да данас поједини духовници праве од пушења велику фаму, а с друге стране пропуштају много важније ствари. Много је озбиљнији проблем када човег живи у мржњи према некоме, када осуђује друге, а себе правда, када клевеће и чини зло. Пушење као и сви пороци отежава борбу са нашом палом природом. Најважније је да никога не осуђујемо због пушења већ да, уколико се од нас затражи савет, помогнемо човеку да се тога ослободи. Нападати човека одмах због пушења неће довести до доброг исхода, посебно уколико ми који хоћемо да га излечимо од тог порока наступамо агресивно и тиме показујемо да смо и сами овладани страстима. Уопште гледано, дељење духовних савета онима који их од нас нису тражили није показатељ духовног расуђивања. У таквим случлајевима много више може да се постигне благом речју и љубављу. 

[-Владимир-]

Upoznao sam igumana manastira iz okoline Soluna koji puši, upoznao sam monaha sa svete gore koji ima isti stav kao otac Sava...

 

Кад си то рекао, сетио сам се једног примера. Не могу сад да се сетим да ли сам прочитао негде, можда код старца Пајсија, или ми је неко причао, али прича углавном иде овако некако: у питању је стари монах на Светој Гори испред чије се кућице налази велика гомила пикаваца. Пикавци стоје ту јер је тај монах пушач и не може да се ослободи порока, зато сакупља пикавце и гомила их тамо где сви могу да их примете и виде његову слабост . 

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo,postoje dve verzije o smrti sv.Stefana Dečanskog,jedna je da je umro prirodnom smrću a druga da ga je car Dušan ubio.Pošto ste vi njegov čuvar možete li nam reći koja verzija je istinita?

 

Као што сте и сами рекли постоје два предања. Извор првог предања је из пера Даниловог настављача, који је завршио дело Архиепископа Данила II "Житија српских краљева и архиепископа". У овој верзији се каже да је краљ Стефан Дечански пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, наводно, под утицајем своје младе жене Ромејке Марије Палеологине престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Према овој верзији Душан, испрва, није желео да се противи „вољи родитеља краљевства ми“ и отишао чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао бојем на Породимљи (данас Неродимље код Урошевца), после кога је краљ Стефан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара. Треба имати у виду да је ова повест писана у Душаново време и да због тога пребацује кривицу на старог Краља и оправдава Душана.

 

Међутим, у црквеном предању и свести народа остало је друго предање које наша Црква сматра аутентичним. Реч је о житију Св. Краља Стефана Дечанског које је саставио дечански игуман Григорије Цамблак педесетак година након Душанове смрти на основу предања из времена ових догађаја. Према овом предању (житије можете прочитати и преслушати на http://www.svetigora.com/node/6348)  Св. Краљ Стефан Дечански је приказан као великомученик. Наиме, након битке против бугарског владара на Велбужду у јуну 1330 долази до компликовања односа оца и сина. У овом боју Душан се посебно истакао храброшћу и задобио је велику популарност међу властелом, нарочито након одлуке Дечанског да не анексира бугарске територије и искористи ову значајну победу. Душан као престолонаследник одлази у Зету где га је властела изгледа непрестано наговарала  да се побуни против оца и да узме власт. О овоме пише и дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин у 16. веку: "Ови га даноноћно подстицаху да одузме краљевство из руку оца, који је због старости био неспособан за управљање, и да се тако обезбеди од свог брата Синише, кога је његов отац имао с другом женом" (Мавро Орбин, Il regno degli Slavi). 

 

Зашто је постојало незадовољство према старом Краљу? По свему судећи, одлука Дечанског да не искористи победу на Велбужду и анексира бугарске територије, већ да их да под регентство његове сестре док одрасте њен и Шишманов син, доживљена је међу добрим делом властеле, увек похлепне за богатством и територијама, као погрешна одлука. Св. Краљ Стефан је засигурно имао своје разлоге јер анексија територија које припадају култури и народу који се разликовао од Срба не би гарантовало дугорочну стабилност. Уосталом Бугари су раст српског краљевства гледали неблаконаклоно јер су и тада као и сада просторе јужно од Шаре и источно од Мораве сматрали својим природним територијама. Такође, после победе над Бугарима Стефан Дечански није кренуо на Ромеје који су у почетку били у савезништву са Бугарима против Срба. Очигледно, проширење граница Србије није био Стефанов приоритет, за разлику од Душана како ће се касније видети. Ако је и тачна тврдња да се Дечански двоумио да ли ће престо оставити Синиши, свом сину из брака са Маријом Палеологином, разлог је сасвим могуће незадовољство које је испољавао Душан са властелом око њега, а не ненавист према сину. Како то обично бива у овим дворским заверама и превратима иза Душана је стајала властела која је очекивала више од младог краља. Ромејско царство је све више слабило, а Срби су постали најјачи народ на Балкану. Обједињавање свих православних народа Балкана и сасвим могуће преузимање ромејског престола биле су свакако могуже амбиције Душана и оних око њега. То се може видети из Душанове политике након преузимања престола. Сукоб Душана и Стефана почео је у јесен 1330 у Зети која је била и поприште претходног сукоба између Дечанског и његовог оца Краља Милутина. За разлику од Стефана који се као млади принц кротко предао оцу и примио од њега сурову казну, Душан је направио маневар и са групом немачких плаћеника напао 21. августа 1331. старог Краља у његовом летњиковцу поред данашњег Неродимља на Косову. Краљ је покушао да избегне у замак Петрич, али је тамо ухапшен и потом заточен са целом породицом у тврђави Звечан, која и данас стоји на брду изнад Косовске Митровице и града Звечана.

 

Након овог догађаја наступа врло необичан след збивања. Свргавање миропомазаног владара био је бунтовнички чин и просто је тешко за поверовати да је у кратком времену након заточења Краља Стефана душан крунисан (8. септембра те исте 1331. године у Сврчину, опет недалеко од Неродимља и данашњег Урошевца. Крунисање је обавио Св. архиепископ Данило II, са којим је претходно Св. Краљ Стефан Дечански започео градњу Високих Дечана и који је остао посебно убележен у историји наших средњовековних архипастира. Питање на које још нема јасног одговора јесте како је Архиепископ и сабор српске Цркве могао да крунише новог владара док је претходни и даље био у животу. Данилов ученик описује крунисање као посебно свечани чин, уз учешће црквених и народних великодостојника, игумана и бројног народа.

 

Имајући у виду да је Св. Данило II остао у црквеном памћењу као човек светог живота и да је такав упамћен и Св. краљ Стефан Дечански, али не и Душан, једино објашњење које би могло да осветли овај след догађаја јесте да је Св. Краљ Стефан видећи да му је престо насилно одузет, својевољно абдицирао и сагласио се са крунисањем младог краља. То посебно одговара лику Стефана Дечанског који је на тај начин желео да избегне грађански рат и даље сукобе и кротко се повуче у молитву и тиховање. До сада нисам успео да пронађем изворе који указују на ово, али дубоко верујем да Црква не би иначе крунисала Душана да краљ Стефан није својевољно препустио престо.

 

Међутим, Дечански и даље након овог догађаја остаје у заточеништву у Звечану. Два месеца након Душановог крунисања 11. новембра 1331 Св. Стефан Дечански мучки је убијен од људи које је највероватније послао Душан. Мавро Орбин пише: "Приволевши се син (Душан) њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави".

 

Зашто је Душан ово учинио ако је већ постао законити владар? Чини ми се вероватно да је нова властела која је добила привилегије под новим Краљем била стално у страху да ће они који су вероватно још подржавали старог Краља извршити преврат и вратити Дечанског на престо. Потпуно одбацујем могућност да се стари Краљ предомислио и почео да кује заверу против Душана, што би, уосталом засигурно поменули Душанови хроничари и Данилов настављач. Његов свети живот и бројна чудеса показују да је Стефан Дечански један од најблагороднијих владара српских који никада не би тако нешто учинио. Као и увек у сличним сукобима очева и синова на престолу у европској историји главну улогу играју сплеткароши који се боре како да остваре веће привилегије. Онима око Душана који су му помогли у преврату засигурно није била мирна савест и желели су да се по сваку цену осигурају на новодобијеним позицијама. Колика је одговорност Душана, тешко је рећи јер немамо поузданих историјских извора. Али, чињеница да Душан, иако најмоћнији српски владар, никада није проглашен за светитеља показује да је сасвим могуће да је и сам издао такву одлуку или се барем сложио са њом.

 

На памет ми долази једна епизода из енглеске историје када је 1170.г. убијен архиепископ Кентерберијски Томас Бекет, у почетку велики пријатељ краља Хенрија II, а потом његов оштри критичар. Хенри је пред групом витезова једном рекао „зар ме нико неће ослободити овога свештеника“. Витезови су то примили као наредбу и посекли Томаса у катедрали. Томас је проглашен за светитеља, а Хенри се после јавно кајао и убице је оштро казнио. Душан је на сличан начин после смрти свога оца много радио на успостављању његовог култа који се одмах спонтано проширио у народу. Завршио је његову велелепну задужбину у Дечанима, где је на једној фресци насликан како заједно са својим оцем држи храм у рукама. Прва чуда на гробу Дечанског и пренос његових моштију из звечанске тврђаве, где је пострадали краљ био најпре сахрањен у малој црквици Св. Ђорђа, у Високе Дечане указују да је Душан, ако не из срца, онда барем пред народом, желео да покаже љубав према свом оцу. Тек после Душанове смрти истина полако долази на видело и Св. Краљ Стефан Дечански остаје упамћен у историји нашег народа и Цркве као благочестиви владар и великомученик. Над Душаном је заувек остала сенка сумње да је у жељи да оствари своје политичке циљеве обједињавања православних на Балкану посегнуо за животом свога родитеља.

[Guest]

Oce Savo blagoslovite

Imao bih jedno pitanje pa se nadam da ne dosadjujem

Dali je moguce otici u manastir i boraviti tamo nedelju, dve i videti kako monasi zive

Ovo pitam zato sto bi otisao preko leta u neki manastir na fruskoj gori pa ako je moguce da mi predlozite koji

Neka vam Bog pomogne i sacuva vas

[snebivljivi maslacak]

Помаже Бог оче Саво.

 

Чини ми се да имам бар десет питања, опростите ако вас замарам, али ево ипак бар нешто да вас питам.

Кад сам се први пут распитивала о исповијести и хтјела на њу да одем, братова дјевојка, која има већ свог духовника и боравила је више пута у једном женском манастиру, рекла ми је како је њој једна монахиња, чини ми се да је она брзо постала и игуманија, рекла како је све што људи чине гријех ако није ради Бога. На пример играње спорта је гријех, јер то чинимо угађајући себи итд. То је тако дјеловало на мене да сам хтјела да одустанем од школе, мада учим више због мајке, али опет не због Бога. Ја сам помислила како је читав мој живот био гријех, јер није био у Господу, ја сам се стварно покајала због тога, него залети се човјек па падне... Како сам почела редовно да идем у Цркву то питање ме је толико мучило, посебно кад треба да учим. На крају сам рекла себи да нисам ја на таквом духовном нивоу да радим све у славу Господа. Нажалост сад сам далеко од свега тога, али ме занима, пошто ја вјерујем да је ова игуманија у праву, како се онда спашавају људи у свијету?

 

Не знам зашто сам одувијек мислила да је смирење исто што и смиреноумље. Чини ми се да сам тек код старца Силуана наишла на ту ријеч. Колико се сјећам он каже, парафразирам: "О Христово смирење, познато ми јеси али те задржати не могу:" Да ли је смирење исто што и благодат? Можете ли да ми кажете и шта је то смерност? Када сам слушала једну проповијед духовник је рекао :" Смерности браћо....", и стално је помињао смерност. Не знам како али ја сам опет мислила да он мисли на смиреноумље. Дакле шта би била смерност?

 

Случајно сам наишла на строзавјетну причу о цару Саулу. Наиме цар Саул је толико наљутио Бога, не сјећам се сада због чега, да му је Бог узео Светога Духа и отишао од њега. После је Бог изабрао цара Давида док је Саул остао ожалошћен и, како је Бог отишао од њега, тако је нестала и свака Саулова врлина. Да ли је цар Саул могао некако да се спаси, и како?

 

И ево последње питање, мало је чудно. Наиме кад сам почела да одлазим на вечерње службе у једном манастиру за који сам нешто посебно везана а и једини је био за који сам знала и који ми је доступан, то су биле и прве моје посјете службама, после неког времена окренула сам се да погледам фреске са лијеве стране гдје би, по мом сјећању, требале да су представе пакла. Тамо сам видјела једну фреску која је оставила доста јак утисак на мене. Све сам мислила да је то она слика или икона, како се већ каже, што се налази на корицама књиге Лествице од св.Јована Лествичника. Кад сам после неког времена погледала ту књигу то се доста разликовало од фреске коју сам видјела у манастиру. У суштини приказују исто, само што је ово што сам ја видјела у манастиру доста живље и истинитије насликано. Узгред Лествице су тада биле једина моја духовна литература, нисам ни сад нешто напредовала у том смислу. Љетос сам отишла до истог манастира и сјетивши се те фреске окренула сам се да је видим, кад ње нема! Значи није је никад ни било! Знам да свети Јован Лествичник говори о сновиђењима и како су то замке и да им људи не вјерују. Али о овоме није говорио. Уопште овоме не придајем неки значај, не вјерујем да ће ми се тако нешто поновити, али ме занима, да ли је ово од Бога или су у питању неке преваре?

 

Још једном опростите, опростите оче Саво што вам оволико досађујем.

[rahela]

oče Savo,

po medijima se homoseksualnost definiše kao nešto normalno,medjutim u Bibliji je Bog jasno rekao Mojsiju da čovek sa čovekom ne opšti jer je gadno pred Gospodom.Da li na nju možemo gledati kao na mentalnu bolest i kako je lečiti?

 

Napišite nam nešto o čudima koja su se dešavala u Visokim Dečanima .Ja sam imala neki težak virus,povraćala sam i ništa nisam mogla da jedem,čim sam odslušala dečanske monahe i moleban sv.Stefanu Dečanskom odmah sam ustala iz postelje i otišla da jedem.

[Дејан]

Оче Саво, да ли је обавезно да сваки хришћанин има духовника или може да се исповеда код парохијских свештеника, не увек код истог, већ кад је који слободан ?