Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[w.a.mozart]

Oče Savo, blagoslovite! Interesuje me vaš stav o Bahovoj muzici i o tome da ga smatraju 5. jevandjelistom. Koliko Duha ima u toj muzici? Takodje me zanima vaš stav o Bahu, Mocartu itd. o ljudima koji su toliko lepote ovaplotili muzikom, da li će biti sa nama u Carstvu? Zvaničav stav Crkve znam i od prilike se podudara sa stavom oca Serafima iz manstira Sukovo koji mi je na ovo pitanje o Mocartu rekao - Da li je ta osoba krštena u jednoj, svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi? Na moj odričan odgovor reče da jedino mogu da se molim da mu Gospod ublaži muke.

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=bFnW_CrPUlA

[мирођија]

Оче Саво, благословите.

Да ли можете да упутите заинтересоване за женидбу и удадбу православне хришћане са нашег сајта, на одређене молитве или акатисте које могу да  уврсте у своје молитвено правило и читају,односно свим срцем да се моле?

 

Наравно да је потребно да живе по Божијим заповестима, да чисте своје душе и срца исповешћу и постом, и милосрђем.

По мени је најлепше и најбоље по њих, бити живи учесник литургијске заједнице, отворити своје срце Божијој љубави, па ако је по Његовој вољи десиће се и сусрет блиских душа.

Али ово је велика рана наше данашњице, па је потребно помоћи младима колико је то могуће, па и више од стране свих нас.

Родитеља, породице,парохијских свештеника...

А најбоље би било као што су почели у нашој цркви у Чачку да читају заједничке молитве за неожењене и неудате.Недавно, пред моштима Светих Козме и Дамјана, као и јуче, пре вечерње службе, и црква је била пуна.

 

Какво је ваше мишљење и савет, обзиром да у ваш манастир долазе млади, и да бар неки од њих имају сличне ране?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво да ли сте прочитали књигу Архимандрита Тихона "Несвети а свети" и какви су ваши утисци ако јесте? Хвала унапред!

 

Прочитавам ову књигу по мало, с времена на време. Много је занимљивих анегдота које осликавају живот Цркве у Русији у једном кључном периоду заласка комунизма и свеопштег буђења црквене свести. Лично познајем архимандрита Тихона и његово братство и на мене су направили веома снажан утицај приликом моје посете Москви пре две године. Мислим да је о. Тихон желео да прикаже живот светих људи у Цркви не користећи уобичајену књижевну форму житија светих, већ је у једној лако читљивој и динамичној прози осветлио личности светог живота кроз једноставне и свакодневне догађаје. То је управо и највећа вредност ове књиге која одише непосредним сведочењем, љубављу и хумором. О. Тихон нам показује да светост није моралистичка категорија. Свети људи у свом животу веома често нису живели по неким уобичајеним шаблонима светости. То су биле и јесу и увек ће бити непоновљиве личности које се олако не могу сврстати ни у једну категорију, већ надилазе просечност живота својим јединственим сведочењем љубави Христове. Светитељи су свуда око нас, само треба да отворимо своје духовне очи и олако не осуђујемо оно што не можемо да разумемо. 

[Raymond Red Reddington]

Оче Саво, благослови...

Јел има неки портал где се може пратити обнова светиња на КиМ?

И докле се дошло?

п.с

Како се може помоћи на том плану...

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче Саво, благословите.

Живим  у средини у којој има више религија. Често ми се поставља питање је ли грех бити са муслиманом. Молим за одговор на ово питање. Свако добро од Бога вама и братији.

 

Православно хришћанство вековима обитава на просторима на коме живе муслимани још од самих почетака ислама. Из искуства наше Цркве можемо да видимо да православни нису бежали од других људи само зато што су другачије вере. Штавише, хришћани на Блиском истоку који су с временом прихватили и арапски језик, као језик већинског муслиманског становништва, били су одувек значајан део културног и цивилизацијског мозаика ових простора. Наравно, хришћани су истовремено и те како чували своју посебност и своје обичаје и муслиманско становништво је у највећем делу историје било релативно толерантно према хришћанима. Да то није био случај, вероватно ниједан хришћанин не би опстао на Блиском Истоку. Нажалост, у наше време  сведоци смо једне трагедије у којој су хришћани, који су вековима, од Христовог времена, живели на Блиском Истоку, у све већој опасности да потпуно нестану. Разне савремене исламистичке идеологије злоупотребљавају исламску веру и веома често се "афирмишу" у мржњи према немуслиманима, посебно Јеврејима и хришћанима, иако тако увек није било у исламској прошлости. Много је више било периода толеранције и културне размене између људи различитих вера посебно имајући у виду да су Хришћани и Јевреји за традиционални Ислам "народи књиге" и треба да имају посебно поштовање муслимана.

 

На нашим просторима и поред свих горких историјских искустава било је ипак заједничког живота и дружења. Будући да ислам на нашем простору није аутохтона религија и да је велика већина муслимана на Балкану хришћанског порекла односи између ислама и хришћанства често су били затегнути. Након ратова 90тих година односи су још више поремећени и треба много труда да се успостави више поверења и сарадње. Лично имам многе пријатеље из детињства који су муслимани, иако тада нисмо много размишљали о верским разликама и дружили смо се на основу неких наших заједничких интересовања.

 

Дубоко верујем да православни хришћани са муслиманима традиционално-умерене оријентације могу да остваре веома садржајан дијалог о многим питањима која нас повезују. Ислам је у суштини покушај реформације православног хришћанства за које они сматрају да је скренуло са правог пута. Наравно ово је последица суштинског неразумевања основних хришћанских учења и негативног утицаја јудео-хришћанских учења на ислам, па је зато веома важно да пред муслиманима користимо прилику да на миран и непровокативан начин објаснимо како заправо верујемо у Бога. Многи муслимани веома озбиљно доживљавају своју веру у Бога и засигурно неће остати равнодушни пред нашом дубоком вером, посебно ако је потврђујемо својим делима. Нажалост, у историји односа хришћана (нарочито западних) и муслимана велики је јаз између хришћанских принципа и бројних недела која су чињена у време крсташких ратова или касније у време империјализма, па многи муслимани олако поистовећују западно хришћанство са Православљем. Савремени исламски фундаментализам је директна последица западног империјалистичког хришћанског фундаментализма који се неретко пројављује кроз политику великих западних сила и у наше време.

 

Такође, важно је упознати и Ислам који није нимало монолитан и који поседује традиције које су међусобно и те како различите. Мене је увек посебно интересовао исламски мистицизам, нарочито традиција суфизма и великих песника и философа у Персији и Османском царству. Лепота поезије и дубина мисли Џалалудина Румија и Омара Кајама, тешко икога могу да оставе равнодушним. Лепота арапске и османске музике је посебно значајна јер представља органски развој музичке традиције који се може пратити од античких времена. Класична арапска и османска музика нимало нису сиромашнији од класичне музичке традиције запада. Секуларна византијска музичка традиција није нестала, већ је инкорпорирана у османску традицију па су неки од најзначајнијих музичких стваралаца османског периода неретко били православни Грци (Ромеји).

 

Дакле, православни хришћани и муслимани могу да деле много тога заједничког, могу да се друже и ангажују у многим стварима које су важне за друштва у којима живимо. Ипак, православни хришћански етос и наша вера веома су различити од исламског схватања Бога и зато нипошто не смемо да релативизујемо своје предање и веру и у свакој прилици треба да будемо живи сведоци Господа нашег Христа. У случају мешовитих бракова веома је важно да православни супружник или супружница не напусте своју веру и да учине све што је у њиховој моћи да се деца васпитавају у православној традицији. Чак и најстарија исламска традиција каже да муслиман муж треба да допусти жени хришћанки да остане у својој вери и држи се свог предања (Писмо Мухамедово монасима Св. Катарине на Синају http://en.wikipedia.org/wiki/Achtiname_of_Muhammad). Oно што је најважније, наше комшије и пријатеље муслимане треба искрено волети и поштовати и помагати у свакој прилици, посебно у невољи. На тај начин не само да испуњавамо ону основну људску дужност, већ и заповест нашег Господа Христа који нас учи да у сваком човеку видимо лик Божији и да увек будемо свесни да љубећи ближњега љубимо Господа Бога свога.

[rahela]

oče Savo,zanima me vaše mišljenje o nošenju crvenog konca oko ručnog zgloba,o ljudima koji sede u gradskom autobusu i kad bus prodje blizu crkve oni se krste sedeći.Sveti vladika Nikolaj Žički u Teodulu kaže za islam da je sekta nastala na osnovama hrišćanstva,ako i ja tako mislim da li vredjam sve muslimane?

Hvala unapred

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Саво.Интересује ме став православне цркве према светитељима које прославља католичка црква а нарочито став православне цркве према светој Јованки Орлеанки.Да ли их признаје за светитеље само их не прославља или их и не признаје ни за макар добар пример живота по Богу?Хвала пуно,унапред.

 

Православна Црква прославља велики број западних светитеља до великог раскола 1054. године, када је Западна црква одступила од саборног јединства Католичанске и саборне Цркве. Људе побожног живота које је у потоњим вековима Римокатоличка црква прогласила за светитеље ми у православној Цркви не прослављамо нити им се молимо. То је саборна пракса Цркве. Ова чињеница свакако не значи да не треба да имамо поштовања према бројним људима који су искрено живели своју хришћанску веру на Западу. Штавише животи многи од њих су веома поучни и веома је важно да их ничим не омаловажавамо. На који начин Бог спашава неправославне је тајна Божија и наше је да живимо у чврстој нади и вери да ниједно добро дело, као ни вера људи који су искрено живели за Христа неће пропасти пред лицем Божијим. Божија благодат делује на начине који су необјашњиви нашем уму и зато са дубоким поштовањем треба да се односимо према сваком неправославном човеку који се труди да искрено живи по својој вери. Никада на себе не смемо да преуземемо улогу судије, јер тиме чинимо велики грех пред Богом који је једини судија душа људских. 

 

У бројним случајевима и код западних светитеља од Средњег века до данас забележена су многа чуда и исцелења. Треба да чврсто верујемо да Бог неће оставити неуслишене ничије молитве, а посебно не оних који су рођени ван православног предања и који су се трудили цео живот да живе хришћански онако како су научили од својих родитеља и учитеља. Можемо засигурно да знамо само да се неправославни не спрашавају на основу одређених погрешних учења која су усвојили, већ верујемо да то може да буде само по неизмерној љубави Бога који истински љуби сваког човека и суди свакоме по томе колико нам је дато.  Треба бити јако опрезан јер они православни који тобоже у ревности према својој вери јавно лично вређају и ниподаштавају неправославне показују да су сами лишени љубави и благодати Божије. Онај који пребива у благодати Божијој жели да се сви спасу и највише би се обрадовао да се у онај страшни и чудесни дан Суда сви људи нађу у радости Господа Бога нашега. Као православни хришћани дужни смо да сваког човека гледамо као бољег од себе и ако није православан треба помислити да ће се можда он једног дана обратити и да ће га Бог на чудесан начин спасти, а да ћемо ми остати лишени љубави Божије ако немамо љубави према свим људима.

 

Треба имати у виду да поштујући друге и њихова веровања никада не смемо да изгубимо из вида да смо дужни да исповедамо своју православну веру не само речима већ и делима и да ћемо бити одговорни уколико неправославне саблажњујемо својим понашањем, ароганцијом и гордошћу.  То је, нажалост, највећи проблем савремених ревнитеља који се не устежу да изразе отворену мржњу не само према неправославним хришћанима и припадницима других вера, већ и према својој православној браћи са којом се не слажу у одређеним ставовима. Засигурно могу да кажем да ниједан светитељ, ревнитељ  Православља, није користио такав језик нити се тако понашао. Зато се та наша браћа и сестре који ревнују не по разуму налазе у веома опасном духовном стању у коме ризикују да изгубе заувек заједницу са Богом и Црквом Православном. За њих се треба молити са надом да ће им Господ помоћи да се на време исправе.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, blagoslovite! Interesuje me vaš stav o Bahovoj muzici i o tome da ga smatraju 5. jevandjelistom. Koliko Duha ima u toj muzici? Takodje me zanima vaš stav o Bahu, Mocartu itd. o ljudima koji su toliko lepote ovaplotili muzikom, da li će biti sa nama u Carstvu? Zvaničav stav Crkve znam i od prilike se podudara sa stavom oca Serafima iz manstira Sukovo koji mi je na ovo pitanje o Mocartu rekao - Da li je ta osoba krštena u jednoj, svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi? Na moj odričan odgovor reče da jedino mogu da se molim da mu Gospod ublaži muke.

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=bFnW_CrPUlA

 

Музика Јохана Себастијана Баха посебно се истиче својом дубином и духовношћу. Наравно, многи православни ће рећи да та музика не припада православној традицији и да није део нашег источног-хришћанског етоса. Међутим, при томе треба имати у виду да Црква никада није почивала на једном културном моделу. Од најранијих времена имамо различите уметничке традиције у Цркви. Лепота јединственог уметничког стваралаштва се огледа у томе што надилази време у коме је оно стварано и што има способност да узнесе човеков дух на сличан начин како то чини молитва. Баха често слушам концентришући се на музичку линију, покушавајући да зауставим свако размишљање и маштање и искрено то доживљавам као молитву. Бах је иначе своју музику писао у дубокој и искреној хришћанској вери и био је добар познавалац Светог Писма. Поред свог огромног уметничког опуса био је и отац бројне породице коју никада није запостављао. Све у свему био је јединствена личност која је музички изразио своју љубав према Богу и зато његова музика вековима надахњује све оне који су у стању да у њој препознају дубоко божанско надахнуће. 

 

Моцарт је такође био човек великог надахнућа и дара, далеко изнад времена у коме је живео. Он, као и други велики композитори оставили су нам музику која духовно буди и обогаћује. Као што сликар или иконограф, изражава своје надахнуће кроз визуелне форме тако и композитори изливају своју душу кроз музичке форме и преносе нам дубине свог доживљаја света. Лично могу да кажем да би мој живот без Баха, Моцарта, Рахмањинова, Сен-Санса, Прокофјева и других био веома сиромашан. Посебно бих истакао пример Митрополита Волоколамског Илариона Алфејева (Московска Патријаршија) који је и сам одличан композитор и који је кроз своја музичка дела направио јединствену синтезу западне и руске музичке традиције у једном јединственом доживљају православног хришћанина и богослова.

 

Искрено захваљујем на овом видео-запису. Сер Џон Елиот Гардинер је сјајан диригент и велики познавалац Баха и његове изведбе прави су празник за душу и имам неколико сјајних музичких записа у својој колекцији. На овом видеу можете да чујете (на енглеском) како он објашњава лепоту Баховог Божићног ораторија http://www.dailymotion.com/video/xkx8dl_sir-john-eliot-gardiner-talks-about-bach-s-christmas-oratorio_music

 

Посебан љубитељ музике Јохана Себастијана Баха био је и велики подвижник двадесетог века о. Серафим Роуз који се и поред тога што је живео у крајњем аксетском уздржању често враћао Баху. Његова омиљена арија била је "Ich habe genug" из 82. Бахове кантате. Кантата музички осветљава тренутак у коме је старац Симеон Богомпримац примио на руке Богомладенца Христа и изрекао своје чудесне речи "Сада отпушташ Господе, слугу свога...." које свакодневно читамо на вечерњем. Арија својом дубином осликава тај тренутак у коме Симеон види испуњење свог живота. Послушајте ову изведбу са сјајним немачким тенором Дитер Фишер Дискауом:

http://www.youtube.com/watch?v=foHTQ2qGozs

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите.

Да ли можете да упутите заинтересоване за женидбу и удадбу православне хришћане са нашег сајта, на одређене молитве или акатисте које могу да  уврсте у своје молитвено правило и читају,односно свим срцем да се моле?

 

Наравно да је потребно да живе по Божијим заповестима, да чисте своје душе и срца исповешћу и постом, и милосрђем.

По мени је најлепше и најбоље по њих, бити живи учесник литургијске заједнице, отворити своје срце Божијој љубави, па ако је по Његовој вољи десиће се и сусрет блиских душа.

Али ово је велика рана наше данашњице, па је потребно помоћи младима колико је то могуће, па и више од стране свих нас.

Родитеља, породице,парохијских свештеника...

А најбоље би било као што су почели у нашој цркви у Чачку да читају заједничке молитве за неожењене и неудате.Недавно, пред моштима Светих Козме и Дамјана, као и јуче, пре вечерње службе, и црква је била пуна.

 

Какво је ваше мишљење и савет, обзиром да у ваш манастир долазе млади, и да бар неки од њих имају сличне ране?

 

Свакако је веома важно за неожењене и неудате особе, православне хришћане, да живе активним и молитвеним и евхаристијским животом јер то је темељ на коме себе остварујемо као личност у Цркви. Иако нисам много искусан у овим питањима, чини ми се да би било добро да се и поред литургијских скупова организују заједничка дружења парохијана, излети, путовања, ходочашћа. Сигуран сам да ће на тим дружењима бити прилика да се људи који траже хришћански брак боље упознају и повежу. Посебно добре прилике за заједничка упознавања могу да буду неке добротворне акције на којима се млади хришћани ангажују да помогну онима којима је помоћ потребна. У таквим акцијама међусобно сличне душе лако могу да се боље упознају и успоставе дубоку и благословену хришћанску везу која може да доведе и до брака. 

[Владан Здравков Меденица]

Оче Саво, постоји ли разлика код вас између 31. и 3о децембра. 
Обељежавате ли на неки  начин ову нову годину по старом календару. Ка мало дијете сам

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благослови...

Јел има неки портал где се може пратити обнова светиња на КиМ?

И докле се дошло?

п.с

Како се може помоћи на том плану...

 

Доста информација о обнови наших светиња постављано је на нашем епархијском сајту www.eparhija-prizren.com. Иначе Владика Теодосије редовно информише Св. Архијерејски Синод, чији је сада члан, као и у годишњим извештајима Св. Архијерејски Сабор о току обнове и свим активностима везаним за то питање. Надамо се да ћемо успети да презентујемо целу ову активност једног дана на једном месту. 

 

Иначе, један општи преглед процеса обнове по објектима може се наћи на страници Комисије за спровођење обнове (Reconstruction Implementation Commission). Реч је о Комисији која је у надлежности Савета Европе и која је од 2005. координисала активности у процесу обнове светиња које су уништене или оштећене у мартовском погрому 2004. године. http://www.coe.int/t/DG4/CULTUREHERITAGE/COOPERATION/RIC/inc/eng/home.html Сајт није ажуриран од 2009. године, од када наша Епархија сама координише процес обнове у сарадњи са домаћим и међународним донаторима.

 

Тренутно је на програму обнова преостале две највеће зграде Призренске богословије, које ће финансирати Европска комисија, Норвешка влада, Московска Патријаршија као и наша владина Канцеларија за КиМ. 

 

Паралелно са процесом материјалне обнове тече процес обнове угашених парохија. Поново су успостављене парохије у Приштини, Пећи, Истоку, Вучитрну, Призрену, Урошевцу где сада редовно живе и бораве наши свештеници. Ове парохије су биле потпуно запустеле од 1999. или након мартовског погрома 2004 и обнова њиховог рада велики је корак напред. Владика Теодосије редовно наглашава да је прави циљ обнове васпостављање литургијског живота у нашим светињама, а не само физичка реконструкција објеката.

 

У вези било какве помоћи или сарадње најбоље је обратити се Епархији Рашко-призренској [email protected].

[Архимандрит Сава Јањић]

Kako ide tako taj monaški život? Lako nije, zar ne.. Ne mislim na materijalno stanje.

Mislim, nisam ja za monaštvo, možda kad napunim svojih osamdeset ili devedeset leta, ukoliko sad ne postoji neki pravoslavni šaolin-manastir..)) Ali zanima me.

 

Немамо још шаолин-манастира али борбе са својим слабостима никада не недостаје Морам да кажем да је много лакше овладати физичким борилачким вештинама него вештини борбе са невидљивим непријатељима или са својом природом. Манастир није место повлачења и дефетизма, већ место борбе, али у радости Господа нашега у коме је све могуће онима који полажу наду на Њега. Зато ништа није тешко ако се поуздамо у Бога!

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo,zanima me vaše mišljenje o nošenju crvenog konca oko ručnog zgloba,o ljudima koji sede u gradskom autobusu i kad bus prodje blizu crkve oni se krste sedeći.Sveti vladika Nikolaj Žički u Teodulu kaže za islam da je sekta nastala na osnovama hrišćanstva,ako i ja tako mislim da li vredjam sve muslimane?

Hvala unapred

 

Веру треба разликовати од сујеверја. Они који носе црквени кончић или било какву амајлију мислећи да им од тога само по себи долази заштита, овладани су сујеверјем. У сујеверју човек наду не полаже у Бога већ у одређени механизам, формулу или радњу помоћу којих од Бога или само по себи долази решење или заштита у одређеним невољама. Вера у живог Бога је сасвим другачија од тога. Ми се осењујемо знаком крста, говоримо Исусову молитву, постимо, подвизавамо се, али смо увек свесни да ништа од тога само по себи, аутоматски, не доноси Божију благодат и да су то само средства која нам помажу да успоставимо живу заједницу са Богом.

 

У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи  евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.

 

Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. 

 

Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, постоји ли разлика код вас између 31. и 3о децембра. 

Обељежавате ли на неки  начин ову нову годину по старом календару. Ка мало дијете сам

 

За хришћане помесних Православних Цркава које следују јулијанском календару данас је уторак, 18. децембар, а сутра 19. децембар  . Иако у администрацији користимо нови календар, по коме ноћас од поноћи наступа 2014. лето Господње, ништа посебно се не дешава за нашу Помесну Цркву и њене вернике. У току је Божићни пост, који је чак строжији ових последњих дана пред Божић. Зато се свим православним хришћанима који следују традиционалном црквеном календару препоручује да се уздрже од ноћашњег славља и припреме за прославу Нове године за 14 дана.

 

А свим оним православним хришћанима који празнике славе по новом, грогоријанском календару, као и свим осталима који ноћас славе широм света, нека је од сутрадан срећно и благословено Ново Лето Господње. Од Бога им много здравља, мира и среће.

[Arsenija]

Pomaže Bog ,Oče.

Zašto je lakše moliti se za neke ljude,a za druge teže?

Kada se molim za jednu osobu koju volim,a koja mi je bližnji osećam da ne mogu da nastavim i pored sve dobre volje koju imam.

Unapred hvala i svako dobro Vama i Vašim monasima.