Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Да ли је такав случај са виђењем блажене Теодоре односно митарствима?

 

О овоме питању је врло лепо говорио својевремено Владика Порфирије http://youtu.be/cp3bxQGHfOk а чини ми се да је на овом форуму било више дискусија на ову тему. 

Мислим да је веома важно да озбиљно прихватамо свеодчанства светитеља која су постала део наше аскетске традиције и да се према њима не односимо с интелектуалним ниподаштавањем, али од тих сведочанстава не треба правити догматско питање. Дакле, сасвим бих се сложио са речима Владике Порфирија.

[NerZul™]

Оче а како то да долази до другачијег схватања неког појма...Односно ако су Јевреји сматрали да душа не може бити ван тела, како је онда то касније измењено? Будући да човек није нешто што се онтолошки мења у смислу свог састава и карактеристика оних делова из којих је састављен (дух, душа, тело или душа и тело). Да ли је то једноставно Божије откривење? Јер Христос дефинитивно не подржава ту традицију која сматра да дух НЕ МОЖЕ бити ван тела између осталог он каже "Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити" он дакле разликује душу од тела. Конкретно: Да ли је библијска антропологија непотпуна када се посматра по схватању старих Јевреја и да ли је исправно тврдити да Христос ту уводи одређене допуне? Хвала!

[grigorije22]

Zasto se rec nismat hajim koristi i za ljudski i za zivotinjski duh? Da li to onda znaci da i zivotinje zive nakon bioloske smrti?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче а како то да долази до другачијег схватања неког појма...Односно ако су Јевреји сматрали да душа не може бити ван тела, како је онда то касније измењено? Будући да човек није нешто што се онтолошки мења у смислу свог састава и карактеристика оних делова из којих је састављен (дух, душа, тело или душа и тело). Да ли је то једноставно Божије откривење? Јер Христос дефинитивно не подржава ту традицију која сматра да дух НЕ МОЖЕ бити ван тела између осталог он каже "Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити" он дакле разликује душу од тела. Конкретно: Да ли је библијска антропологија непотпуна када се посматра по схватању старих Јевреја и да ли је исправно тврдити да Христос ту уводи одређене допуне? Хвала!

 

Мислим да се нисмо сасвим разумели. Јевреји очигледно нису прихватали идеју, као уосталом што не прихвата ни наша Црква, да душа може у потпуности аутономно и самодовољно и самоодрживо да постоји без тела јер та идеја почива на погрешном учењу да је човек у суштини душа коме је тело само привремени додатак или, пак, тамница за душу. Дакле, у том (нео)платонистичком смислу ни Јевреји ни хришћани не поимају постојање душе након физичке смрти. Наравно, Јевреји су знали да душа, односно душевна компонента човекове личности одлази у Шеол (ад), тј. простор извесног полупостојања који треба разликовати од пакла као вечног места муке.

 

Платонистичке идеје су толико утицале на наш начин размишљања да подсвесно и ми хришћани често верујемо да је човекова личност заправо садржана само у души, а да је тело додатак без кога се и може или, чак без кога душа живи слободније и аутентичније. Такво веровање повлачи и убеђење да је душа суштински аутономна од тела и да без тела сасвим потпуно и самостално може да постоји у вечности. Наравно, онда се сасвим логично поставља питање чему Васкрсење тела. Зашто је Господ васкрсао и у телу се појавио апостолима и чак да би показао да није привиђење узео и мало рибе и меда у саћу да поједе (уп. Лк 24, 41-43).

 

Поистовећивање тела са плоти и тела са идејом тамнице душе, што нам је дошло из јелинистичке философије, створило је лажно поимање духовног живота тј. да тело треба да слаби и да оде у трулеж да би се душа обновила и дошла у своје аутентично стање. Истина апостол каже у 2Кор 4, 16 „Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан.“ Међутим, из ових речи видимо да човекову личност чини јединство и спољашњег и унутрашњег човека. Спољашњи човек тј. тело (соматска компонента наше личности) подложна је трулењу и физичкој смрти, али душевна компонента (душа) наставља да постоји на посебан начин и након физичке смрти док се поново не сједини са васкрслим телом. Човек је створен као једна органска психофизичка целина и као такав је позван да постоји у вечности. Отуда и посебно поштовање према телима упокојених, која се чувају (сахрањују јер сохранити на словенском значи сачувати) на гробљима (јел. кοιμητήριον, што значи место спавања, уснућа). Зато се човекова физичка смрт често поистовећује са сном у коме постоји утисак да се душа на известан начин одваја од тела, иако се наравно у самој физиологији сна то не дешава него је сан само специфично стање човекове свести. Као хришћани кажемо да је неко уснуо у Господу и зато што свако ко усне треба и да се пробуди. Дакле, увек су хришћани на физичку смрт гледали као на привремено стање и у контексту Васкрсења.

 

Дакле из бројних цитата и у Старом и Новом завету јасно видимо да се прави разлика између душе и тела, али та разлика није заснована на веровању да је реч о потпуно две самосталне компоненте, при чему би се човекова личност поистовећивала са душом.  У томе је цела поента свега о чему говоримо последњих дана, а не о томе да ли душа може да постоји без тела и да ли је душа вечна или смртна и сл. Ова питања која муче многе данашње хришћане и непотребно стварају конфузију и погрешна разумевања полазе управо од погрешних премиса (нео)платонистичког поимања душе и тела и удаљују нас од аутентичног хришћанског поимања живота у Христу.

 

Враћајући се јеврејсим веровањима треба нагласити да су Јевреји Шеол видели као простор мртвих, подземни, мрачни, свет у који иду и праведни и грешни без разлике. Они који су у Шеолу називају се сенкама (рефаим) које обитавају у стању полупостојања. Имамо неколико примера комуникације живих са онима у Шеолу али је генерално та пракса забрањена (Поновљени закон 18.30). Управо овакво схватање Шеола и постојања душа без тела показује да душевни састав човеков иако преживљава физичку смрт нема потпуности без васкрсења. Зато Васкрсење има централно место у хришћанском веровању јер нема пуноће вечног блаженства, ни целовитости човекове личности без васкрсења тела.

[Архимандрит Сава Јањић]

Zasto se rec nismat hajim koristi i za ljudski i za zivotinjski duh? Da li to onda znaci da i zivotinje zive nakon bioloske smrti?

 

И људи и животиње деле биолошки сличан начин постојања, са озбиљном разликом да човек има душевну компоненту своје личности (душу), а животиње немају. Животиње живе на нивоу тзв. анималне психе која поседује известан степен инстинктивне самосвести о томе да су нешто одвојено од ствари и бића око њих (хране, се бране од напада и сл), али немају личност ни човекову самосвест и надасве немају слободу која је суштинска одредница човекове личности. Анимална психа почива искљичиво на хемијским процесима и смрћу тела и она се распада. Човек је биће које повезује видљиви и невидљиви свет јер у себи као микрокозмосу обједињује животињски свет (са којим дели биолошки састав, инстинкте итд али и читаву твар преко хемијских елемената које чине његово тело) и с друге стране анђелски свет (са којим је сродан по души). Иако постоји у човеку та дихотомија, човек је јединствена целина и човекова личност повезује душу и тело и не састоји се само у души као што су (нео)платоничари учили.

 

Да поновимо од раније, Бог је створио човека од праха замаљскога и у његове ноздрве удахнуо животворни дах (нишмат хаим) и човек је постао душа жива (нефеш хаја). Међутим, човек поседује у свом телесном саставу и анималну душу (нефеш ха бехамит) за коју су Јевреји веровали да се налази у крви тј. означава психо-хемијски процес живота. Уосталом у Левитској књизи 17.11 се каже: „…јер је душа (нефеш, психи) телу у крви“. И животињама је удахнут животворни дах (нишмат хаим) али оне нису постале душа жива (тј. личност) као човек, то је кључна разлика. 

 

Телесном смрћу распада се тело и „анимална душа“ и код човека. Неки научници атеисти сматрају да је човекова душа заправо производ хемијских процеса и да се телесном смрћу човек (и душа и тело) заувек деизнтегришу. Међутим, треба правити јасну разлику између анималне душевности код човека и животиња, који неоспорно зависе од хемијских процеса у телу, и душе као специфичног дела човека која иако у сталној интеракцији са телом представља ентитет који не нестаје физичком смрћу. Душа надживљује тело, чува човекову личност до поновоног сједињења са телом након Васкрсења. Постоје теорије по којима душа носи слику тела, као холограм, и на основу те слике тело ће бити васпостављено у новом, преображеном психофизичком јединству тела и душе након свеопштег Васкрсења.

 

Животиње, биљке, минерали и васцела бесловесна твар биће престворени и преображени након Другог доласка Господњег и преко личности (ипостаси) Богочовека Христа који је заувек сјединио у својој божанској ипостаси божанску и људску природу и твар ће ући у пуну заједницу са Богом као нова твар. Зато је јако важно да Син Божији није само привремено узео тело већ и сада и у вечности постоји и постојаће у ипостасном јединству божанске и људске (створене) природе. Величанственост Христовог домостроја спасења, посебно његовог Вазнесења је у томе што је „о деснују Оца“ вазнео преображену људску природу која не подлеже трулењу. У томе је кључни значај Халкидонског ороса о сједињењу божанске и људске природе у Богочовеку Христу који је темељ наше вере у Бога и његово спасење које се односи на васцелу видљиву и невидљиву твар.

 

Нажалост, има доста хришћана који не разумеју или неће да разумеју козмолошку димензију Христовог домостроја спасења и гледају га искључиво у контексту или задовољења Божије правде, искупљења од греха тј. у категоријама морализма. Православно богословље суштински спасење посматра не само као спасење човека од греха и смрти већ као спасење васцеле твари кроз Христа Богочовека. Св. Максим Исповедник је посебно значајан у нашем богословљу јер је направио светоотачку синтезу тих учења која се континуирано могу пратити кроз светоотачка дела претходних векова.

[NerZul™]

 

Мислим да се нисмо сасвим разумели. Јевреји очигледно нису прихватали идеју, као уосталом што не прихвата ни наша Црква, да душа може у потпуности аутономно и самодовољно и самоодрживо да постоји без тела јер та идеја почива на погрешном учењу да је човек у суштини душа коме је тело само привремени додатак или, пак, тамница за душу. Дакле, у том (нео)платонистичком смислу ни Јевреји ни хришћани не поимају постојање душе након физичке смрти. Наравно, Јевреји су знали да душа, односно душевна компонента човекове личности одлази у Шеол (ад), тј. простор извесног полупостојања који треба разликовати од пакла као вечног места муке.

 

Платонистичке идеје су толико утицале на наш начин размишљања да подсвесно и ми хришћани често верујемо да је човекова личност заправо садржана само у души, а да је тело додатак без кога се и може или, чак без кога душа живи слободније и аутентичније. Такво веровање повлачи и убеђење да је душа суштински аутономна од тела и да без тела сасвим потпуно и самостално може да постоји у вечности. Наравно, онда се сасвим логично поставља питање чему Васкрсење тела. Зашто је Господ васкрсао и у телу се појавио апостолима и чак да би показао да није привиђење узео и мало рибе и меда у саћу да поједе (уп. Лк 24, 41-43).

 

Поистовећивање тела са плоти и тела са идејом тамнице душе, што нам је дошло из јелинистичке философије, створило је лажно поимање духовног живота тј. да тело треба да слаби и да оде у трулеж да би се душа обновила и дошла у своје аутентично стање. Истина апостол каже у 2Кор 4, 16 „Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан.“ Међутим, из ових речи видимо да човекову личност чини јединство и спољашњег и унутрашњег човека. Спољашњи човек тј. тело (соматска компонента наше личности) подложна је трулењу и физичкој смрти, али душевна компонента (душа) наставља да постоји на посебан начин и након физичке смрти док се поново не сједини са васкрслим телом. Човек је створен као једна органска психофизичка целина и као такав је позван да постоји у вечности. Отуда и посебно поштовање према телима упокојених, која се чувају (сахрањују јер сохранити на словенском значи сачувати) на гробљима (јел. кοιμητήριον, што значи место спавања, уснућа). Зато се човекова физичка смрт често поистовећује са сном у коме постоји утисак да се душа на известан начин одваја од тела, иако се наравно у самој физиологији сна то не дешава него је сан само специфично стање човекове свести. Као хришћани кажемо да је неко уснуо у Господу и зато што свако ко усне треба и да се пробуди. Дакле, увек су хришћани на физичку смрт гледали као на привремено стање и у контексту Васкрсења.

 

Дакле из бројних цитата и у Старом и Новом завету јасно видимо да се прави разлика између душе и тела, али та разлика није заснована на веровању да је реч о потпуно две самосталне компоненте, при чему би се човекова личност поистовећивала са душом.  У томе је цела поента свега о чему говоримо последњих дана, а не о томе да ли душа може да постоји без тела и да ли је душа вечна или смртна и сл. Ова питања која муче многе данашње хришћане и непотребно стварају конфузију и погрешна разумевања полазе управо од погрешних премиса (нео)платонистичког поимања душе и тела и удаљују нас од аутентичног хришћанског поимања живота у Христу.

 

Враћајући се јеврејсим веровањима треба нагласити да су Јевреји Шеол видели као простор мртвих, подземни, мрачни, свет у који иду и праведни и грешни без разлике. Они који су у Шеолу називају се сенкама (рефаим) које обитавају у стању полупостојања. Имамо неколико примера комуникације живих са онима у Шеолу али је генерално та пракса забрањена (Поновљени закон 18.30). Управо овакво схватање Шеола и постојања душа без тела показује да душевни састав човеков иако преживљава физичку смрт нема потпуности без васкрсења. Зато Васкрсење има централно место у хришћанском веровању јер нема пуноће вечног блаженства, ни целовитости човекове личности без васкрсења тела

 

Хвала!

[NerZul™]

Оче често ме људи питају нешто па се онако искрено речено извучем за одговор јер не знам прави одговор на то питање. Питање је следеће: "Како то да су неки људи били клинички мртви а нису видели ништа, а неки су видели себе са дистанце имали разна вантелесна искуства, виђења раја, ада и слично? Како то да некима душа напусти тело а неки иако су у истом стању као претходни опет не виде ништа са оне стране смрти?

[DYNABLASTER]

И људи и животиње деле биолошки сличан начин постојања, са озбиљном разликом да човек има душевну компоненту своје личности (душу), а животиње немају.

 

Imaju jos kako, i biljke isto, samo sto je njihova dusa primitivne kakvoce, prostija, neposredno povezana sa Bogom Logosom. Sto je organizam prostiji to mu je i dusa prostija.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче често ме људи питају нешто па се онако искрено речено извучем за одговор јер не знам прави одговор на то питање. Питање је следеће: "Како то да су неки људи били клинички мртви а нису видели ништа, а неки су видели себе са дистанце имали разна вантелесна искуства, виђења раја, ада и слично? Како то да некима душа напусти тело а неки иако су у истом стању као претходни опет не виде ништа са оне стране смрти?

 

Лично сматрам да је највећи број тих сведочанстава последица посебног стања свести, а не аутентичног духовног доживљаја одвајања душе од тела. Слично је и са сновима. Једни се сећају својих снова, а други не сећају. Треба бити веома опрезан са овим искуствима трудити се да на основу њих не доносимо опште закључке. Познато је да near-death experiences (NDI) зависе од припадности одређеној култури или религији што посебно отежава доношење неког јасног става Цркве о овим појавама. Чак и она искуства која се помињу у житијама светих треба примити са поштовањем, али без доношења општих закључака.

 

Важно је да као хришћани верујемо да се физичком смрћу не губи наша личност и да она наставља да постоји у једној другој форми до свеопштег васкрсења. Међутим за нас хришћане сама чињеница да душа не нестаје након смрти тела није кључни елемент наше вере у бесмртност. Црква бесмртност, као што сам и раније говорио, не види у преживаљавању душевне компоненте човековог постојања, па чак ни у поновоном сједињењу тела и душе након свеопштег Васкрсења, већ у живој заједници са јединим бесмртним Богом у Христу Господу, а та заједница започиње већ и овде и сада у овом времену и простору. Човек није створен да буде индивидуа и зато без личне заједнице и односа са Богом и са другима у Христу, физичка бесмртност је ништа друго него вечна духовна смрт. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Imaju jos kako, i biljke isto, samo sto je njihova dusa primitivne kakvoce, prostija, neposredno povezana sa Bogom Logosom. Sto je organizam prostiji to mu je i dusa prostija.

 

Већ сам о томе говорио погледајте претходне одговоре. Животиње, па и биљке на известан начин имају анималну душу, као што је има и човек на нивоу свог телесног постојања. Али човек поседује и душу која је изнад нивоа анималне психе тј. није последица хемијских процеса, већ у сталној органској интеракцији са телом представља носиоца човекове личности. Личност не почива само на самосвести, јер њу имају у одређеној форми и нека друга бића у природи, већ пре свега на слободи и способности да се у односу на свет око нас, као и у односу према Богу одредимо слободним избором који није последица природне детерминисаности. То је суштинска разлика између човека и осталих створења.

[NerZul™]

Лично сматрам да је највећи број тих сведочанстава последица посебног стања свести, а не аутентичног духовног доживљаја одвајања душе од тела. Слично је и са сновима. Једни се сећају својих снова, а други не сећају. Треба бити веома опрезан са овим искуствима трудити се да на основу њих не доносимо опште закључке. Познато је да near-death experiences (NDI) зависе од припадности одређеној култури или религији што посебно отежава доношење неког јасног става Цркве о овим појавама. Чак и она искуства која се помињу у житијама светих треба примити са поштовањем, али без доношења општих закључака.

 

Важно је да као хришћани верујемо да се физичком смрћу не губи наша личност и да она наставља да постоји у једној другој форми до свеопштег васкрсења. Међутим за нас хришћане сама чињеница да душа не нестаје након смрти тела није кључни елемент наше вере у бесмртност. Црква бесмртност, као што сам и раније говорио, не види у преживаљавању душевне компоненте човековог постојања, па чак ни у поновоном сједињењу тела и душе након свеопштег Васкрсења, већ у живој заједници са јединим бесмртним Богом у Христу Господу, а та заједница започиње већ и овде и сада у овом времену и простору. Човек није створен да буде индивидуа и зато без личне заједнице и односа са Богом и са другима у Христу, физичка бесмртност је ништа друго него вечна духовна смрт. 

 

Да ли личност која се не губи увек бива носилац свести, било као психофизичка целина, било као део човека који се душом зове?

[DYNABLASTER]

Већ сам о томе говорио погледајте претходне одговоре. Животиње, па и биљке на известан начин имају анималну душу, као што је има и човек на нивоу свог телесног постојања. Али човек поседује и душу која је изнад нивоа анималне психе тј. није последица хемијских процеса, већ у сталној органској интеракцији са телом представља носиоца човекове личности. Личност не почива само на самосвести, јер њу имају у одређеној форми и нека друга бића у природи, већ пре свега на слободи и способности да се у односу на свет око нас, као и у односу према Богу одредимо слободним избором који није последица природне детерминисаности. То је суштинска разлика између човека и осталих створења.

 

To je mislim svima jasno, nisam o tome ni pricao, nego sam reagovao na svodjenje zivotinjske duse na puke hemijske procese, sa cime se naravno ne slazem.

[Архимандрит Сава Јањић]

Да ли личност која се не губи увек бива носилац свести, било као психофизичка целина, било као део човека који се душом зове?

 

Тешко је рационално одговарати на оваква питања. Морамо да се држимо онога што већ постоји као предање наше Цркве. Дакле, после физичке смрти душа (као један од конститутивних делова човека, а не у платонистичком смислу) не нестаје и наставља да постоји као носилац личног постојања. Ово треба схватити условно јер Црква личност не поима као катеогрију природе, већ у контексту односа према Богу и другима. Зато се молимо за упокојене и верујемо да и они на себи својствен начин настављају да учествују у евхаристијској заједници. С друге стране, већ смо видели да се личност не може поистоветити са душом па је зато постојање душе без тела непотпуно, односно човек након телесне смрти не живи потпуним животом. Он нити може да осети потпуно блаженство нити потпуну муку. То је привремено стање које и те како зависи од односа који је човек успоставио са Богом за време овога живота. Тек након свеопштег Васкрсења и када се душе поново сједине са телом онда ће живети или у вечном блаженству или вечној муци. То су неке основне премисе које су нам познате, али свако даље размишљање о стању душа након телесне смрти је у сфери спекулација.

 

Веома је важно имати у виду да личност није биолошка категорија и да постоји у пуном смислу само у односу љубави тј. заједници са Богом и ближњима. Дакле, преживљавање личног постојања без личног односа са Богом заправо је већ почетак вечне смрти - физичког постојања без љубави, без заједнице, у мраку самоизолације. На исти начин Црква верује да они који су за време овога живота живели у евхаристијској заједници настављају да постоје као личности у "памјати Божијој", зато их помињемо у Литургији и тиме показуемо да се наставља наш лични однос са њима. Након свеопштег Васкрсења и упокојени ће заживети пуноћом личног постојања у Богу, а то Црква назива вечним животом.

 

Када кажемо да је Христос победио смрт ми и те како знамо да смрт као физички феномен одвајања тела и душе и распадања тела и даље наставља да постоји. Пострадавши на крсту и васкрснувши из мртвих Господ је победио смрт као вечну одвојеност човека од Бога (односно, твари од Творца), као вечно (полу)постојање у мраку ада без љубави и заједнице са Богом. У Христу, вечно постојање у заједници са Богом једини је вечни живот. У истом смислу сједињење душа и тела оних који нису прихватили и не желе заједницу са Богом представља вечну смрт. Будући да је Христос заувек ипостасно (у својој личности) сјединио божанску природу са човечијом, они који ће наставити да постоје само на нивоу природе без личне заједнице са Богом неће моћи да нестану јер природа је опште својство и не зависи од појединца. Управо је у томе и суштина највеће муке и бола јер ће они који ће "постојати" у реалности пакла бити заувек без заједнице са Богом, али неће моћи да у потпуности физички нестану јер су по својој природи зауевек сједињени са божанском природом у Христу, а што за њих није и неће бити извор утехе и радости, већ вечне муке.

 

У Јеванђељу по Јовану 5, 29 стоји: "И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда." Дакле, само васкрсење из мртвих може бити на вечни живот и на вечну смрт, у зависности од нашег слободног избора. Зато је вечни живот не природна, већ лична категорија. Зато Господ и каже "Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће." (Јн 11, 25). Само они који буду живели у заједници Вечног и Живог Бога заиста ће вечно живети. Без те заједнице остаје само вечна смрт, плач и шкргут зуби. С друге стране, вечни живот започиње већ и овде и сада, у живој заједници са Христом кроз евхаристију, а у вечности, након свеопштег Васкрсења, у сталној и вечној заједници не само човекове душе, већ и васкрслог и преображеног тела са живим Богом.

[Архимандрит Сава Јањић]

To je mislim svima jasno, nisam o tome ni pricao, nego sam reagovao na svodjenje zivotinjske duse na puke hemijske procese, sa cime se naravno ne slazem.

 

Анимална психа дефинитивно није исто што и човекова душа и ту нема никакве дискусије. Човек је личност, а животиња није иако нам субјективно може изгледати понекад да животиње реагују на личан начин и успостављају одређене односе са људима (верност, чак и пожртвованост, нарочито код паса). Кључна разлика јесте слобода. Човек има слободу, а животиња реагује на нивоу инстинкта и природне детерминисаности. У неизмерној премудрости Бог је и животињама дао одређене индивидуалне карактеристике, али без обзира на обуку и учење животиња не може да слободно одлучује. Према томе, говорити о постојању душа код животиња одмах би отворило питање њихове личности, што је потпуни апсурд.

 

Анимална психа, како код животиња, тако и на природном нивоу, нивоу тела, код човека (што видимо у одређеним инстинктима и физиолошким процесима) не зависи од човекове слободе и ту треба правити јасну разлику. Као што сам већ рекао, научници атеисти који проучавају ове процесе, управо на овим идејама темеље свој став да душа не постоји и да је заправо душа пројекција човекове личности која је за њих ништа друго него хемијски процес који у зависности од степена социјализације има виши или нижи ниво. Наравно, нема потребе да говоримо колико је за нас хришћане ово неприхватљиво. 

[NerZul™]

Тешко је рационално одговарати на оваква питања. Морамо да се држимо онога што већ постоји као предање наше Цркве. Дакле, после физичке смрти душа (као један од конститутивних делова човека, а не у платонистичком смислу) не нестаје и наставља да постоји као носилац личног постојања. Ово треба схватити условно јер Црква личност не поима као катеогрију природе, већ у контексту односа према Богу и другима. Зато се молимо за упокојене и верујемо да и они на себи својствен начин настављају да учествују у евхаристијској заједници. С друге стране, већ смо видели да се личност не може поистоветити са душом па је зато постојање душе без тела непотпуно, односно човек након телесне смрти не живи потпуним животом. Он нити може да осети потпуно блаженство нити потпуну муку. То је привремено стање које и те како зависи од односа који је човек успоставио са Богом за време овога живота. Тек након свеопштег Васкрсења и када се душе поново сједине са телом онда ће живети или у вечном блаженству или вечној муци. То су неке основне премисе које су нам познате, али свако даље размишљање о стању душа након телесне смрти је у сфери спекулација.

 

Веома је важно имати у виду да личност није биолошка категорија и да постоји у пуном смислу само у односу љубави тј. заједници са Богом и ближњима. Дакле, преживљавање личног постојања без личног односа са Богом заправо је већ почетак вечне смрти - физичког постојања без љубави, без заједнице, у мраку самоизолације. На исти начин Црква верује да они који су за време овога живота живели у евхаристијској заједници настављају да постоје као личности у "памјати Божијој", зато их помињемо у Литургији и тиме показуемо да се наставља наш лични однос са њима. Након свеопштег Васкрсења и упокојени ће заживети пуноћом личног постојања у Богу, а то Црква назива вечним животом.

 

Када кажемо да је Христос победио смрт ми и те како знамо да смрт као физички феномен одвајања тела и душе и распадања тела и даље наставља да постоји. Пострадавши на крсту и васкрснувши из мртвих Господ је победио смрт као вечну одвојеност човека од Бога (односно, твари од Творца), као вечно (полу)постојање у мраку ада без љубави и заједнице са Богом. У Христу, вечно постојање у заједници са Богом једини је вечни живот. У истом смислу сједињење душа и тела оних који нису прихватили и не желе заједницу са Богом представља вечну смрт. Будући да је Христос заувек ипостасно (у својој личности) сјединио божанску природу са човечијом, они који ће наставити да постоје само на нивоу природе без личне заједнице са Богом неће моћи да нестану јер природа је опште својство и не зависи од појединца. Управо је у томе и суштина највеће муке и бола јер ће они који ће "постојати" у реалности пакла бити заувек без заједнице са Богом, али неће моћи да у потпуности физички нестану јер су по својој природи зауевек сједињени са божанском природом у Христу, а што за њих није и неће бити извор утехе и радости, већ вечне муке.

 

У Јеванђељу по Јовану 5, 29 стоји: "И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда." Дакле, само васкрсење из мртвих може бити на вечни живот и на вечну смрт, у зависности од нашег слободног избора. Зато је вечни живот не природна, већ лична категорија. Зато Господ и каже "Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће." (Јн 11, 25). Само они који буду живели у заједници Вечног и Живог Бога заиста ће вечно живети. Без те заједнице остаје само вечна смрт, плач и шкргут зуби. С друге стране, вечни живот започиње већ и овде и сада, у живој заједници са Христом кроз евхаристију, а у вечности, након свеопштег Васкрсења, у сталној и вечној заједници не само човекове душе, већ и васкрслог и преображеног тела са живим Богом.

 

То да Црква види личност као однос према Богу и људима је једна класична Зизјуласова тврдња која доживљава разне критике. Што се тиче душе, сматрам да је Господ у параболи о Богаташу и Лазару објаснио да су обојица после смрти свесни реалности у којима се налазе, а не да су сенке и призраци живота који не знају где су.