Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Александар Милојков]

U drugom slucaju, mucenje izaziva i Bozije prisustvo. Koji je smisao Bozije blizine kada ona nista dobro nece doneti tom coveku, osim jos vise mucenja? Taj covek kroz mucenje ne moze da zadobije eklisiolosku licnost (posto crkva odbacuje mogucnost pokajanja nakon smrti), a samim tim ispada da se tu radi o mucenju radi mucenja.

 

Божије присуство чини да свет постоји, како горе рекох.

 

Мучење је заправо име за смрт личности. Од тих људи ће остати само њихова природа, ипостазирана Христом (отуда и не може отићи у небиће). Њиховог идентитета (личност је идентитет који извире из заједнице) неће бити. Да би се ово схватило нужно се у онтолошки исказ, поред суштине/природе, мора укључити и личност.

 

Ти подразумеваш да је могуће постојање без Бога, те се зато питаш чему Божије присуство, што их Бог не остави на миру. Међутим, постојање створеног није могуће само по себи, без воље и љубави Божије. Том вољом свет/творевина бива из небића, апсолутног ништавила, доведена у постојање. Истом том вољом и постоји. 

[Александар Милојков]

Оче Саво, праштајте на мојој упадици.

[Александар Милојков]

Занимљиво је како се ова тежња ка небићу истовремено манифестује уз настојање човека који се удаљује од Бога да себе индивидуализује, ослободи се међузависности са другима, да се осамостали и да буде довољан самом себи. То је жеља самообожења, да сами постанемо богови без живог и истинитог Бога. То је био корен Адамовог пада и корен је сваког другог греха и страсти.

 

Управо тако. Петар, кроз ова своја питања, понавља философију идентичну оној Адамовој. Овим показује колико је та прича у Библији надахнута и добро написана. Ево, актуелна је и данас. Људи, свесно или несвесно, дословно цитирају Адама. 

[Александар Милојков]

Moje pitanje se svodi na to zasto je neophodno da svi budu "obgrljeni" bozanskom ljubavlju. Primera radi, oni koji ne prihvate Boga bi mogli da ostanu u stanju u kom je celokupna kreacija u ovom trenutku (za andjelski svet ne znamo).

 

Петре, нема индивидуализма у Есхатону. А ти управо размишљаш кроз индивидуализам. Појединачност, конкретнос у Есхатону није исто што и (садашња) индивидуланост, већ она извире из односа са Богом и ближњима. То је, заправо, личност, као једна, конкретна и непоновљива. Бриши ту индивидалност из главе и биће ти јасније. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, ево сад смо на сајту попкренули питање око опраштања.

Негде сам гледао или прочитао, да је епископ умировљени Атанасије рекао, да опраштати тамо где нема кајања је повлађивање злу.

Можете ли нам више рећи о томе и како треба да праштамо?

 

Господ нас учи да се молимо: "Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим" Мт. 6, 12, а потом додаје: "Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески." Мт. 6, 14. Ове речи сасвим јасно указују да праштање другима треба да буде без условљавања и да је то предуслов да и Бог и нама опрости наше грехове и преступе. Без спремности да опростимо немогуће је да се молимо Богу и зато Господ каже: "И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша." Мт 11, 25. Неправде и увреде које нам долазе од других нису последица њиховог природног стања, већ огреховљености и духовне болести. Зато Господ каже са крста - Опрости им јер не знају шта раде. И заиста они који чине зло другима то раде у стању духовног слепила и зато нас Господ позива да им опростимо тј. да не узвраћамо на њихове увреде својим гневом и мржњом јер тиме се умножава зло. Праштањем правимо јасну разлику између човека који је од Бога створен за добро, за вечни живот и његових злих дела која су последица погрешног избора, греха.

 

Постоје случајеви када Господ из педагошких разлога „не опрашта“ док се човек не покаје, док не промени свој начин живота. Да ли је то условљавање опроштаја? Наравно да није, јер Богу не треба наше покајање као надокнада за његов опроштај - оно треба нама да бисмо могли да примимо благодатни дар. Богу не требају ни наше молитве јер Он зна и пре него што почнемо да се молимо шта нам је потребно. Молитва је потребна нама како бисмо отворили своје срце Богу и изразли своју љубав, односно изградили лични однос према Богу и другима. Молитва је језик будућег века, енергија којом Црква дише у Духу Светом. Зато је веома важно да се питање опроштаја грехова не гледа јуридички. Бог је увек спреман да нам опрости, али ми нисмо увек спреми да примимо опроштај зато што смо "тврдоврати и необрезани срцем и ушима". Зато нас он позива на покајање да бисмо били у могућности да примимо на дар спасење, а не да бисмо задовољили неку божанску правду. Господ је победио смрт и отворио нам врата раја као бесплатни дар безусловне љубави. Подвижнички живот има за циљ да нас оспособи да исцелимо своју вољу и слободно прихватимо дар вечног живота, а не зато што су подвизи потребни Богу.

 

Ово је веома важно јер подвижнички живот, када се погрешно схвати, у потпуности се усресређује на телесне подвиге са уверењем да ми сами задобијамо спасење својим трудом или да Богу приносимо жртву која га обавезује да нам узврати. Овакав, погрешно схваћен подвижнички живот неизбежно завршава у гордости и богоодступништву.  Бог се ничим не може обавезати и принудити јер у потпуности делује слободно и неусловљено. Другим речима, Бог је у стању да ономе који му окрене леђа и покаје се пружи исту љубав као ономе који му је увек остао веран (Прича о блудном сину, Лк. 15). Зато је Божија љубав нелогична за човеков ум и његово ограничено и себично схватање правде. Сетимо се и приче о посленицима у винограду (Мт. 20, 1-16). Овде видимо да Господ онима који су радили од једанаестог часа даје исту награду као онима који су радили од првог часа и подносили цео дан жегу. Када су ови други узнегодовали, Господ одговара: „Пријатељу, не чиним ти неправду....зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар?“ Обе приче показују да се Божија љубав не изражава у квантитету награде, већ у заједници и љубави. „Тако ће последњи бити први, а први последњи“ Мт. 20, 16.

 

Бог пре свега тражи наше срце. „Сине, дај ми срце своје“ говори Господ (Приче 23, 26). И само они који су отворили своје срце за свеочишћујућу благодат Божију и задобили чистоту срца видеће Бога, како Господ поучава у Блаженствима. Зато је читав хришћански подвиг у томе да отворимо своје окамењено срце како бисмо примили од Бога све оно што нам даје на дар. То је смисао и поста, молитве и милосрђа и свих осталих врлинских дела којима излазимо из љуштуре самољубља и себичности и отварамо себе према другоме. Дакле, овде нема морализма. Бог не гледа на нас тако што прави процену односа између наших врлина и наших грехова, код њега нема „лицепријатија“ тј. пристрасности (προσωπολημψία) (Рим. 2,11 или сл. у Еф. 6,9). Љубав је питање онтологије и личности као целине. Бог или познаје или не познаје човека, односно човек је Богу отворио своје срце или није. Зато је јако тешко судити другога без обзира колико некада нечије слабости биле очигледне јер једино Господ познаје срце човека. Они који се подвизавају са гордошћу без обзира колико изгледало да имају врлина, не само да не добијају благодат Божију, већ постају још више помрачени и овладани страстима. Насупрот томе, они који се исправно подвизавају, иако су некада њихове врлине сакривене неком слабошћу или необичном карактерном особином, узрастају у благодати и љубави Божијој, строги су према себи, а благи према другима. 

[Дејан]

Svakako da sam tumačio ove reči, da je oproštaj već tu samo se očekuje rekcija druge strane, čisto vaspitno...

Postoji li ta opcija?

[Архимандрит Сава Јањић]

petar m, on 22 Nov 2013 - 22:23, каже:

Ne. Moje pitanje se svodi na to zasto je neophodno da svi budu "obgrljeni" bozanskom ljubavlju. Primera radi, oni koji ne prihvate Boga bi mogli da ostanu u stanju u kom je celokupna kreacija u ovom trenutku (za andjelski svet ne znamo). Na taj nacin se ne bi mucili nista vise nego sto se muce sada kada zive bez Boga.

Оче Саво, праштајте на мојој упадици.

 

Искрено благодарим на објашњењима, Александре. Очигледно, Петрова питања полазе од погрешних премиса. Створени свет није аутономан, већ се одржава Божијом вољом јер је створен из љубави. Све што је створено само по себи потенцијално је смртно и пролазно, чак и када је створено за вечно постојање. У корену неприхватања ове чињенице јесте, како сте добро приметили, Адамов грех тј. жеља да живимо и постојимо без Бога, што није ништа друго него да постанемо богови сами по себи. Занимљиво је да је ова тежња у основи сваког греха. Адам и Ева су видели да је плод са забрањеног дрвета био добар за јело, пријатан за гледање и добар ради знања (Пост. 3, 6). Овим речима указано је, како нас уче Свети оци, да су три страсти које произилазе из Адамовог искушења главни узрочници човековог пада. И заиста, зар стомакоугађањем и среброљубљем човек не покушава да заснује своје постојање на материји и материјалној сигурности, а не на Богу? Зар сластољубљем и блудом не покушава да себе обесмрти или сједини са другима без Бога? Зар горди и високоумни људи не покушавају да овладају тајнама света само на основу проучавања видљиве природе и њених закона, занемарујући Бога и духовно познање?

 

Последица овог троструког пада јесте смрт и то не смрт као казна разгневљеног Бога који кажњава Адама што се дрзнуо да тражи познање добра и зла, већ смрт као логична последица пада створења које је пожелело да постоји аутономно и вечно, али без Бога. Смрт је наравно, полупостојање јер иако свет као смртан стално лебди над амбисом небића, ипак опстаје јер га је Бог заволео видевиши да је добар. Свет зато постоји у Божијој љубави и Бог га није оставио чак ни у паду, већ је у последња времена послао Свога Сина да постане човек, по свему сличан нама осим по греху, који је пострадао, васкрснуо и вазнео у ипостасном јединству своје личности и нашу створену природу. Чудесна тајна Божије љубави огледа се у слободи, која подразумева и могућност да се твар окрене против свога Творца. Управо зато постоји пакао.

 

Када сам писао одговор Петру дошла ми је мисао да је оно што Петар тражи јесте управо пакао и зато ме је његово питање озбиљно забринуло. Зар пакао није место у коме Бог допушта твари да постоји на известан начин сама по себи, у полупостојању, као природа без личности тј. ван заједнице љубави са Богом и другима? Пакао је по тој логици заправо демонски рај у коме није Бог тај који мучи оне у њему, већ их мучи, управо како сте ви Александре рекли, њихова слобода погрешно реализована, њихове сопствене страсти које се никада не могу заситити и које производе мучење (Свети оци су често говорили о повезаности између уживања и бола - ηδονή - οδύνη).

 

Зато дубоко верујем да они који истински траже Бога неће бити препуштени мучењу и патњи и наследиће вечност по мери своје љубави. Да ли ће то стање бити више рај или пакао зависиће од онога што смо сами тражили. Као што се пакао у души сваког човека и у овом свету разликује, тако се разликује и рај од човека до човека. Вероватно ће тако бити и у вечности. Разликоваће се они који су имали већу љубав од оних који су имали мању, као и они који су више били овладани страстима од оних који су били мање поробљени њима. Зашто у вечноссти нема могућности промене тог стања? Са сигурношћу се може раћи да за то није крив Бог као што неки мисле гледајући пред својим очима стално слику западног Бога мучитеља. Вечно стање у коме ће свако постојати израз је онога што у дубини срца сви ми желимо. То се може видети и на примеру демона који и када би им се пружила прилика да поново заузму своја места са којих су отпали они то не би учинили јер је пакао њихов рај и израз слободе коју су остварили у противљењу Богу. То је и за њих и за оне који ће бити са њима место муке и бола, али је вероватно би много већа мука за њих била вратити се у наручје Бога који их је створио.

[Срђан Шијакињић]

Поштовани оче Саво, желео бих да чујем Ваше тумачење појмова "недостојно причешћивање", "причешћивање на осуду" ? Када се и како човек причешћује "на осуду"? 

 

Хвала Вам унапред.

 

[Sherlock H.]

Божије присуство чини да свет постоји, како горе рекох.

Kako onda svet sada postoji, kada nema Bozijeg prisustva (barem ne u onom eshatoloskom smislu)?

 

Без те љубави створени свет би се сурвао у небиће.

Svet postoji bez tog prozimanja bozanskom ljubavlju vec milijardama godina. Ne vidim da se survao u nebice. 

 

Петре, нема индивидуализма у Есхатону. А ти управо размишљаш кроз индивидуализам.

Ako ga i nema, to je posledica Bozijeg predvecnog plana gde se mi nista nismo pitali. Dakle, opet jedna nuznost.

 

Radi se o tome da je Bog pre svih vekova "odredio" (u nedostatku boljeg izraza, posto ne mozemo da se izrazavamo vam kategorije vremena) da stvori svet sa jednim posebnim ciljem - da postane Crkva, tj. da zivi vecno u zajednici sa njim, a da se ta zajednica ostvari kroz Hristovo ovaplocenje i sjedinjenje prirode stvorenog i nestvorenog u njegovoj bozanskoj licnosti. Iz ovoga proizilazi sve ono o cemu ti govoris: da eshatoloska zajednica predstavlja zajednicu svega stvorenog sa Bogom, da se nase spasenje dok smo jos na zemlji postize upravo ucestvovanjem u zajednici (=evharistiji), da nema individualizma itd. 

 

A zatim na scenu stupamo ti i ja i svi ostali ljudi koji danas zive i koji su ziveli, koji nisu ni na koji nacin mogli da uticu na Boziji plan. Nemamo ni mogucnost da izaberemo da li zelimo da postojimo ili ne nakon sto vec postojimo (o samoj cinjenici da nas niko nije pitao da li zelimo da se rodimo je nepotrebno govoriti, jer nismo ni postojali da bi neko mogao da nas pita). Jednom recju, mi smo odjednom ubaceni u ovaj svet i gde smo bukvalno stavljeni pred dve mogucnosti: ili cemo da zavolimo Boga i da, u skladu sa njegovim planom, opitujemo bozansku radost; sa druge strane, mozemo da odlucimo da ga ne zavolimo i da, opet u skladu sa njegovim planom, budemo muceni, zato sto nas je on stavio u poziciju gde odsustvo ljubavi prema njemu izaziva mucenje. 

 

Naravno, ti ces reci da je takav nacin postojanja koji se delimicno opituje na evharistiji i koji ce postati konacna realnost u eshatonu, posledica Bozijeg nacina postojanja kao Svete Trojice, ali to ne menja cinjenicu da je Boziji plan o svetu nista drugo do datost. Jedna nuznost sa kojom moramo da se pomirimo, na ovaj ili onaj nacin, i od koje nema bega. Svakako, za Boga to nije nuznost, buduci da licnosti Trojice od vecnosti slobodno potvrdjuju svoju zelju da postoje u zajednici, ali za coveka itekako jeste. I upravo u tome lezi Bozija krivica za mucenje ljudi u paklenom stanju - da njegov plan nije takav kakav jeste, ne bi bilo ni njihovog vecnog mucenja. 

 

EDIT: Necu vise komentarisati da ne spamujem. 

[w.a.mozart]

Oče, srećna vam slava. 

[Јанко]

Oče, srećna vam slava.

Придружујем се честиткама, да нам бар још оволико векова Дечани са св. Краљем буду светионик на овом узбурканом мору што се живот зове ...

[Guest - . . .-]

Оче Игумане, срећна слава Вама и братији од Администрације сајта Поуке.орг

 

[Жедни]

Ocu Savi i  Bratiji manastira Visoki Dečani srećna slava. 

[w.a.mozart]

[Guest - . . .-]

Молебни Канон Светом Краљу је нешто величанствено. Ако неко од вас буде имао прилике да дође у Дечане, обавезно да дође на Канон.