Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Archan631]

Св. Оци говоре да пали анђели па и ђаволак немају могућност покајања... то му дође као ситуација код људи након смрти... 

 

Evo prilike da proverim nešto što sam davno čuo na drugom forumu. Na istu ovu temu neko od hrišćana ( a po tonu poruke rekao bih da je pravoslavac, a sasvim sigurno je bio ili Amerikanac ili Englez ) rekao je da kaže sv. Grigorije Niski da će naposletku i Satana biti spasen, a da nastavlja sv. Isak Sirin da mi čak treba za to da se molimo. Zanima me da li je ovo tačno; ako jeste, kako staviti u kontekst.

[Дејан]

Mnogo pitanja postavljeno, hajde da sačekamo Aleksandra da da svoj odgovor.

[Александар Милојков]

To je zaista klasična teologija. Postoji i ažurna teologija, ona koja prati dešavanja u svetu. A u svetu sve manje veruju da se tu govori o Satani.

 

Теологија је теологија ако је у Цркви и ако изграђује Цркву. Црква и црквеност су неизоставни темељ за сваку егзегезу. Тако да ја тумачим онако како Црква тумачи, а "ажурна теологија" ме не занима.  

[Александар Милојков]

Mnogo pitanja postavljeno, hajde da sačekamo Aleksandra da da svoj odgovor.

 

О ђаволу нећу више. Поготово не у посту. Рекох, палост је могућност слободе створеног бића. Нема ту никакве мудролије. Створеноме претходи небиће те онда своје постојање и доживљава као датост. Са питањем - ко ме је питао да ли желим да постојим ствара се и илизија слободе као слободе од другог. Међутим, слобода је слобода за другог - управо по узору на божанску слободу. Толико. Нећу више одговарати на ово питање. И молим дискутанте да, ако желе, отворе другу тему где ће међусобно размењивати мишљења. Ово је ипак тема питање-одговор.

[Archan631]

Nova tema, samo se nadovezujem na prethodnu:

 

а "ажурна теологија" ме не занима

Kako onda vidite teologiju danas, koji su joj zadaci? U kom pravcu treba da se razvija? Jedan od zadataka teologije je da pruži osnovu za apologetiku, barem kako ja vidim. Može li se bez apologetike u savremenom svetu?
 

О ђаволу нећу више.

Ima li barem nade da neko ovde zna da mi razreši dilemu oko pomenutih svetih Grigorija Niskog i Isaka Sirina? Dugo je vremena prošlo, a da nisam imao prilike gde da pitam...

[LaMaksim]

Помаже Бог! Имам више питања која ме копкају, али писаћу их једно по једно...

Прво фамилија питање би се тицала човекове слободе, у односу на његову датост, и Божији промисао о њему. Да дам прво неке претпоставке од којих полазим у разматрању:
Очигледно је да човек није апсолутно слободан, у смислу, моје образовање, култура живљења, расположење, психофизиолошко стање или интелигенција утичу и ограничавају мој процес размишљања и делања. Речено је да све што имамо су дарови Божији, човек ништа нема а да није добио на дар, дакле сви ти фактори који утичу на мене су ми дати. Једино што је у домену моје слободе је, да ли ћу ја, то да искористим на добробит заједнице, тј да ли ћу да радим за добробит заједнице, Цркве, или себе. Метафизички исто то говорећи, да ли ћу ја свој дар да задржим за себе, или ћу да га инвестирам у изградњу заједнице (као добри и зли слуга из јеванђеља), то је једини простор људске слободе, а индикатор тога да ли имам или немам љубави је управо то шта ја радим са својим потенцијалима.

Ако је ово што сам малопре изнео тачно, ту ми се јавља пар везаних питања:
1) Ми се молимо Богу и да нам да да се можемо молити на прави начин. Ово је разумљиво ако ми тражимо очишћење тела и душе, и јасан фокус мисли... Али, ми се молимо Богу да нам да љубави, јер ми не можемо ни волети сами од себе?
Ако дакле кажемо, да сам ја апсолутно слободан да изаберем да ли ћу да волим или нећу, то би значило да је то иманентно мом бићу, и некако не би требало да се тражи као дар. Јер ако је моја могућност да волим и молим дар, онда је и моја могућност да се молим за дар да могу да молим опет дар, и поништава моју слободу у томе. У једном ЖРУ дивану (као неки skype разговори) сам слушао (мислим да сте и Ви, Александре, били укључени) како се позивају на неког свеца или мислилоца, можда је то чак мисао патријарха Павле, да имамо разумевања за људе са мање вере и љубави, јер и то можемо посматрати као људски дар, тј као мањак дара, и да као што постоји у свакој области однос старији-млађи, тако и у вери би требало да будемо свесни да мора постојати нека хијерархија. Такво гледиште је мени блиско, у смислу да имамо различите дарове да нас то мотивише на заједничење. Премда ми је то гледиште блиско, остаје ми нејасно то спајање око љубави, вере и молитве, да ли то спада у домен дара или у домен слободе. Да ли се молимо да нам Бог да мир, бистрину мисли и остале пропратне дарове, који нам помажу да артикулишемо своју љубав, или за саму љубав (нашу према њему)?
Такође, ми ако волимо, у правом смислу те речи, та љубав је савршена, не постоји савршенија љубав од савршене. Једино, у људским мерилима, можемо рећи да је људска љубав боља, у смислу да је мање кварног сплетено са њом, и за прочишћење љубави код палих бића се треба молити, али не да добијемо љубав, него да добијемо снагу да савладамо страсти које је прљају. То је додатни разлог зашто ми није најјасније чему молитве да нам се да љубав? Исто се односи и на веру нпр, јер вера је предуслов за остале дарове.

2) Пошто је могуће да сам био конфузан, и да би свакако одговор на горње питање био подједнако тежак, поставио би слично питање на конкретнијим примерима. За Св. Јована Крститеља се знало пре његовог рођења да ће бити велики светитељ, или за Св. Серафима Саровског, Матрону Московску, за Јована Лествичника у детињству да ће постати игуман.... Њиховим родитељима јављали знаци пре рођења светитеља, и они су били посебни још као деца. Питање је, ако је Бог могао да обдари свакога љубављу, зашто нас није све обдарио љубављу коју су они имали, толико великом да бића својом слободом никада не падну?!

3) Слично другом питању, за Јуду је било проречено да ће издати Христа, још сам негде прочитао да се каже да је њим био запосео не било који демон већ сам сатана. И Исус јасно каже (парафразирам) "то се мора збити, али тешко ономе кроз кога то дође", мислећи на Јудино издајство. Исто, Богородица је добровољно прихватила да роди Христа, али опет, тачно се знало и време и место, и да ће у питању бити девица, од племена Давидова, и гомила других фактора, да није било могуће да се то не деси баш од ње. 

Чуо сам тумачење да Бог може да даје пророчанства, не зато што он присиљава људе на неке поступке или утиче на њих у будућности (јер људи  би могли да искористе своју слободу да се успротиве), већ зато што је Он изнад времена, али помало ми је то парадоксално/надлогично јер опет, то значи да одједном постоје и неминовни догађаји, и слобода људи око њих.  

[Снежана]

Ваља нам да учимо о понашању на Светој Литургији. Јер, она јесте икона Царства Божијег. Сва њена чињења, све речи које се у њој изговарају, све песме и химне и сви наши покрети тела указују и треба да указују на то Царство. Нажалост, постоји пракса да својим понашањем реметимо то есхатолошко, царско биће Свете Литургије. Мислимо да тим својим понашањем "Богу службу чинимо" а нисмо свесни да службу оштећујемо. Оно што се најчешће примећује као лоша пракса на нашим Литургијама јесте следеће. Индивидуалне молитве верника (целивање икона и мољење пред њима индивидуално, у току Литургије). Вршење Свете тајне исповести за време Свете Литургије и клечање у току литургијске службе. Прво (индивидуална молитва) је погрешно, јер Литургија искључује сваки индивидуализам, сваку побожност "за себе". Литургија је молитва заједнице, не појединца и самца. Друго (обављање исповести) је погрешно јер у биће Царства Божијег умећемо нешто чега тамо нема и не може га бити - покајања и исповедања властитих грехова и уопште греха и приче о греху. Исповест треба да буде пре, а не у току Литургије. Исто као што и покајање мора наступити пре него Христос дође. И треће (клечање) је погрешно из следећег разлога. Преносим вам речи Светог Василија Великог (О Духу Светоме 27, 66):

"Усправни упућујемо молитве у први дан по суботи, но не знамо сви што је томе разлог. Наиме, у васкршњи дан (у недељу) стојимо усправно не само зато да бисмо таквим ставом подсетили себе на благодат која нам је дата (грчка реч "анастасис", васкрсење буквално значи устајање), односно да смо и ми васкрсли (=устали, усправили се) заједно са Христом и да смо дужни да иштемо оно што је горе (на небесима), него и да покажемо да тај дан јесте праобраз будућег века."

Дакле, недеља и литургијска служба су "праобраз будућег века", или икона Царства Божијег. Зато нам ваља да своје понашање на Литургији, све своје радње и покрете, саобразимо бићу тог Царства (будућег века). Мислимо о томе док Богу службу чинимо.

 

[Poslednji Mohikanac]

Postovani gospodine, ja sam vec postavio temu sa pitanjem ali nisam dobio strucan teoloski odgovor vec  sam optuzen da sam trol. To nije bitno! Molim vas objasnite mi i ako je moguce da mi dati neki link ili literatura o tome sta je ono cime se pricescujete. Dakle pitanje je sta je pricesce? Misljenja koja sam dobio na temi slazu se sa Luterom uglavnom. Hvala vam!

[Снежана]

Чврсто заступам тезу да у хришћанском приступу вера и разум иду заједно и да су неодвојиви једно од другог. Шта више, темељ вере је разум и темељ слободи је словесност. Прилог, Свети Василије Велики:

"Шта претходи: знање или вера?" Ми, наиме, сматрамо - када је реч о наукама уопште - да вера претходи знању; но када је реч о нашем (хришћанском) учењу, ако неко и каже да знање треба да буде на првом месту (као што каже онај шашави теолог у покушају, Александар Милојков), нећемо се противити - довољно је да знање сматра саобразним човековим могућностима поимања. Наиме, у области науке, најпре треба да поверујеш да се неко слово назива "алфа", па пошто најпре научиш његов знак и изговор, тек онда схватиш и право значење тога слова. Но, кад је реч о вери у Бога, самој вери претходи поимање да Бог постоји - а такав закључак изводимо на основу посматрања створења. Наиме, познајемо Бога тако што његову премудрост, и силу, и доброту, и све што је на њему невидљиво, опажамо у саздању света. Отуда га и признајемо као свога Владику. Пошто Бог јесте Саздатељ читавог света, а ми смо део тога света, значи да је Бог и наш Саздатељ. За тим знањем, дакле, следи вера, а за том вером следи поклоњење."

Посланица 235, 1

[Снежана]

Научна теорија и идеологија
 
 
Непоштовање смисла и оквира природних наука води до опасности да се под плаштом научности пропагира идеологија, која не само да са науком нема везе већ може бити и врло лоша и погубна по човека. Тај грех против науке јесте претварање научне теорије у идеологију. Питање које се поставља је следеће: ко заслужује критику? Сама научна теорија или њена идеологизација? Ову проблематику ћемо покушати да осветлимо у редовима који следе.
Најбољи пример проблема који смо навели јесте случај са биолошком теоријом еволуције. Један од природних механизама којима ова теорија објашњава еволуцију живих врста је и механизам природне селекције. Тај механизам каже да преживљавају оне јединке неке врсте које су најбоље прилагођене одређеним природним и животним околностима. Самим тим те јединке су „привилеговане“ или природно „селектоване“ да своје генетско сопство пренесу даље свом потомству, то јест да преживе и да се размножавају. Оне јединке које не могу да се прилагоде датим околностима, на пример имају мање шансе да се одбране од грабљивица јер трче спорије од осталих јединки своје врсте, оне најпре изумиру. Самим тим природа „фаворизује“ одређене особине одређених јединки, те их кроз размножавање преноси на потомство. На пример, дуже и спретније ноге које помажу јединки да умакне грабљивицама. Тиме врста кроз време задобија одређене особине које јој омогућавају успешније преживљавање и опстанак у конкретним животним условима. Ако се држимо чврсто научног метода, онда само метафорично можемо рећи да врста постаје боља кроз природну селекцију. То „боља“ значи боље прилагођена и са већим шансама за преживљавање.
Проблем настаје када то „боља“ претворимо у социолошку идеологију, када механизам природне селекције прогласимо начелом међуљудских односа које ће структурисати једну друштвену заједницу. Људска врста је свакако део живог света и као таква подложна природним процесима, па и природним механизмима као и сва жива бића. Међутим, биће човека се ту не исцрпљује. И Свети Григорије Богослов назива човека животињом, али животињом која се обожује (ζώον θεούμενον). И ово је бедем на којем треба да стоје здравомислећи људи. Бедем са којег се неће дозволити да виђење једног фрагмента стварности, какво је виђење природне науке, вођено њеним методолошким натурализмом, постане апсолутни поглед на биће. Нити теологија, нити философија не треба да „ратују“ против теорије еволуције, показујући неки свој поглед на свет као алтернативу самој научној теорији. Научној теорији може да буде алтернатива само друга теорија – али не било која теорија, већ само научна теорија. Са друге стране, оно што је задатак мислећих људи, било теолога, било философа, било неког трећег, јесте да се интелектуално успротиве претварању теорије еволуције у епистемолошког гуруа који има одговор за све и свашта. Здравомислећи људи не смеју да дозволе да се scinentia (наука) претвори у сцијентизам. Јер, иако слично звуче, ово друго није наука већ идеологија. Такође, здравосмилећи људи не смеју да дозволе да се методолошки натурализам природних наука изједначи са философским натурализмом и да у њега прерасте. Оно прво је метод који омогућава функционисање природних наука, а ово друго је идеологија која природност као такву проглашава за онтолошки апсолут. Природна наука има своје оквире. Став за који се треба борити јесте – да границе  природне науке нису границе бића, поготово не људског бића.
Људски род је, у не тако давној прошлости, окусио горке плодове претварања научне теорије у идеологију. Инспирисани Дарвиновом теоријом еволуције, њеним механизмом природне селекције, у главама неких људи никле су, нећемо претерати ако кажемо, паклене идеологије. То су социјал-дарвинизам и еугеника. Ове две идеологије заправо представљају једну и исту. Можда би се могло рећи да је социјал-дарвинизам социолошка идеологија, а еугеника њен метод. Социјал-дарвинизам је идеологија која потиче из XIX века и њен оснивач је Херберт Спенсер. Спенсеров израз објашњава суштину ове идеологије – опстанак најприлагођенијих. Дакле, он је заговарао претварање механизма природне селекције Дарвинове теорије у механизам социолошких односа у људској популацији. Тако, као што природа „селектује“ најприлагођеније јединке неке врсте, тако у људском друштву треба селектовати оне најбоље и најспособније. То селектовање развија, као своје учење, еугеника. Иако још у Платоновој Држави наилазимо на извесне еугеничке идеје, држи се да је њу, такође у XIX веку, основао Дарвинов рођак Френсис Галтон. И он је, наравно, био инспирисан теоријом еволуције, њеним механизмом природне селекције. Реч еугеника је грчка кованица и значи „добар ген“. То значи да се еугеника залаже за репродукцију „добрих гена“. Односно, залаже се за селектовање оних јединки људске врсте које су „најбоље прилагођене“. Другим речима, оне које у својим генима немају склоност ка психо-соматским обољењима, које су супериорне по интелигенцији или неким другим особинама које се прогласе за „добре“. Еугеника тај програм спроводи на два начина. Негативна еугеника или спречавање репродукције оних људских јединки које немају „добре гене“. Позитивна еугеника, омогућавање и поспешивање репродукције оних људских јединки које имају „добре гене“. У САД-у познати заговарач еугенике био је биолог Чарлс Дeвенпорт. У првој половини XX века том идеологијом се одушевљавао и амерички председник Рузвелт који је изјавио: „Веома бих волео да се спречи размножавање погрешних људи. Криминалце треба стерилисати, а слабоумним особама забранити да стварају потомство. Акценат треба ставити на узгој пожељних људи.“
Шта је циљ еугенике? Циљ је боља, здравија, јача људска популација. Можда на први поглед изгледа да нема ничег спорног у еугеници. Међутим, не заборавимо да појам доброг не можемо досегнути методолошким натурализмом природних наука, нити такав појам у природним наукама постоји. Појам доброг је људска идеја, често врло релативизована и скована од себичних интереса појединаца и вољом за моћи, те као таква покушавана да се  наметне као универзална. Дакле, по среди је не природна наука већ најчешће идеолошка манипулација. Јер, ако за добре гене прогласимо једну људску расу или нацију, па све то увијемо у једно аутократско друштвено уређење – ето нас у фашизму. Хитлеров национал-социјализам представља екстремни социјал-дарвинизам у пракси. Стрељања и гасне коморе представљају радикалну, али ипак методу негативне еугенике – спречавање репродукције оних за које је процењено да немају добре гене. Познато је да је Хитлеров режим поред истребљивања Јевреја и Рома практиковао и истребљење ментално болесних, хомосексуалаца, људи са хроничним соматским обољењима и деформитетима и других чије су особине проглашене за лоше. Насупрот тога, поспешивано је рађање „аријевског“ човека са тачно прецизираним физичким особина, где су поред боје коже и косе били прецизирани чак и ширина носа и размак између очију. Ово је такође радикално, али ипак метод позитивне еугенике.
Инспирација ових идеологија била је Дарвинова теорија еволуције, њен механизам природне селекције који одређену животињску врсту води бољем прилагођавању животним условима, чинећи да преживљавају и репродукују се оне јединке које су најбоље прилагођене. Ко заслужује критику за постојање оваквих идеологија? Научна теорија или људи који су је идеологизовали? Свакако ови други. Природа је таква каква јесте и њој не можемо изрицати никакав морални или емпатијски суд. Поготово такав суд не можемо засновати на методу природних наука. Добро и лоше не постоји у видокругу методолошког натурализма природних наука. Те идеје трансцендирају не само научни метод већ и природност као такву. Емпатија и морални суд измичу сваком натурализму, био он само научни методолошки или апсолутни, философски. Слепи за емпатију и за добро остајемо онда када доследно апсолутизујемо методолошки натурализам природних наука и претворимо га у натуралистички поглед на свет. Но, такав поступак више нема никакве везе са природном науком. Тај став више није научна теорија већ идеологија. Сама природна наука не може бити крива зашто је неко њену теорију претворио у идеологију. Исто као што ни сама природа не може бити крива, уколико неко одлучи да натурализује и сам појам добра. Отуда је крајње некоректно осуђивати научну теорију само зато што је у нечијој глави инспирисала идеологију. Таквом, погрешно адресираном критиком се заправо даје легитимитет самим идеолозима – саглашавамо се са њиховим бесмисленим и философски тупим изједначавањем граница природних наука са границама бића. Саглашавамо се да се наша појмовност изједначи и сведе на природност. На тај начин, понекад и ми хришћани несвесно, мислећи да Богу службу чинимо, негирамо Трансценденцију.
 
 
 

[Марјанн]

Замолио бих вас за мишљење, како треба разумети 24 часовни Богослужбени циклус, у смислу применљивости у парохијском храму(који у манастиру  је разумљив због посвећености, времена итд.) од стране самих свештеника и свакако верни народ, имајући у виду свакако, икономију Цркве због свакодневних обавеза, историјских услова, као садашња пандемија ..., има ли Црква историског и актуелног искуства, примера, који ниво т.ј. Богослужбеног, могућег, свакодневно присуство заједничарења у храму би требало стремити, тежити да се постигне као циљ, у односу оног што видимо, знамо као праксу, недељна, празнична литургија, евентуално редовно вечерње и јутрење служење...?

Питам ово због типика, који покрива целу годину са Богослужењем, дали се односи искључиво за монашки стил живота или и парохијски треба да стреми ка том испуњењу?

[Александар Милојков]

пре 6 минута, Марјанн рече

Замолио бих вас за мишљење, како треба разумети 24 часовни Богослужбени циклус, у смислу применљивости у парохијском храму(који у манастиру  је разумљив због посвећености, времена итд.) од стране самих свештеника и свакако верни народ, имајући у виду свакако, икономију Цркве због свакодневних обавеза, историјских услова, као садашња пандемија ..., има ли Црква историског и актуелног искуства, примера, који ниво т.ј. Богослужбеног, могућег, свакодневно присуство заједничарења у храму би требало стремити, тежити да се постигне као циљ, у односу оног што видимо, знамо као праксу, недељна, празнична литургија, евентуално редовно вечерње и јутрење служење...?

Питам ово због типика, који покрива целу годину са Богослужењем, дали се односи искључиво за монашки стил живота или и парохијски треба да стреми ка том испуњењу?

То је питање за стручњаке из литургике. Некада су постојали и типици који нису били монашки, али су временом ови други постали општи. Ипак, дневни круг богослужења се у парохијској пракси сажима, у односу на манастир. Ту су сва богослужења, али се она не одвајају увек временски, већ се сажимају. По мом мишљењу, треба се трудити да у храму на молитви будемо што чешће, колико нам то наше животне обавезе дозвољавају. Суштина свих суштина је Света Литургија са неизоставним причешћем.

[sanja84]

Šta je to krštenje ognjem?

[mirko1929]

Пре сат времена, sanja84 рече

Šta je to krštenje ognjem?

Армагедон.

[sanja84]

пре 11 минута, mirko1929 рече

Армагедон.

To je nešto u duhovnom smislu ili..?