Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркви' or ''.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, по традицији уочи празника Чудо Светог архангела Михаила у Хони, братство овог светог храма служи Јелеосвећење, на исцељење верујућег народа. Тако ће у недељу, 18. септембра 2022, на дан светих Захарије и Јелисавете, Света Литургија почети у 9 часова, док ће Вечерња служба и Света тајна Јелеосвећења почети у 17 сати, наведено је на страници Саборне цркве. Сутрадан, у понедељак, 19. септембра, на празник Чудо Светог архангела Михаила у Хони, Света Литургија ће бити служена од 8 часова. За смисао празника Чудо у Хони везују се телесна, душевна и духовна исцељења: У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол свети Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики архистратиг Божји Михаил. Ускоро затим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцељење, а хришћани му рекоше: "У име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се свети Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони - погружење - јер се река погрузи у отворену провалију. Свети Архип подвизаваше се ту до седамдесете године своје и упокоји се мирно у Господу. Извор: Радио "Слово љубве"; Саборна црква
  2. овде нас можете обавештавати шта се дешава у вашим црквама....пишите о прошлим и будућим догађајима.... :0442_feel: :0442_feel: :0442_feel:
  3. Кад се говори о саборности, одмах имамо на уму начин на који црквени сабор треба сматрати евхаристијским догађајем. Већина сабора се бавила васпостављањем евхаристијског општења када је оно било прекинуто, питањем ко може или не може бити припуштен примању светих тајни, а већина сабора (ако не и сви) окончавани су саслужењем Литургије у којој су служили сви чланови сабора. Шта је циљ сваког сабора? Саборним разматрањем постићи заједнички ум. Ипак, овај заједнички ум није само збир убеђења различитих учесника. Када смо сабрани у сабору, ми грешници постајемо нешто више од онога што смо као изоловани појединци; а ово „нешто више“ је управо присуство сâмога Христа, који делује међу нама благодаћу Светога Духа. Као што је обећао наш Господ, „где су двојица или тројица сабрани у моје име, ту сам и Ја међу њима“ (Мт. 18,20). Овaј изваредни исказ наводи се у одредби сваког истинског сабора. Није ли значајно што је Параклит сишао на прве ученике у Јерусалиму, не када се сваки од њих молио одвојено, већ када су сви били заједно на једном месту (Дела апостолска 2,1)? Двојица или тројица, рекао је Христос. Истина је да нам Он долази и кад смо сами, када у трезвеном бдењу испитујемо унутарње светилиште свог срца и тамо откривамо његово стално присуство. Самоћа, која није исто што и усамљеност, заиста је саставни аспект нашег живота у Христу. Ипак, упркос дубокој вредности коју самоћа има, солидарност и заједништво – заједно са свим оним што подразумева словенски израз саборност – још су драгоценији. Црква није збирка самосталних монада, већ тело са многим удовима, органски међусобно зависним. Због тога, унутар Цркве једни другима кажемо: „Потребан си ми да бих био свој“. Због тога на сваком нивоу црквеног живота, а ништа мање на сваком сабору, чланови Цркве не кажу „ја“, него „ми“, не „мене“, него „нас“. „Јер угодно би Светоме Духу и нама“, рекли су ученици на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела апостолска 15,28). „Ми“ је пресудна саборска реч. Зацело нам пада у очи чињеница да се у молитви коју нам је завештао Христос (Мт 6,9-13) реч „нас“ јавља пет пута, реч „наш“ три пута, а реч „ми“ једном; али нигде у Молитви Господњој хришћанин не каже „ја“, „мој“ или „мене, мени“. Тако се и у Евхаристији – чину који гради Цркву – на епиклези или призиву Светога Духа каже Богу: „Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну жртву, и молимо Те, и призивамо и преклињемо: ниспосли твога Духа Светога“. На исти начин, читајући Исусову молитву која ми је била сапутник последњих шездесет година, не волим да кажем „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, већ пре „помилуј нас“. Не треба рећи да је уобичајенији облик „помилуј ме“ потпуно легитиман, али кад говоримо „нас“, истичемо да спасење, иако лично, никада није изоловано. Не заборавимо буквални смисао грчке именице синодос. Она настаје од син, „заједно“ и одос, „пут“ или „путовање“ – заједничко путовање. Синод је сабрање лица – првенствено епископа, али које такође укључује свештенике и лаике – који се налазе на заједничком поклоничком путовању, а који заједно путују истим путем. Ова идеја, која подразумева осећај кретања и испитивања, подсећа нас на то да синоди (сабори) нису статични, већ динамични, не понављају се, већ су откривењски. „Ево, све чиним новим“, објављује васкрсли Спаситељ (Отк 21,5). На сваком истинском црквеном сабору доживљавамо новост наше непроменљиве вере. Када размишљамо о саборности, замишљамо је у ширем обухватном смислу. Иако се у првом реду односи на одлуке већ одржаних сабора, било васељенских или помесних, њу такође треба схватити шире као својство које се протеже широм Цркве на свим нивоима, у епархији, парохији и у нашем личном живи. Отац Георгије Флоровски је говорио о потреби стицања „светоотачког ума“; можемо слично говорити и о потреби стицања „саборског ума“. Саборност подразумева оно што је названо „духовност заједништва“1, отвореност према другоме, спремност да се саслуша. Саборност не значи монолог него дијалог, не самодовољност већ размену, не солипсизам већ заједништво. Ми православни смо навикли да говоримо о себи као о саборној Цркви, као Цркви седам светих Сабора, али морамо с понизношћу и реалношћу признати да, иако у теорији потврђујемо саборнност, често смо је занемаривали у пракси. Тачно је да је од времена Васељенских сабора одржан низ сабора: Сабор у цркви Свете Софије 879-80.г.; паламитски сабори 14. века у Цариграду (1341, 1347, 1351); сабори 17. века, посебно овде у Јашију (1642) и у Јерусалиму (1672), који је потврдио тачно православно учење о Цркви и светим тајнама; цариградски сабор (1872) који је осудио етнофилетизам (нажалост, његовог учења се не држе у савременој православној дијаспори), а у новије време и велики московски сабор 1917-18.г. Саборима су присуствовали свештеници и лаици, као и епископи, али су трагично прекинути бољшевичком револуцијом, а у много чему били су исто тако радикални и иновативни као Други ватикански концил, а можде и више. Без обзира на све ове и друге саборе, не би ли требало да признамо да је Православљу често било тешко да делује саборно? Колико година припрема и одлагања је протекло пре него што се Свети и Велики сабор састао на Криту у 2016. години! У Римокатоличкој цркви је папа Јован XXIII, на запрепашћење готово свих, објавио 25. јануара 1959. г. да ће сазвати Концил; а за мање од четири године, 11. октобра 1962. године, Концил је почео с радом. Сматрам да то није начин на који се ствари дешавају у Православној цркви. Још 1902. године васељенски патријарх Јоаким III упутио је енциклику свима православним Црквама, позивајући на блискије везе и сарадњу, што је наишло на повољан пријем. Са своје стране је Руска црква одговорила 1903. године, истичући важност „посебних сабора православних архијереја“, састављених из представника свих патријаршија и аутокефалних Цркава, када би се лицем у лице и из „уста у уста“ саветовало о питањима од заједничког интересовања.2 Овде имамо семе које је на крају довело до Светог и Великог Сабрања 2016. године, али је прошло много времена пре него што је ово семе уродило плодом. Године 1923. васељенски патријарх Мелетије IV Метаксакис сазвао је свеправославну конференцију у Цариграду, мада један број православних Цркава није могао да присуствује, и неколико одлука ове конференције довело је до великих подела, посебно због усвајања новог календара. После тога, 1930. г. међуправославна комисија састала се у манастиру Ватопеду на Светој Гори са задатком да се припреми оно што је названо „Просинод“, просабор, од којег се, пак, очекивало да ће са своје стране довести до сазива и одржавања пуног свеправославног сабора. Међутим, овај Просинод никада није био сазван, а још мање је остварен сâм предложени Свеправославни сабор.
  4. JESSY

    О Богу, вери, Цркви и слободи

    Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека. Бука онемогућава да се чује Бог. У вечном хаосу и метежу губе се спасоносне речи. И човек је глув. Само Реч Божија нас чини способним да чујемо; од људских речи губимо слух. Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога. Сви смо несавршени. Али суштински је важно имати жељу да постане првобитни Адам – онакав какав је био пре пада. То значи мрзети грех и носити у свом срцу спасоносну чежњу за рајем. Морамо научити да живимо и да се радујемо упркос тешкоћама које с времена на време долазе у наше животе. То је могуће само ако се фокусирате на оно што је најважније. А главно за човека је спасење душе. Све остало је само позадина, ништа више. Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија. У исконској људској природи нема страха, јер човек је створен по слици и прилици Божијој, односно по „обличју Божијем“. Страх није од Бога, он увек долази споља. Страх је у сваком случају лош саветник и све што урадимо, подлегнувши му, биће бесплодно и деструктивно. Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8). У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада. Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20). https://pravlife.org/sr/content/10-citata-iz-beseda-mitr-antonija-pakanicha-o-bogu-veri-crkvi-i-slobodi
  5. Братство храма св. Симеона Мироточивог на Новом Београду позива благочестиви народ на молитвену прославу празника иконе Пресвете Богородице Страдалне у четвртак 25. и петак 26. августа 2022. године, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи старешини и Управи овог величанственог храма. Празнично бденије биће служено у четвртак 25. августа од 16 часова и у наставку Света Тајна јелеосвећења. На дан празника, у петак 26. августа, света Литургија ће почети у 9 часова, а Акатист пред иконом Богородице Страдалне биће служен тога дана у 17 часова. Сви су, као и увек, добродошли на молитву! ИКОНА БОГОРОДИЦЕ СТРАДАЛНЕ (СТРАСНЕ) Тип Богородице која држи Христа, престрашеног символима страдања, који показује један или два анђела, познат је у византијском сликарству барем од 12. века, али композиција која предочава Христова страдања веома је ретка. Током 15. века, а и касније, ова се тема често, у потпуно истом облику, понављала на приличном броју икона. Пошто неки од најбољих носе потпис Андрије Рицоса, стари утврђени тип иконе се сасвим ис правно приписује овом значајном сликару, који уз своје име додаје Де Кандија увек када је његов потпис написан на латинском. (Андрија Рицос умро је око 1492. године, познат је по неколико великих потписаних или непотписаних икона Богородице Страдалне (Страсне) које су рађене у византијској традицији. Овој групи припада икона Богородице Страдалне из цркве Светог Влаха из далматинског града Стона). Композиција ове иконе без сумње је византијска. Њен беспрекорни изглед није лишен уздржане нежности у Христовом дирљивом држању и покрету. Богородица Страсна је иконграфски тип мајке Божије, приказане у пуној фигури или допојасно, с Христом дететом у наручју. Обично је жалосног лика, јер предосећа будуће страдање Сина, које најављују један или два лебдећа анђела, који приносе Христу оруђа његовог будућег страдања, што је, и поред могућих одступања, основна карактеристика овог типа. Када су приказана два анђела с инструментима страсти, они су уобичајено у горњем делу представе и то симетрично, по један с обе стране у односу на младенца. Један обично носи крст и клинове, а други зделу с копљем и трском. Младенац, уплашен од предзнака своје будуће патње, привија се уз мајку. Богородица, мислећи на мученичку смрт свог Сина, присно грли своје дете које, обузето сродним емоцијама, прибегава заштити своје мајке. (Извор: Азбучник православне иконографије и градитељства, Зоран М. Јовановић) Извор: Радио "Слово љубве"
  6. У Тбилисију, Грузија, 22. јула 2020. године освећена је прва парохијска црква на свету посвећена великом светогорском старцу Светом Јосифу Исихасти. Црква се налази у оквиру комплекса цркве Воздвижења Часног Крста у делу Сабурало грузијске престонице. Ректор, протојереј Теодор Гињадзе, познат је по својим надахнутим проповедима које подстичу људе да практикују Исусову молитву у свакодневном животу, па није изненађење што је његова парохија посветила цркву Светом Јосифу. Недавно је парохија добила део моштију свог заштитника, који им је поклонио игуман манастира Ватопед Јефрем, духовни унук Светог Јосифа. https://orthochristian.com/147660.html
  7. „Неки простори оживе у нама, јаче и снажније, тек кад их напустимо“ Небеска дворишта – живе слике, одшкринула су своје капије и као најновија књига Епископа диселдорфског и њемачког, господина Григорија, у издању Лагуне, након Београда, отворила своје корице и излистала своје странице и пред требињском публиком, и то у дворишту Саборне цркве Светог Преображења Господњег. Живе слике, мисли и ријечи Владике Григорија призване су најприје позивом на молитву Епископа захумско-херцеговачког Димитрија, а затим и звуцима гитаре, класичног гитаристе Василија Тољића, који је извео Сарабанду Франсиса Пуланка, након чега је госпођа Тамара Рајковић представила учеснике у овом догађају, који су, уз самог аутора књиге Владику Григорија, били и пјесник Ђорђо Сладоје и госпођа Неда Цвијетић Супић. Ђорђо Сладоје истакао је да књижевно дјело Владике Григорија може бити посматрано у двоструком контексту и кроз три димензије: најприје у контексту наше црквене књижевности, која почиње са Светим Савом, преко Његоша до Јустина Поповића и Николаја Жичког, па све до нашег савременика Митрополита Амфилохија Радовића.., а други контекст извире из народнога епа, такозвани свјетовни. Поред тога ова књига је у једној димензији прича о Београду, затим о Планиници, а трећа димензија приказује унутрашњу драму владике, некадањег студента теологије, који одлучује да се замонаши. Ако бисмо тражили мото ове књиге, то је ријеч старца Силуана: држи ум свој у аду и не очајавај, рекао је владика Григорије, истакавши да цијели наш живот је одрицање, одлажење, растанци али најчудесније је што са собом носимо читав наш свијет куд год одемо и некад кад нешто напишемо схватамо колико тај свијет у нама живи. Неда Цвијетић Супић исказала је свој доживљај књиге Владике Григорија, а нарочито у њој поменуте поуке, поменутог старца Силуана, рекавши: Мене је погодила ова реченица … и некако сам осећала да се ту крије огромна тајна али нисам могла да је разумем. А, као упечатљиво у свему томе, истакла је, да јунак ове приче о томе размишљао непрестано, а изгледао је уобичајено.., тако да не постоји прејака корелација између духовне озбиљности и стајлинга. Међу многобројном публиком, која је ушла у једно од небеских дворишта – порту требињске Саборне цркве и међу првима завирила између корица ове књиге били су и Епископ домаће Цркве, господин Димитрије, као и градоначеник Града Требиња, те игумани Манастира Високи Дечани и Манастира Острог. Бранислав Рајковић, ђакон Извор: Епархија ЗХиП
  8. Поводом празника Пресвете Богородице у част Њене иконе Тројеручице, чија се копија, благословом и трудом Свете српске царске лавре манастира Хиландара, налази у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну, у недељу, 24. јула 2022. године, у 17 часова у овом светом храму служиће се празнично вечерње, а потом и Света Тајна Јелеосвећења, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи ђакону Бојану С. Божићу. У понедељак, 25. јула 2022. године, у 8 часова служиће се празнично јутрење, а у наставку Света Литургија. Истога дана у 18 часова служиће се Акатист Пресветој Богородици у част Њене иконе Тројеручице. У понедељак, 25. јула 2022. године, у 8 часова служиће се празнично јутрење, а у наставку Света Литургија. Истога дана у 18 часова служиће се Акатист Пресветој Богородици у част њене иконе Тројеручице. Братство Храма Рођења Пресвете Богородице позива све да дођу, узму учешћа и поклоне се благодарно и покајно Пресветој Богородици да исцели душевне и телесне немоћи наше и избави нас од свих беда да бисмо јој клицали: „Радуј се благодатна, помози нам тројеручном твојом иконом“. Извор: Радио "Слово љубве"
  9. У Румунској православној цркви установљен је нови празник у част једног од најомиљенијих светитеља Румуније. Свети синод Румунске цркве одлучио је да установи празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт, који ће се обележавати 13. јула почев од 2024. године, преноси новинска агенција Басилика . Свети Димитрије Нови је небески заштитник румунске престонице, а његов октобарски празник је једна од најважнијих прослава за Румунску цркву, када хиљаде побожних православних хришћана учествује у литији са моштима свеца улицама Букурешта. Традиција литије са моштима Светог Димитрија (Басарабовског) потиче из 19. века. Свети Димитрије Нови 1792. године постао је покровитељ Букурешта, гдје се његове мошти чувају од 13. јула 1774. године. https://mitropolija.com/2022/07/11/novi-praznik-u-rumunskoj-crkvi-prenos-mostiju-svetog-dimitrija-novog-u-bukurest/
  10. Једном сам имао прилику да се бавим „помоћницима“ у храму. У многим црквама испод свећњака се стављају лимови или линолеум, да восак, који случајно капне са свеће, не запрља под. По правилу, лакше га је уклонити са подлоге него са камене или дрвене површине. У исто време, готово је немогуће оштетити лим. У екстремним случајевима, променити га је много лакше него поново поставити подове у храму. У градској храму, где сам редовно одлазио, за сваки свећњак је била одговорна одређена жена, која је, између осталог, будно мотрила, да ове подлоге нико не гази, да се не размазује уље, или да се не запрљају. Сећам се да сам стекао снажан утисак о њиховој светости: ако их нагазим, онда чиним формални грех. Прилазио би свећњаку са лоше прикривеним узбуђењем и страхом да својим непажљивим гажењем не оскрнавим свети простор испод њега. Једног дана, моја мајка је посрнула. У сваком смислу те речи. Одлазећи од иконе, она не само да је закорачила на подлогу, већ, не приметивши ово, остала је на њој да стоји! Шта се десило после тога, било је неописиво. На улици сам тада морао дуго да смирујем моју уплакану мајку и да је убеђујем да овај инцидент не може да нас спречи да поново одемо у овај храм. У вези са овом једноставном причом, из неког разлога сачуваној у позадини мог памћења, желео бих да поделим неколико мисли. Свако, па и непримерено понашање човека у цркви је његово лично понашање. Ми га тако јасно опажамо, јер у храму, оно што најмање очекујемо, је непристојно понашање. Они одлазе тамо да добију какву-такву утеху, а не да вас провоцирају или изнервирају. А некога такво негативно искуство може да удаљи на дуже време, јер се поступци једне или више особа одрађавају на читаву заједницу. На пример, некада сам био убеђен да су само најбољи од најбољих укључени у рад у храму. Као резултат претеране идеализације, јавља се снажно разочарење до гађења. У ствари, апсолутно свако може да служи у Цркви најбоље што може. Потребна је само жеља. Не постоји никакав кастинг за најљубазније људе. Не постоје савршени људи. Дакле, из чињенице да сте упознали тетку Машу, која није била баш пристојна и културна, свакако не произилази да нема Бога у Цркви . Он је сигурно тамо. Не само ти, већ и тетка Маша заиста жели да Га види. Да, она има стварно лошу нарав и има великих проблема са учтивошћу. Али, ако се окренемо Јеванђељу, прочитаћемо да „здрави не требају лекара, него болесни“ (Матеј 2:17). Господ директно каже да је дошао „да позове не праведнике, него грешнике на покајање“ (Матеј 2:17). Све се једноставно уклапа. Ја сам својевремено имао послушност да посматрам светиљке. Пре празника, као и обично, очистили смо их тако да су се сијале од чистоће. Одједном видим жену која не пали своју свећу од других које стоје на свећњаку, већ посеже за лампом, која није тако близу и згодно окачена. Парализован од ужаса, гледао сам како парафин не само да капље у уље и тачно на тек постављен пловак, већ се директно слива. Имала је више свећа и са сваком је понављала исти поступак. Ваљда тако свеће постају плодније, не знам. Од овог призора, очи су ми се замаглиле, а јагодице наборале. Нисам смео ништа да кажем, јер сам схватио да нећу моћи бити неутралан. Не кајем се што сам прећутао, иако, нажалост, проблем овде није нестао. У том тренутку ми се у глави ушуљала нејасна идеја зашто ове црквене бабе могу бити тако зле. Да се нисам суздржао и упутио примедбу, увреда би могла бити универзалних размера. У таквим околностима, воле да кажу да су осећања живе особе важнија од неких предмета. Али онда, извините, то није фер. А шта је са онима чији је стални и мукотрпан рад стављен обезвређен? Њихова осећања, изгледа, нису важна? Ни на који начин не оправдавам грубост, али покушавам да покажем да свака ситуација има своју негативну страну. Такву особу пре треба сажаљевати него вређати. Некада је лакше запретити човеку говорећи му да је грех то чинити и да ће га Бог казнити, него му бити наклоњен. Ово је погрешно, али, нажалост, много ефикасније. Једном речју, све је, као и увек, двосмислено и изузетно тешко и сви, у некој мери, грешимо у таквим ситуацијама. Зато је битно да се чешће нађемо у туђим позицијима. Замислите да сте управо све усисали и опрали, а ваш гост у прљавим ципелама хода по тепиху не гледајући, без намере да изује ципеле. С друге стране, такође би било корисно контролисати начин и интензитет изражавања незадовољства. Ако унутра све буја од огорчености, онда би можда било боље да у потпуности ћутимо. ... Уопште, „носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6,2). https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-starice-koje-pomazhu-u-crkvi-tako-zli
  11. Комадић по комадић, велики мозаик Христ на престолу од 100 квадрата полако се формира изнад олтарске апсиде у Цркви Светог Марка. Радови трају већ неколико дана, а јуче је на висину од 30 метара подигнут централни део – глава Спаситеља. – До сада смо успели да монтирамо око трећину мозаика, на реду је подизање централног дела, односно главе Исуса. То је један од најзахтевнијих корака у овој фази. Јер, док се сви остали делови мозаика могу подизати у комадима, глава Спаситеља величине око метар и по мора да иде у целини јер се све остало формира око ње. Због тога је важно да она буде постављена како треба – објашњава проф. Ђуро Радловић, академски сликар и уметник који већ деценијама ради мозаике у храмовима у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Делови мозаика, начињени од печеног венецијанског стакла, подижу се уз помоћ специјалне дизалице. Прво се поставе на такозвани трагач, а онда се уз помоћ мотора и ужади „пењу у висине”. Цео поступак прате четири искусна мајстора и то од почетка па до врха скеле. – Када мозаик дође до изнад олтарске апсиде, лепи се на свеж малтер, а затим се са њега скида папир и специјално платно на које је био налепљен. Платно се затим кваси да би се лакше уклонило и тек онда може да се види како све изгледа у пуном светлу. Израда и постављање мозаика је изузетно захтеван и компликован посао. Осим што мозаик тражи пуно знања и искуства док траје његова израда, исто толико стрпљења и способности треба да се он монтира на најбољи начин. Јер ако ови људи то не ураде да ваља, све је пропало. Пропао је труд две године, материјал, наше време... Због тога је изузетно важан рад мајстора који га на висини од 30 метара формирају – прича Радловић. Према речима протојереја-ставрофора Трајана Којића, старешине Цркве Светог Марка, процес монтирања Исуса на престолу изнад кога лебде два бестелесна анђела трајаће око месец дана. – Важно је да сада завршимо овај мозаик да бисмо добили једну целину, а за касније ћемо видети. Надам се да овде није стављена тачка. Некада је било планирано да се настави осликавање цркве, да један део буду фреске, а други део мозаик, али о том потом – каже прота Којић. Јединствен приказ Богородице Прво што је урађено у Цркви Светог Марка када је реч о мозаицима јесте иконостас. На њему се налази и мозаик Благовести, када Богородица прима вест од архангела Гаврила да ће родити Исуса. – Ово је јединствен приказ Богородице. И док углавном свугде Богородица ради нешто док јој архангел саопштава благу и радосну вест, на овом мозаику се види њено изненађење што је одабрана да баш она буде мајка божја – објашњава проф. Ђуро Радловић. https://www.politika.rs/scc/clanak/511431/Pocelo-postavljanje-mozaika-u-Crkvi-Svetog-Marka
  12. СПЦ 2. јула по новом календару молитвено помиње великог свеправославног светитеља, Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. Подсећамо да се честица његових светих моштију налази у београдској Саборној цркви, у Икони крај леве певнице, од 2009. године, те да се редовно служи Акатист светоме, а на дан празника Света Литургија - ове суботе, 2. јула 2022. године, почеће у 7.30 часова. У наставку је чудесно житије Светог Јована и кратка повест о томе како су честице моштију стигле у београдску Саборну цркву. У овом престоничком храму су током историје биле су похрањене мошти Св. Петке Трнове, Св. краља Стефана Првовенчаног (Симона монаха), Св. цара Лазара Косовског Св. кнеза Стефана Штиљановића и Св. цара Уроша Петог (Нејаког), а у овој светињи су и гробнице значајних историјских личности - митрополита Михаила, митрополита Инокентија, патријарха Гаврила, патријарха Викентија, затим владара Милоша и Милана Обреновића, као и гробови Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића. Житије Светог Јована Шангајског Св. Јован Шангајски и Санфранцискански рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Са очеве стране, био је српског порекла, па је стога и задржано породично прослављање Св. Архангела Михаила, по коме је он добио име на крштењу. Предак му је био Светотељ Јован Тобољски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао. Србија и Охрид Након завршеног Правног факултета, због револуције у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве и постаје омиљен међу парохијанима, а доцније је у овоме храму и служио. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са двојицом потоњих светитеља, владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај је ђацима говорио за Св. Јована да је анђео Божији у људском обличју и живи Светитељ. Св. Јован Шангајски ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке на спавању, покривао их, благосиљао и молио се над њима. Од дана монашења до краја живота, никада више није спавао у кревету; ноћи је проводио на коленима, у молитви. Шангај Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама. Св. Јован Шангајски успоставља и блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку. На Западу Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију. Свакодневно је и обилазио душевне и друге болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске. Америка Постао је епископ Западне Америке и Сан Франциска, подизао у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасавао ноћу напуштену децу са улица, обилазио болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, молио се за њих, помагао свердно, причешћивао их и чудесно исцељивао, творећи небројена чуда још за живота. Појављивао се најчешће непозван, појмивши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво, као и веома брзо код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила...По његовом благослову, о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве, Спрска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ и прихвата их у своје окриље, као интегрални део СПЦ. Заједно са Св. владиком Николајем, Св. Јован Шангајски је заслужан за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Упокојење Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предајао је своју ангелску душу Господу 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је Св. Јован веома поштовао и волео. Свете мошти Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску, који је Св. Јован подигао. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (алкохоличара и наркомана), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности. Гроб Св. Јована Шангајског одмах је постао стециште многих поклоника из читаве васељене. Патријарх српски Павле походио је гроб Светога 1992. године, током своје историјске посете Америци. Архиепископ Јован Шангајски тада још није био канонизован, али се Патријарх Павле поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији. Канонизован је у Сан Франциску 1994. године, као Св. Јован Шангајски и Санфранцискански. Саборна црква у Београду Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборне цркве. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборној цркви. Од тога дана, братство Саборне цркве је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворској капели Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са епископом сремским Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдске Саборне цркве. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборној цркви, крај леве певнице. * * * Неке од поука светог Јована Шангајског: (Са странице Саборне цркве, рубрика Живот цркве, изабране беседе Св. Јована Шангајског) "Зар не знаш да Црква данас има непријатеље који је прогоне споља и изнутра? Зар ниси научио да је у тегобним временима сваки хришћанин одговоран за пуноту Хришћанства? И да је СВАКИ члан Православне Цркве одговоран за ЦЕЛУ Цркву? У времену попут овог, од суштинске важности за очување Хришћанства јесте да су православни посленици у стању да делају за Христа не зависећи на сваком кораку од других. Похвално је када се баве стваралачким послом, не чекајући подробна упутства". "Причешћивање Светим Тајнама ће нас припремати за трпезу у вечном Царству Божијем". "Ради тога нам је потребно свеноћно бдење, да бисмо се духовно зближили са празником и да би стварна посета Литургији за нас имала пуну вредност и била спасоносна". "Видим све тешкоће, како садашње, тако и будуће. Што су оне веће, то је значајнији успех. А сваки почетак без тешкоћа је осуђен на пропаст". "Пажљиво процењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога". "Уздам се у молитве и заштиту великог мноштва небеских заступника хришћана". "Смиреност Христова отворила је небо". "Немогуће је проповедати Јеванђеље, не показујући љубав кроз дела". "Која се корист ближњем може учинити, него да га припремимо за живот вечни..." "Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству". "Може се молити и пред старом и пред савременом иконом. Важно је да се молимо, а не да се поносимо 'ваљаним иконама'..." "С ким сте, децо, и кога желите да следите?" "Одбацимо од себе све што нас одваја од Христа!" Извор: Саборна црква Извор: Радио Слово љубве; Саборна црква
  13. Недавно је откривено да из икона у две различите капеле у храму Гроба Господњег тече миро. На видео снимку објављеном на Фејсбуку „Православна црква (Православнаа Церковь)“ приказане су четири иконе у капели Светог Лонгина и капели бичевања како тече миро. Феномен су уочили ходочасници на поноћној Литургији од понедељка на уторак. Јерусалимска патријаршија још увек проучава иконе и очекује се да ће се ускоро огласити. Извор: https://orthochristian.com/146358.html
  14. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве. View full Странице
  15. На позив Његовог Блаженства Aрхиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. маја 2022. године у канонску посету Македонској Православној Цркви - Охридској Архиепископији. Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и свештену пратњу, коју су чинили: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и изабрани шабачки Јеротеј, на Међународном аеродрому у Скопљу дочекали су Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонијски г. Петар, Његово Преосвештенство Епископ хераклејски г. Климент и амбасадорка Републике Србије у Северној Македонији гђа Невена Јовановић. У послеподневним часовима, Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан примио је Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија са свештеном пратњом у својој резиденцији у Скопљу. Састанку је, поред наведених архијереја, присустовао и Високопреосвећени Митрополит дебарско-кичевски г. Тимотеј. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве
  16. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.
  17. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива. Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива. Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу. Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони. У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164
  18. У храму Светих лекара Козме и Дамјана, који се налази у оквиру Клиничког центра Србије, 25. и 26. маја 2022. године биће изложена на поклоњење и целивање тканина од Појаса Пресвете Богородице (делић тканине који је освећен на Појасу Пресвете Богородице на Светог Гори), сазнаје Радио „Слово љубве“, благодарећи Тамари Јовановић из ове парохијске заједнице. У среду, 25. маја, од 13-16 часова је молитва за здравље или исповест, а од 16 часова и 30 минута биће служен Акатист чудотворној икони Пресвете Богородице Исцелитељке и у наставку Света Тајна Јелеосвећења. Наредног дана, 26. маја, у 17 часова биће служен Акатист чудотворној икони Пресвете Богородице Исцелитељке, коју је храм добио из Русије. Икона садржи делиће моштију Светих руских војника мученика из Октобарске револуције. Извор: Радио "Слово љубве"
  19. Јуче на службу Великог петка у цркви Светог Василија Острошког у паришкој општини Пјетрфит гдје живи велики број Срба у Паризу одслужена је прва служба у новом манастиру Српске православне цркве. У бившем манастиру католичког сестринства који је прилогом брачног пара Доклестић купљен, а који су сву своју имовину у Паризу и Лондону завјештали Митрополији црногорско приморској почеле су службе у страсној седмици Великог поста. Црква је посвећена светом Василију Острошком на радост многобројних Срба који живе у Паризу. Служби су присуствовали посланик округа Сен Дени г. Стефан Пеу, изасланица бискупа Сен Денија, госпођица Ана Мари Петижон, г. Радомир Милић из Подгорице угледни члан округа Сен Дени који већ педесет година живи у Пјетрфиту као и Срби из овога паришког округа. Прву службу су одслужили по благослову Митрополита црногорско приморског г. Јоаникија протојереј ставрофорБорис Б. Брајовић и протођакон Владимир Јарамаз уз пјевницу коју су предводили Никола Ракићевић, Мара Стругар, Митар Мирковић и предсједник Савеза Срба у Француској и један од најугледнијих личности у Француској поријеклом из Грбља г. Ђуро Ђетковић. У својој бесједи на крају службе протојереј ставрофор Борис Б. Брајовић је нагласио да је крсноваскрсна молитва Великог петка у овом новом светилишту посебно добија на значају кад се зна да се послије толико година у Француској почиње црквени живот у новом храму. Црква Светог Василија Острошког за Србе у Француској је тако наставак литијског хода из Црне Горе који је све Србе у свијету а посебно у Француској подстакнуо на ново промишљање духовног живота. Служба изношења плаштанице обављена је у порти манастира светог Василија Острошког који је привремено одређен за молитвене службе. https://mitropolija.com/2022/04/23/prva-sluzba-u-crkvi-svetog-vasilija-ostroskog-u-parizu/
  20. На Велики четвртак, 21. априла 2022. године, у Саборној цркви Светог архангела Михаила, на Светој архијерејској Литургији, која почиње у 9 часова, извршиће се освећење Светог мира. Началствоваће Његова Светост патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење више архијереја и свештенослужитеља Српске православне цркве, објављено је на страници Саборне цркве. Распоред богослужења у Саборном храму у Страсној седмици: ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Вечерње ВЕЛИКИ УТОРАК 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Вечерње ВЕЛИКA СРЕДА 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Повечерје ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК 9:00 Литургија Светог Василија Великог и освећење Мира 18:00 Јутрење са читањем 12 Јеванђеља ВЕЛИКИ ПЕТАК 7:30 Царски часови 16:00 Вечерње са изношењем Плаштанице 19:30 Плач Мајке Божије 21:00 Јутрење са певањем статија и опходом око храма ВЕЛИКА СУБОТА 8:30 Литургија Св. Василија Великог 24:00 Пасхално јутрење и Прва Васкршња Литургија ВАСКРС 9:00 Друга Васкршња Литургија 17:00 Пасхално вечерње Извор: Саборна црква
  21. Призренски богослови су известили о молитви у јединственој Цркви Богородице Љевишке, призренској лепотици посвећеној Успењу Пресвете Мајке Божје, задужбини Светог краља Милутина, грађеној с почетка 14. века, чија је вредност, али и угроженост, препозната од читавог света, те се од 2006. године налази на Унесковој листи светске културне баштине. Богословија је објавила: На празник Благовести и у суботу пете недеље Васкршњег поста служили смо у древној светињи и украсу царског Призрена - храму Богородице Љевишке. Молили смо се Мајци Божијој Елеуси да чува, штити и да ка Христу води све верне. У граду Твоме Призрену, Војвоткињо Богородице, узносимо Ти песме победне, Бранитељко наша, и песме захвалне, Избавитељко од свих невоља. Но, пошто имаш моћ непобедиву, од свих опасности избави нас, да Ти кличемо: Радуј се, Невесто неневесна! Извор: Призренска богословија ФБ; Радио Слово љубве
  22. Поново остајемо после завршетка Свете литургије како бисмо одговорили на питања о се мора говорити. Украјина. Овако трагичне ситуације, овакве несреће и бола није било у животу наше генерације. Избеглице су почеле да пристижу у Псков. Недавно су у Псковопечерском манастиру примљене две породице с више деце. Њихови чланови су нам испричали како је после догађаја на Мајдану 2014. године у њиховом тихом градићу у централној Украјини прво све било релативно мирно. Међутим, касније су се појавили непознати млади људи који су изјављивали да се боре против непријатеља Украјине. Избеглице су казале да су грађани постепено почели да се мењају. Потчињавајући се све јачем притиску почели су да обавештавају органе власти о томе да су њихови суграђани непоуздани или да одржавају везе с Русијом. Страх да људи могу бити осумњичени за нелојалност растао је до те мере да је комшија наших избеглица једном дошао у њихову кућу и изјавио да им даје три дана да напусте град, иначе ће пријавити властима да у разговорима изражавају мишљење о томе да треба бити у пријатељским односима с Русијом. Православни свештеник, духовник наших избеглица, по националности је био Пољак; служио је у храму Московске патријаршије; по својим ставовима био је истомишљеник наших избеглица и није намеравао да крије негодовање због подстрекавања мржње према Русији. Овај свештеник је неколико пута добио врло строга упозорења. Међутим, остао је веран својим ставовима и савести. Једном су код њега дошли младићи с палицама и страшно су га претукли. Извукли су га из куће унакаженог. Свештеник је рекао својим мучитељима да се неће одрећи свог мишљења и да је спреман да умре. Међутим, они су се само насмејали и одговорили су му да је још рано за умирање. Убацили су свештеника у аутомобил и одвезли су га. Парохијани више нису видели свог духовника. Наши познаници су побегли из Украјине и сад су се обрели у Пскову. Дешава се да међусобице с времена на време потресају Русију. По правилу, иза леђа учесника у непријатељству стоје треће силе, хушкајући једне против других. Сетимо се грађанског рата који је протутњао пре само сто година: колико је проливено крви и суза, колико је било патње... Тада, 1919. године изванредни руски песник Максимилијан Волошин је написао: „А ја стојим сам између њих У рици пламена и дима И за једне и за друге Молићу се док снаге имам.“ И ми смо данас позвани на управо овакву молитву. Након што се на нас изненада обрушила вест о почетку ратних дејстава људи ужаснуто размењују докуменарне кадрове. Нацистичке параде са неколико хиљада учесника у Кијеву. Страхоте из последњих година живота у Донбасу. Деца која на улицама Украјине вичу: „Удри Москаља (погрдан назив за Русе, прим. прев.), слажите лешеве!“ „Ми смо деца Украјине! Нека Москва лежи у рушевинама!“ „Девојчице, шта ћеш да радиш кад порастеш? – Да кољем Москаље!“ Чудовишна су мучења наших војника. Човек се запрепашћено пита како се људи могу довести до таквог стања и мржње, а затим схвата да то и није тако тешко. Сетимо се шта се с целом Русијом дешавало пре сто година, после револуције. Ми смо сведоци овога у црквеном сећању на наше новомученике, у личном сећању на основу прича и предања који се чувају у нашим породицама. Желим да нагласим: у ситуацији кад су се на нас обрушиле бујице најразличитијих истинитих и лажних информација човек може да закључи да може веровати само у оно што се одговорно може сматрати несумњивим сведочанством и чињеницом. И на основу таквих сведочанстава може извлачити закључке. Већ четири године се на свакој Светој литургији на сугубој јектенији у Псковској саборној цркви и у Псковопечерском манастиру молимо за митрополита Онуфрија и његову паству. А данас се ове молитве узносе у целој Псковској епархији. Мислим, и у целој Русији. Људи се за Украјину моле као за саме себе. Наравно, моле се и за наше војнике. Моле се да Господ по Свом Промислу све разреши да се оствари воља Божија. Али ево шта је занимљиво: испоставило се да су на данашње догађаје, понекад до дословних подударности пре много година упозоравали украјински подвижници. За спољашњи свет ова сведочанства немају значаја, али су за нас, православце, веома важна. Старци Лаврентиjе, Зосима, Jона Недавно канонизовани преподобни старац Лаврентије Черњиговски (упокојио се у Черњигову још 1950. године) говорио је: „Наше рођене речи су Рус и руски. И обавезно треба да знамо, да имамо на уму и да не заборављамо да је било покрштавање Русије, а не покрштавање Украјине. Кијев је други Јерусалим и мајка руских градова. Кијевска Русија је била заједно с великом Русијом. Кијев је без велике Русије и одвојен од Русије потпуно незамислив.“ Затим – снажно и сликовито: „Као што се не може поделити Пресвета Тројица, Отац и Син и Свети Дух, то је Један Бог, тако се не могу поделити Русија, Украјина и Белорусија. То је заједно Света Русија. Знајте и немојте заборављати. У Кијеву никад није постојао патријарх. Патријарси су били и живели у Москви. Чувајте се самосвјатске украјинске групе (цркве) и уније.“ Саговорник старца, намесник Кијевопечерске лавре, отац Конрад, се тада није сложио с оцем, рекавши да су самосвјати и унијати у Украјини нестали, али је отац пророчански одговорио: „У њих ће ући демон и они ће се са сатанском злобом окомити на православну веру и Цркву, али ће им крај бити сраман, а њихове присталице ће доживети казну од Господа Цара и Силе.“ И упозоравао је: „Да будемо верни Московској патријаршији и да нипошто не улазимо ни у какав раскол... Кад се појави мала слобода, отвараће се цркве, манастири и поправљаће се, онда ће сва лажна учења изаћи заједно с демонима и тајним безбожницима (католици, унијати, Украјинци-самосвјати и други) и снажно ће у Украјини завојштити против канонске Православне Цркве, њеног јединства и саборности. Ове јеретике ће подржавати безбожничка власт, и зато ће одузимати православцима цркве и убијаће вернике. Тада ће кијевски митрополит (који је недостојан овог звања) заједно са својим истомишљеницима и архијерејима и јерејима, снажно пољуљати Руску Цркву.“ Ово је било речено о Филарету, бившем кијевском митрополиту: „Сам ће отићи у вечну погибељ као Јуда. Али сви ови напади лукавог и лажна учења у Русији ће нестати и биће јединствена Православна Црква – Руска.“ „Доћи ће време кад ће се тући-тући и почеће светски рат. А у самом јеку ће рећи: хајде да изаберемо једног цара у целој васиони. И изабраће! Изабраће антихриста као светског цара и главног „миротворца“ на земљи. Треба пажљиво слушати и бити опрезан! Чим буду гласали за једног у целом свету, знајте да је то он и да не треба да гласате.“ За разлику од испразних речи старац Лаврентије о последњим временима говори у складу са Светим Писмом и тајанственом књигом Апокалипсе упозоравајући нас да ће се сви народи ујединити под владавином једног владара-лажног месије, антихриста. У Украјини је живео још један познати подвижник, духовник одеског манастира Успења Пресвете Богородице, схиархимандрит Јона (Игнатенко). Он се упокојио у Господу 18. децембра 2012. године. Недуго пред његову смрт записано је шта рекао: „– Годину дана после моје смрти почеће велики потреси, биће рат. Трајаће две године. – А како ће све почети? Америка ће напасти Русију? – Неће. – Русија ће напасти Америку? – Неће. – Шта ће онда бити? – У једној земљи која је мања од Русије настаће врло велики нереди, биће много крви. У овај ковитлац грађанског рата биће увучене и Русија и Сједињене Америчке Државе и многе земље.“ Скоро тачно годину дана после његове смрти, крајем 2013. – почетком 2014. године почели су Мајдан и крвави догађаји у Кијеву и Одеси. Он је говорио: „Украјина и Русија не постоје одвојено, постоји јединствена Света Русија. А непријатељи су решили да нас поделе како би уништили православље у Малој Русији (Украјини, прим. прев.). Али Господ то неће дозволити.“ А ево предвиђања још једног старца, врло угледног у Украјини, схиархимандрита Зосиме (Сокура), оснивача Свето-Успењске Николо-Васиљевске обитељи у Доњецкој области. Он се упокојио 2002. године. „И данас, у наше време, сва збрка ће почети од Кијева – мајке руских градова, од колевке. Отуда ће се збрка преплавити све руске земље, неће заобићи ни Русију, ништа; унаоколо ће бити опседнутост ђаволима. Али Русија ће се одржати и тамо ће бити веома велика благодат. Чак ни силе пакла, антихриста, неће савладати Руску Православну Цркву.“ „Ускоро ће наступити време кад ће злочинаца бити више него нас, још увек мање-више нормалних људи... Будуће генерације ће бити још горе: сви ће имати стаклене очи, свуда ће бити оружје. Може да те убије у сваком тренутку из забаве.“ У свом духовном завештању старац је забележио. „Строго се држите Руске Православне Цркве и његове светости патријарха московског и целе Русије. У случају да Украјина оде од Москве, без обзира на то да ли је аутокефалија незаконита или „законита“ – аутоматски се прекида веза с кијевским митрополитом. Постојећи манастири ће тада бити претворени у Дом милосрђа [имају се у виду манастири које је основао у Доњецкој области] који ће испуњавати свете законе милосрђа – служење људима до њиховог погребења, и ову заповест обитељи треба вечно да испуњавају. Никакве претње и проклетства не треба признавати, јер нису канонски и законити. Треба се чврсто борити за каноне Руске Православне Цркве. У случају отпадања од јединства Руске Православне Цркве, надлежни архијереј не постоји, манастири прелазе под ставропигијалну управу, под омофор Његове светости патријарха московског и целе Русије. Уколико ово буде немогуће, манастири прелазе под самосталну управу игумана, као што је то био случај у Валаамској обитељи на почетку нашег века. Гледајући светло у будућност и у време јединства Украјине и Русије које ће по мом дубоком уверењу наступити, одлазим у вечност... Одлазећи у вечни живот, последњу реч говорим вама, браћи, сестрама и свима који се моле у нашој обитељи: држите се Руске Православне Цркве – у њој је спасење.“ А сад хајде да пређемо на потпуно друге сфере: на документа за која је већина нас сазнала тек у марту-априлу. Они говоре о путевима за практично остварење онога чему смо сведоци, о припреми и покретању погонског ремења рата. Неки од вас су вероватно видели ове материјале на друштвеним мрежама; није их тешко пронаћи. Амерички политиколог и обавештајац Џорџ Фридман је 2015. године дао интервју. На питање да ли исламски екстремизам представља главну опасност по Сједињене Државе Фридман је одговорио: „Исламизација представља проблем за Сједињене Државе, али није опасност од животне важности. Овим проблемом се треба бавити, и у њега треба пропорционално улагати напоре, али не више од тога. Ми имамо друге спољнополитичке интересе. Главни спољнополитички интереси САД у току целог прошлог века, у време Првог, Другог и Хладног рата сконцентрисани су у односима између Русије и Немачке. Зато што кад се уједине оне чине једину силу која је заиста животно опасна по САД. И наш главни задатак се састојао у томе да не дозволимо да оне склопе савез. Ако сте Украјинац тражићете јединог ко може да вам помогне и то су Сједињене Државе. Прошле недеље или пре десетак дана Украјину је посетио главни командант копнене војске САД у Европи генерал Бен Хоџес. Он је тамо најавио да ће у Украјину званично допутовати војни саветници САД-а. Наградио је украјинске војнике војним медаљама САД-а, иако је по војном правилнику САД-а забрањено да се странци награђују медаљама. Међутим, учинио је то зато што је желео да покаже да је украјинска армија његова. После тога је отпутовао. САД тренутно испоручују оружје, артиљерију и друго наоружање балтичким земљама, Румунији, Пољској и Бугарској. То је веома занимљив аспект. А јуче су САД објавиле да намеравају да испоручују наоружање у Украјину. Иако је то касније демантовано оружје ће се испоручивати. У свему овоме САД поступају заобилазећи НАТО, зато што у НАТО-у одлуке могу доносити само све чланице НАТО-а једногласно. Суштина дешавања се састоји у томе да САД граде „санитарни кордон“ око Русије. И Русија зна за то. Русија мисли да САД намеравају да распарчају Руску Федерацију. Мислим да не желимо да убијемо Русе, већ само да их мало ранимо и да им нанесемо штету. У сваком случају, вратили смо се старој игри. Сједињене Државе контролишу све светске океане – то су њихови фундаментални интереси. Нико раније то није чинио. Услед тога можемо да вршимо упаде свуда на планети, али нас нико не може да нападне. То је одличан положај. Контролисање океана и космоса представља окосницу наше власти. Најбољи начин да се уништи непријатељска флота јесте да се непријатељу не дозволи да сагради своју флоту. Пут који је изабрала Британска империја како би спречила настанак снажне флоте у Европи било је хушкање Европљана једних против других. Препоручио бих да се придржавамо политике коју је Роналд Реган примењиво у Ирану и Ираку (Иранско-ирачки рат 1980-1988. год.). То је било цинично и аморално, али је функционисало. Читава суштина је у томе: САД нису у стању да окупирају целу Евроазију. У тренутку кад чизма нашег војника крочи на земљу Евроазије аутоматски заостајемо бројчано. Можемо да уништимо војску противника, али нисмо у стању да војно окупирамо Ирак. Дакле, нисмо у стању да свуда уведемо своју војску, али смо у стању, као прво, да подржавамо завађене стране како би се усредсредиле на себе, а не на нас. Можемо да их подржавамо политички, финансијски; да им пружамо војну помоћ; да им шаљемо наше саветнике. И само у крајњим случајевима, као што смо то учинили у Вијетнаму, Ираку и Авганистану, умешали смо се војном силом с тактиком наношења превентивног удара. Ми као империја не можемо свуда да шаљемо војску. Ни Британци својевремено нису окупирали Индију; једноставно су узели под контролу поједине индијске државе и завађали су их. Исто је радило Римско царство. У сваком случају, проблем није у томе, већ у томе каква смо ми империја. Јер то не значи да сад треба да се удобније завалимо у фотељу, да идемо кући и да нас буде баш брига за све. Налазимо се на самом почетку пута. Питање које се сад налази на дневном реду за Русе је да ће или Украјина постати тампон-зона између Русије и Запада (да ће минимум постати неутрална земља) или ће се Запад (НАТО) у Украјини пробити тако далеко да ће Запад (НАТО) од Стаљинграда делити свега сто километара, а од Москве петсто километара. За Русију је статус Украјине опасност од животног значаја.“ На интернету постоји интервју војног стручњака (садашњег саветника председника Украјине) Алексеја Арестовича који је дао украјинској телевизији пре три године, 18. марта 2019. године у којем је говорио о рату с Русијом: „Постоји вероватноћа од 99,9% да је цена нашег уласка у НАТО велики рат с Русијом. А ако не уђемо у НАТО, Русија ће нас апсорбовати за десетак-дванаестак година. Бољи је велики рат против Русије и прелазак у НАТО након победе над Русијом. Велики рат је офанзивна ваздушна операција; упад четири руске армије које су лоциране на нашим границама; опсада Кијева; покушај да се опколи војска која се налази у АТО... ОУС (операција удружених снага); пробој кроз Кримски мореуз до Каховског вештачког језера како би Крим добио воду; офанзива с територије Белорусије; стварање народних републике; удари по објектима критичне инфраструктуре и тако даље. Ето шта је рат великих димензија. Вероватноћа да ће се он десити је 99%. Накритичнији период је 2020-2022. године... Главни историјски задатак је улазак у НАТО и никакве социјалне и економске жртве нису важне у поређењу с овим задатком.“ Анатолиј Александрович Собчак, врло либерални руски политичар, још је 1992. године у тадашњој ситуацији која је директно изнедрила данашњу, упозоравао (овај интервју с њим се такође може наћи на друштвеним мрежама): „Сматрамо да смо данас добили најопаснију симбиозу крајњих националиста и бивше партијске номенклатуре: у Украјини је комунистички режим био најокошталији, најјачи. Они су се сад врло брзо пронашли. У говорима руководства данашње Украјине нема ни речи од правима човека, о правној држави. Они све почињу и завршавају речима о независности. Сад видимо какву независност су изабрали. Испоставља се да је за њихову независност пре свега потребна војска коју су склепали у што краћем року. Затим им је била потребна и Црноморска флота. Не сумњам да ће сутра претендовати и на нуклеарно оружје.“ Ето, такви су погледи из прошлости на данашњицу. А шта нас очекује у будућности? Сви желе једно – мир. Међутим, чврст и непоколебљив мир, а не мир бременит новим ратовима и невољама. Не онакав о каквом се говори на једном месту у Светом Писму: „Лече рану... народа Мог лакомислено, говорећи: ‘мир, мир!’ а мира нема“ (Јерем. 8: 11). Није случајно што су на основу горког искуства човечанства настале синтагме које су постале устаљене: „мир и безбедност“, „стабилни мир“. Сви чекају у право такав мир и моле се за њега. И још. Сви постављамо питање: зашто је наш председник Владимир Путин донео ову изузетно тешку одлуку? Наравно, не можемо знати све разлоге. Али на основу својих разговора с њим могу да кажем: да за ову операцију није видео индиције од животне важности и критичне по народ Русије, он је не би започео. Једни то схватају, а други не. Да није то учинио сад и да је Русија извршен напад у којем би настрадали милиони људи исто тако би му говорили: ако је ово било неизбежно, зашто ниси предупредио невољу? Сетимо се почетка Другог светског рата и страшних губитка из 1941. године. Данас су наши најважнији задаци: да подржавамо једни друге; да помажемо избеглицама; да свако на свом месту ради оно што треба; да се бринемо о миру и благостању породица; да бринемо о породицама погинулих и настрадалих. И наравно, да се молимо за све оне којима је данас потребна молитва – искрено, као за себе. Да се молимо за наше војнике, за људе у Украјини. Да се молимо за Русију. „Нека буде воља Твоја, и на земљи, као на небу!“ Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов) https://srpska.pravoslavie.ru/145626.html
  23. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у навечерје Суботе акатиста, 8. априла 2022. године, у Храму Светог Саве, свеноћно бдење (Друго Бденије), служили су преосвећена господа епископи марчански Сава, хвостански Јустин, топлички Јеротеј и умировљени канадски Георгије, уз саслужење архимандрита Нектарија (Самарђић) и протођакона Младена Ковачевића, Драгана Радића и Радомира Врућинића. Након свеноћног бдења патријарх Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијом уз саслужењеепископа умировљеног канадског г. Георгија, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, свештенства и свештеномонаха. ”Бденија у Цркви су установљена као позив на интензивнију молитву, на сабирање ума и срца, и бденија су нарочито заступљена у богослужбеном животу манастира, али бденија су предвиђена и, како то кажемо, у Цркви типиком. Тако да ево, хвала Богу, ово је друго бденије у току поста, завршавамо пету недељу поста и, ако Бог да, улазимо у шесту недељу, а онда после тога и у Велику недељу, недељу страдања Христових. Нека Господ дâ, да остатак поста у бодрости духовној проведемо и да у радости дочекамо празник Васкрсења Христовог, празник Пасхе Господње, празник који је истовремено и наша Пасха”, рекао је Патријарх на крају Литургије. Извор: Радио Слово љубве
  24. Вазнесењска црква у центру Београда организује духовно вече на тему "Благовести као тајна откривења Господа Исуса Христа". Беседиће јереј мр Бошко Савић. Сабрање ће бити у четвртак, 7. априла, од 18 часова. Вазнесењски храм се налази у Улици адмирала Гепрата. Добро дошли! Извор: Радио Слово љубве
  25. Повод литургијског сабрања била је исповест свештенства архијерејског намесништва београдског првог. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха: Браћо и сестре, хвала Богу већ смо превалили половину Великог поста. Као што сви знамо атмосферу и начин живота на који нас пост позива није нешто што треба да практикујемо само током поста него јесте амбијент и правило живота на који смо позвани непрестано. Позвани смо да духом поста живимо сваки дан, сваки тренутак свога живота. Црква је устројила и установила пост из више разлога, а пре свега, због тога што пост треба да вас подсећа да је Господ Христос Алфа и Омега, Почетак и Крај, садржај нашега живота и да ништа без љубави Његове и без благодати Његове не можемо да чинимо. Пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића. У току поста се трудимо да, поред уздржања и практиковања врлина, интензивније преиспитујемо себе, преиспитујемо свој живот, интензивније посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем, а онда после дијагностиковања како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији, истинском и правом духовном лечењу. У том контексту самопосматрања и молитве да где год видимо неку мрљу на својој души одмах хоћемо да је бришемо, Црква је као једно од помоћних средстава устројила и исповест. Исповест је, дакле, опет је нешто што треба да практикујемо током свеукупног свога живота и свакога дана. У току поста интензивније нас Црква подсећа на потребу исповести. Зашто? Зато што исповест није својеврсни судски процес, није истрага. Исповест није тренутак када препознавајући своје промашаје, доживљавамо их као преступе одређеног спољашњег закона и правила и препознавши те преступе долазимо пред свештеника, признајемо своју кривицу и очекујемо неку одмазду, неку духовну казну. Исповест је само потврда, пројава онога што се зове у Цркви покајање. Покајање су оци Цркве, предање Цркве, назвали радосном тугом. Зашто? Зато што покајање подразумева констатацију својих недостатака, својих промашаја, падова, греха, страсти, али у исто време и призивања благодати Божје да она буде путоводитељ, да буде лек, да буде терапија која нас враћа на прави пут, која нас враћа у нормално здраво духовно стање. Отуда и јесте покајање названо радосном тугом, јер у истом тренутку ми видимо свој промашај, а промашај доживљавамо као мисао, поступак, реч који су се огрешили о љубав Божју, о Његово милосрђе. Онда не само да нисмо задовољни него осећамо истинску и праву тугу. Са друге стране, због тога што смо се обратили Богу и затражили Његову благодат да она буде наш сапутник, да она са нама и уместо нас оно што ми не можемо чини осећајући да истог тренутка благодат дејствује, да Бог шаље Духа Светог на нас као и на апостоле на дан свете Педесетнице, ми смо обасути и испуњени неописивом безграничном радошћу која превазилази ону првобитну тугу. Сви смо, дакле, у току поста позвани да преиспитујемо себе, као и уосталом како рекосмо током читавог свог живота, знајући да је Бог у Христу откривен наша мера и критеријум, да је он наше огледало, а не други човек. Не треба да се поредимо са другима и да препознајемо када смо од других бољи, а да не видимо оне који у Христу расту и треба да нам буду узори. Ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање. Наравно да нису само верници ти који имају потребу за подвигом, за духовним животом, за терапијом духовном и лечењем, али и за духовним узлетима, него и свештеници заједно са верницима, пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани. Они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божјим, а да би то то могли морају заиста - или морамо заиста и ми свештеници - трудити се уздајући се увек у Бога да будемо истински и прави пример, тј. да будемо сведоци речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота. Зато, поред других тренутака када неки свештеници имају потребу за исповешћу и када прибегава своме духовнику тражећи од њега подршку, ти свештеници - Црква је опет наша Помесна устројила - прибегавају интензивније не само посту него исповести и покајању у току поста. Данас овде у малој цркви светосавској, један део свештеника из Архиепископије београдско-карловачке сабрао се да се пре свега заједно са вама Богу моли, али истовремено да у продужетку изнесе пред Господа оно што га боли очекујући од Њега, Дародавца живота и Лекара душе и тела наших, да исцељује и вида духовне ране које смо пре свега сви и свако себи сами нанели. Нека Господ благослови ток поста који предстоји, да буде миран и у радости и да испуњени благодаћу Духа Светог дочекамо славно Васкрсење Христово, а у Њему и са Њим да учествујемо у свему ономе што је дар Његове победе. http://www.spc.rs/sr/liturgija_predjeosvetshenih_darova_u_crkvi_svetog_save
×
×
  • Креирај ново...