Jump to content

Марјанн

Члан
  • Број садржаја

    141
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    ЦБ

Скорашњи посетиоци профила

4442 посетилаца

Марјанн's Achievements

Интересује се

Интересује се (5/9)

37

Форумска репутација

  1. Уколико ови људи промене( и дали је могућ, ако није зашто?), свој став покајањем после смрти т.ј. у есхатону, логично је да их Бог прихвати, па и сам ђаво како каже св. Григорије (јер прича о богатом и Лазару негира ту могућност)? Дали у том случају реализација слободе човека није као у историјском контексту, случају, па је то можда разлог немогућности или ...?
  2. У његовом времену, дидактика педагошког узвођење од слуге ка сину Бога има смисао, наравно као и код побожних почетника хришћана страх Божји има позитиван контекст и данас. У ширем смислу мисије Цркве данас, на једном постмодернистичком, неолибералном, демократском, хуманистичком... профилу човека, овакав приступ, дискурс изазива благо речено негативне реакције, из ког верујем сви као хришћани имамо извесну емпирију. Теологија ПЦве у свом динамизму у времену би требало да пружи одговор који већ можда и постоји (зато сам питао професора @Александар Милојков), и који би тако да кажем "испровоцирао" слободу савременог човека, да истражи и евентуално прихвати Хришћанство као једну од безбројних опција, понуда који нуди "дух овог света" за смисао човековог живота.
  3. Од патристичког аспекта такође дотле сам схватио да из педагошког разлога тако би се сублимирао одговор по овоме питању, међутим на "терену" мисије Цркве у овом историјском контексту имам утисак да је потребан адекватнији одговор који би квалификовани људи Цркве, академски и практично то свакако могли да пруже.
  4. Обожење као крајњи циљ, т. ј. Бог ствара потенцијални бог по благодати уколико човек позитивно одговори на тај позив, реално Бог “претпоставља“ т.ј. зна свакако да неки то неће да прихвате из икс разлога, капцитета човека, који притом треба имати у виду да га Бог даје..., онтолошко питање, проблем смрти, сазданости оваплоћењем и васкрсењем је решено, али постојање грешника у вечности, како кажеш многи кроз Христа ће стићи, али шта је са осталима, ево пример и они који искрено и с`љубављу исповедају, практицирају своје убеђење које и да је, јер ради се о респектабилном броју људи човећанства, како може да се разуме и прихвати то да у вечности постоји да неко пати, страда..., што за мене искрено то је отворено питање, неприхватљиво..., али га прихватам са вером као моје непознање Божјег откровења, а да Бог свакако има решење које ја једноставно невидим и незнам? Баш зато и као родитељ, стварање из тежње љубави по сваку цену, сакреирамо богове по благодати биологијом, образовањем, васпитањем и искрено надам се и верујем да ће моја деца као и сви да будемо у Бога. Оно спротивно једноставно немогу да прихватим у есхатолошком смислу, једино у педагошком, које у историјским оквирима видимо да је практично неостварљиво, зато и постављам то питање гласно размишљајући као недоумицу, а које ми се формулисало током дијалога, полемисања са припадницима других конфесија, чак и оних сатанистичким који аргументују Библијском откривењем постојање пакла? Адвентисти покушавају то да реше са уништењем ових “проклетих“, али то је Библиски неоправдано?
  5. Зашто на пример проклети не би могли да се покају, због "редукције" слободе у или...? Ако може и професор @Александар Милојков да помогне у одговору?
  6. Да, али Бог је саздао тог човека који слободном вољом негира Божју вољу..., који би био разлог Бог да креира такво биће које би било проклето у вечности, а Бог то свакако унапред зна?
  7. Како објаснити т.ј како Бог остаје са својим атрибутима да је свемоћан, безгрешан..., а да постоји пакао у есхатону, т.ј. грешка?
  8. Замолио бих вас за мишљење, како треба разумети 24 часовни Богослужбени циклус, у смислу применљивости у парохијском храму(који у манастиру је разумљив због посвећености, времена итд.) од стране самих свештеника и свакако верни народ, имајући у виду свакако, икономију Цркве због свакодневних обавеза, историјских услова, као садашња пандемија ..., има ли Црква историског и актуелног искуства, примера, који ниво т.ј. Богослужбеног, могућег, свакодневно присуство заједничарења у храму би требало стремити, тежити да се постигне као циљ, у односу оног што видимо, знамо као праксу, недељна, празнична литургија, евентуално редовно вечерње и јутрење служење...? Питам ово због типика, који покрива целу годину са Богослужењем, дали се односи искључиво за монашки стил живота или и парохијски треба да стреми ка том испуњењу?
  9. Благословите о.Зоране, како треба разумети 24 часовни богослужбени циклус, у смислу применљивости у парохијском храму?
  10. Не знам из које езотерије си пао, ипак ово професор каже, такође као и ти, и ја сам преупитао мислећи да је ово питање апсолвирано... Уколико не знаш, нема потребе да хистеришеш из кумулативне фобије у кој си упао, мислећи као да нешто знаш у овом глобалном хаосу у коме се налазимо, а светски стручњаци су у највећој контрадикцији, па још би све нас који нешто логицирамо да побијеш да можеш... Полако брате...
  11. https://youtu.be/gg-d0us75Uo Јел тачно ово што професор каже да нико није изоловао вирус? Како је потврђена та информација?
×
×
  • Креирај ново...