Још мало па пост...На чему ћете се трудити у посту?

[Драган άσημος :)]

Кад упоредим свој пост са овим постом, нисам сигуран да уопште постим. :-

…Posmatrao sam ga i pratio svaki njegov korak i pokret, u nameri da vidim i shvatim kakav je on čovek. Želeo sam da budem isto kao on, ali nisam znao kako to da postignem. Mislio sam da on zna neki tajni put i način za postizanje duhovnih dubina, i da to krije od nas.

Znao sam šta jede, kako se moli, gde spava, ali nisam znao šta radi noću kad ostane sam u svojoj sobi. Primetio sam da se jedna daska na njegovima vratima rasušila, i da se jedan čvor odvojio i bio gotov da ispadne. Sinula mi je ideja: evo kako ću videti šta noću radi! Sutradan je vladika otišao poslom u grad; izbio sam čvor i pažljivo ga očistio; sa njegove spoljne strane zabo sam ekserčić i vratio čvor na njegovo mesto u dasci; dobro je stajao, a lako ga je bilo izvaditi. Tog dana radio sam svakodnevne poslove, a uveče, kad se on vratio, čitao sam psalme i molili smo se. Posle sam otišao u svoju sobu, svukao se i legao u krevet. Kad su se svetla u hodnicima ugasila, izvukao sam se iz kreveta i pažljivo, na prstima, prišao vratima vladičine sobe. Čučnuo sam i oprezno izvukao čvor; kroz otvor je šiknuo tanki mlaz svetlosti u hodnik. Ali sam se spetljao; ekserčić je, valjda, bio mali, pa nisam mogao dobro da ga uhvatim; ispustio sam ga i čvor je lupnuo o pod. Vrata su se otvorila. Pre nego što sam mogao da se priberem, nad sobom sam ugledao ogromnu glavu Nikolajevu. Odskočio sam i potrčao niz stepenice. Prepoznao me. Vikao je za mnom, zvao me da se vratim i obećavao mi da neće bilo šta nažao da mi učini. Ali ja nisam smeo da se vratim. Stideo sam se. Malo sam se i plašio da me u ljutini ne udari, znao sam da je preke naravi. Nisam smeo u oči da mu pogledam. Noć sam proveo u dvorištu. Sutradan sam se opet krio od njega; nisam se usuđivao da uđem u zgradu. Sledeće noći sakrio sam se dobro u jednom ćošku mitropolije i tu zaspao. Oko ponoći neko me uhvatio za kosu. U mraku nisam video ko je. Tek kad sam čuo glas, znao sam da je Nikolaj. "Ne boj se Dobrivoje. Idi u svoju sobu i spavaj", rekao je. Uveo me u sobu, sačekao da legnem, pokrio me kao da sam dete, i tek tada otišao. Bio sam zbunjen i čudilo me što mi nije rekao nijednu prekornu reč. Sutradan, rano ujutru, pozvao me i naredio mi da iz šupe u njegovu sobu donesem nogare i daske za krevet. Prethodno sam ih dobro oprao. Dok sam sklapao krevet, on je pozvao kuvara i saopštio mu: "Filipe, od sad pa dok te ne pozovem, slobodan si. Plata ti ide kao kad radiš." Otpustio je kuvara, a kad smo ostali sami, rekao mi: "Ti hoćeš da budeš monah, Dobrivoje. Ako si muškarac, spremi se za junački podvig!" "Tu sam, vladiko. Preživeo sam rat, glad; ludake sam čuvao, Žutog Đavola trpeo, pa i taj podvig, o kojem govoriš, valjda ću izvršiti", rekao sam.

"Lako je, Dobrivoje, s ljudima se boriti i trpeti kad se mora. Ali sad ćeš se sa sobom uhvatiti u koštac; svoju volju ćeš isprobati i očeličiti. Imaj ovo na umu: pred svojim telom milijarde ljudi drhće, maze ga, pokoravaju mu se. Spremi se!" "Ovde sam, vladiko. Naređuj!" Mislio sam tada da ne postoji napor koji ne bih mogao da izdržim. Bio sam mlad, jak, prekaljen i samouveren, a pomalo i ponosan što ću doživeti nešto nepoznato i veliko, i što ću se dokazati pred samim vladikom. Od ranog jutra vladika mi je zabranio da pijem vodu i da bilo šta jedem. Tog dana smo pakovali knjige, adresirali pakete i slali ih na poštu, a uveče smo se molili Bogu. Prvo smo se po trista puta poklonili pred ikonama, zatim smo pevali Svetoj Bogorodici, na kraju smo kleknuli da se molimo. U sobi smo imali časovnik koji je otkucavao na svakih četvrt časa. Puna dva časa molili smo se na kolenima pred ikonama, na pirotskom ćilimu. On je vešto podvio desnu nogu, pa mu nije smetalo klečanje; nije se pomicao. Mene su, pak, bolela kolena, zato sam morao da se oslanjam na ruke, da čučim, da se okrećem na jednu pa na drugu stranu. Pošto sam bio iza njega, nije video šta radim. Onda smo ustali i dva časa se molili stojeći, bezglasno. "Umno se moli, ne kreći jezikom, sinko. Bog zna naše misli. Post nema značaja bez molitve; čak bi mogao da nam naškodi", rekao mi je. Hleb i vodu nismo okusili celog dana i naredne noći. Nastavili smo i sutradan. Trpeo sam glad i žeđ; radio sam, molio se i ćutao. Trećega dana mi je bilo veoma teško. Podnosio sam lakše glad jer sam se na nju bio navikao, ali me je žeđ strašno mučila. Svest mi se u pojedinim trenucima mutila, osećao sam muku u želucu. Uveče nisam mogao dugo da izdržim na molitvi, ranije sam legao; Nikolaj je ostao sam na molitvi. Ujutru, kad sam se probudio, zatekao sam ga da se i dalje moli. Bog zna kad je i koliko je taj čovek spavao. Četvrtog dana telo me peklo kao da je bilo zapaljeno; osećao sam vatru u sebi. Naročito su me bolele zaceljene rane. Oko rana na nogama, na rukama i na grudima, nosio sam velike modrice; bile su neprijatne za gledanje. I sa tim modricama se nešto događalo. Bolela me leđa, i glava, stalna muka mi je bila u želucu, srce se uznemirilo. Odlazio sam često do prozora i udisao svež vazduh; kao hladnu izvorsku vodu pio sam ga. Petog dana počeo sam da smrdim. Usnice su se lepile jedna za drugu, bile su slane, na jeziku se javila, u velikoj količini, sluz sasvim slična gnoju, koju sam često ispljuvavao.

Sedmog dana doživeo sam preobražaj; vratilo mi se rumenilo u obraze, skoro su prestali bolovi. Ali sam bio nervozan i nisam mogao da spavam; drhtao sam, bio sam strašno žedan. Tada sam prvi put osetio da nisam u stanju da se dalje borim. Hrabrio

sam se raznim mislima, junačio se, zainatio se, ali mi ništa nije pomoglo. Na kraju sam odlučio da spakujem svoje stvari i da pobegnem od Nikolaja. Slagao sam ga da izlazim napolje radi sebe. Čim sam prošao kroz vrata, jurnuo sam u svoju sobu i spakovao se na brzinu. Kad sam se okrenuo da izađem, ugledao sam ga kako stoji u otvorenim vratima. Uhvatio me za ramena, okrenuo i naredio da se raspakujem. Bio sam zbunjen, nisam znao šta da radim i kako da ga se oslobodim. Molio sam ga ponizno da me pusti da odem, ili da mi dozvoli da jedem i pijem, ali me on očigledno nije ni slušao. Kad sam video da nemam kud, suze su me zapekle u očima, umalo nisam zaplakao od muke. Nije za to mario, uzeo me za uvo, kao osnovca, i poveo u svoju sobu. "Babo jedna! Ti li si taj koji hoće da bude monah?! Pun si prljavštine u telu i krvi, sa tim ti želiš da postigneš nešto veliko, da postaneš svetlost! Zar ne osećaš da u tebi đubre sagoreva i da sav smrdiš! Ako želiš dobro sebi, i ako želiš da u ovom životu na zemlji vidiš carstvo Božje, sedi, radi svoj posao, i moli se kako ti kažem!" Do jedanaestog dana nije mi ni jednom dozvolio da izađem. Tada sam opet odlučio da bežim. Smislio sam bio kako da izletim iz sobe i pobegnem kud me noge nose. Ali kad sam krenuo opet me je Nikolaj zaustavio na vratima. Zakukako sam iz sveg glasa; tresao sam se od muke. Molio sam ga kao oca rođenog da me pusti. Govorio sam mu da će creva da mi se zalepe od gladi i žeđi, i da ću sigurno umreti. Ni kukanje ni preklinjanje nisu mi pomogli. Malo posle, dao mi je flašu i naredio da je dobro operem i donesem vode. Zgrabio sam flašu i otrčao, što sam brže mogao, na česmu, otvorio slavinu do kraja, poturio usta i slatko se nagutao vode. Onda sam oprao flašu, napuno je vodom i doneo u sobu. Vladika me upitao: "Jesi li dovoljno pio?" "Jesam, preosvećeni." "Dobro, ako si. A sad ću te, sinko, pitati nešto. Razmisli dobro šta ćeš mi kazati, ne moraš odmah da mi odgovoriš, možeš i kroz jedan sat. Reci: zašto si hteo da me uhodiš? Ako mi kažeš istinu, bićeš mi učenik, đak. Ako me slažeš, oteraću te!" "Nije mi potrebno dugo da razmišljam, vladiko. Ono što bih ti rekao kasnije, mogu ti reći odmah. Hteo sam da vidim šta radi vladika kad je sam u sobi!" "Pa, sinko, ovih dana si bio sa mnom u sobi i video si šta radim. Nemaš više razloga da viriš kroz čvor."

Opet sam molio da me pusti da živim kao drugi monasi; mislio sam da stvarno više ne mogu da izdržim bez hrane i pića. Ratovao sam, gladovao, prošao mnoge zemlje i video čudesa, ali mi se činilo da je ovo iznad mojih snaga. Ali me nije pustio. Rekao je: "Kad ti se svest zamuti, daću ti malo vode. Ako na svaki sat ili dva budeš uzimao po gutljaj, prestaće ti vrtoglavica." A on nije ni pogledao flašu; ni kap vode nije okusio! Nije se moglo videti da li trpi; molio se svakodnevno, i dalje kao prvog dana. Trudio sam se koliko sam mogao, ali mi je molitva bila slaba jer sam stalno mislio da li ću živ dočekati sledeći dan, i smišljajući razne načine kako da uteknem od njega. On je znao šta smeram, i uvek me sprečavao. Danju je bio kraj vrata, a noću je moj krevet stavljao poprečke uz vrata, da ne bih pobegao dok spava. Poštu smo primali kroz prozorče, na isti način smo je slali. Izdržao sam još pet dana bez hrane i sa malo vode. Ukupno šesnaest dana smo gladovali. Sedamnaestog dana čuli smo motore i kroz prozor videli automobile. Vladika mi je tada rekao: "Evo, dolaze nam gosti, Dobrivoje. Raduj se. Da nije njih, nastavili bismo ovako do trideset punih dana." Izašao je iz sobe, umio se, obukao svečano odelo i dočekao goste. Pozvao je Filipa kuvara i odmah ga poslao da donese pastrmke, vino i drugo što je potrebno za ručak. Takođe, naredio je kuvaru da za nas dvojicu spremi "našu hranu". Kad smo seli za sto i počeli da ručamo, gosti su jeli pastrmke, a nas dvojica redak kačamak. Kuvar je znao kakva je to "naša hrana", očigledno je imao slična iskustva. Morali smo da jedemo kačamak, jer bi nam se smučilo od jake hrane posle dugog gladovanja. Tog dana smo jeli malo, sutradan malo više, trećega dana bio sam sit. Čim sam se uz pomoć hrane malo vratio u život, bio sam lak i oran za svaki posao, i čvršće volje nego ranije. Modrice su mi sa tela nestale, kao da nikad nisu postojale, rane nisam osećao kao da ih nikad nije bilo. Gladovanjem sam očistio krv, a krv je očistila telo od bolesti i rana. Tada sam shvatio šta je gladovanje. Radovao sam se što sam koliko-toliko izdržao sve te dane, i zarekao sam se da ću ubuduće biti asketa i da ću gladovati često…

[Милан Б]

Мени се чини да је држање постова "по типику" прилично тешко људима који живе у градовима, раде на напорним и стресним пословима, удишу загађен ваздух а мисли су им оптерећене разноразним бљувотинама које се пласирају у медијима.

Углавном успевам да изгурам Божићни и Ускршњи пост, али морам признати да строгоћу поста сам себи прилагођавам, јер немам духовника. Имао сам прилике да осетим не баш благотворно дејство поста по здравље - стомачни проблеми, пад имунитета, афте у устима, малаксалост и исцрпљеност. У таквој ситуацији су потребни обилни изливи благодати Божије да се човек не би унервозио и пост прерастао у једно оптерећење које не доноси смирење души, већ напротив.

Да ли постоје историјски подаци, како су наши стари пре нпр. 500 година постили, шта су јели, да ли су имали здравствених проблема због тога и сл? Ми данас Богу хвала на сваком ћошку имамо продавнице здраве хране (која додуше није нимало јефтина), па се може правом комбинацијом одржати неки позитиван ниво уноса свих потребних намирница за исправан рад метаболизма, уз евентуални додатак по којег витамина.

[Милан Б]

Ево једне лепе радио емисије у којој је одговоре на питања у вези поста давао отац Миленко Јеловац који служи у цркви на Телепу у Новом Саду:

http://beseda.rs/por...0-09-06-02.html

Ух, тек сад видим да је "File not found"

Штета, ако неко познаје некога ко ради на РТВ Беседа, можда би могли да их питамо шта се дешава са архивом радио емисија...

[Биљана]

Е, да......кад би у посту све било на храни! То је оно што ми најлакше пада! Како иначе не једем слатко, а и месо ми није нешто омиљено, одрицање од мрсне хране ми и није неки "подвиг"!

Мене бринем ја и борба са самом собом! Како наћи смирење!? Како одолити страстима!? Како у најбитнијем моменту одреаговати на прави начин!?

[мирођија]

Да,најлакше је са храном и код мене, и обично сам мирна десетак дана првих у посту. Онда наиђу искушења да бих се узнемирила

или свађала...Молитва ми наравно помаже, али када на послу наиђу нервозни људи није лако трпети...

Отац Тадеј је говорио да:

''Духовни живот је умни и мисаони живот.Зато морамо да обратимо пажњу шта се у нама роји,да молимо даноноћно Господа да нас избави од свакога зла,да нас очисти и да нам да снаге да одбацимо предлог духова злобе. Ако примимо предлог,онда се нешто и сагласимо,одмах почиње борба,ми одбијемо једно они предлажу друго,треће,четврто...И немамо мира,немамо покоја.Онда да се срцем и умом обратимо Господу:

''Господе,ево немам снаге,нисам се научио од младости,остарео сам у злу,зло моје са мном је остарело,па сад треба много труда да се то искорени из мене.Али Ти си силан и моћан,научи ме да будем безазлен,простодушан,смирен и кротак.Награди ме Твојим божанским особинама као што награђујеш Твоје анђеле и свете.''

И тако стално у простоти срца и својим речима свака душа да припадне Господу.Чим устанемо с кревета од сна одмах да благодаримо Господу,када дође вече да благодаримо на свему...Кад душа заволи молитву од срца,онда после не може да се одвоји од свога Родитеља.''

[Драгана Милошевић]

Е, да......кад би у посту све било на храни! То је оно што ми најлакше пада! Како иначе не једем слатко, а и месо ми није нешто омиљено, одрицање од мрсне хране ми и није неки "подвиг"!

Мене бринем ја и борба са самом собом! Како наћи смирење!? Како одолити страстима!? Како у најбитнијем моменту одреаговати на прави начин!?

E, zato kazem lako cu za hranu. Al sta cu sa strastima? Taman se kao smirim post se vec zavrsio.

[Boba]

Bogami blago Vama. Meni je problem i sa strastima ,i sa gundjuranjem i sa smirenjem i sa jelom

[Јадранка-Дервента]

Кад упоредим свој пост са овим постом, нисам сигуран да уопште постим. :-

…Posmatrao sam ga i pratio svaki njegov korak i pokret, u nameri da vidim i shvatim kakav je on čovek. Želeo sam da budem isto kao on, ali nisam znao kako to da postignem. Mislio sam da on zna neki tajni put i način za postizanje duhovnih dubina, i da to krije od nas.

Znao sam šta jede, kako se moli, gde spava, ali nisam znao šta radi noću kad ostane sam u svojoj sobi. Primetio sam da se jedna daska na njegovima vratima rasušila, i da se jedan čvor odvojio i bio gotov da ispadne. Sinula mi je ideja: evo kako ću videti šta noću radi! Sutradan je vladika otišao poslom u grad; izbio sam čvor i pažljivo ga očistio; sa njegove spoljne strane zabo sam ekserčić i vratio čvor na njegovo mesto u dasci; dobro je stajao, a lako ga je bilo izvaditi. Tog dana radio sam svakodnevne poslove, a uveče, kad se on vratio, čitao sam psalme i molili smo se. Posle sam otišao u svoju sobu, svukao se i legao u krevet. Kad su se svetla u hodnicima ugasila, izvukao sam se iz kreveta i pažljivo, na prstima, prišao vratima vladičine sobe. Čučnuo sam i oprezno izvukao čvor; kroz otvor je šiknuo tanki mlaz svetlosti u hodnik. Ali sam se spetljao; ekserčić je, valjda, bio mali, pa nisam mogao dobro da ga uhvatim; ispustio sam ga i čvor je lupnuo o pod. Vrata su se otvorila. Pre nego što sam mogao da se priberem, nad sobom sam ugledao ogromnu glavu Nikolajevu. Odskočio sam i potrčao niz stepenice. Prepoznao me. Vikao je za mnom, zvao me da se vratim i obećavao mi da neće bilo šta nažao da mi učini. Ali ja nisam smeo da se vratim. Stideo sam se. Malo sam se i plašio da me u ljutini ne udari, znao sam da je preke naravi. Nisam smeo u oči da mu pogledam. Noć sam proveo u dvorištu. Sutradan sam se opet krio od njega; nisam se usuđivao da uđem u zgradu. Sledeće noći sakrio sam se dobro u jednom ćošku mitropolije i tu zaspao. Oko ponoći neko me uhvatio za kosu. U mraku nisam video ko je. Tek kad sam čuo glas, znao sam da je Nikolaj. "Ne boj se Dobrivoje. Idi u svoju sobu i spavaj", rekao je. Uveo me u sobu, sačekao da legnem, pokrio me kao da sam dete, i tek tada otišao. Bio sam zbunjen i čudilo me što mi nije rekao nijednu prekornu reč. Sutradan, rano ujutru, pozvao me i naredio mi da iz šupe u njegovu sobu donesem nogare i daske za krevet. Prethodno sam ih dobro oprao. Dok sam sklapao krevet, on je pozvao kuvara i saopštio mu: "Filipe, od sad pa dok te ne pozovem, slobodan si. Plata ti ide kao kad radiš." Otpustio je kuvara, a kad smo ostali sami, rekao mi: "Ti hoćeš da budeš monah, Dobrivoje. Ako si muškarac, spremi se za junački podvig!" "Tu sam, vladiko. Preživeo sam rat, glad; ludake sam čuvao, Žutog Đavola trpeo, pa i taj podvig, o kojem govoriš, valjda ću izvršiti", rekao sam.

"Lako je, Dobrivoje, s ljudima se boriti i trpeti kad se mora. Ali sad ćeš se sa sobom uhvatiti u koštac; svoju volju ćeš isprobati i očeličiti. Imaj ovo na umu: pred svojim telom milijarde ljudi drhće, maze ga, pokoravaju mu se. Spremi se!" "Ovde sam, vladiko. Naređuj!" Mislio sam tada da ne postoji napor koji ne bih mogao da izdržim. Bio sam mlad, jak, prekaljen i samouveren, a pomalo i ponosan što ću doživeti nešto nepoznato i veliko, i što ću se dokazati pred samim vladikom. Od ranog jutra vladika mi je zabranio da pijem vodu i da bilo šta jedem. Tog dana smo pakovali knjige, adresirali pakete i slali ih na poštu, a uveče smo se molili Bogu. Prvo smo se po trista puta poklonili pred ikonama, zatim smo pevali Svetoj Bogorodici, na kraju smo kleknuli da se molimo. U sobi smo imali časovnik koji je otkucavao na svakih četvrt časa. Puna dva časa molili smo se na kolenima pred ikonama, na pirotskom ćilimu. On je vešto podvio desnu nogu, pa mu nije smetalo klečanje; nije se pomicao. Mene su, pak, bolela kolena, zato sam morao da se oslanjam na ruke, da čučim, da se okrećem na jednu pa na drugu stranu. Pošto sam bio iza njega, nije video šta radim. Onda smo ustali i dva časa se molili stojeći, bezglasno. "Umno se moli, ne kreći jezikom, sinko. Bog zna naše misli. Post nema značaja bez molitve; čak bi mogao da nam naškodi", rekao mi je. Hleb i vodu nismo okusili celog dana i naredne noći. Nastavili smo i sutradan. Trpeo sam glad i žeđ; radio sam, molio se i ćutao. Trećega dana mi je bilo veoma teško. Podnosio sam lakše glad jer sam se na nju bio navikao, ali me je žeđ strašno mučila. Svest mi se u pojedinim trenucima mutila, osećao sam muku u želucu. Uveče nisam mogao dugo da izdržim na molitvi, ranije sam legao; Nikolaj je ostao sam na molitvi. Ujutru, kad sam se probudio, zatekao sam ga da se i dalje moli. Bog zna kad je i koliko je taj čovek spavao. Četvrtog dana telo me peklo kao da je bilo zapaljeno; osećao sam vatru u sebi. Naročito su me bolele zaceljene rane. Oko rana na nogama, na rukama i na grudima, nosio sam velike modrice; bile su neprijatne za gledanje. I sa tim modricama se nešto događalo. Bolela me leđa, i glava, stalna muka mi je bila u želucu, srce se uznemirilo. Odlazio sam često do prozora i udisao svež vazduh; kao hladnu izvorsku vodu pio sam ga. Petog dana počeo sam da smrdim. Usnice su se lepile jedna za drugu, bile su slane, na jeziku se javila, u velikoj količini, sluz sasvim slična gnoju, koju sam često ispljuvavao.

Sedmog dana doživeo sam preobražaj; vratilo mi se rumenilo u obraze, skoro su prestali bolovi. Ali sam bio nervozan i nisam mogao da spavam; drhtao sam, bio sam strašno žedan. Tada sam prvi put osetio da nisam u stanju da se dalje borim. Hrabrio

sam se raznim mislima, junačio se, zainatio se, ali mi ništa nije pomoglo. Na kraju sam odlučio da spakujem svoje stvari i da pobegnem od Nikolaja. Slagao sam ga da izlazim napolje radi sebe. Čim sam prošao kroz vrata, jurnuo sam u svoju sobu i spakovao se na brzinu. Kad sam se okrenuo da izađem, ugledao sam ga kako stoji u otvorenim vratima. Uhvatio me za ramena, okrenuo i naredio da se raspakujem. Bio sam zbunjen, nisam znao šta da radim i kako da ga se oslobodim. Molio sam ga ponizno da me pusti da odem, ili da mi dozvoli da jedem i pijem, ali me on očigledno nije ni slušao. Kad sam video da nemam kud, suze su me zapekle u očima, umalo nisam zaplakao od muke. Nije za to mario, uzeo me za uvo, kao osnovca, i poveo u svoju sobu. "Babo jedna! Ti li si taj koji hoće da bude monah?! Pun si prljavštine u telu i krvi, sa tim ti želiš da postigneš nešto veliko, da postaneš svetlost! Zar ne osećaš da u tebi đubre sagoreva i da sav smrdiš! Ako želiš dobro sebi, i ako želiš da u ovom životu na zemlji vidiš carstvo Božje, sedi, radi svoj posao, i moli se kako ti kažem!" Do jedanaestog dana nije mi ni jednom dozvolio da izađem. Tada sam opet odlučio da bežim. Smislio sam bio kako da izletim iz sobe i pobegnem kud me noge nose. Ali kad sam krenuo opet me je Nikolaj zaustavio na vratima. Zakukako sam iz sveg glasa; tresao sam se od muke. Molio sam ga kao oca rođenog da me pusti. Govorio sam mu da će creva da mi se zalepe od gladi i žeđi, i da ću sigurno umreti. Ni kukanje ni preklinjanje nisu mi pomogli. Malo posle, dao mi je flašu i naredio da je dobro operem i donesem vode. Zgrabio sam flašu i otrčao, što sam brže mogao, na česmu, otvorio slavinu do kraja, poturio usta i slatko se nagutao vode. Onda sam oprao flašu, napuno je vodom i doneo u sobu. Vladika me upitao: "Jesi li dovoljno pio?" "Jesam, preosvećeni." "Dobro, ako si. A sad ću te, sinko, pitati nešto. Razmisli dobro šta ćeš mi kazati, ne moraš odmah da mi odgovoriš, možeš i kroz jedan sat. Reci: zašto si hteo da me uhodiš? Ako mi kažeš istinu, bićeš mi učenik, đak. Ako me slažeš, oteraću te!" "Nije mi potrebno dugo da razmišljam, vladiko. Ono što bih ti rekao kasnije, mogu ti reći odmah. Hteo sam da vidim šta radi vladika kad je sam u sobi!" "Pa, sinko, ovih dana si bio sa mnom u sobi i video si šta radim. Nemaš više razloga da viriš kroz čvor."

Opet sam molio da me pusti da živim kao drugi monasi; mislio sam da stvarno više ne mogu da izdržim bez hrane i pića. Ratovao sam, gladovao, prošao mnoge zemlje i video čudesa, ali mi se činilo da je ovo iznad mojih snaga. Ali me nije pustio. Rekao je: "Kad ti se svest zamuti, daću ti malo vode. Ako na svaki sat ili dva budeš uzimao po gutljaj, prestaće ti vrtoglavica." A on nije ni pogledao flašu; ni kap vode nije okusio! Nije se moglo videti da li trpi; molio se svakodnevno, i dalje kao prvog dana. Trudio sam se koliko sam mogao, ali mi je molitva bila slaba jer sam stalno mislio da li ću živ dočekati sledeći dan, i smišljajući razne načine kako da uteknem od njega. On je znao šta smeram, i uvek me sprečavao. Danju je bio kraj vrata, a noću je moj krevet stavljao poprečke uz vrata, da ne bih pobegao dok spava. Poštu smo primali kroz prozorče, na isti način smo je slali. Izdržao sam još pet dana bez hrane i sa malo vode. Ukupno šesnaest dana smo gladovali. Sedamnaestog dana čuli smo motore i kroz prozor videli automobile. Vladika mi je tada rekao: "Evo, dolaze nam gosti, Dobrivoje. Raduj se. Da nije njih, nastavili bismo ovako do trideset punih dana." Izašao je iz sobe, umio se, obukao svečano odelo i dočekao goste. Pozvao je Filipa kuvara i odmah ga poslao da donese pastrmke, vino i drugo što je potrebno za ručak. Takođe, naredio je kuvaru da za nas dvojicu spremi "našu hranu". Kad smo seli za sto i počeli da ručamo, gosti su jeli pastrmke, a nas dvojica redak kačamak. Kuvar je znao kakva je to "naša hrana", očigledno je imao slična iskustva. Morali smo da jedemo kačamak, jer bi nam se smučilo od jake hrane posle dugog gladovanja. Tog dana smo jeli malo, sutradan malo više, trećega dana bio sam sit. Čim sam se uz pomoć hrane malo vratio u život, bio sam lak i oran za svaki posao, i čvršće volje nego ranije. Modrice su mi sa tela nestale, kao da nikad nisu postojale, rane nisam osećao kao da ih nikad nije bilo. Gladovanjem sam očistio krv, a krv je očistila telo od bolesti i rana. Tada sam shvatio šta je gladovanje. Radovao sam se što sam koliko-toliko izdržao sve te dane, i zarekao sam se da ću ubuduće biti asketa i da ću gladovati često…

Монах Калист, ако се не варам.

[obi-wan]

Kako to rece jedan moj stari poznanik - post se mucki primakao... gringrin

[obi-wan]

A evo jedna izuzetna rec izuzetnog Vasilija Velikog o postu... uzivajte...

.......................................................................................

Свети Василије Велики: Пост

Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана.

Примите га (пост) дакле са радошћу. Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примите богати њега који вас спасава од опасности преједања и који чини укусним оно што од сталне употребе постаје безукусно.

Болесници примите мајку здравља. Здрави – осигурање вашег здравља. Упитајте лекаре, и рећи ће вам како ништа није тако сумњиво и несигурно као здравље. Због тога савесни помоћу поста настоје да сачувају своје здравље и да се избаве од разрушујуће тежине угојености тела.

Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест или телесну немоћ, пошто, с друге стране, целог живота свога мучиш тело своје са прождрљивошћу. Знам врло добро како лекари много чешће налажу болесницима оскудну дијету и пост него разноврсност и обилност хране. Уосталом, шта је лакше за тело: да проведе ноћ са једном лаком вечером, или да легне у кревет оптерећено многоједењем? Може ли тако да се одмори или ће се сву ноћ окретати претоварено и намучено? Којим бродом један капетан може лакше да управља и да га спаси у морској бури: оним који је претоварен, или оним који носи нормалан терет? Онај претоварени неће ли потопити и сасвим мала бура? Тако и тела, када се муче од много хране лако подлежу болестима. Док када се хране лако, одржавају своје добро здравље.

* * *

Пост појачава молитву. Постаје крило њено на путу ка небу. Пост је мајка ѕдравља, васпитач омладине, украс стараца. Он је сапутник путника и сигурност оних који живе заједно. Муж нимало не сумња у супружанску верност своје жене, кад је види да другује са постом. Жена не кипи од љубоморе, када види свога мужа да пости.

Ко је икада претрпео штету од поста? Прорачунај економски стање куће своје за један дан поста. А израчунај и за један обичан дан. Тако ћеш се лако уверити колико велику добит имаш од поста.

Помисли да и порезници оставе пореске обвезнике да мало времена живе мирни и неометани. Нека дозволи и тело дакле један мали предах устима . Нека учини једно мало примирје оно, које, када се наједе, мудрује нешто око уздржања, а кад гладује, заборавља оно што је раније примило.

Онај који пости нема потребе за позајмицом. Нити је принуђен да плаћа камату. Пост постаје разлог да се човек весели. Јер као што жеђ чини слатким пиће, и глад пријатном трпезу, тако и пост чини јела укусним. Ако хоћеш, дакле да ти трпеза буде пријатна, прихвати промену коју доноси пост. Ако си, пак, увек окружен богатим јелима, чиниш неправду себи, јер уништаваш пријатност неумереним уживањем.

Ништа нема, што не досади сталном употребом. Док, насупрот, често желимо она јела, која ретко окушамо. Стога нам је Творац наш измислио разноврсност у нашем животу, тако да би смо осетили пријатност од свих блага Његових. Погледај шта се догађа у природи: сунце зар није светлије после ноћи? Сан ѕар није слађи после бдења? Здравље зар није више пожељно после болести? Тако и трпеза бива пријатнија после поста. Ово, дабоме, важи за све. И за богате, који имају обиље јела, и за сиромахе, који располажу оскуднијом храном.

* * *

Да се сећаш и да се бојиш примера оног богаташа из јеванђелске приче. Стална уживања одвела су га у вечни огањ. Овај богаташ није био осуђен за било какву неправду. Међутим, због комфора и разнежености коју је уживао, као и због његове индиферентности за сиромаштво Лазара, кажњен је тако тешко. Насупрот томе, пост и трпљење у страдању зар нису били оно што је даровало покој Лазару? Прича не говори за његове (неке) друге врлине, до само за ове наведене. Оне (пост и трпљење) уздигле су га и успокојиле у наручју Авраама.

* * *

Живот Часног Претече био је један непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он ''највећи међу рођенима од жена''.

Пост је подигао до трећег неба и апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања које је поднео у своме мисионарском раду за славу Божују и спасење људи.

Међутим, за све врлине, за врхунски пример и образац имамо самога Господа. Господ Исус Христос, дакле, после четрдесетодневног поста почео је своје дело на земљи. Прво је утврдио и наоружао тело, које је примио нас ради, постом, а затим допустио кушања од стране ђавола. Слично и ми, постом да се припремимо и увежбамо у нашој борби против духовних непријатеља.

У једном сумњивом ратничком сукобу, присуство неког савезника уз страну једнога, доводи до пораза другога. Дакле, дух и тело налазе се у стању (сталног) сукоба. Коме ћеш бити савезник? Ако си савезник телу, ослабићеш дух. Док, ако си савезник духу, подчинићеш тело. Уколико желиш да ојачаш свој дух, кроти тело постом. Апостол Павле пише: ''Уколико се наш спољашњи човек (дакле тело) распада, утолико се унутрашњи (дакле дух) обнавља''.

Мојсије да би по други пут примио таблице закона, морао је поново да пости.

Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

Али и Исав, шта је било оно што га је унизило и учинило слугом брата његова? Није ли то било једно јело? За њега само и продао је своје првенаштво!

Који су, опет, оставили своје лешеве по пустињи? Нису ли их оставили они који који су тражили месо да једу и удобни живот Египта? Док су, дакле, Израиљци били задовољни само са небеском маном, побеђивали су своје непријатеље и нико се од њих није разболео. Међутим, када су се сетили лонаца са месом и пожелели поново ропство египатско, кажњени су. Помрли су у пустињи и нису се удостојили да виде земљу обећану. Зар се не бојиш и ти тога примера? Зар не мислиш да ћеш можда због многоједења остати испред ѕакључаних врата небеске земље обећане?

Пророк Данило не би видео божанска виђења да није очиетио душу своју постом. Уживање обилне и мрсне хране ствара у души испарења, која, као неки густи облак дима, сметају уму да види сијање Пресветога Духа.

Пост је моћно оружје против демона. ''Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом'', рекао је Господ поводом ђавоиманог младића.

Насладом, пијанством и разним спремањима запаљује се и свака врста раскалашности. Трка за уживањима претвара људе у ''пастуве''. Пијанство изазива и страшне изопачености, постаје узроком да развратници траже жену код мушкарца и мушкарца код жене (тј. да падају у мужелоштво и лезбејство).

Пост регулише и брачни живот. Спречава распусност и намеће усаглашено уздржање, да би се супружници посветили молитви.

* * *

Не ограничавај, међутим, врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду. Да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.

Свето Писмо наводи: ''Тешко онима који се опијају без вина''. Такво пијанство је, примера ради, гнев, који наводи душу да презире. И страх такође, који паралише разум. Уопште, свака страст која помрачује ум, јесте пијанство. Гневљив човек се опија својом страшћу. Не мисли кога има испред себе. Као да се бори у ноћи, граби што стигне, спотиче се о свакога. Не зна шта говори, псује, удара, прети, проклиње, виче...

Ако, дакле, хоћеш да стварно постиш, треба да избегаваш сваку страст.

Пази и још нешто: да сутрашњи пост не буде повод за банчење данас. Не уништавај данашњом распусношћу сутрашње уздржање. Нико, када жели да се ожени законитом и чедном женом, не прима најпре у своју кућу лица сумњиве моралности. Јер чедна и поштена жена не пристаје да станује заједно са особама изопаченим и неморалним.

Тако дакле и ти. Са очекивањем поста, не примај развратно пијанство, које је мајка бестидности, пријатељица срамотних шала, спремно на сваку неморалност. Пост и молитва неће хтети да станују у души која је упрљана банчењем. Господ прима у божанске обитељи онога који пости. А гнуша се пијанца као богохулног и грешног. Ако, дакле, сутра дођеш овде и заудараш на вино, како да сматрам за пост твоје банчење? Где да те поставим? Међу пијанце или међу уздржљивце? Банчење које је претходило, показује те као пијаницу, док уздржање које си почео, као постника. Са остацима пијанства твој пост бива бескористан. А ако је почетак бескористан, у опасности је и да се цео пост заврши као бескористан.

Пост не врши утицај само на појединце. Утиче и на целу заједницу. Усаглашава и умирује брзо све људе. Намеће тишину неартикулисаним гласовима и вици, изгони свађе и препирке, удаљује од људи осуђивање и оговарање.

Присуство којег учитеља зауставља тако брзо неред и вику деце? Чим се појави пост, сваки немир у граду одмах престаје. Ко може да настави лумперај и забаву у време поста?[1] Ко може да споји пост и развратне игре? Недоличан смех, разблудне песме и неурачунљиве игре (кола плесови), удаљују се од града, чим стигне пост као неки строги судија.

Када би сви послушали савете поста, владао би савршени мир у читавом човечанству. Не би устајала једна држава против друге. Не бисмо имали ратне сукобе нити произвођаче оружја. Не би постојали судови нити затвори. Пуста места не би држала злочинце, нити градови клеветнике, нити мора гусаре.

Када би владао пост, наш живот не би био препун уздаха. Јер он би научио све не само ограничењу расипничког живота, него уклањању и од много других зала. Научио би их потпуном избегавању и уклањању од среброљубља и грамзивости, славољубља и сластољубља. Ако се ослободимо свега овога, живећемо у миру и светињи.

Ако нам, дакле, таква добра дарује ова царица врлина, примимо је без икакве намрштености, без икаквог гунђања. Сви ватрено испоштујмо духовну трпезу коју нам поставља пост, чистећи нас и припремајући нас за вечну божанску радост у Рају. Амин.

[1] Вероватно је то у време светог Василија Великог било незамисливо. Данас, пак, бар што се нас Срба тиче, ствари, као што и сами знамо, стоје битно другачије (Прим. Прир.).

[Драган άσημος :)]

Монах Калист, ако се не варам.

Не се вараш!

[Драган άσημος :)]

''Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом''

…Jednog dana došla je kod mene neka žena iz daljeg komšiluka sa ćerkom. Pre njihovog dolaska, osetio sam u sebi nemir, predosećanje me upozoravalo da mi se približava neka opasnost. Ali sam mislio da opastnost nema odakle da dođe, rat je davno bio završen, a ljudi su dobri. Zato i nisam naročito obraćao pažnju na to unturašnje upozorenje. Ušle su i zatražile blagoslov. Na moje pitanje zašto su došle, žena je počela da plače i da mi se žali kako sa ćerkom nije sve u redu. Lekar im je rekao da je ćerka na samoj granici svesti, i da će, ako se odmah ne uda, ubrzo da strada od mladalačkog ludila. I rekla je da ne može da učini onako kako joj je lekar savetovao jer ima stariju ćerku i mora da pazi na red, pred narodom bi bila sramota ako se prvo mlađa uda. "Dobro, ženo, očitaću joj molitvu. Ako ima vere, Bog će pomoći..." "Oče Kaliste, njoj treba muškarac. I to odmah! Ako joj ne nađem čoveka, poludeće!" rekla je majka. "Pa udaj je! Nećeš valjda da dozvoliš da ta dete poludi?" "Ne mogu tako prekoreda, oče! Svet će mi se smejati dok god budem živa! Ne mogu da je udam, a ne smem da dozvolim da poludi..." "Pa da joj čitamo molitvu." "Možeš i molitvu da joj čitaš, nije to rđavo, ali nešto bolje ja imam na pameti, oče. Nešto preče i mnogo važnije bi trebalo za nju odmah učiniti. Snebivala se, kukala, uvijala se. Nije smela da mi kaže ono što je smislila. "Govori šta imaš, ženo. Ne oteži...", rekao sam.

"Oče! Tebe ljudi veoma cene i poštuju te zato što živiš ispravnim životom, i što stvarno veruješ u Boga. To zna svako i ljudi zato u tebe imaju poverenja... Uzmi moju ćerku da ti bude kuvarica! Pred svetom neka tako bude, a ti živi s njom! Tako će to što s njom

mora da bude zauvek ostati tajna. Čim udam stariju ćerku, udaću i ovu. Drugog rešenja nemam!... Pomozi nam, oče! Spasi mi dete da ne poludi!" Udaljio sam se od nje i hteo odmah da je najurim. No, bila je u velikoj nevolji i muci, pa sam se uzdržao. Devojci je tada bilo osamnaest godina. Imala je crne oči, iz njih je, dok me gledala, sipala vatra. Gutala me očima... Činilo mi se da su joj ruke bile spremne da me svakog časa, na moj najmanji mig, zagrle, zgrabe. Obučena je bila u laku haljinu na raskopčavanje, ispod su se ocrtavale sve obline. Sklonio sam oči s nje, osetio sam nemir i nespokojstvo. Bio sam u velikoj neprilici; užurbano sam razmišljao kako da se iz toga izvučem, ali i da im pomognem. Onda sam rekao smireno: "Ne misli o tome više, to ne može biti, ženo! Čitaću ti molitvu. Bog je milostiv, pomoći će." "Oče, spasi nas! Bog, pa ti. Pomozi nam..." Čim je žena izašla, devojka je hitro raskopčala haljinu i zbacila je sa sebe na zemlju. Stajala je ispod mene potpuno gola; gledala me požudno. Osećao sam kako su od nje prema meni dopirali vreli, opojni talasi. Čekala je moj mig, pa da mi krene u zagrljaj. Odmah mi je bilo jasno da su se one unapred dogovorile šta da urade, kako bi me navele da postupim po njihovim zamislima. Matora lisica je sve bila smislila i na to nagovorila nesrećnu devojku, koja je to jedva čekala. Star sam čovek pa mogu slobodno da pričam o svemu što sam tada osećao kako mi je bilo. Srce mi se više ne uzbuđuje na te misli i sećanje. Bila je lepa. Ljuljale su joj se velike i čvrste grudi, bile su nekako nestvarno bele; na bradavicama rumenim kao jagode kao da je treperila po kap neke slatke omamljujuće rose. Vitka je bila u pasu, kukova nešto širih, pravilno oblikovanog pupka. A čitava šuma crnih i kovrdžavih malja prekrila joj donji stomak. Prožimala me bludna vatra, a u stomaku sam osećao sladunjavo drhtanje. U meni se probudila požuda, možda još žešća nego njena. Goreo sam, telo mi je bilo zategnuto i napeto kao čelik. Stajao sam prema njoj, lud od želje, i gledao je, opčinjen tom lepotom. Moram reći istinu, da se ne lažemo: mlad čovek takvoj ženi ne bi mogao da odoli! Nikakav zavet na čistotu i celomudrenost u takvoj situaciji ne bi mu pomogao... Nisam se sačuvao što sam bio star, već samo zahvaljujući bezbrojnim mojim podvizima, isposničkim i drugim odricanjima. Uspeo sam da se priberem i da se upitam: "Kaliste, zar ceo svoj duhovni svet i život da daš za jedan trenutak telesnog uživanja? Zar sad u starosti da upropastiš ono što si godinama sticao?"

Možda me spasla moja vera, volja, ubeđenje; ali verujem da me samo Bog spasao da ne postanem dvoličan, licemeran pred sobom, pred ljudima i pred njim. Krajnjim naporom volje odvojio sam oči od nje i otrčao u crkvu. Pao sam na kolena pred ikonom Gospoda Isusa Hrista. Molio sam mu se za spas kao retko kad pre toga. Obraćao sam mu se iskreno, kao najrođenijem; govorio sam mu u kakvom se stanju nalazim i molio ga de me izbavi iz te opasnosti. Ali vatra u meni sporo se stišavala... Tek posle jednog časa molitve, na mene se sručila bujica hladnoće, kao da me neko polio kofom vode. Brzo sam se pribrao, bio sam u stanju da razumno mislim i ispravno da se ponašam. Opet sam bio stari Kalist. U tim trenucima rodila mi se i misao kako da pomognem nesrećnoj devojci. Iz crkve sam se vratio u konak, gde su me čekale žena i njena ćerka. Kao da su se još nadale da ću da prihvatim njihov predlog. Ali ja sam im odmah rekao da ako žele moju pomoć, da devojka ozdravi, onda moraju da me poslušaju u svemu što im budem rekao. Pristale su da mi se prepuste; ionako nisu imale drugog izbora. Naredio sam strog post za devojku u naredih sedam dana. Sutradan sam je doveo u crkvu i ispovedio je. U početku ispovesti bilo mi je teško da joj se duhovno približim; ona na moja pitanja uglavnom nije odgovarala, gledala me očima punim telesne žudnje. Oko nas u crkvi vlada je tišina; mirisao je tamjan, a ispred, posmatrale su nas ikone. Govorio sam joj smireno, polako; blagim rečima tražio sam od nje da ispovedi ono što je grize i muči. Kako je prolazilo vreme ona se po malo opuštala, svest joj se bistrila, bivala je prisnija sa mnom jer joj se srce otvorilo. Počela je da mi govori, isprekidanim rečenicama, o svojim mladalačkim tajnama, grcajući od navale jakih osećanja. Pri kraju ispovesti njene oči su se ovlažile suzama, onda je zaridala i plakala dugo. Na kraju se smirila i pogledala me u oči slobodno i razumno. Nakon ispovesti pristupio sam molitvi za njeno ozdravljenje; u molitvi sam ostao duže od dva časa. Lepota devojačka pokrenula je u meni želju da je spasem. Nisam žalio sebe; znoj mi je lio sa lica na grudi, a noge me bolele od dugog stajanja. Svaka moja reč bila je jasna i usrdna, izgovorena sa osećanjem, iz dubine srca. Naložio sam majci da sedam dana devojku drži u zasebnoj sobi, bez hleba i vode, i da se sama moli Bogu za nju. Kad su otišle, vratio sam se u crkvu, kleknuo pred ikone i molio se za spas te devojke, veličanstvene lepote Božje. Postio sam uporedo sa njom, mislio na nju, trpeo sa njom i molio se. Nakon isteka sedam dana otišao sam njihovoj kući, devojka se bila smirila; u očima joj više nije bilo one vatre. Oslabila je i jedva je govorila od iscrpljenosti i slabosti. Prošlo je još nekoliko dana i ona se okrepila, ozdravila. Više joj se ta bopest u životu nije vraćala.

I danas je živa, ima decu, muža i porodicu. Poštuje me kao oca. Kad me sretne, pokloni mi se i poljubi me u ruku. I njena majka me je poštovala, ali, kad god bi me srela, od stida nije smela u oči da me pogleda…

"Монах Калист"

[Драгана Милошевић]

1 dan je ostao blagos mene 4869

[Ленка*]

...Па кад се са својих 45 килића "смуљим" на... 40 gringrin

Па кад добијем већу жељу да starece 1314_womens 70A.gif Их, што ће да буде весело gringrin

Јоооој, срамота ме...

[DankaM]

Baš se nešto razmišljala kako će mi najviše hrana biti problem, al' po svom ponašanju, vidim da će i gunđanje i tuga biti problem a najgore od svega što, kad sam gladna, vrlo sam loše raspoložena... Misliti o smislu posta, misliti o smislu posta