Страхови

[Bashful Anna]

Plašim se .. ljudi. Da će me povrediti. Anksiozna sam.
U tom strahu verovatno sam ja jedina koja me "povređuje". Teško se otvaram, uspostavljam kontakt s ljudima i prepuštam  lepoj mladosti. Život prolazi, a ja kao da imam dva, od toga jedan za bacanje. Bilo kako bilo, pravi ljudi će valjda naći put do mene. I ja do njih.
Ili smo se već našli, a da ni ne znamo.

[Драшко]

Plašim se .. ljudi. Da će me povrediti. Anksiozna sam.

U tom strahu verovatno sam ja jedina koja me "povređuje". Teško se otvaram, uspostavljam kontakt s ljudima i prepuštam  lepoj mladosti. Život prolazi, a ja kao da imam dva, od toga jedan za bacanje. Bilo kako bilo, pravi ljudi će valjda naći put do mene. I ja do njih.

Ili smo se već našli, a da ni ne znamo.

Разумем, али мислим да је боље не бојати се, онда се пуније живи па макар и повремено се повредили

[Bashful Anna]

Разумем, али мислим да је боље не бојати се, онда се пуније живи па макар и повремено се повредили

istina je. Kako neko napisa u početnim postovima ove teme, ljubavlju se pobeđuju svi strahovi. (Sada) nastojim da volim ljude, da vidim ono dobro u njima, "pružim šansu i sebi i njima".  Ništa mučnije nego kada sami sebi skraćujemo lepa krila.

[Maja Pavlovic]

Strah od gutanja tablete sam imala i ja. Davila sam se hranom kad sam bila mala. Odbijala sam kapsule, ostalo trosila u kasicicu i sa secerom i vodom pila. Dok mi drugarica nije rekla stavi tabletu u usta i popij vodu kao da nemas tabletu. Uspelo je...

[Bashful Anna]

Да те "утешим", познајем неке људе, а једног чак лично и персонално, који су отворено успостављали контакт и препуштали се "лепој младости", и толико су се препуштали да је то више личило на распуштање него на препуштање, јер су мислили да "живот пролази", итд. све што иде уз то...Како каже она реплика "живели пуним плућима, уживали у животу". Што је наравно апсолутни промашај и пропаст. Даклем оћу рећи једну просту ствар...не очајавај, јер то је велика страст

Dodala bih da ne težim nikakvim ekstremima i nikakvom "raskalašnom" životu. Možda je tako zazvučalo , ali ne. Naprotiv. Najveće lepote i sreća su u malim-velikim stvarima.

Što se tiče replike, zavisi šta za koga znači "punim plućima". Ako se pravilno tumači, može nositi lepu poruku.

[JESSY]

Како се суочити са страховима

 

”Уздај се у Господа свим срцем својим, а на свој разум не ослањај се. На свим путевима својим имај Га на уму и Он ће управљати стазе твоје.” (Приче Соломонове 3, 5 – 6)

Корен свих наших неодлучности јесте страх. Свако од нас је мучен различитим врстама страхова.

Плашимо се да ћемо негде направити грешку, па ћемо се осрамотити. Плашимо се да нећемо бити у могућности да завршимо шта смо започели. Плашимо се да нисмо довољно добри, довољно енергични, снажни, издржљиви….

Један од страхова који нас највише задржава да донесемо одлуку је страх од неодобравања околине. У Причама Соломоновим пише; ”Страшљив човек меће (ставља) себи замку; а ко се у Господа узда, биће у високом заклону.”

У тренутку кад почнете да се забрињавате шта ће о томе мислити други људи, готово да сте потпуно спречени да реагујете, јер страх од неодобравања је гори од самог неодобравања.

Како се можемо ослободити страха?

Постоји само један начин; суочите се са њим и радите упркос њему. Увек је добро радити оно чега се највише плашимо (не мислим на греховне стрампутице, већ на оно што је благословено и добро за вас, али сте закочени несамоувереношћу). У једном тренутку неће више бити довољно само да циљате, већ ће бити важно и да повучете обарач.

Једини противотров страху је ВЕРА.

Искорачите, покрените се помоћу ваше вере. Верујте Богу и започните кретање и делање.

Храброст није недостатак страха. Храброст је када идете даље насупрот страху. Ако се не плашите, онда вам храброст и не треба.  Храброст долази, јер се страховито плашите, али уједно верујете да је то оно што Бог жели од вас да учините, па то чините без обзира на страх.

Приче Соломонове кажу; ”Уздај се у Господа свим срцем својим, а на свој разум не ослањај се. На свим путевима својим имај Га на уму и Он ће управљати стазе твоје.” (Приче Соломонове 3, 5 – 6)

Бог подржава оне који раде и живе са вером и поверењем у Њега. А ово је питање које себи можете да поставите; у којој области је вама потребно да имате снажну веру у Божију помоћ?

Ви нисте довољно веровали Богу док нисте ушли у област у којој видите да не можете скоро ништа постићи својим снагама и способностима, да вам је Божија помоћ страховито неопходна.

Не знам које одлуке морате да начините, али се за њих морате ментално припремити и снажно иступити са вером. Зашто? Зато што ваши избори одређују и обликују ваш карактер и цео ваш живот.

Предајте себе Господу Христу и Он ће вам дати мудрости и храбрости да начините одлуке, које ће вас привести ближе особи каквом вас је Бог замислио да будете.

[JESSY]

Nikolin život je ne samo zagorčavao već i bukvalno uništavao izuzetno veliki, naprosto neizmeran strah od greške. Zbog tog straha bi svemu pristupao uz ogromnu, gotovo neizdrživu unutrašnju napetost i sve radio sa teškim naprezanjem. Šta god da bi preduzimao, njegova pažnja je prvenstveno bila zaokupljena strahovitim naporom da izbegne odasvud vrebajuće greške. Otuda je u svemu bio spor, oprezan, pipav. Bojeći se da ne pogreši, teško se odlučivao da se upusti u bilo šta novo jer je sve novo krilo u sebi nove nepoznate opasnosti od novih nepoznatih grešaka koje nije u stanju da predvidi.

Uvek mu je bio potreban neko ko će ga prekontrolisati, proveriti i ispraviti ono što je njemu možda promaklo. Nikola se užasavao pomisli da je ono što čini konačno i da iza njega nema nikoga ko bi mogao ispraviti moguće propuste i tako sprečiti ponekad nesagledive posledice. Čak ni iz kuće nije rado izlazio poslednji. Uvek je voleo da ima nekog iza njega ko bi, recimo, proverio da nije možda ostavio uključen šporet, što bi izazvalo požar koji bi uništio čitavu zgradu u kojoj živi i ostavio bez krova nad glavom ne samo njega i njegovu porodicu već i mnoštvo komšija.

Bez onih koji proveravaju ono što je učinio, Nikola bi se osećao potpuno izgubljenim. Na poslu mu je bilo drago što nad sobom ima šefa koji će uočiti i ispraviti moguće propuste ali i preuzeti odgovornost ako nešto krene naopako. U kući je rado prepuštao ženi da vodi glavnu reč. U društvu je uvek bio među onima koji se drže u pozadini.

Užasavala ga je pomisao da bude odgovoran za bilo šta jer je biti odgovoran za Nikolu značilo biti kriv.

Za njega nisu postojale male i velike, sitne i krupne, bezazlene i teške greške. Svaka je greška bila ogromna kao planina. I svaka je sobom mogla nositi nesagledive, ponekad na prvi pogled neprimetne ali kobne posledice.

Sužavao je svoja interesovanja, gušio svoje želje i smanjivao svoje potrebe kako bi se što manje izlagao mogućnosti da pogreši. Što više stvari preduzimaš, sve sve su veće šanse da negde grešiš. Možda bi najsigurnije bilo ostati sasvim nepokretan, gotovo umrtvljen. Da ga drugi nisu vukli, Nikola teško da bi se micao.

Živeći u stalnom strahu od greške, bio je u stalnom grču i stalnoj napetosti. Sakatio je vlastiti život kako bi makar umanjio napetost od koja je dostizala takve razmere da mu se često činilo kao da će se rasprsnuti.

Nikola je sebi postavio nemoguć zadatak – da dosegne nedostižnu nepogrešivost. Nije se nikada emocionalno pomirio sa jednostavnom činjenicom da je ljudski grešiti i da se život, između ostalog, sastoji i od pokušaja i grešaka.

Postavio je sebi nadljudski zadatak i time uništavao samog sebe.

 

http://www.iza-ogledala.com/strah-od-greke/

[JESSY]

stvarno poznajem dosta osoba koje prosto moraju da budu savrsene....ne daj Boze da nesto pogrese ili da im neko kaze da nisu u pravu....mislim da one stvarno zive u paklu...u napetosti....

jedan način je da doživljavate grešku tragično i kao neuspeh a drugi je da na greške gledate kao na učenje i sastavni deo zivota...

[JESSY]

Ljudi su nesavršeni. Najveći dokaz za to su bolesti i smrt kao poseban odraz našeg nesavršenstva. Takođe, ljudi su jedina bića na ovoj planeti koja mogu da uče na svojim greškama. Pa, umesto da pokušavamo da ostvarimo nešto što je u svojoj osnovi nemoguće, mnogo je korisnije da sebi to priznamo i učimo iz svojih grešaka.

Evo par smernica kako to možemo da uradimo:

1. Prihvatimo činjenicu da smo bezuslovno vredni. Čovekova vrednost ne pada i ne raste na berzi, ona je uvek ista. Svojim uspesima: status, materijalno stanje, obrazovanje itd., povećavamo životni kvalitet, ali ne i našu vrednost.
2. Prihvatimo svoje pravo na grešku. Greška se uvek odnosi na neki naš postupak ili ponašanje, a ne na našu ličnost.
3. Priznajmo sebi grešku - u redu je da osećamo samoljutnju i krivicu. Ova osećanja nam poručuju da više ne ponavljamo istu grešku. Ukoliko smo neopravdano naneli štetu drugome, izvinimo se i preuzmimo odgovornost za to.
4. Izvucimo pouku i više to ne radimo!
5. Realno sagledajmo posledice greške - videćemo da su mnoge beznačajne.
 

DanijelaŽivančević
spec. psihoterapije i savetovanja

[Снежана]

[Драгана Милошевић]

U strahu su velike oci.

[Zero]

Nažalost, poznajem ljude koji su sebe na ovaj način osakatili (al ajde i okolina nije mnogo pomogla). Vidim da se i ja krećem u tom nekom pravcu, vodim se onim ako ne probam, neću ni da pogrešim, te ne postoji opasnost da me povrede   
Valjda me vadi što sam ladovina, nisam perfekcionista, tako da ima nade

[Снежана]

Zamisli koji je to udarac kad shvatiš da si nesavršen i sa gomilom mana. Kako to da se preživi i živi sa tim saznanjem. 

Па почнеш да волиш своје мане... ваљда...

[Zero]

Па почнеш да волиш своје мане... ваљда...

Ili možda sebe uprkos manama... Još kad se otvore oči i vidiš svoj potencijal, iha...

[JESSY]

Па почнеш да волиш своје мане..

e, to je super....ako to uspes, pobedio si bolest....