Страхови

[LogosAgape]

плашим се змије, али се још више плашим да је не припитомим

[*Blue*]

 

МОЛИТВА ЗА СПАСЕЊЕ ОД 

СТРАХА 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа. 

 

Спаси ме, Боже мој, од страха који ме понижава и срамоти као твоје створење. 

Нека ме не уплаши ни дан ни ноћ; јер, твој је дан и твоја је ноћ. Нека ме не 

уплаши ни гора ни вода; јер, горе си ти саздао и водама ти си поставио међе. 

Нека ме не уплаши ни сан у ноћи ни привиђење на дану; јер анђео твој стоји ми 

с десне стране. Нека ме не уплаши ни невидљиви противник твој, Боже вечни; 

јер, Ти си га победио Крстом Твојим Часним. И смрт нека ме не уплаши, Христе 

мој Свесилни, јер ти си смрт смрћу попрао, и Васкрсењем цео свет као 

седмоструком светлошћу обасјао. 

Страх ме прати као сенка. У подне сенка од дрвета се губи. Кад се Сунце дигне 

високо изнад свих предмета на земљи, онда се сенка губи. Кад је Сунце на свом 

Истоку или Западу, ниже од високих планина, тада су сенке најдуже. И Ти, 

Господе мој, кад си нижи у виду моме, од ма каквих висина земаљских, сенке се 

купе око мене, дуге и мрачнем и плаше срце моје. А кад Те сагледам узвишена 

изнад свих висина, сенке се губе и страх ме оставља. 

О, Свеци Божји, узнесите молитве ваше за мене грешнога, да се спасем од 

страха безумнога. Ангеле Божји, милостиви молитвениче, стави много тамјана у 

златну кадилницу твоју, и окади молитве за све богобојажљиве, и за мене 

грешног. 

Слава Ономе који седи на престолу Славе, Славу Му навек. Амин. 

[Arsenija]

Strah od samoće.   winter

   Danas je taj dan.  

                Moraću da kidnapujem nekog jer niko neće da mi  pravi društvo.  

Dobro, možda ipak neću     ,samo dok  zaspim,posle mi je mnogo lakše..... 

P.s.Strah životu kalja obraz često.

[Arsenija]

Ako je Bog ljubav,smirenje,radost,milost,smirenje,vrlina,čistota,lepota ,onda je djavo mržnja,strah,nemilostivost,brzina,odlučnost,otrovna mudrost i bezobrazluk.

 

Nema razloga za strah,jer Bog odnosi pobedu  .... osim Straha Gopodnjeg koji je početak svake mudrosti .... i koji je putokaz ka večnom životu...

[JESSY]

Питање Валаамском монаху: Људски страхови (од земљотреса, затвореног простора, воде, висине и сл.) – да ли су то обележја слабости карактера, или напади нечастивог?

Одговор: Не, то су природне слабости, својство пале човекове природе. Оне су код некога јаче, а код некога слабије. Није лоше то што оне постоје, већ је лоше подлегати им, губити људско достојанство. Непријатељ просто може да се игра са тим.

[JESSY]

spojeno sa istom temom....

[Дејан]

Ivan LOVRIĆ | 24. avgust 2014. 

Ljudi moraju da se oslobode straha i da se bore protiv nasilja. Ne kažem da na nasilje treba uzvratiti nasiljem. Ali, ljudi ne treba da se boje, već treba da pobede strah- poručuje glumac

 

 

 

Dragan Jovanović: Užasno sam namrgođen i ćutljiv

 

DOK „Srećni ljudi“ defiluju malim ekranima, on je svoj „prozor u svet“ otvorio u brvnari na Zlatiboru. Tamo na miru ćuti i druži se sa biljkama i životinjama.

 

 

 

Popularni Gagi, glumac Dragan Jovanović, prekida, nakratko, svoj „zavet ćutanja“, da bismo malo pretresli proteklu nedelju.

 

* Televizija reprizira seriju „Srećni ljudi“. Kako vreme odmiče, u stvarnom životu nesrećnih je sve više. Ko je danas srećan čovek?

 

- Ljudi, uglavnom, smatraju da je lepota života vezana za novac. Mislim da oni nemaju šansu da budu srećni. Po meni, srećan je onaj ko može da se raduje kako cvet raste, ili kako šuma miriše.

 

* Bila je i repriza filma „Bure baruta“ gde, takođe, igrate. I tu se ništa nije promenilo, jer nasilje je i dalje svuda oko nas.

 

- Suština je u strahu. Ljudi moraju da se oslobode straha i da se bore protiv nasilja. Ne kažem da na nasilje treba uzvratiti nasiljem. Ali, ljudi ne treba da se boje, već treba da pobede strah. Jer, nasilnicima glavno oružje je ljudski strah.

 

* Igrali ste i u seriji „Moj rođak sa sela“. Selo nam polako nestaje.

 

- Pravi način da ova država krene napred i naš spas je selo. Tu šansu nikako ne smemo da propustimo. Ljudi moraju da shvate da imamo prebogatu zemlju i da je selo naša budućnost, a ne prošlost. A sve nam je tu ispred nosa, samo ne vidimo ništa. Svi hrle u gradove i hoće da glume neke građane.

 

* Negde ste izjavili da ste namrgođeni i ćutljivi. Da li je to zbog ove naše situacije ili uopšte?

 

- Pa jeste. Najveći problem je u ljudima. Dok se ne promenimo nema nam prosperiteta. Tužno je kada većina ljudi gleda u tuđe dvorište, a nikako neće da se zagleda u sebe.

 

* Lepša strana naše stvarnosti su veliki uspesi naših sportista. Ovog leta oni su prosto eksplodirali.

 

- Tu možemo izvući jednu pouku. Ti naši sportisti imaju jasna pravila. Zna se ko je najbolji i ne može niko da kaže da nije, ako to rezultati pokazuju. U našem životu je sve obrnuto. Najbolji su prevaranti. A u sportu prevare nema.

 

* Šta vam je još obeležilo proteklu nedelju i kako provodite leto?

 

- Leto provodim u prirodi. Meni je svaki dan u prirodi poseban događaj. 

 

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:506972-Dragan-Jovanovic-Vazno-je-pobediti-strah

[Иван ♪♫]

kad bi čovek čoveku bio čovek, mnogo manje bi bilo strahova

ovako, ujedajmo se braćo i sestre, možda nam nekad dođe iz ,,dupeta u glavu"

[Чунга Лунга]

Pored strahova da će mi se otkačiti korpa na ringišpilu i kada kamion ide u rikverc, najveći mi je strah da u životu neću imati dovoljno vremena da se igram sa mojim mladuncima...

[Deja Vu]

kad bi čovek čoveku bio čovek, mnogo manje bi bilo strahova

 

Па било би, али да би човек човеку био човек мора пре тога постати човек и савладати страхове чија је основа у генима, у несвесном делу човека, а то иде спознајом себе. 

[JESSY]

Ne postoji osoba koja se nikada nije suočila sa strahom. Strah je emocija koja nastaje kad nam se u većini slučajeva nešto što je u potpunosti nestvarno čini stvarnim. Pošto strah zadaje brojne simptome koji nam onemogućavaju normalan život, moramo da naučimo kako da se prema njemu postavimo.
Strah je emocija koja nas izbacuje iz naše zone komfornosti. Upravo iz tog razloga nam strah stvara toliko jaku nelagodu dok ga iskušavamo. Da bismo mogli adekvatno da se suočimo sa strahom, bitno je da saznamo zašto nam se određeni strah pojavljuje. Kada znamo uzrok svojih strahova, tada umanjujemo njihovu vrednost odnosno slabimo ih.
U većini slučajeva sve emocije koje iskušavamo imaju psihološku osnovu, pa tako i strah. Da bismo određenu emociju mogli da nadvladamo, u ovom slučaju, potrebno je pozabaviti se psihološkim uzrocima naše reakcije.
Strah je emocija koja nas zaustavlja u našim akcijama. Ako joj dopustimo da to i učini, samo je jačamo. Umesto toga, mnogo je bolja opcija suočiti se sa strahom, dopustiti sebi da prođemo kroz njega nastavljajući da radimo ono u čemu nas isti sprečava. Kvalitet našeg života jako je duboko povezan sa emocijama koje imamo u sebi i sa kojima provodimo dane. Izbor je na nama koju emociju ćemo svakog dana odabrati kao prioritetnu. Što bolje emocionalno stojimo, to ćemo postići veće uspehe u životu. Bilo da se radi o osećaju ljubavi, entuzijazma, slobode, zadovoljstva, mira, radosti ili nekom drugom osećaju, ako smo konstantno u njemu on će nam omogućiti brže i lakše pomake. A strah je emocija koja čini upravo suprotno.
Sve na šta smo fokusirani to raste. Ako nam je fokus sve vreme na strahovima, tada će oni postajati sve veći i jači. U protivnom, ako usmerimo svoj fokus na stvari koje u životu želimo da postignemo, strah će za nas predstavljati samo jednu malu stepenicu koju trebamo preći kako bismo došli do onoga čemu težimo. Kako ćemo doživeti određenu situaciju, zavisi od toga koliko smo vešti u upravljanju svojim fokusom i emotivnim stanjima. Uvek imamo izbor fokusirati se na ovo ili ono i biti u ovom ili onom stanju. Pitanje je samo šta odaberemo i koliko smo svesni izbora koje imamo. Svaka situacija koju proživljavamo ima svoje dobre, pozitivne i poželjne strane.
Strah nastaje pod uticajem misli koje ga probude. Kada se nađemo u situaciji koja nas zastrašuje, upravo su naše misli te koje su odgovorne za emociju straha koja usledi za nekoliko sekundi. Umesto da mislimo da će se nešto loše dogoditi, bolji je izbor da usmerimo svoj fokus na nešto pozitivnije. Na taj način ne dopuštamo strahu da nas blokira i upravljamo situacijama u kojima se nalazimo.
Upravljanje sopstvenim mislima traži dosta vežbe.
Što se više budemo trudili da probudimo našu komfornu zonu dopuštajući da prođemo kroz strahove koje imamo, to ćemo imati više vere u život i ono što nam on donosi.

 

http://www.navidiku.rs

[Иван ♪♫]

Па било би, али да би човек човеку био човек мора пре тога постати човек и савладати страхове чија је основа у генима, у несвесном делу човека, а то иде спознајом себе. 

 

Može se biti čovek bez obzira na strah, i nečovek bez straha. Pitanje je samo kako se čovek opredeli

[Deki992]

Evo jednog fantasticnog teksta, na koji sam slucajno naisao. 
Mozda sam mogao da ga kopiram i u onu temu o strahovima ali, toliko mi se svideo da licno smatram da zasluzuje "svoju temu", tako da ga vise ljudi procitati.
 

Strah je čoveku urođen, pa i strah od života, posebno je izražen u nestalnim i prevrtljivim vremenima. Istovremeno strahovanja su proizvod čovekove mašte budući da je većina strahova neopravdana i da čovek strahuje od mnogih stvari koje mu se najverovatnije nikada neće ostvariti. A kako nemamo garancije za buduće događaje odvajkada smo prirodno skloni da tražimo znakove u snovima, ili negde kraj puta, ili na nebu kako bi nam nagovestili budućnost. Ljudi su oduvek pokušavali da nađu neko rešenje za ovaj prirodni strah od neizvesnosti.

U vekovnoj borbi protiv Turaka srpski narod je tražio znakove i znamenja koji bi predvideli budućnost ili nagovestili ishod neke teške bitke. Koliko je u ključnim momentima teška bila neizvesnost za naš narod svedoče iz Njegoševog ''Gorskog vijenca'' sledeći stihovi: ''Viđeste li čudo i znamenje, ka se dvije munje prekrstiše? Jedna sinu od Koma k Lovćenu, a druga sinu od Skadra k Ostrogu, krst od ognja živa napraviše...Pomoz, Bože, jadnijem Srbima, i ovo je neko znamenije''. Ognjeni krst na nebu je bio pozitivan znak, naoružavao ih je verom u pobedu, i tada sa optimizmom kreću u boj verujući svako ponaosob da će smrt izbeći njega, a oboriti neprijatelja mesto njega.

Znamenita Kosovska bitka 28. juna 1389. godine odigrala se na dan svetog Vida, koji u staroj narodnoj tradiciji ima vezu sa sudbinom ljudskom i pokušajima da se u nju pronikne. Tako se sudbonosna srpska bitka vodila na ovaj dan. Da li je ovaj dan namerno izabran jer je on na neki način sveti dan na koji se može dobiti nebeska pomoć u ratu ili je „sudbina“ tako odlučila teško je znati.

[Deki992]

VERA ILI BRIGA

Mada, istina je da u stvarnosti mi garancije ni za šta nemamo, ali zato imamo ono što je zaista najvažnije kad je u pitanju naša budućnost a to su nada i vera. Da li nam neko garantuje da ćemo sutra osvanuti? Desi se da čoveka snažno zaboli u grudima i kraj, a do malopre je bio živ. Nije dobro previše misliti i brinuti o tome šta će biti i kako će biti, jer biće šta bude. Na mnoge stvari ne možemo uticati, ne možemo ih sprečiti jer kad bismo mogli nesreća i opakih bolesti ne bi ni bilo.

Briga vodi u depresiju i suprotnost je veri ''a bez poverenja u Boga ostaje samo strah'' kaže starac Pajsije Svetogorac i još kaže ''kada čovek pokušava da stvari uredi samo logikom, sav se smuti. Treba Boga da pretpostavi svakom svom delu. Da ništa ne čini bez poverenja u Njega, jer će u suprotnom osećati strepnju, mozak će mu biti premoren, a i psihički će se loše osećati''. Možemo slobodno reći da je zdrava vera i poverenje u Boga brana protiv strahova i depresija.

Hrišćanstvo uči da ništa ne biva bez Božije Promisli. Krajnji cilj božanskog Promisla je čovekovo spasenje. Duhovno zdrav čovek u svemu vidi zamisao Božiju za svoje spasenje. Shvata ljubav Božiju i u radosti i u žalosti, u bolu i u veselju, u tzv. sreći i u tzv. nesreći. Može da vidi ljubav Božiju u muci i u oskudici. I onda kad prolazimo kroz velika iskušenja, Bog upravlja našim životom Svojim nestvorenim Promislom. (iz knjige ''Pravoslavna psihoterapija'' Jerotej Vlahos)

Ako smo stalno zauzeti razmišljanjem šta bi sve strašno moglo da se desi mira nikad nećemo imati, a život će nam biti tegoban i prolaziti u brigama i strepnji, u stvari u traćenju života, umesto u življenju i trošenju života koji je dar od Boga na dobro i lepo.

 

Brigama ne možemo sprečiti spoljašnje događaje. Kako se oseća čovek koji stalno brine da se ne desi nešto užasno? Kako bi se drugačije mogao osećati nego uznemireno. Može li se bilo ko drugačije osećati sa takvim mislima? Naravno da ne može jer naše misli utiču na naše emocije i ponašanje. I otac Tadej o tome govori u mudroj knjizi koja nosi naziv ''Kakve su ti misli takav ti je život'

[Deki992]

STRAH PONIŠTAVA SLOBODU

Ljudi mogu biti prestravljeni razmišljanjem o životu i tada mogu razviti panične napade, depresije, opsesivno-kompulzivni poremećaj. Zbog potrebe za kontrolisanjem životnih situacija dešava se da ljudi razviju kompulzivne (prisilne, prinudne) radnje (uključuju i isključuju televizor mnogo puta, proveravaju po nekoliko puta električne uređaje, da li su vrata zaključana, prečesto i prisilno peru ruke, kupuju sve i svašta za ''ne daj Bože'', zatvaraju vrata po tri puta za redom, kucaju u drvo, dodiruju dugme, izgovaraju magijske formule, zavezuju i odvezuju pertle nekoliko puta itd.).

Čovek sa kompulzivnim potrebama ima osećaj da ako ne ponavlja neke stvari određen broj puta da će se nešto strašno desiti, a uveren je da ako neke radnje ponavlja određen broj puta da će izbeći nešto od kakvog zla koje mu je eventualno pretilo. Ovo je u temelju magijskog mišljenja koje navodi da se ponavljajućim, prisilnim radnjama može na magijski način sprečiti neka nesreća, ali u stvarnosti to tako ne funkcioniše. Kompulzivne radnje su u stvari nesvrsishodne, besmislene, ničemu ne vode i ništa se njima ne postiže.

Jednostavna životna mudrost kaže da niko ne zna šta će biti u narednih sat vremena, a pogotovo ne sutra, za godinu, pet ili deset, niti kada će ko od nas napustiti ovaj svet. Zato da ne bismo bili ophrvani brigama o neizvesnoj budućnosti u kojoj nemamo garanciju za ono što će se desiti najbolje bi bilo za nas da prihvatimo neizvesnost života sa svim njegovim i lepim i prijatnim, i ružnim i neprijatnim stranama, a ne uzaludno trošiti energiju na brige o tome šta bi moglo da se dogodi. Kada život prihvatimo kao takav, neizvestan, u nas neće biti stepnje već ćemo osećati smirenost jer ponoviću, kako razmišljamo tako ćemo se i osećati i ponašati (npr. kao oni ljudi koji misle da mogu sprečiti neku katastrofu ponavljajući neke radnje). A na svu tu priču o neizvesnosti imamo i izreku koja kaže ''Kad bi čovek znao gde će pasti tu bi seo''. Kad bismo znali gde nas vreba neka loša prilika mi bismo je zaobišli, ali ne možemo unapred znati i zbog toga je besmisleno i nelogično brinuti.

U našoj narodnoj tradiciji na Vidovdan se mogla videti budućnost, tako da je taj dan obeležen devojačkim gatanjima, odnosno predskazivanjem budućnosti, kojima je cilj bio da ''vide'' za koga će se udati. Zato su devojke uoči praznika Vidovdana brale travu vid i modru vidu. Ubrano cveće bi stavljale pod jastuk i izgovarale magijske formule: ''O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak''. Ovo je narodno i simpatično nastojanje da se vidi budućnost, no danas imamo mnogo gorih oblika magijske svesti.

Opsednuti budućnošću, očajni, nesrećni pojedinci pokušavajući da doskoče neizvesnosti života odlaze kod ''čitača sudbine'' koji će im potanko ispričati ''ko ili šta ih čeka iza ćoška''. Veliki problem koji tu nastaje je sputavanje slobodne volje čovekove koja više nije slobodna već je ograničena i zarobljena u iščekivanju predviđene budućnosti. A ponašanje se organizuje u okvirima datih instrukcija šta i kako raditi da bi se ''proročanstvo'' ostvarilo. Gde je tu čovekova slobodna volja od Boga data? Nema je. Sva ponašanja i razmišljanja su usmerena na neki cilj koji je neko drugi nametnuo a ne sam čovek.