Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Драгана Милошевић]

Joj, svog svestenika poznajem 18 godina .Prvi put mi bilo neprijatno , a onda svatih da nema razloga. I svasta prozborim naispovedanju, i opet se postujemo. Rastemo zajedno.

[Жедни]

Мени је јако тешко да се отворим. Унутрашње борбе које водим константно сам са собом, па и неке ствари о себи које сматрам да требају бити речене, мислим да никада неће изаћи из мојих уста, зашто? Не знам....

[Biky83]

Meni nikada nije problem da se ispovidim. Ne stidim se sebe pred mojim duhovnikom,

Imam jednog duhovnika godinama i nije me sramota da kazem pred nji istinu i svaki svoj greh. Posle ispovesti, osecam se dosta lakse, kao da sam se ponovo rodila.

Ne razumem ljude koji kada se ispopvedaju, ne zele da kazu sve sto su gresili, stide se svestenika ili svog duhovnika.

Moj duhovniki je Vladika, pa se jos osecam i odgovornije pred njim.

[Biky83]

Мени је јако тешко да се отворим. Унутрашње борбе које водим константно сам са собом, па и неке ствари о себи које сматрам да требају бити речене, мислим да никада неће изаћи из мојих уста, зашто? Не знам....

Moras se izboriti sam sa sobom i pobediti sebe u tom smislu.

Svaki covek mora imati svog duhovnika, nekoga kome ce verovati i kome ce sve o sebi reci.

Znam da je jako tesko pogledati istinu u oci i otvoriti svoju dusu.....posle toga covek je cist!

[JESSY]

Мени је јако тешко да се отворим. Унутрашње борбе које водим константно сам са собом, па и неке ствари о себи које сматрам да требају бити речене, мислим да никада неће изаћи из мојих уста, зашто?

samo hrabro....i na prvu.....suoci se i pobedi..... :good2: ne daj sebi vremena da razmisljas....odmah u akciju....

[Crnokosa]

Мени је јако тешко да се отворим. Унутрашње борбе које водим константно сам са собом, па и неке ствари о себи које сматрам да требају бити речене, мислим да никада неће изаћи из мојих уста, зашто? Не знам....

Isto...

[JESSY]

Полазећи у размишљању о кризи као шанси за исповест и покајање од речи апостола Павла, у првој посланици Тимотеју (2, 4): "Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине" и од речи у другој Петровој посланици (3, 9): "Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање", мени се читав људски живот приказује као призивање човека од стране Бога на исповест и покајање. 

 

Шаљући људима невоље и несреће, болести и болове, Господ поступа са нама још увек милостиво и с љубављу, а не по правди онако како смо заслужили, јер нас и на овај начин приводи исповедању и покајању. Уверен сам и као хришћанин и као лекар, да ниједна болест, психичка или физичка, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада.

Осим покушаја откривања Смисла свих збивања у нама и око нас, нарочито смисла патње и бола у кризи, смисла који често остаје за нас за увек скривен и у кога се због тога мора једноставно веровати, потребно је да доживимо истинитост МЕРЕ СТРАДАЊА која се наваљује на човека у кризи. Сваком од нас дато је онолико страдања колико можемо да поднесемо. Довољно је да се опет сетимо апостола Павла и његове окрепљујуће утехе из посланице Коринћанима, најпре прве, у којој се вели: "Друго искушење не дође на вас осим човечијега; али је веран Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети" (10, 13); друго је место у другој посланици Коринћанима у којој се каже: "Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа" (1, 5).

И психотерапеути и свештеници дивни су примери могућности која им стоји на расположењу да лече људске душе. Наравно, да они сами морају бити у непрекидном процесу чишћења и непрестаном труду приближавања праобрасцу Христа у себи, иначе, како ће деловати, како ће одговорити на оправдано питање болесника: Лекару, излечи се сам!

Свака криза човека, а он је у некој врсти кризе, такорећи, непрекидно, хтео то да призна или не, прилика је за свештеника и психотерапеута да је схвати као шансу за човека и да покуша да га својом стрпљивошћу и благошћу, разумевањем и саосећањем приведе исповести која постаје сада и шанса за покајање. Али као што није свака криза шанса за исповест, тако није ни свака исповест шанса за покајање. Ово не треба да нас збуњује, нити разочарава и жалости. Зар се кроз сунце и дажд не пружа сваком семену и растињу увек нова прилика да донесе плод! Некоме семену, међутим, потребно је више сунца или кише, некоме мање да би проклијало, процветало и донело плод. Зар није тако и са људима? После много поновљених криза, после безброј опомена, некад већ у другој половини живота, некад и пред сам крај живота, човек ипак научи лекцију живота и доживи оно што сви небески духови тако силно желе: да се човек тргне, да му се отворе очи и уши, да у њега уђе Вода Живота, да он сам постане Извор Живота.

А потреба сваког човека за исповедањем исто је тако јака и насушна као и хлеб наш насушни. Ово могу да тврдим после тридесет година рада са болесним и здравим људима. Олакшање које се постиже исповедањем некад је једнако утољавању жећи ожеднелог или глади гладног. Оно постаје потом потреба која захтева понављање. Само је ствар нашег такта, наше спремности и способности да приђемо људима који траже нашу помоћ да их можемо на природан и спонтан начин привести исповедању. Остало, после тога, није у нашој моћи. Пошто је исповест света тајна, оно што се одиграва у току исповести са оним који се исповеда, а нарочито оно што ће се одиграти са њиме после исповести, т.ј. да ли ће доћи до покајања или не, у власти је Онога који невидљиво присуствује у светој тајни исповедништва, као што присуствује у овакој другој светој тајни. Наша половина посла, дакле, а и та половина велика је част и одговорност која нам је тиме поклоњена, јесте у нашој благодатној спремности да приведемо исповести човека који нам се обраћа због неке кризе.

Уопште, много је пропуштених криза у људском животу које су могле нешто да значе за њеног носиоца, а прошле су као ветар који дува у празно или звоно које узалуд звони. Зар није природно да је криза једина опомена, једини могући спасоносни лек, иако горак лек, опомена која се испречује на путу болесног човека који још увек гордо говори о своме "самоостварењу"? Човек јесте доспео до Месеца и сишао у утробу Земље и спустио се на дно океана, али он и даље није у стању да дода једну влас на коси својој, нити да се одене као што се љиљани у пољу одевају, нити је сигуран да ће сутра осванути жив. И опет нас кризе и у њима патње и болови могу нечему научити, јер би без њих човек постао неподношљиво горд и раван самом Луциферу. 

Када се нађе у кризи, човек, скоро по правилу, наслућује два начина како да изађе из кризе. Један је начин да из ње што пре побегне, избегавајући по сваку цену да сагледа и узрок и последице кризе. Овај начин је, нажалост, најчешћи, али са последицама које су недогледне и често трагичне. Други начин, коме је сваки човек у кризи такође интимно склон јесте да кроз разјашњење узрока и очишћујућу патњу доживи нешто ново што га може учинити зрелијим, целовитијим, бољим као човека. Тачно је да сваки човек бежи од патње и бола, али још је више тачно да је човек биће патње и бола од којих ниједан човек не може да побегне. Велики је изазов пружен човеку оним шта ће он да учини са патњом и болом. Да ли ће да их негира и порекне, да ли ће да их прогласи бесмисленим или ће у свакој озбиљнијој кризи видети опомену и шансу за своје сазревање?

На путу овог сазревања, на коме је, према речима Алфреда Адлера, добра вила већ од колевке ставила поред човека невољу која треба да га нечему научи и увек изнова и до краја живота нечему новом учи, човек ће се једном срести, некад раније, некад касније, и са потребом за исповедањем, самим тим и за покајањем. Ако му исповедање постане прека потреба онда неће ни на покајање дуго чекати, а и један и други свети чин привешће га ближе и дубље него било које друго животно искуство, маколико оно било богато, овоме праобрасцу, Христу. Тек тада Христове речи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески", неће више изгледати немогуће, нестварне, управо фантастичне, као што су изгледале Великом Инквизитору у роману Достојевског, већ ће бити радостан позив Христов који своје ученике, од једног тренутка, више не назива слугама већ пријатељима. Да ли је икада у историји човека нечија друга љубав осим Божје љубави према човеку прострла пред човеком овако величанствену перспективу његовог развоја!

Зар није свака јача криза у човеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег "који Бог попушта на људе да би их пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио"? 

Владика Николај своје осмо мисионарско писмо завршава речима којима ћемо и ми завршити овај реферат: "Кажи и ти, часни оче, суд Божји, место криза, и све ће ти бити јасно".

др Владета Јеротић, извод из реферата: “Криза као шанса за исповест и покајање”

 

http://www.prijateljboziji.com/_Kriza-kao-sansa-za-ispovest-i-pokajanje/23120.html

[ivona]

hah neverovatan tekst,treba povremeno procitati i ovakve stvari,nije zgoreg,ima toliko bitnih istini,od spasenjskog karaktera za vernike,ali nazalost ovaj vid manifestacije podobnosti za pricesce je zaista za monaski etos zivota nego za svetovni,sto ne znaci da u krajnjoj liniji ne vode do istog cilja.

[ivona]

Жена која се страсно љуби и додирује с мушкарцем, одлучује се као за мастурбацију – рукоблуд (канон 13).

dear Lord

[ivona]

eevo jedan vise nego solidan tekst o ovoj Sv.Tajni o kojoj treba promisljati iznova i iznova...

 

Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев)
ЛИТУРГИКА

 

 

ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

 

4. ИСПОВЕСТ

(Света Тајна Покајања)

 

Хришћанину који је после крштења пао у грехе, света Црква даје опроштај и духовни лек кроз Свету Тајну Покајања. Зато се ова Света Тајна назива другим крштењем. Покајање је Света Тајна у којој онога ко исповеда своје грехе, уз видљиво добијање опроштаја од свештеника, од грехова разрешава Сам Господ Исус Христос. Будући да је власт "свезивања и разрешавања" (Мт. 18, 18 и Јн. 20, 23) Господ дао апостолима и њиховим наследницима, Свету Тајну Покајања могу да обављају само епископи и презвитери које су они законито рукоположили.

Установљење ове Свете Тајне води порекло од Господа нашег Исуса Христа, који је Својим ученицима рекао: Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас... Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 2123).

У прва три века Хришћанства, ако би неко пао у нарочито тежак грех, за какве су сматрани: отпадање од вере, убиство и блуд, такав би био у потпуности одлучен [удаљен, изопштен] од Цркве. Уколико би изјавио најискреније кајање и жељу да поново буде примљен у Цркву, морао је јавно да исповеди свој грех, пред читавом Црквом, и да прође разне степене испитивања, како би доказао искреност свог кајања. Сваки такав степен трајао би по неколико година, мада је у неким случајевима показивано и снисхођење према искреним покајницима, па су рокови таквог покајања скраћивани. Само ступање у такво покајање, као и прелазак из једног покајног разреда у други, није допуштан другачије, него уз молитву и полагање руку, баш као што је и коначно разрешение од грехова давано пред читавом Црквом. Од краја трећег века појављује се појединачна исповест, која се обавља насамо пред духовником. Главни повод за увођење такве, појединачне исповести био је раскол Новацијана. Два презвитера - римски Новације и картагински Новат почели су да уче како они који су после крштења пали у тешке грехе, уопште не могу да буду разрешени. Црква је осудила њихово учење, а да би спречила приговоре јеретика и саблазни за слабе, епископе је овластила да поједине презвитере, познате по своме врлинском животу и духовном искуству, постављају за духовнике и поверавају им да насамо примају исповедање грехова. Понестајање ревности код покајника, а такође и то што су многи почели да јавну исповест узимају не као поуку за себе, него као повод за оговарање и непоштовање ближњег, довели су до тога да је јавна исповест временом сасвим замењена појединачном исповешћу, насамо пред духовником.

Као време посебно намењено и погодно за исповест, сматрају се постови, али Света Тајна Покајања може бити обављена и у било које друго време. Црквена правила забрањују да се без нарочитих разлога прелази од једног духовника другом (Ап. прав. 12; Моск. саб. 1677. гл. 6), што се нарочито односи на оне који су под епитимијом.

У данашње време онај ко жели да приступи Светој Тајни Покајања, за њу треба посебно да се припреми[1]: он је дужан да током неколико дана посећује све црквене службе, да време проводи у посту, читању Речи Божије, истраживању свог прошлог живота и у скрушености због својих грехова. Када се припреми како треба, долази код свештеника да би принео исповест. Свештеник га прима испред налоња на коме стоје символи нашег искупљења - свето Јеванђеље и Крст. Покајник са смирењем три пута пада ничице пред њима, као пред самим Господом, својим Искупитељем и Судијом. Тада свештеник починке да му чита "Чин Свете Тајне Исповести". Ако се не исповеда само један покајник, него многи, онда се овај чин обично чита одједном за све који се исповедају заједно. Али сама исповест, према упутству Требника, мора да буде обављена насамо са сваким човеком, чак и ако је малолетан (на исповест треба да долазе они који су навршили седам година).

Чин Свете Тајне Исповести" састоји се од почетног возгласа "Благословен Бог наш...", уводних молитава од Трисвете песме до "Оче наш", покајног 50. псалма Давидовог, покајних тропара "Помилуј нас, Господе, помилуј нас..." и две свештеничке молитве за опроштај грехова онима који се кају. На почетку исповести, свештеник пре свега пита покајника о вери, без које је отпуштење грехова немогуће. Затим приступа питањима о гресима. Покајник је при томе обавезан да саопшти све што притиска његову савест, ништа не тајећи и не скривајући. Још је боље ако покајник сам говори своје грехе, не чекајући да му свештеник поставља питања. Када исповеди све за шта себе сматра кривим пред Богом, покајник клекне и сагне главу, у ишчекивању праведног суда Божијег. Свештеник над њим чита молитву: "Господе Боже спасења слугу Твојих..." у којој моли Бога да се смилује на Свог слугу, да му опрости све грехе вољне и невољне, да га помири и поново сједини са Својом светом Црквом, од које је отпао кроз грехе. Затим на покајникову главу ставља крај епитрахиља, у знак изливања милујуће благодати Божије на њега, и произноси разрешну молитву исповести: "Господ и Бог наш Исус Христос, благодаћу и милосрђем Свога човекољубља, нека ти опрости чедо (име) сва сагрешења твоја; ја, недостојни јереј, влашћу Његовом која ми је дата, опраштам ти и разрешујем те од свих твојих грехова, у име Оца, и Сина, и Светога Духа, амин". Произносећи последње речи ове разрешне молитве, свештеник осењује покајника крсним знаком по глави која је покривена епитрахиљем. Затим се чита "Достојно јест", Слава, И ниње, и отпуст. Након отпуста покајник целива Јеванђеље и Крст, и узима благослов. После тога свештеник може покајнику дати "правило против његовог сагрешења" то јест налаже му епитимију за грехе. Епитимија (од грчког "епитимао", επιτιμάω - забрањујем, а επιτιμιον - казна, одмазда) налаже се на грешника или у виду духовне казне - одлучења од светог Причешћа на одређени рок, или у виду духовног лека - поста, поклона, милостиње и молитве. Ипак, треба знати да по православном схватању епитимија нема ни снагу, ни значење задовољења правде Божије, јер је задовољење за грехе принео једном за свагда Сам Господ на крсту. Стога епитимија није безусловно обавезна приликом исповести: она се даје ради духовне користи покајника, као благочестива вежба која му помаже да се избави од лоше навике на грех. У вези са тим, духовници треба да буду снисходљиви и опрезни код одређивања епитимија, како не би одбили покајника.

Према канонима, за многе тешке грехе одређује се одлучење од светог Причешћа на неколико година, при чему је дозвољено пити само "агијазму", то јест Богојављенску свету Воду. Сам духовник, без архијереја, не може да подвргне одлучењу од Светих Тајни. У данашње време, услед општег опадања религиозно-моралног живота, одлучење од Светог Причешћа на дуже рокове се не практикује.

За онога ко је испунио епитимију одређена је нарочита молитва у Требнику. То је "Молитва којом се разрешава од епитимије". Духовник нема права да прими код себе на исповест онога ко се налази под епитимијом другог духовника, нити да таквога разреши од епитимије, изузев ако је реч о болеснику и самртнику, кога сваки свештеник може и треба да исповеди и разреши. Пошто би неко могао и да умре без разрешења, прихваћено је да се над сваким умрлим чита посебна разрешна молитва.

 

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Руси имају специјалан термин којим означавају припрему за Св. Тајну Покајања. То је "говение" - појам нешто шири од "поста", који подразумева: а) молитвени подвиг, б) пост у ужем смислу речи, и в) удубљивање у самога себе са циљем да се разоткрије и схвати своја греховност (види: Помазански, "Догматика", Света Тајна Покајања).

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/Liturgika/Liturgika_53.htm

[Melhisedek88]

 A ovaj tekst jedan je samo jedna neznalacka konstrukcija kao sto protestanti upotrebljavaju Bibliju. Nebi me cudio da se potpise sa manastir Rukumija,

Onda nam je Crkva iznedrila puno neznalica tokom svih ovih vekova.Sva sreca ,pa si se ti pojavio da nas prosvetis svojoj sujetom.

[ivona]

peace

i tako...

elem treba uvek podvuci kako ni pokajanje ni ispovest ne mogu bit razumljivi u smislu svoje konacne svrhe,ako ih tumacimo van konteksta evharistije.Dakle,pokajanje samo po sebi nije cilj,jeste preduslov.To se zaista potresno najlepse moze uvideti iz istorije ranog hriscanstva,kada su hriscani dozivljavali pokajanje,ne kao griznju savest u psiholoskom smislu,vec kao osecaj bogoostavljenosti kako se kaze,jer su u nemogucnosti pricescivanja i samim tim u zudnji za povratkom u zajednicu,za Hristom, hranom zivota.I samo takvo raspolozenje je moglo da vodi ka istinskom distanciranju od greha.u odnosu na to gde smo mi...

[JESSY]

Волела бих да моје искуство неком, барем једном човеку, буде упозорење: да не лута у својим тражењима Бога на небезбедним местима! Потичем из породице интелектуалаца и веру нисам добила уз васпитање и образовање.

Пред крај студија, знало се да ћу ићи у Италију, и из побуде: да не одем некрштена у бели свет, крштавам се ’95. Убрзо се исељавам. Почиње нов живот, радим, стичем нове пријатеље. 

После неколико година - било је лето, сезона одмора - на столу код познанице нађем часопис о активностима једног будистичког „института“ (тако се декларишу) у Тоскани. Допадне се то мени, веома. Познаница ми исприча причу о медитацији, о стањима ума, о мирном уму који се огледа...  Седнемо да медитирамо, објасни ми како се дише и – заустави се мени ум. О дивоте, о смирења, о среће - Тибет је диван! 

„Ево баш за пар дана има семинар, иницијација на Калачакра-у, имају castello у коме је и gompa...“ 

За пар дана сам се обрела тамо, велика гужва - долази уважени Лама XY који је на Калачакра-у иницирао Далај Ламу лично, кад је био мали... 

Уклапам се као домаћа, тих неколико дана, у друштво које интензивно медитира. 

Лама седи на узвишењу, ми седимо доле, он води, ми понављамо, он пева и прича, ми слушамо (око 150 људи у једној просторији) па понављамо, заставице лепршају, приносе се тоне миришљавих штапића, медитира се сатима. 

„Све је дивно, сви су весели, ето овај исток - све то тако лепршаво, а ми западњаци како смо напорни и не умемо...“ 

Кључног дана, седећи у медитацији, кроз мене је дословце прошла нека велика кугла, право кроз стомак. Енергетска, каква год, заиста не умем да опишем „то“. 

Увече добијамо неку траву, стављамо је под јастук - важан је тај сан: тад се разоткривају карма задаци и дхарма могућности. Вриштим и будим цео институт - сањам мајку коју за руку уводим у гроб њеног оца, а поред стоји мој брат, мали је и игра се - врти велики точак. 

Следећег дана добијам плаву иницијатичку врпцу за око врата, са лобањицом од кости („диииивно“), купујем књига колико могу да однесем са собом (све тибетанска философија, све преведено на италијански, на квалитетном папиру) и практикум (врста молитвеника) где је тибетански написан латиницом, да и сваки писмен не-тибетанац може да чита. Много материјала, за обраћање Буди, овом конкретно, за „мој случај“, и Калачакра-у - све сам спаковала и донела кући. Са полице у кући у којој живим, у шаке ми одмах пада нови изазов - књига „Тао у физици“, у којој аутор, Fritjof Capra, објашњава да је све Божије дисање, па се силази у атоме и субатомске партичеле, где све пуца од енергије и великих умова модерне физике и постулата и тумачења разних религија, које – заправо, а како аутор доказује, говоре - једно те исто! Ово ме додатно надахњује. Мозак ми пуца од нових сазнања, „буја живот на све стране“. 

Убрзо потом примам Реики иницијацију. Затим се упуштам у групну медитацију са дружином из „египатске школе“ (интензивни „курс“ отварања „трећег ока“, са све „свештеницом“ која даје инструкције – и то дупли „течај“). Почињем да живим сама, читам тибетанске књиге, таоисте, „као свакодневно штиво“, а онда ме фасцинира Зен. Ту се не заустављам, налазим још погоднију ствар – Nichiren будизам. Веома брзо учим Сутру Лотосовог цвета, напамет је „рецитујем“ на старојапанском, испред Dai Gohonzon-a - што сама, што у групи. То постаје моја редовна духовна „пракса“, ујутру и увече. 
Читам и самурајска штива, мој учитељ Аикидо-а ми се допада јер говори о мистичном Аикидо-у... 

Пословно, најбољу сарадњу остварујем са колегом, који је уједно уважени члан ондашње антропософске заједнице, а преко кога сам добила прегршт информација и пуно дела R. Steiner-a. Уследило је проучавање дела мадаме Блавацки, а стигла сам и до Gurdjieff –a. Моја библиотека - се пунила; моја глава, душа и тело - су се тровали. У медитацији ми се једном лично указала нека задата тибетанска „богиња“, у светлости тачно боје како треба. „О, како је све ово добро…“. Чула сам и свенебеску музику, својим ушима. Данима ме прати мирис брескве – „све је то баш лепо“ - тако сам мислила. Уредно сам консултовала и Ching и, наравно, веровала да „у том хороскопу, има нешто…“. У свим овим истраживањима и доживљавањима пролази ми пет година. 

Но, ситуација са послом се компликује и распада ми се вишегодишња емотивна веза. У то време, у књижари у близини, налазим „Мистични Тибет“ – А4 формат, дебела књига, са пуно илустрација. Ту први пут видим жене које су себи одсекле брадавице, чудне неке маске које ми не делују пријатељски, људе којима, у ритуалима, други секу кожу тестерама, собичке по тибетанским недођијама, пуно избразданих лица и - први пут се загледам у њихове очи. У тим очима угледам бездану празнину и почињем да схватам да тај свет није само пријатељски и светао, и да то није само свет који слави квалитете ума... Убрзо сазнајем и да је Хитлер имао везе са одређеним тибетанским монасима, који су, после ослобађања Берлина, проналажени у бункерима (видела сам фотографије). Сазнајем и да је Хитлер све време рата био са Gurdjieff-ом у радио вези... 

Рађа ми се осећај да нешто у мом духовном путу не штима и почиње да ме обузима језа.  „Коме се ја молим, кад изговарам све оне речи старојапанске… Шта ја изговарам?... Па ја само рецитујем и верујем „учитељу“, а немам ни тачан превод свега… Какве су оно слике, какве су оно тортуре, како сад Хитлер,…?“ Почиње да ми се рађа сумња.  Добијам потребу да одређене књиге бацим. Правим некакву моју „магијску заштиту“, узимам велике црне кесе и почињем да цепам. Крећем од „Мистичног Тибета“, па таоизма… и исцепам отприлике метар којекакве езотерије. Том приликом примећујем да из кеса са књигама исцепаним у парчиће излази смрад - какав никад до тада нисам осетила! Не смрад леша, него нешто много горе, чега на земљи, једноставно, нема. У томе пролази два дана и три ноћи. 

За то време не спавам, никоме се не јављам на телефон, па је мој добар пријатељ свратио, забринут, а ненајављен, да ме обиђе. Затекао ме са попаљеним свећама, у замраченом стану, како причам чудне ствари, цепам књиге и бацам „одређене“ предмете... Отишао је и вратио се са мојим лекаром, који одлучује да ме смести - на психијатрију. Добијам ињекцију, уз опирање, и будим се сутрадан, на психијатријском одељењу града X на северу Италије. У међувремену, пријатељи сазнају све, а од њих и мој отац. Он срећом говори италијански, тако да се, у четири ока, договара са начелником да изађем из болнице након што ми се пружи нужна помоћ. Затим одлази до мог стана и пакује све моје ствари. Враћам се кући. Доносим отприлике онолико књига, колико сам бацила. „Остале су оне изабране, где је Светло“ - тако сам мислила. 

Италијански психијатар ми није дао никакву терапију, препушта све еминентном колеги у мојој домовини, који све то процењује као испад и, снимивши ми главу (колико се сећам мерио ми је некакве фреквенције), закључује да је „механички“ све у реду и како са неуролептиком, за кратко време, могу доста ствари да решим и објасним себи... Одлучујем да не пијем таблете. Почињем да радим. И да срећем нове људе. Одлазим на једну хиндуистичку групну медитацију, упознајем једну реики „учитељицу“, аикидо је код куће мање „мистичан“, но све у свему – настављам у сличном маниру „учења и духовног узрастања“. 

Прве зиме после тих дешавања, добијам повишену телесну температуру. Са малим паузама, у више наврата, веома често и дуго сам имала 37.2 - 37.4˚Ц. Идем на лекарска испитивања, али нико не зна шта је узрок. Овакво стање траје годину ипо дана. Идем од ординације до ординације, константно сам уморна и отаљавам све обавезе - радим са пола снаге. 

У време Васкрса, улазим у Цркву и срећем монаха, Грка, који ми је даје иконицу Св. Серафима Саровског, и каже да се распитам о житију. Од тад, заправо, почиње ход у другом правцу. И док ово пишем, осећам велику захвалност и љубав према том човеку. Мислим – вероватно се тада помолио за мене и хвала му. 

Следи цепање остатка моје езотеријске библиотеке, спонтано, и убрзо. Док цепам књиге, исти смрад, као и прошли пут, избија из црних кеса. Само што овог пута тај смрад, јутро после, осећа и моја мајка. Она је сведок да тај смрад није предмет моје халуцинације и помаже ми да однесем остатке тих књига до контејнера. 

Недуго потом одлазим у парохијску цркву мојих родитеља и обраћам се пароху. У разговору, долазимо до моје исповести. Добијем савет да читам Нови завет, Псалме, уз строго и дуго правило (сад знам, није било другог начина да ми буде боље). Селим се у свој стан, спремам моју прву исповест. 

Са интернета добијам све информације. Сећам се да сам мислила: „Свашта знам, глупости из белог света, а о својој вери – не знам ништа…“. 

Док читам и куцам, коче ми се прсти. Док путујем превозом, многи људи ми личе на демоне. Имам појачано чуло мириса, а онај смрад осећам где год да мрднем. 

Кадим стан, молим се како ми је речено, борим се са прстима и умом (у глави као да ми је катран, не могу да мислим и формулишем текст – тога се одлично сећам) и пишем – знам да МОРАМ да се сетим свих својих корака по „духовним школама“.

10 куцаних страна текста је отац Д. стрпљиво слушао, док сам читала покривена епитрахиљем. Само је за ону „куглу“ из гомпа-е рекао: „Кугла, а?“. И наставио да слуша. 
 
Прочитао је разрешну молитву, изашао из исповедаонице, стао на врата цркве и дубоко уздахнуо. Гледала сам га с леђа, људину од два метра - сав се стресао, а његов уздах сам чула са 5 метара раздаљине. Хвала му за тачну епитимију, за мудар савет у три реченице, хвала му за прву Причест. А он би ме сад исправио, и рекао – Слава и хвала Господу Богу! 

Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити. Нисам знала да се, лутајући кроз иницијације и читајући свашта, као крштена, заправо – одричем Христа. И зарадила сам озбиљне духовне и физичке последице. 

Последице су, уз савете оца Д., редовно правило и посећивање Богослужења – после око 4 месеца, нестале. Моја телесна температура је постала нормална, а људи ми нису личили на демоне. Престала сам да осећам онај смрад. 

Сматрам да је то био греховни смрад. Најгори. Имала сам заслугу да га осетим, нешто неописиво и неподношљиво. 

Није узалуд саветовано: „Јеретичке књиге - НЕ читати“. 

Нисам са оцем Д. више говорила на ову тему. Он ужива да ме сретне здраву, веселу и запослену. Зна да ме погледа и ведро каже: „Добро си, да!“.  А ја немам потребу да га питам: „Шта је, оче, оно све било?“ Било, и хвала и слава Богу – прошло! 
Од тада је прошло око 7 година. Што се мојих духовних „истраживања“ тиче, на сва питања - одговоре сам нашла у Православној вери. То је сигуран духовни оквир у коме имам све што ми треба. 

За потребе овог писања прелистала сам неке интернет странице, и погледала поједине снимке. Раније, у то бих веровала, а сад ми је, признајем, било сувишно и досадно. 

Да се вратимо на породицу. Мој прадеда је био ректор богословије, прабабина лоза – познати иконописци... 

Онда је дошао комунизам, убијени су неки људи и мој отац, као дете, није смео да иде у Цркву. 

Више се није говорило о вери… Било је такво време, Чак су се и богослови одрицали... 

Ипак је то било време пентаграма. 

Да Бог сачува. Амин. 

 

Извор: Све у причама бива

http://www.prijateljboziji.com/_Ispovest-/23121.html

[Guest Bradati profesor Petar]

Arsenija, zašto ne možeš?

[Arsenija]

Arsenija, zašto ne možeš?

 

Ne mogu bez anestezije.