Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Arsenija]

Ispovest je kada neko kaze : "Oce , dodjite cas da vas nesto pitam "... A Otac svestenik dodje i kaze -" Kazi , cedo "... A musko cedo pita -" Da li mogu da spavam sa deckom ? "

[Hoffman]

 Оче, испричајте нам нешто о припреми за свету исповест.

– Ти као човек већ знаш: «Јао, урадио сам то и то, рећи ћу духовнику, и још то и то и ово и оно.» Да не би заборавио напиши све на папиру и кад дођеш код њега реци: «Оче, ево, учинио сам то и то.» А чим ти он каже: «Нека ти је Богом просто!» - све што је било записано у аналима сатане, избрисано је.

Од тог тренутка више не треба да грешиш. Не дај Боже да их опет учиниш, а ако си учинио, одмах иди код свештеника, јер Света Књига каже: «Колико год пута да си пао, устани!»[4] Односно, без обзира колико пута да се деси да згрешиш, не одуговлачи одлазак на исповест.

Али не тако да грешиш и да безбрижно говориш себи: «Ево, био сам код свештеника, исповедио сам се, а сад ћу опет по старом, јер ћу се поново исповедити.» То није тако!

– То је грех против Духа Светог.

– Наравно. Грех против Духа светог. Зато: «Ишао сам код свештеника, исповедио сам се и уз помоћ Божију, нећу више то да чиним.» А ако само говоримо тако, али не чинимо, човек се сам мало по мало упропаштава, а да то ни не примети. Не! Донеси ево овакву одлуку: «Хајде, устани, опет, брзо,» - као болесник кад му позли: «Идем да попијем таблету, почиње да ме боли глава,» тако и ово.

[JESSY]

Кад почнеш да се припремаш за исповест пре свега испитај своју савест, завири у своје срце. Погледај у којој мери је испрљано гресима. Уз Божију помоћ, присети се свих грехова које си учинио после последње исповести, а онај ко се спрема да прими монашки постриг присећа се својих грехова од седмогодишњег узраста.
Провери себе: да нема у теби недостатка вере, наде и љубави; да нема самоуверености, окорелости, раздражљивости, стомакоугађања, малодушности, роптања, унинија и других грехова.
Уколико овај моменат покајања оствариш с дужном пажњом у теби ће се неизбежно појавити и скрушеност срца, а ако нема скрушености то говори о окамењеној безосећајности, о мртвачкој хладноћи, значи, његова душа је у опасности.
У том случају треба читати и сећати се житија светих и њихових поука. Они су себе сматрали првим грешницима и с искреним убеђењем вапили Господу: “Никто же согреши на земли от вјека, јако же согрјешил аз, окајаниј и блудниј.” (“Нико на земљи од памтивека није згрешио као ја, проклети и блудни.”) Уколико се будеш равнао по њима и на њих се угледао, сигурно ће се појавити скрушеност и ти ћеш заплакати над собом.
Искрено покајање је почетни степен светости, а хладнокрвност и равнодушност представљају удаљавање од светости, умирање ван Бога. Кад благодат дотиче срце и обасјава га са свом светлошћу показује се хаос у души и тада искрено спознајемо своје грехове, чиреве и ране душевне.
Људи који не теже ка благодати погружени су у греховни мрак и невиде ништа у свом срцу, а ако нешто и виде, не ужасавају се, зато што се непореде са свецима, већ са себи сличнима. Провери себе и по заповестима Божјим: да не нарушаваш можда неку од њих, а такође и по неким молитвама (на пример, 3. вечерња и 4. пред Причешће).

 

Схиигуман Сава

[Lady Godiva]

Једно питање..

Да ли исповедити нешто што Црква сматра грехом, ако ви то не желите да мењате код себе?

Није ли лицемерно рећи "кајем се", ако се човек не каје и ако зна да ће исто поновити сутра? С друге стране, како прећутати нешто у исповести? 

[Матусал]

пре 13 минута, Lady Godiva рече

Једно питање..

Да ли исповедити нешто што Црква сматра грехом, ако ви то не желите да мењате код себе?

Није ли лицемерно рећи "кајем се", ако се човек не каје и ако зна да ће исто поновити сутра? С друге стране, како прећутати нешто у исповести? 

Овај проблем су у првој цркви решавали пре него што некога крсте тако што је пролазио претходну проверу свога духовнога стања и воље да иде путем господњим. И данас свештеник пита на крштењу ,, одричеш ли се сатане и свих дела његових и свег служења њему и све гордости његове?,, Кум или ако се крсти одрасли одговара одричем се и после тога исповеда сједињење са Христом и правило вере. Значи то је ствар која се мора разрешити пре него што се крочи у простор цркве. Данас по икономији свештеници по принципу ,,спашавај шта се спасти може,, не врше овакву проверу него пуштају људе да приступају тајнама надајући се да ће се кроз светотајинску благодат просветити и уразумити и тиме постепено удаљити од жеље да чине грех. Лично мислим да је такво приступање исповести неприхватљиво јер тако својом слободом човек говори ,,не,, Господу и дволичећи му приступа. Треба имати добру вољу а ако је немамо подвизавати се да је задобијемо али неговати свесно стање греха показује да у нама нема покајања а тиме немамо ни потребу за исповешћу. Како да се сједињујемо са Господом у тајнама ако то не желимо да учинимо у своме срцу. Макар и хиљаду пута падао и посртао, грешио и кајао се немој одустајати али се труди да твоја слобода буде опредељена за Господа, и не треба клонути духом него говорити ,, веруејм Господе помози моме неверју,,.....

[Војвода7]

пре 32 минута, Lady Godiva рече

Једно питање..

Да ли исповедити нешто што Црква сматра грехом, ако ви то не желите да мењате код себе?

Није ли лицемерно рећи "кајем се", ако се човек не каје и ако зна да ће исто поновити сутра? С друге стране, како прећутати нешто у исповести? 

Онда треба потражити неко друго мјесто  умјесто Цркве...

[Lady Godiva]

пре 24 минута, Војвода7 рече

Онда треба потражити неко друго мјесто  умјесто Цркве...

У праву су. Тамо нема места за грешну стоку попут мене, само за савршене, благочестиве хришћане. 

[Sofija_]

1 hour ago, Lady Godiva рече

Да ли исповедити нешто што Црква сматра грехом, ако ви то не желите да мењате код себе?

Uvek se treba ispovediti...pa i ako mislis da to neces menjati...kod svakog je put od ispovesti do pokajanja i promene drugaciji..

Hocu da kazem, dug je to proces...a mislim da cim si razmisljala o tome, da je i to neki pocetak

[Sofija_]

1 hour ago, Lady Godiva рече

С друге стране, како прећутати нешто у исповести? 

Meni je lako, ja sve kazem...jadan moj prota cega se sve naslusao ali, salu na stranu, ispovest uvek olaksa...

[Војвода7]

пре 13 минута, Lady Godiva рече

У праву су. Тамо нема места за грешну стоку попут мене, само за савршене, благочестиве хришћане. 

Драга Lady, па прије си могла да напишеш да има мјеста за грешне него за савршене хришћане. Сви смо грешни, али друго је бити грешан а друго је сматрати да није гријех оно што Црква каже да јесте.... није ми јасно како неко у том случају уопште осјећа ''припадност'' Цркви...

[Sofija_]

Ima jedna divna i poucna prica o borbi protiv strasti/slabosti, ne znam vise gde sam je procitala ili cula od nekog(mozda gresim u detaljima ali bitna je sustina price):

Radi se o jednom monahu koji je pio tj. imao problem sa alkoholom, i u manastiru(mislim da je ruski manastir) gde je boravio svi koji su dolazili

u taj manastir su mu se smejali i osudjivali ga...kad se upokojio, primetivsi da ga vise nema ti isti ljudi govorahu on sigurno nece u raj jer je bio pijanica,

a cuvsi tu pricu, iguman tog manastira im odgovori: gresite, on ce zavrsiti u raju, kad je bio mali njegovi siromasni roditelji su ga morali voditi sa njima kada su

radili na polju, i da im on kao beba ne bi smetao tj. plakao, davali su mu votku da pije da bi bio miran i da bi spavao...i tako dugo vremena i njemu alkohol

udje u krv i on postade ovisnik od malena..kasnije je isto puno pio ali se ipak nekim slucajem zamonasio i borio protiv te ovisnosti tako sto je sa 25 casica na dan

smanjio na 5, a to je velika borba! Sto znaci, bitno je da se ti boris protiv svojih slabosti..

 

[Нифада]

Некада је Црква познавала и афирмисала јавну исповест и то заиста има смисла,данас неки исповест своде на неки лични однос духовника и оног који се исповеда,јер неко ако погреши  нешто у вези са заједницом,треба да се исповешћу мири са заједницом.Но колико ми данас припадамо стварно заједници,односно колико је то истинска заједница.

 

[Lady Godiva]

пре 2 минута, Војвода7 рече

Драга Lady, па прије си могла да напишеш да има мјеста за грешне него за савршене хришћане. Сви смо грешни, али друго је бити грешан а друго је сматрати да није гријех оно што Црква каже да јесте.... није ми јасно како неко у том случају уопште осјећа ''припадност'' Цркви...

Зато што је Црква једино место где сви припадамо. Мање или више грешни, покајни или непокајани, горди или сујетни, слепи или глуви... сви смо Његова деца, а то је Његова Црква. Зато неко у твом случају може да осећа "припадност" Цркви.

[Lady Godiva]

пре 7 минута, Sofija_ рече

 

Знам за ту причу. Заиста је поучна.

пре 6 минута, Нифада рече

Некада је Црква познавала и афирмисала јавну исповест и то заиста има смисла,данас неки исповест своде на неки лични однос духовника и оног који се исповеда,јер неко ако погреши  нешто у вези са заједницом,треба да се исповешћу мири са заједницом.Но колико ми данас припадамо стварно заједници,односно колико је то истинска заједница.

Јесте, али данас се исповеда много више од греха који је учињен неком другом из зајенице. Исповедају се и греси који не штете никоме другом осим том ко их је починио. Иначе би се ретко ко и исповедао.

[Sofija_]

Moram jos da dodam jedan slucaj "grupne" ispovesti u jednom malom gradu u Srbiji, kad sam bila u poseti i odem na Liturgiju, spremna za pricest, htedoh

pre pocetka da se ispovedim i pitam ljude pored mene, moze li se ispovediti, kazu sad ce pop, ja cekam, izadje pop, niko ne stoji u redu za pricest vec zene levo muski desno i pop cita pre ispovesti i upita glasno, znaci obraca se svima: Kajete li se? svi u crkvi glasno: Kajemo se! Prastate li? Prastamo!

Najkraca ispovest u zivotu, ..da ne kazem da sam bila sablaznjena ali ajde...