Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[YparhiLogos]

Kako vi ispovedate bludne misli, želje i slicno?

Koliko detaljno treba pričati svešteniku? Bas je neugudno, čak i neprijatno.

[YparhiLogos]

Doooobrooooooo!

[Grizzly Adams]

Kako vi ispovedate bludne misli, želje i slicno?

Koliko detaljno treba pričati svešteniku? Bas je neugudno, čak i neprijatno.

 

Па директно, али без претераног улажења у детаље. Грех и није у детаљима.

[JESSY]

"Исповест је Света тајна покајања,  једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Греси су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека - то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког причешћа. Нажалост, ова света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. 

Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање, као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово биће прожима неизрециво блаженство. Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота." (Протођакон Љ. Ранковић)

[JESSY]

Исповиједање је храброст

 

Покајнику се отварају очи за два пута: за онај којим иде, и за онај којим треба да иде. Више је оних који се кају, но оних који скрећу своје колеснице на нови пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да заплаче над старим путем, а другом да се обрадује новом.

Ове речи Светог владике Николаја Велимировића, записане у „Молитвама на језеру“, најбоље сведоче колико је велика прекретница на којој се налази човек у тренутку када одлучи да приступи Светој тајни исповести и покајања. Или у тренутку када унутрашњи неспокој више не може да се носи безгласно и када тегобе душе постану неподношљиве.

– Савест човекова је књига коју нико не може да испише, али ни да избрише. Она за човеком иде свуда и она нас, ма колико ми хтели да дубоко у себи сакријемо тајне о неправдама које смо нанели ближњима и друге грехове које чини сваки човек, на њих увек подсећа – вели, у миру фрушкогорског манастира Велика Ремета, чији је игуман, архимандрит Стефан Вучковић.

 

Понекад, наставља саговорник „Новости“, до тог подсећања прође једна, пет или чак десет година. Али, кад дође време зрелости духа, савест свакога суочи са његовим гресима. Дефинитивно се суочити с њима и у времену у којем су гордост и себичност, у великој мери, овладали људима, изговорити их и са искреним покајањем с погрешног крочити на исправан пут, човеку није лако. Отуда и архимандрит Стефан, као и Свети Николај Жички, реч храброст означава као кључну у приступању светој тајни исповести и покајања.

– Није признање греха и покајање, како горди и сујетни, а тиме и грешни мисле, понижење. То је храброст и величина човекова и, истовремено, спасење његово. Спасоносно је рећи: „Да, грешио сам, али нећу у томе више да живим, нећу више да вређам друге, да псујем, да блудничим и пијанчим, да се тучем са људима…“. И кренути путем љубави према њима, што је једини Божији пут.

С обзиром на то да наша црква својим верницима омогућава да се, без обзира на то где живе, исповеде и покају у било којем од њених храмова, Велику Ремету, свакодневно, походе на десетине, а суботом и недељом на стотине њих. Долазе, вели архимандрит Стефан, и жене и мушкарци из васколиког Српства.

– Чешће се исповедају жене, јер су оне те које рађају и осећају да би сваки грех могао да има одраза на њихову децу.

Света тајна исповести и покајања је једна од укупно седам светих тајни у православљу. Осталих шест су свете тајне крштења, причешћа, миропомазања, свештенства, брака и јелеосвећења. По речима протојереја-ставрофора Ваја Јовића, старешине храма Светог Александра Невског у Београду, православци могу да се исповедају кад год осете потребу за тим.

– Исповест, у суштини, не мора да се заказује. Али, пошто ми у цркви желимо да се и човеку који се исповеда и самој исповести посвети посебна пажња, најбоље је да се то ипак учини. За то је потребно да верник оде код свог духовника, а то је по правилу надлежни парохијски свештеник, да договоре термин и да му објаснио како да се припреми – вели прота Јовић.

Само исповедање се, додаје он, обавезно обавља у храму, уз одређене молитве и под епитрахиљем.

– Свако ко жели да се исповеди мора да буде верник, крштен по православном обреду. Некрштени, крштени а атеисти, или пак људи друге вере, могу да дођу на разговор са свештеником, али то није исповест. То бисмо могли назвати духовним разговором. Било да је реч о исповести или духовном разговору, тајност свега изреченог је – наставља наш саговорник – апсолутна.

– Све остаје између Бога, свештеника и духовног чеда, што је нарочито важно јер оно задире у тајне људског духа. Ако тајност разговора са пацијентом постоји код психолога и психијатра, тим пре је загарантована у цркви или са свештеником.

Исповести су, додаје отац Јовић, најчешће током прве и последње недеље великих постова. Свештеници их зато, хтели не хтели, тих дана обављају брзо, али обично са парохијанима који се исповедају током године. Наш саговорник онима који имају потребу за дубљим исповедањем, а нису то често чинили, не препоручује такву исповест. Боље је, вели, да пре причешћа са свештеником закажу исповест која ће трајати дуже и бити темељнија.

– Ипак, често се срећемо и са људима који желе да се исповеде одмах. Ту би свештенство заиста требало да има слуха и да издвоји време. Ми морамо да будемо увек као на стражи, спремни да помогнемо. У пракси сам имао много таквих исповести које су почеле на брзину, а биле су и потресне и страшне.

Пут ка олакшању Исповест, каже Вишња Хелајзен, психолог из Београда, верницима свакако помаже да пронађу олакшање и психички мир.

– Олакшање за проблем који некога мучи може, наравно, да уследи и после разговора са особом од поверења, блиским рођаком, пријатељем или психотерапеутом – додаје Хелајзенова. – У сваком случају, важан је исход, односно осећај олакшања који долази после исповести или поверљивог разговора.

Страшне, јер се, објашњава он, свештеници срећу са потпуно огољеном истином о томе до каквих све душевних посрнућа и развалина човек може да дође. С друге стране, после исповести и покајања, па чак и духовног разговора, он добија шансу за нови почетак, прилику да постане бољи, да духовно напредује и узраста.

– После исповести најпре се чује уздах олакшања, као да човек скине млински камен с врата – вели прота Јовић. – Но, то је тек почетак, јер једно је кајати се, а друго покајати се. Прво значи сагледати себе и своје духовно стање и, кроз исповест пред духовним лекаром и уз жељу за променом набоље, разоткрити све оно што није добро. А друго су дела која потврђују да је, после исповести и кајања, наступила и позитивна промена.

Зрелији су истрајнији

Искуство оца Стефана казује да су резултати исповести и покајања видљивији код старијих, него код млађих људи.

– Млади, ваљда, рачунају да имају времена, да ће се исповедити и покајати поново – објашњава он. – С друге стране, код зрелијих људи је видан озбиљан преображај и одлучност да промене у суштини грамзиви пут којим су до тада ишли.

 

http://www.mitropolija.com/ispovijedanje-je-hrabrost/

[Danijela]

Све више Срба духовни мир тражи у приступању Светој тајни исповести и покајања. Суочити се са гресима је одраз величине човекове. Жене се чешће исповедају и кају.

 

 

Архимандрит Стефан Учковић, игуман манастира Велика Ремета

 

 

ПОКАЈНИКУ се отварају очи за два пута: за онај којим иде, и за онај којим треба да иде. Више је оних који се кају, но оних који скрећу своје колеснице на нови пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику - једном храброшћу да заплаче над старим путем, а другом да се обрадује новом.

 

ве речи Светог владике Николаја Велимировића, записане у "Молитвама на језеру", најбоље сведоче колико је велика прекретница на којој се налази човек у тренутку када одлучи да приступи Светој тајни исповести и покајања. Или у тренутку када унутрашњи неспокој више не може да се носи безгласно и када тегобе душе постану неподношљиве.

 

- Савест човекова је књига коју нико не може да испише, али ни да избрише. Она за човеком иде свуда и она нас, ма колико ми хтели да дубоко у себи сакријемо тајне о неправдама које смо нанели ближњима и друге грехове које чини сваки човек, на њих увек подсећа - вели, у миру фрушкогорског манастира Велика Ремета, чији је игуман, архимандрит Стефан Вучковић.

 

Понекад, наставља саговорник "Новости", до тог подсећања прође једна, пет или чак десет година. Али, кад дође време зрелости духа, савест свакога суочи са његовим гресима. Дефинитивно се суочити с њима и у времену у којем су гордост и себичност, у великој мери, овладали људима, изговорити их и са искреним покајањем с погрешног крочити на исправан пут, човеку није лако. Отуда и архимандрит Стефан, као и Свети Николај Жички, реч храброст означава као кључну у приступању светој тајни исповести и покајања.

 

- Није признање греха и покајање, како горди и сујетни, а тиме и грешни мисле, понижење. То је храброст и величина човекова и, истовремено, спасење његово. Спасоносно је рећи: "Да, грешио сам, али нећу у томе више да живим, нећу више да вређам друге, да псујем, да блудничим и пијанчим, да се тучем са људима...". И кренути путем љубави према њима, што је једини Божији пут.

 

С обзиром на то да наша црква својим верницима омогућава да се, без обзира на то где живе, исповеде и покају у било којем од њених храмова, Велику Ремету, свакодневно, походе на десетине, а суботом и недељом на стотине њих. Долазе, вели архимандрит Стефан, и жене и мушкарци из васколиког Српства.

- Чешће се исповедају жене, јер су оне те које рађају и осећају да би сваки грех могао да има одраза на њихову децу.

Света тајна исповести и покајања је једна од укупно седам светих тајни у православљу. Осталих шест су свете тајне крштења, причешћа, миропомазања, свештенства, брака и јелеосвећења. По речима протојереја-ставрофора Ваја Јовића, старешине Храма Светог Александра Невског у Београду, православци могу да се исповедају кад год осете потребу за тим.

 

- Исповест, у суштини, не мора да се заказује. Али, пошто ми у цркви желимо да се и човеку који се исповеда и самој исповести посвети посебна пажња, најбоље је да се то ипак учини. За то је потребно да верник оде код свог духовника, а то је по правилу надлежни парохијски свештеник, да договоре термин и да му објаснио како да се припреми - вели прота Јовић.

 

Само исповедање се, додаје он, обавезно обавља у храму, уз одређене молитве и под епитрахиљем, широком, крстовима извезеном траком коју свештеник ставља око врата.

 

- Свако ко жели да се исповеди мора да буде верник, крштен по православном обреду. Некрштени, крштени а атеисти, или пак људи друге вере, могу да дођу на разговор са свештеником, али то није исповест. То бисмо могли назвати духовним разговором. Било да је реч о исповести или духовном разговору, тајност свега изреченог је - наставља наш саговорник - апсолутна.

 

- Све остаје између Бога, свештеника и духовног чеда, што је нарочито важно јер оно задире у тајне људског духа. Ако тајност разговора са пацијентом постоји код психолога и психијатра, тим пре је загарантована у цркви или са свештеником.

 

 

 

Протојереј Ваја Јовић, старешина Храма св. Александра Невског

 

 

 

Исповести су, додаје отац Јовић, најчешће током прве и последње недеље великих постова. Свештеници их зато, хтели не хтели, тих дана обављају брзо, али обично са парохијанима који се исповедају током године. Наш саговорник онима који имају потребу за дубљим исповедањем, а нису то често чинили, не препоручује такву исповест. Боље је, вели, да пре причешћа са свештеником закажу исповест која ће трајати дуже и бити темељнија.

 

- Ипак, често се срећемо и са људима који желе да се исповеде одмах. Ту би свештенство заиста требало да има слуха и да издвоји време. Ми морамо да будемо увек као на стражи, спремни да помогнемо. У пракси сам имао много таквих исповести које су почеле на брзину, а биле су и потресне и страшне.

 

Страшне, јер се, објашњава он, свештеници срећу са потпуно огољеном истином о томе до каквих све душевних посрнућа и развалина човек може да дође. С друге стране, после исповести и покајања, па чак и духовног разговора, он добија шансу за нови почетак, прилику да постане бољи, да духовно напредује и узраста.

 

- После исповести најпре се чује уздах олакшања, као да човек скине млински камен с врата - вели прота Јовић. - Но, то је тек почетак, јер једно је кајати се, а друго покајати се. Прво значи сагледати себе и своје духовно стање и, кроз исповест пред духовним лекаром и уз жељу за променом набоље, разоткрити све оно што није добро. А друго су дела која потврђују да је, после исповести и кајања, наступила и позитивна промена.

 

ЗРЕЛИЈИ СУ ИСТРАЈНИЈИ

 

ИСКУСТВО оца Стефана казује да су резултати исповести и покајања видљивији код старијих, него код млађих људи.

- Млади, ваљда, рачунају да имају времена, да ће се исповедити и покајати поново - објашњава он. - С друге стране, код зрелијих људи је видан озбиљан преображај и одлучност да промене у суштини грамзиви пут којим су до тада ишли.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/78010.htm

[Adelaida]

Ne razumem zasto pojedini zaziru od ispovedanja. Neki moji bliznji me gledaju u cudu i pitaju me sta imam da ispovedam...? Kako sta imam?!  Pa imam. Svako od nas pravi " greske" po meni greh je bas to. Greska. A ako ne uvidimo svoje greske, ne mozemo ih ni ispraviti. Ispovest nije samo hrabrost vec i mudrost. Samosvesnost. Spoznaja ispravnog i neispravnog. Mogucnost da se nakon duhovnog ili moralnog pada, podignemo sa zemlje, otresemo prasinu i krenemo dalje. Ispovest je lek za dusu. Iskreno, ja zazirem od onih koji kazu da nemaju sta da ispovede. 

[Драгана Милошевић]

Много пута сам била на исповести и нисам осетила олакшање...
...Често долазе код мене људи који кажу да се осећају после исповести јако радосно и лако. Ако не осећам олакшање, радост и лакоћу , значи ли то да су ми греси ипак опроштени? Ирина
 

 

 

 

Светитељ Теофан Затворник каже, да ономе којем је корисна радост, њему се и даје радост, а коме је корисна туга – њему туга, само ако је та туга по Богу. Значи да наше покајање треба дa буде озбиљније и строжије испитивање наших односа с другима људима.
Преподобни Макарије Велики сведочи, да је знао многе, који су у почетку били облагодаћени прекомерно, а потом на жалостан начин пали. И још више оних који су се читав живот трудили у смиреном послушању у вери, немајући посебних утеха, а достигли су спасење вечног Baскрса. Приликом искреног кајања за грехе, човек добија од Господа опроштај за њих у Тајни исповести, иако после ње нема осећања некакве посебне радости.
С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2014/12/h.html

[ines]

...ispovedati dok se ne oseti olakšanje jer tad je greh oprošten, dokle god nas muči još je tu...tako mi jedan sveštenik rekao...

[Hoffman]

У Светој Тајни Исповести, коју верник са покајањем изговара пред свештеником,човек се ослабађа свог греха као старе и прљаве хаљине и његови се греси бришу. Отуда моменат Тајне Исповессти и покајања несумњиво је најдирљивији моменат у животу сваког хришћанина. Покајник пред духовником излаже сву своју душу као на длану.

[Hoffman]

Kad se jednom pokaješ, čuvaj se da više ne grešiš. Ko svakodnevno greši i svakodnevno se kaje, taj je, po rečima svetog Jefrema Sirina, sličan deci koja zidaju svoje kućice marljivo, pa ih posle ruše. „Zato, kad se jednom otrezniš, nemoj se opet pogružavati u piće. Spotakao si li se? Preni se. Pao li si? Podigni se, obrati se, moli se, prosi, pripadaj, trudi se, išti, klanjaj se, moli za spasenje, umilostivljavaj Onoga koji želi i može da te spase. A spasavši se, ne gubi što si stekao. Padnuvši, ustaj; posrnuvši, ispravljaj se. Čim sagrešiš, zagladi greh. Iscelivši se, ostaj zdrav. Zadobivši potpuno zdravlje i spasavši se, beži od neduga, od koga si izbavljen. Zato ne zapaljuj ono što si jednom ugasio; ne upadaj u blato koje si tako lepo sprao sa sebe. Ne podražavaj svinjama koje vole da se valjaju po blatu“.

[JESSY]

Али шта је оно што би нарочито требало да нас подстиче на исповест, какве мисли и размишљања позивају верника да што пре прибегне овој Светој Тајни?

 

Пре свега, то су она духовна мука, бол и патња које у души изазива сваки грех и сваки преступ. Греси и преступи који су се накупили, који нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) оптерећују савест тако да човек почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и томе слично. Он често ни сам не схвата разлог овога што се дешава, а разлог је то што на човековој савести леже неисповеђени греси. По милости Божијој ова болна осећања нас подсећају на њих, како бисмо, подстакнути оваквим јадним стањем наше душе, постали свесни да је потребно да из ње избацимо сав отров, односно да се обратимо Светој Тајни Исповести и да се тиме избавимо од свих оних мука које очекују сваког грешника, који се није очистио овде (у овом животу), на Страшном суду Божијем.

[Arsenija]

Moje iskustvo?

K a t a s t r o f a.

[Hoffman]

Prošlost

Ima mnogo ljudi koji se drže grehovnih uspomena, krivice i srama, oživljavajući stvari koje su davno ispovedili kao da su se juče dogodile. Oni se bore sa žaljenjem ponovo dožiljavajući stid iz prošlosti. Ponašaju se kao arheolozi koji kopaju i tragaju za istorijskim znamenitostima koje moraju biti sačuvane.

Ovo nije slucaj sa Bogom, jer Njega ne zanima naša prošlost već nasa budućnost. Ispoveđeni gresi su ništa za Boga, jer On obraća pažnju na transformisano srce koje se obnavlja u pokajanju. Boga zanima sta ćemo raditi sa našom buducnošću i On kao voljeni otac uz veliko zadovoljstvo prati naše korake ka Njemu. Ovakvo osvrtanje na grehove iz prošlosti znači da odbacujemo samu suštinu ispovesti, jer ako se držimo starih žaljenja mi odbacujemo samu suštinu pokajanja koja  označava promenu srca i uzimanje pravca samo ka budućnosti.

Prepobražavanje nije nešto sto se dešava u trenutku, već je putovanje ka svetosti. Sve dok gledamo u budućnost sa nadom, preobražavanje našeg srca se nastavlja i naša prošlost postaje samo bledo sećanje.

 

https://unutrasnjisvet.wordpress.com/2015/11/25/proslost/

[Hoffman]

_{U povesti o blaženoj Teodori kaže se da njeni zli optužitelji nisu u svojim spiskovima nalazili one grehe koje je Teodora ispovedila. Angeli su joj potom objasnili da ispovest briše greh na svim mestima na kojima on ostaje zabeležen po izvršenju. Ni u knjizi savesti ni u knjizi života ni kod tih zlobnih upropastitelja ne pripisuju se više čoveku - kada ih ispovest izbriše. Izbaci iz sebe bez utajivanja sve što te opterećuje. Granica do koje treba dovesti otkrivanje svojih grehova jeste tačka u kojoj je duhovnom ocu moguće da stekne o tebi tačnu predstavu, da bi, predstavivši te sebi takvim kakav jesi, i razrešujući te, razrešio upravo tebe a ne nekog drugog, da kada kaže "oprosti i razreši ovoga koji se kaje, od tih sagrešenja koja učini" - u tebi ne bi ostalo ništa što nije obuhvaćeno tim rečima. Dobro čine oni koji, pripremajući se za ispovest prvi put posle dugotrajnog prebivanja u gresima, nalaze priliku da prethodno porazgovaraju sa duhovnim ocem i ispričaju mu svu istoriju svoga života u grehu. Oni neće zaboraviti ili propustiti nešto u uzbuđenju prilikom ispovesti. Na sve načine treba se pobrinuti za potpuno otkrivanje svojih grehova. Gospod je dao vlast razrešivanja od grehova ne bezuslovno, nego pod uslovom pokajanja i ispovesti.}

 

_{Ma šta da se dogodilo tvojim roditeljima, ispovest oprašta i briše sve, brate u Gospodu! Seti se koliko je grešio bludni sin (v. Lk. 16;19-31) i koliko je žalostio oca svojim razvratnim životom. Ali, kada se pokajao, otac je odmah raširio ruke i prošlost je bila izbrisana kao da se ništa nije ni dogodilo.}