Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Megidon]

Stos je prijatelju sto niko ne sme bez odobrenja episkopa da da epitimiju duzu mislim od 6 meseci. A i problem je sto je ovo kompilacija tekstova izvadjenih i isecenih po sistem: ode Juda i ubi se . Idi i ti cini tako.

Требало би мислим преиспитати где,када и како су употребљавана ова правила и да ли важе само за монаштво или за све, и да ли су прихваћена на свеопштем нивоу или су дата само у облику савета или оквирно, и да ли су била у општој употреби у црквама. Читао сам у канонику и видео да ова правила нису иста код свих светих отаца, другачије су епитимије. Нпр Василије велики дозвољава свештенику да служи ако је имао истечење семена. Уосталом ако је било тема о томе треба погледати.

[Trifke]

Требало би мислим преиспитати где,када и како су употребљавана ова правила и да ли важе само за монаштво или за све, и да ли су прихваћена на свеопштем нивоу или су дата само у облику савета или оквирно, и да ли су била у општој употреби у црквама. Читао сам у канонику и видео да ова правила нису иста код свих светих отаца, другачије су епитимије. Нпр Василије велики дозвољава свештенику да служи ако је имао истечење семена. Уосталом ако је било тема о томе треба погледати.

Bravo to i ja celo vreme ovde govorim! Pogledaj od pocetka. Covek pokupio tekstove i iskrojio ih kako mu odgovara. Nebi me cudilo da je iz Artemijeve grupe!

[lab_man]

 

Као проповедник чешћег причећшивања, Никодим Агиорит је био и велики борац за оживљавање Свете Тајне Исповести и Покајања. Он је у „Душекорисном приручнику за свештенике и вернике – о исповести” дао упутства како се обавља ова Св. Тајна и како се духовно руководи покајницима. Често се дешава да они који се позивају на књигу Св. Никодима о причешћивању заборављају да помену његову покајничку дисциплину.

 

Пре свега, он тврди да духовник не може бити сваки свештеник, него само онај који се уздигао у стање слободно од страсти. У том смислу, оштро упозорава: „Тешко теби, ако, упркос страстима, ипак тежиш да постанеш духовник. Ти, наравно, будући да ти је ум страстима помрачен нећеш моћи да расудиш шта треба исправити код сваког појединог грешника /.../ Нећеш се управљати по канонима како доликује, него ћеш изузетно лако прекомерно попуштати оним грешницима који падну у оне исте страсти које и сам имаш /.../ Нећеш моћи да грешнике обратиш својом речју, него ће грешници, напротив, тебе окренути на своју страну: они ће тебе окренути по својој вољи, а не ти њих по својој вољи, а то брани Бог, говорећи Јеремији: „Они нека се обрате к теби, а ти се не обраћај к њима” (Јер. 15, 19).”

 

Говорећи да је у његово доба тешко наћи бестрасне људе, Свети Никодим препоручује епископима да за духовнике постављају старије и искусније свештенике, чије су страсти већ умртвљене.

 

У књизи о исповести греси се излажу подробно, као и начини њиховог лечења. Исповедник се стара да сазна: ко је починилац греха; какав је грех учинио; зашто га је учинио; на који начин, у које време, на ком месту и колико пута га је поновио.

 

У одређивању епитимија, Свети Никодим је био веома озбиљан: „Ако је покајник починио много грехова, треба да му одредиш епитимију за највећи грех, то јест ону која садржи више година (неприступања причешћу) /.../ А ако неки време не чини грех који је исповедио, па онда поново падне у исти грех, време епитимије почиње поново из почетка”. Епитимија се дели на телесну и духовну. Телесна је пост (али са некуваном храном) и коленопреклонење, а дела телесног милосрђа су: хранити гладне, појити жедне, сабирати странце и бринути о њима, одевати наге, посећивати болесне, старати се о утамниченима и сахрањивати покојне.

 

Они који посте по епитимији, док су одлучени од причешћа, смеју да се омрсе само Светле седмице и на Христове празнике, а велике метаније не праве једино недељом и током Педесетнице (зато праве мале). Свештеници који сагреше блудом, по Светом Никодиму, не само да не треба да служе Литургију, него ни да обављају друга свештенодејства. Без обзира на све, духовник треба да саветује грешнике да не сматрају да ће од Бога примити опроштење само зато што су поднели епитимију („јер будући да је грех, по речима богослова, бесконачан, као хула на бесконачнога Бога, немогуће га је разрешити делима и задовољењем коначног створења, и то нечистог створења, какав је грешник”.) Они морају да верују да опроштај примају само због бескрајне милости Божје и Христове жртве на крсту. Духовник је дужан да поучи покајника да са радошћу прими епитимију, пошто, ако се недостојно причести, биће као Јуда „и подобан Јеврејима, јер, као што су онда Јевреји проболи тело Господње, не зато да попију Његову крв, него да је пролију, као што тумачи Св. Златоуст (XXVII беседа на 1. Кор.): тако ће се, због твоје недостојности, сматрати да и ти проливаш пречисту и невину крв Господњу, а не да је пијеш”.

 

Духовник је дужан да га опомене да, ко не прихвати каноне по Св. Јовану Поснику, мора да се држи још строжих номоканонских епитимија древних Отаца. На крају, подсећа га: „Знај да ће одсуствовањем од Причешћа твоје покајање постати сигурније: више ћеш се утврдити у благодати Божјој и боље ћеш разумети зла које ти је грех нанео, док будеш гледао како се други причешћују а ти си тога лишен /.../ И због свега тога треба да омрзнеш грех и добро да чуваш убудуће благодат коју си изгубио, па ћеш тако из страдања извући поуку”. Ко не прихвати епитимију, свештеник му каже да од њега неће примати просфоре, и упозори да он више не одговара за његову душу.

 

Какви су епитимијни канони Светог Јована Посника?

 

За врачаре, три године одлучење од Причешћа, уз свакодневни пост до три поподне, једење суве хране и двеста педесет великих метанија дневно (канон 2).

 

За истечење семена у сну, један дан одлучења од Причешћа, читање 50. псалма и 49. великих метанија (канон 8).

 

За мастурбацију – четрдесет дана сухоједења и сваки дан по 100 метанија (канон 10).

 

За свештенике, који падну у рукоблуд после рукоположења, годину дана забране свештенослужења; ако грех понове, рашчињење (канон 12).

 

Жена која се страсно љуби и додирује с мушкарцем, одлучује се као за мастурбацију – рукоблуд (канон 13).

 

Блудник се одлучује од Причешћа од седам до девет година (канон 14), док се строже поступа с прељубником (канон 15); Јован Посник предлаже да се блудник одлучи на две године, под условом да једе једном дневно суву храну и прави по 250 великих метанија (канон 16); клирици да буду рашчињени (канон 18). Жена која има менструацију, а дотакне се Светиња, да се одлучи на четрдесет дана (канон 28). Хомосексуалци се одлучују на три године, да једу једном дневно, праве по двеста метанија и плачу; ако су немарни, треба да су одлучени на петнаест година (канон 29).

 

Својевољно убиство подразумева петогодишње одлучење, 300 метанија дневно и један оброк (сухоједење) (канон 31); за абортус – одлучење од три до пет година; за нехотичан побачај – годину дана (канони 33 и 34). Ако дете умре некрштено, кривицом родитеља, родитељи се лишавају Причешћа на три године, са сухоједењем, великим метанијама и милостињом (канон 37). Жена које оставе децу, макар их други одгајио, подлежу епитимији за убице (канон 39). Ко погази заклетву, годину дана сухоједење и по 250 метанија дневно – без Причешћа (канон 45.) Ко поврати Причешће, четрдесет дана да се не причести, да чита 50. псалам и да чини по 50 великих метанија (канон 48). Ко учини блуд са кумицом, одлучује се од осам до десет година, са сухоједењем и 300 метанија дневно (канон 57). Ко учини блуд са иноверницом, подвргава се одлучењу од четири до пет година, уз сухоједење и 250 метанија дневно (канон 60).

 

Ако свештеникова жена учини прељубу, он мора да је отпусти, или се лишава свештенства (канон 62). Ко са својом женом учини противприродни блуд осам година да се одлучи од Причешћа, са 200 метанија дневно и једе једном дневно, после три поподне (65. канон).

 

А какви су људи данас?

 

Колико их иде код врачара и гатара? Колико њих „анални секс” сматра „обогаћењем” своје сексуалне праксе, начином да муж и жена „не досаде” једно другом? Колико их мастурбира? Колико је блудника и прељубника, итд.?

 

И још нешто: Свети Јован Посник није скраћивао године одлучења од Причешћа да би угодио људима. Он каже да је број година одлучења од Причешћа мањи код њега него код Св. Василија Великог и других Отаца зато што су у његовом канону године покајања спојене с постом, бденијем, метанијама, а не само са непричешћивањем. („Ако се неко заветује да ће се уздржавати од сира и јаја, или од рибе и уља, и тако за уздржавање сваке од таквих врста (јела), треба смањити по једну годину”, каже он.)

 

Дакле, Свети Никодим Агиорит јесте био за често причешћивање. Али, под каквим условима? Чује ли се данас да се неко, залажући се за сваколитургијско причешћивање, залаже и за увођење у употребу канона Светог Јована Посника?

 

О значају епитимије у духовном животу Свети Никодим је имао недвосмислен став. Ево какву поуку покајнику даје Свети Отац, говорећи му да обавезно прихвати духовни лек: „Допуштам себи да кажем да чак и ако се деси да духовник хоће да ти одреди незнатну епитимију, ти треба сам да га молиш да ти одреди велику, као што то чине и многи други, који се топло кају, како би овом привременом епитимијом више умилостивио божанску праведност и како би се што боље уверио да те је Бог ослободио вечне казне, коју је требало да добијеш за тај грех /.../ Говорим ти укратко, брате, да треба да изабереш једно од двога: или да овде привремено примиш епитимију за своје грехе, или тамо вечно. Ако је примиш овде, избављаш се оне тамо. Ако је не примиш овде, у сваком случају имаш тамо да примиш вечну казну, као што пише и Гаврило Филаделфијски у свом спису о Светим Тајнама: „Онај ко се не подвргне њима (епитимијама), нужно ће тамо бити послат да му се суди и полагаће рачун за сва нечасна дела, јер је одбацио каноне свете Цркве”. Али, ако се ти, упркос свему што је речено, не сложиш са одлуком духовниковом и не примиш праведну епитимију, коју ти одреди, знај да духовник нема власт да ти опрости, како каже свети Василије Велики: „Власт отпуштања грехова уопште није дата, него се састоји у послушности покајника и сагласју са његовим вољним делом душе; јер је о томе писано: „Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима”(Мт. 18, 19) (Кратко изложена правила, 15).

 

Поврх свега, брате, кажем ти да треба тачно да се придржаваш удаљења од причешћа, онолико времена колико ти је одредио твој духовник, јер ово удаљење је искупљење над искупљењима, нужни саставни део твог истинског покајања. Јер, уколико се дрзнеш да се у то време причестиш, постајеш као Јуда, а ако присиљаваш духовника да ти да отпуст грехова, ти више ниси покајник, него самодржац и тиранин, који врши насиље над Законима Божијим и канонима светих Сабора и Отаца. Стога ће ти божанствено Причешће бити, не на отпуштење грехова, него на осуду и још већу казну. А да би то боље разумео, узми овај пример.

 

Као што неко, ко има ране по телу, иде да их покаже лекару и добије од њега упутство да стави такав и такав облог на њих и уз то да не пије вино и не једе такву и такву храну, јер у супротном његове ране неће зарасти, и то тако и ти, брате мој, имаш душевне ране, грехе. Отишао си и показао их духовнику, то јест, исповедио их. Духовник је одредио да на њих ставиш облог, а то је епитимија: пост, узимање само суве хране, коленопреклоњење, милостиња и молитва. Уз то те је упутио да не пијеш и да не једеш одређену храну, то јест, да се не причешћујеш Светим Тајнама. Ако га ти онда не послушаш и једеш, шта бива? Твоје ране – греси, не зацељују, него пођу по злу и постају још веће. Ма шта кажем не зацељују? Прети ти и душевна и телесна смрт, како каже божански Павле: „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире” (1. Кор. 13, 30), то јест, зато што се многи недостојно причешћују, па се разбољевају и слабе, а неки до њих и умиру. Сагласно апостолу Павлу говори и његов ученик Дионисије Ареопагит: „Остали редови оних који се очишћују (то јест оних у покајању) заслужено се одсецају до божанских Тајни, и причасништва у свештеним символима (обредима): јер ће оне (душе, или редови) које у њима без благослова узимају удела бити тиме повређене и шта више (тиме) ће ниподаштавати и светиње и саме себе” (О црквеној јерархији, 7. Поглавље).

 

Напослетку, кажем ти, брате, да епитимију, коју ти одреди духовник треба да извршиш у што краће време можеш, уколико си у благодати Божијој и да је не одлажеш, јер не знаш шта те сутра чека: „Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети” (Прич. 27, 1).

 

А поврх свега тога ти саветујем, драги мој, да никада не верујеш својој помисли да се твојом сопственом „епитимијом”, ма колико строга и велика била, одрешују и праштају твоји греси. Никако. То бива само по милости Божијој и искупљењем пред Исусом Христом”.

 

Јасно је да књигу о честом причешћивању Светим Тајнама не треба схватати ван контекста целокупног исихастичког и покајничког предања Св. Никодима Агиорита. Јесте, приступити Св. Причешћу – али како се припремити?

 

Духовна обнова мора бити праћена обновом духовништва и духовног руковођења. Не можемо да се пењемо на Хималаје у шортсу и патикама. Свет у коме живимо тоне у мору греха, и деца од пет година на TV-у могу да виде оно што ни у најгрешнијим подухватима не би могло да падне на памет окорелим грешницима пре само педесет или сто година. Ако данашњег човека позовемо да се причешћује као рани хришћанин, а он живи као позни паганин, каква је корист и њему и Цркви? Зар смо заборавили речи Светог Јована Кронштатског да „ко год прилази Св. Чаши с било каквом страшћу у срцу, тај је Јуда и прилази да лажно целива Сина човечијег”?

 

Предање се, по нашем најдубљем схватању, мора обнављати у свој својој пуноти. Ако тога не буде, сва прича ће нам бити узалудна: обнова ће се свести само на речи, које, како би рекао Владика Николај, „звече, али не лече”. А то – не дај нам, Боже!

 

Литература

 

1. Јеромонах (сада митрополит) Амфилохије: Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка црквена братства („Гласник СПЦ”, 3. март 1976.)

 

2. Сергеј Говорун: Кољиварски покрет, са сајта www. pagez. ru (на руском)

 

3. Протојереј Александар Геронимус: Богословље свештенотиховања, са сајта: www. hesychasm. ru (на руском)

 

4. Протојереј Георгије Флоровски: Црква је живот, Образ светачки, Београд 2005.

 

5. Св. Никодим Агиорит: Књига духовних савета, Атос, Београд 2003.

 

6. Св. Јован Шангајски, Образ светачки, Београд 2006.

 

7. Св. Никодим Агиорит: О исповести, у књизи: „Од греха ка Богу”, Образ светачки, Београд, 2006.

 

8. Свештени канони Цркве, приредио епископ Атанасије, Београд 2005.

 

 

Sledeće nedelje je Nedelja Mitara i Fariseja...Preporučujem ti da obavezno posetiš Svetu Liturgiju...

[Guest]

ДВАНАЕСТ ПИТАЊА И ОДГОВОРА О ПРАВОСЛАВНОЈ ИСПОВЕСТИ И БОГОСЛУЖЕЊУ

A+ A-

 

 

 

 

Дана 5. септембра, након позива Протестантске теолошке школе која се налази у предграђу Сеула, његово преосвештенство Митрополит корејски г. Амвросије одржао је два предавања групи од 35 студената и свим свештеницима. Лекције у оквиру предавања односиле су се на мисионарску делатност и Литургију.

 

Које је Ваше схватање мисионарске делатности у Православној Цркви?

 

-За почетак, израз "мисионарење" није у духу православне цркве. Али га и ми православни употребљавамо, јер се користи свуда у свету. Уместо мисионарења требало би пре користити израз "сведочење православне вере". А реч мисионарење, која се користи у западној теологији, не постоји у Јеванђељу, док се израз сведочење вере употребљава неколико пута. Јеванђељско учење нису само лепе речи о Христу, већ свакодневно сведочење самог Христа и речју и ћутањем, и делом и примером. Ако треба, чак и мученички пострадати за Христа; пролити крв за Христа, као што су милиони мученика и исповедника чинили.

 

Које је Ваше мишљење о прозелитизму (намерно обраћање у неку веру присталице друге вере)?

 

-У Православној цркви ми прозелитизам сматрамо великим грехом, јер не поштује човека. Он гази драгоцени Божји дар - слободу, и умањује човекову личност. Прозелитизам значи да другоме намећемо своја веровања законитим и незаконитим средствима, док исповедање Христа подразумева страдање, живот по Христу и љубав према ближњем.

 

Како неко може да постане мисионар у православној цркви?

 

-У православној цркви проповедници Јеванђеља нису самозвани. Другим речима, не може појединац самостално да одлучи да буде мисионар, већ бива изабран да мисионари од стране Цркве. Послушност Цркви је једини душеспасоносни пут. Ако се присетимо, на пример, случаја Варнаве и Савла, видимо да је Свети Дух изабрао њих, а Црква их постом и молитвом припремила и послала да проповедају. (Дела 13:3) А када су се вратили у Јерусалим, обавестили су Цркву, која их је послала да мисионаре "све што учини Бог са Њима." (Дела 15:4)

Ова тема има велику теолошку важност због ширење вере и ради јединства Цркве. Ако би свако радио по свом мишљењу и жељама, онда би се вера и јединство Цркве доволо у опасност.

 

Дозволите ми да вам испричам следећи догађај: једном сам из Америке путовао у Грчку са једном Американком, самопрозваним мисионаром. Када сам је упитао зашто је изабрала Грчку за своју мисионарску делатност, рекла ми је да се диви Грцима, јер је доста тога сазнала о њиховој славној историји, и зато је имала велику жељу да их покрсти.

 

"Да ли знате ушта савремени Грци верују?" упитао сам је.

 

"Наравно, у дванаест богова са Олимпа," одговорила је.

 

"Да ли знате," упитао сам је, "да је 2000 година пре Вас један други апостол, велики апостол Павле, отишао у Грчку да проповеда Хришћанство? И да Грци имају нераскидиву хришћанску православну традицију од тада?"

 

Такве ствари и много горе дешавају се када иза сваког самопозваног мисионара не стоји Црква.

 

Оптужујете жену, Американку, која је отишла у Грчку као мисионар. Зашто сте Ви онда дошли у Кореју? Зар и Ви не чините исто?

 

-Не, то није исто, нити сам ја осудио жену. Само сам навео овај догађај како би појаснио шта може да се догоди када мисионарска делатност неког појединца нема еклисиолошке основе. Ви знате боље од мене да у Кореји постоје милиони људи који нису хришћани већ многобошци. Међутим, Грчка је земља са хришћанском историјом, 2000 година старом, а 90 одсто становништа јесу хришћани. Да је Кореја била хришћанска земља, Васељенска патријаршија ме не би послала овамо.

 

Како бих био јаснији дозволите ми да додам следеће: на универзитету где предајем, родитељи једне студенткиње су самопрозвани мисионари у Грчкој. Они су изабрали Патмос као место свог мисионарског деловања! Острво откровења, где су трагови апостола љубави, Св. Јована Богослова, још увек видљиви. На овом острву, на којем су живели многи хришћански светитељи, постоје многобројне цркве и манастири, а православна вера становника сеже још до апостолских дана. Можете се запитати шта два Кореанца, који су постали хришћани пре неколико година, имају да уче православни живаљ на острву? Зар не мислите да је мало неискрено покушавати да промениш веру људи који у својим генима носе традицију, 12 векова стару?

 

На исти начин, било је непоштено оно што је Римокатоличка црква учинила током 90-их година, након пада комунизма у Русији. Унијати су пожурили да преобрате Русе са својом вековном православном традицијом у римокатолике. Ако човек жели да обавља мисионарски рад, нека се окрене другим, нехришћанским земљама.

 

Да ли бисте нам нешто рекли о личности мисионара?

 

-Одговарајући на ваше питање, желео бих да укратко објасним ко је теоретски идеални мисионар. Онај који врши мисионарско дело Цркве мора пре свега да има Христа за узор и све оне који су ходили Христовим стопама, тзв. светитеље. Мисионар мора имати многе врлине, а као главну да се и сам бори да победи своје страсти. Очишћење ради стицања Св. Духа је први корак. А од очишћења он напредује до просветљења и обожења. Не можете другоме пренети нешто што и сами не поседујете. Како би сведочили Христа, ви сами морате да искусите његово присуство у свом животу.

 

Који је метод мисионарења у Православној цркви?

 

- У православној цркви ми пратимо праксу ране Цркве, како је забележено у Делима апостолским. Када су апостоли видели да ће њихове многобројне бриге око служења трпезе поткрасти време од главног дела, они изабраше седморицу ђакона. И свима су прогласили своју одлуку: "А ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати" (Дела 6:4) Другим речима, Православна Црква прати апостолску традицију, и поставља богуслужење пре проповеди. Човек лако може да запази разлику ако посети православно богослужење и протестантски скуп. Код православних, нагласак је на служењу Богу, док је код протестаната то проповед. Зато врло често чујемо од протестаната који су прешли у православље да "се у њиховим црквама доста говори, а у православној цркви се много моли Богу, а мало говори."

 

Ми православни учимо да Јеванђеље, које увек стоји на средини олтара, подсећа да реч Божија мора бити центар нашег свакодневног живота, а током нашег Светог Богослужења на три начина. Прво, читањем Јеванђеља. На сваком богослужењу, чита се Јеванђеље. Специфично, на свакој Св. Литургији слушамо реч Божију из Апостола и Јеванђеља, и из проповеди која следи. Друго, појањем. Прелепе, многе химне православног богослужења у себи садрже јеванђељске наводе. Уствари, у многим случајевима, ако се упореде текстови могуће је уочити да су поједине химне дословно преузете из Јеванђеља. И треће, гледањем. Ми Јеванђеље видимо у православним иконама. Дакле, иконе су илустровано Јеванђеље. Ако, на пр. обратимо пажњу на икону Преображења Господњег, морамо напоменути да је иконограф кроз дизајн и боју поновио иконографијом реч Јеванђељску, којом је описано чудо Преображења. У закључку, кажемо да у богослужењу Православне Цркве имамо савршен аудио визуелни систем Јеванђељског учења.

 

Рекли сте да православно богослужење има предност над проповеди. Међутим, апостол Павле је само проповедао, а није се и молио Богу када је био међу Грцима.

 

-Апостол Павле је први пут проговорио Атинским идолопоклоницима. Било је логично да почне проповед о "непознатом Богу." Ком Богу је он могао да се моли са идолопоклоницима? У било којој другој ситуацији, као што смо сазнали из Дела, апостоли су пратили праксу: прво богослужење а потом проповед. Њихови скупови су имали свој главни циљ "ломљење хлеба" и учење.

 

Најдуже сте говорили о богослужењу и његовој централно тачки, која је, како сте рекли, Св. Евхаристија. Како ви верујете да су хлеб и вино Тело и Крв Христова?

 

-Ми у Православној цркви верујемо да је навеће дело које се изводи на земљи Св. Литургија. И то зато што на Св. Литургији ми оживљавамо догађај Тајне вечере, ради откупљење човечанства. Баш као онда, када је у горњој соби током Тајне вечере Господ предао своје Тело и Крв ученицима, тако и сваке Свете Литургије Христ је сам невидљиво присутан, ипостасно и суштински, као жртва и приноси Тело своје и Крв своју крштеним верницима, који заузимају место апостола. И наравно, ми који примамо Св. Причешће верујемо да примамо исто свето Тело и Крв Христову "ради откупљења грехова и живота вечног." Не символички, јер Христос није рекао својим ученицима током Тајне Вечере "примите, једите ово је као Тело моје," или "пијте из ње сви, ово је као Крв моја,» већ је рекао "ово је тело Моје," и "ово је Крв моја."

 

Другим речима, оно што ми радимо на нашим богослужењима није ништа?

 

-Велика разлика између православног богослужења и вашег богослужења је чињеница да је ваше богослужење имагинарна представа Хрисотве жртве, односно фиктивни акт Тајне вечере. Међутим, у Православној светој Литургији Тајна вечера, Распеће и Васкрсење су присутни, и Христос се даје поново, и много пута: "узмите, једите" вернима. Апостоли су примили то од Господа. И даље пренели својим ученицима и православна црква наставља ову традицију до данашњих дана, без прекида. У еклексиолошкој историји ране Цркве постоји велики број примера из периода прогањања хришћана и катакомби које сведоче веру првих хришћана и опасности на које се нису обазирали учествујући у евхаристијским окупљањима, како би се причестили Телом и Крвљу Христовим.

 

За нас, православне, неприхватљиво је како теолози протестантске цркве интерпретирају делове Светог Писма, у којем се најразумљивије говори о небеском хлебу , као што је онај пронађен у 6. глави Јеванђеља по Јовану: "Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему."(Јов. 6:56) Баш као што наше тело има потребу за правом а не символичком храном и пићем да би се одржавало у животу, тако и наша душа има апсолутну потребу за Телом и Крвљу Христовом, да небисмо умрли духовно. Ми нећемо живети у овом или у будућем животу ако не окушамо Тело и Крв Христову. Можда ово звучи грубо. Међутим, присетимо се да су многи од ученика престали да следе Христа после свега што им је рекао о Његовој Крви и Телу. И обраћајући се дванаесторици упитао их је: "Да нећете и ви да одете?" (Јов. 6:67) Он понавља исто чак и данас свима који желе да буду хришћани, али не желе да поверују и прихвате Његово комплетно учење.

 

Зар се човек не спасава само проповедањем? Зашто Ви толико много инсистирате на богослужењу?

 

-Спасоносни рад цркве не постиже се само проповедањем. Неко ко слуша реч Божију и речи "ја сам спасен," не значи да је већ спасен. Православна црква, поред речи Божје, такође човеку нуди светотајински живот. Човек учествујући у Светим Тајнама цркве сам се освећује и достиже обожење. Овај принос, на пример, Св. Причешћа вернима врши се "на опроштење грехова и живот вечни." Верници кроз Св. Причешће су тајанствено сједињени са Христом и постају "причасници божанске природе..."(2 Пет. 1:4) Шта још може бити спасење човеково изван овога?

 

Можете ли нам објаснити шта је то Св. Тајна?

 

Тешко је човеку да поверује у светотајински живот Цркве, ако пре свега не разуме реч "тајна" и шта она значи. Тајна је нешто што се одвија, али је немогуће човековом уму да схвати како. Ако бисмо могли да разумемо начин на који се одвија тајна, онда она не би ни била тајна, већ уобичајена дневна људска активност.

 

Ми на пример, кажемо да је Бог Тројство. Ко од нас разуме тајну Св. Тројице? Три Лица, а једна суштина. Ова тајна, када се објашњава људском логиком, јесте апсурдна. Међутим, ако особа то види кроз димензију вере, онда ће схватити да то није нелогично, већ изван логике. Ко би могао да разуме шта је Бог? Шта је, на пример, суштина Божија? Нико! Ипак, ми верујемо у Бога. Не зато што га разумемо, већ зато што тајанствено осећамо његово присуство и његову љубав. Другим речима, можемо да разумемо нетварне енергије Божије о којима су свети оци Цркве тако дивно писали и говорили, али не Његову Суштину. Сетимо се шта је Бог рекао Мојсију када га је он питао да му покаже своју славу: «Учинићу да прође све добро моје испред тебе, и повикаћу по имену: Господ пред тобом. Смиловаћу се коме се смилујем, и пожалићу кога пожалим. Али нећеш моћи видети лице моје, јер не може човек мене видети и остати жив.(Излазак.33:18-20). Исто се дешава у свим питањима вере, која превазилазе све природне законе. "Ми их видимо, без да их видимо", "ми их знамо не знајићи их," јер су сви они завијени у Божанску таму. (Григорије Ниски). Ми их доживљавамо и у њима учествујемо само кроз силу вере. Ако инсистирамо само на веровању у оно што разумемо, само са нашом ограниченом логиком, онда ћемо сузити духовни хоризонт и на крају не можемо бити хришћани. "Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих." (Јев. 11:1) И наравно вера је условљена истинским смирењем, којом ми привлачимо благодат Божију. Јер Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат. (Јак. 4:6). Смирен човек који верује у Бога више него у своју логику милошћу Божијом може да разуме тајне Цркве.

 

Како неко може да учи православну теологију у Кореји?

 

-Зато што је православна теологија скоро непозната у Кореји, Метрополит корејски покушава да подигне Православну богословију, која ће бити прва не само у Кореји, већ и у целој Источној Азији, и тиме омогући свима да спознају ово драгоцено благо. Молите се да наша жеља ускоро постане стварност, на славу Божију.

 

(Предавање које је са питањима трајало је више од 3 сата закључено је следећим епилогом)

 

Љубљени моји, пре него што одем са говорнице, прво бих желео да вам се захвалим на вашем љубазном позиву и на вашим питањима. Друго, ја се извињавам, јер су можда неки од вас били узнемирени мојим одговорима. Моја намера није била да вас наљутим. Јер верујем да за дијалог са смислом и плодом (јер верујем да овде нико није дошао да слуша празне приче и да губи време) без сумње, искреност и љубав морају да руководе, зато сам и причао о ономе у шта ја верујем језиком истине и љубави "Него да будемо истински у љубави да у свему узрастамо у Онога који је глава - Христос"(Еф. 4:15) и "познаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јов.8:32). Ове Јеванђељске речи јесу темељ мојих размишљања. Коначно, желим да додам, како бисмо избегли било какав неспоразум, ја нисам рекао да смо ми православни свети. Наш циљ, наравно, јесте посвећење. Међутим, оно што свако ради у свом личном животу јесте оно на основу чега ће нам Бог судити. Оно што покушавам да кажем јесте да ми православни одлучно верујемо да је наша вера права вера. Ми настављамо у вери једне свете, саборне Цркве из првог миленијума, имајући у виду апостолску опомену, "Дакле, браћо, стојте чврсто и држите предање којима сте научени, било нашом речју, било посланицом. (2 Сол. 2:15)

 

Срдачно вам захваљујем.

 

 

 

 

 

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

4 фебруар 2014 год.

 

 

Извор: http://www.impantokratoros.gr/orthodox_confession-questions-answers.en.aspx

 

 

 

 

Манастир Лепавина

[JESSY]

Данас смо слушали поуке и мисли које је у емисији "Живети по Јеванђељу" радија "Беседа" Епархије бачке колеге Братислава Николића, произнео протојереј Милован Миодраговић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Током Великог Часног поста треба да нам је појачана будност, ревност, једном речју подвиг. Тешко је покајати се, јер, наше покајање је у исто време и дијагноза наше спремности на праштање другоме. Прота Милован беседи и о исповести и тумачи одељак из Јеванђеља о праштању које се чита у последњој недељи пред почетак свете Четрдесетнице.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/02/28.02.14_rec_pastira_-_64.mp3

[Srdasce]

Fantastičan tekst.

 

Ja sam recimo, na prvoj ispovesti,  bila sklona da opravdam sebe,  sada mi je jasno.

 

A na skorašnjoj, sam opet ispovedila ispoveđeno već. Jer i dalje ne umem da se nosim s tim, iako se trudim.

 

Skroz sramotno, očekujući prekor najstrašniji, jer već drugi put ispovedam da mislim o čemu mislim i da me još uvek proždire šta me jede, za šta sebe krivim i sekiram, naprosto , jer taman kada odlučim i mislim da krenem, uvek se desi nešto šta me ponuka, seti ili podseti an to, da ja opet krenem iznova da sebe mučim zbog toga i opet savet koji dobih, kao dete a odrastao čovek ja sedela nasuprot njemu, duhovnom ocu jel,  uplakano, on mi je opet ponovio isto, posavetovao mirnim tonom i bez srdžbe. Ja se postideh, jer se (o) sramotih. Ali, nisam sebe opravdala. Čak nisam ni imala potrebu za tim. Ali, za ovo... Nisam karakter. Valjda ovaj put uspeću. 

 

Divan tekst, šta kao ljudi radimo i čemu smo skloni. Prosto, ne znaš šta kao čovek da zapišem da ti negde ostane, kada je ceo tekst fascinantan.

[Nebojš.a]

Ali ko je upriličitelj teksta?

[Arsenija]

   Ja ne mogu. 

[Milos94]

Дилема која ме мучи већ дуже времена и за коју бих волео да чујем мишљења осталих форумаша везана је за исповест. Наиме код нас у цркви свештеник врши исповест непосредно пред свету литургију, а то изгледа некако овако. Свештеник стане испред иконе Христа спаситеља и позива једног  по једног да клекне испред иконе, затим му постави епитрахиљ преко главе и пита га ? ''Да ли се кајеш за своје грехове?'' пошто би човек одговорио да се каје свештеник би му рекао ''Сети се у мислима грехова својих'' и затим би му прочитао разгрешну молитву. Моје питање је да ли је овакав вид исповедања греха ''исправан''.

[Дејан]

Ovako je sveti Jovan Kroštatski ispovedao i vladika Nikolaj takodje, kad su velike gužve i sl...

To mislim da nije neka ustaljena praksa, već trenutna potreba.

Nadam se da nije uvek takva praksa tu kod tebe?

[Milos94]

Тако је стално. Од како сам ја кренуо на богослужења увек је тако.

[Tumaralo.]

Danas i nisu tolike guzve kao u vreme Nikolaja nego su svestenici mnogo "zauzeti"..

[*Blue*]

Sama rec kaze... Nikako nije ispovest ako se ne kaze na glas...

[albodasa]

Kazu bolje i takva ispovest nego nikakva. Dodji na vecernju jedan dan pre pricesta i zamoli svestenika da se ispovedas.

[Milos94]

Пошто је малено место и људи не долазе често на богуслужења она се одржавају само празницима и Недељом. Немамо јутарње и вечерње.