Претражи Живе Речи Утехе

Centri za socijalni rad često uzimaju decu porodicama i poveravaju ih hraniteljima. Učestala upozorenja na zloupotrebe. Rešenje o oduzimanju, nadležni centri dostave tek pod pritiskom javnosti Srećku i Cveti Glišić oduzet je sin Viktor / Foto M. Marković Briga o deci po diktatu EU: Štede samo na ljubaviDA javnost nije skrenula pažnju na sudbinu porodice Glišić iz Mladenovca, ko zna da li bi se i kada saznalo kuda je odveden njihov dvoipomesečni Viktor. Centar za socijalni rad, bez rešenja i bilo kakvog obrazloženja, oduzeo je Srećku i Cveti sina, njihovu prvu prinovu. Ekipa centra s bebom je odnela i njene stvari: odeću, pelene, flašicu sa mlekom, čak i ostatak hrane koju su zatekli u kući Srećkove majke. Tek kada je javnost pritisla, Glišići su dobili rešenje, ali, četiri nedelje po oduzimanju deteta. Tada su saznali da je njihov sin u hraniteljskoj porodici u jednom selu kod Malog Iđoša, na dvesta kilometara od Mladenovca, a četrdeset minuta vožnje do mađarske granice. Mera mladenovačkog centra da malenog Viktora, po hitnom postupku, izmesti iz biološke porodice i poveri hraniteljima, podigla je na noge meštane. Potpisivana je peticija da se dete vrati Glišićima koji su u agoniji od samog dečakovog rođenja. Isti centar je pokušao da ga oduzme roditeljima dok je, kao prevremeno rođena beba, bio u Institutu za neonatologiju. Glišići se nisu smirili. Tražili su pomoć gde god su mislili da je mogu naći. Tužilaštvu su prijavili oduzimanje deteta i posvedočili da im je ponuđen novac. Dečačić je iz biološke porodice oduzet (izmešten, kako se navodi u rešenju) 31. maja, pred kraj radne nedelje i radnog vremena u danu oduzimanja deteta. Glišićima je rešenje stiglo 28. juna, preko komšije, mada je pošiljka označena kao lična dostava. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog navedeno je da je "stručni tim centra ustanovio životnu ugroženost deteta", pa je zato, po hitnom postupku, moralo da bude sklonjeno na sigurno. Glišići su upućeni na pravo žalbe višoj instanci. NAČIN na koji je dete oduzeto biološkoj porodici Glišić nije usamljen primer u Srbiji. Naprotiv, svi pokazatelji navode na zaključak da je izmeštanje dece iz bioloških porodica "po hitnom postupku" i poveravanje hraniteljima na brigu i staranje - pravi hit. Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje kontroliše rad svih centara, a centri svoje partnere, hranitelje - u proteklih pet godina (od početka 2013. do kraja 2017) biološkim porodicama oduzeto je 5.668 dece (za tekuću godinu nema evidencije). Centri za socijalni rad u ovom poslu imaju ključnu ulogu. Oni procenjuju podobnost biološke porodice, stepen ugroženosti deteta, pozivaju se na pravo hitnosti i izmeštaju dete, bez saglasnosti roditelja i sudske odluke. Određuju da li će i kada roditelji imati priliku da posete dete, koliko će taj susret trajati i ko će da ga nadzire.

Pomaže Bog braćo i sestre! Molim vas za neku pomoć, po vašem mišljenju, neki savjet..Naime vrlo sam mlad imam jedva 16 godina, ali smisao, tj. razlog našeg postojanja sam već odavno shvatio. Međutim, kroz moj proces "učenja Pravoslavlja" , ako ga mogu tako nazvati, naišao sam na jednu veliku prepreku i to u mojoj porodici. Elem, svi su kršteni ali je to ona veoma mlaka vera ( u crkvu idu jedva nekoliko puta godišnje, ako i toliko, nema posta, ispovedanja, pričešćivanja). Sada ja kao jedini takav u porodici "odudaram" što je nažalost normalno za svakog Pravoslavnog u svijetu. Kako dalje duhovno, koliko mogu u mojim slabim mogućnostima napredujem, osetio sam potrebu sa češće idem u crkvu, na liturgiju, da se ispovedim. Međutim, nailazim više puta na oprečan i oštar stav mojih roditelja. Mogu reći skoro da mi zabranjuju ići na liturgiju, jer znate kao neko ko "nije u vjeri" (iako su kršteni), njima nije normalno da dete ide u crkvu, zapravo uopste ima potrebu za time, da se ispovedi i tome slično. Da li imate neki savet za mene, kako da se nosim sa time..Do sada sam se jedom ispovedio, idem na liturgiju vrlo retko, jer ne znam da li bih mogao reci da mi roditelji to brane.Vrlo cudna situacija.....Sve češće gubim nadu, posustajem, a znate kako je to lako, još u mojim godinama skrenuti sa pravog puta. Ne mogu više ovo da trpim, a ne vidim neki način da situaciju promenim. Za par godina, kada bih se malo "osamostalio" ne bih nikoga pitao sta i kako trebam da radim (bar po ovom pitanju) i onda bih radio po svome, onako kako treba ( postio bih,isao na nedeljnu liturgiju...) Ali šta do tada?

Eto otvaram ovu temu da bi se oni koji su ozenjeni prisetili a oni koji su neozenjeni odusevili. Znam da su to neke stvari koje ste zaboravili a bile su tako lepo. Opisite svoje leptirice u stomaku, sum uzburkane krvi u glavi, ludosti koje ste tada napravili i sve ostale kreativne trenutke i stvari koje ste napravili kada ste ugledali svog sadasnjeg supruga/suprugu. Podelite sa nama ono sto je sigurno bilo lepo i jedinstveno!

Više od 200 porodica u Žagubici je i dalje u jako teškoj i bezizlaznoj situaciji, zbog posledica poplave u ovoj varoši 2. avgusta. Ovaj biser Braničevskog okruga je uništen, a šteta ne može da se izmeri u novcu. 0Piše: Danas Online11. avgusta 2018. 17.38 Izmenjeno: 17.42 ‘Nedostaju nam najosnovnija higijenska i prehrambena sredstva, ali i bela tehnika. U Žagubici živi pretežno starije stanovništvo, koje je u ovim poplavama izgubilo sve što su sticali godinama, pa i decenijama“, ističe Živojin Trifunović savetnik predsednika opštine Žagubica. On napominje da su osim kuća, uništene i njive i zasadi tako da sada se mora videti na koji način da se pomogne napaćenom stanovništvu ali na duži vremenski period. „Ne smemo da dozvolimo da stariji ljudi gladuju na ovako plodnoj zemlji, jer su im njive i bašte uništene za 10 minuta bujice. Otvorili smo i narodnu kuhinju kako bi pomogli što većem broju pretežno starijeg stanovništva ali sve je to nedovoljno jer mora biti održivo na duži vremenski period. Ovaj narod je ponosan i njima je jako teško da uzmu hranu iz narodne kuhinje, tako da ako nekima ne odnesemo u kuću ne bi ni uzeli hranu nego bi gladovali od stida. Oni su celog života od poljoprivrede hranili svoje porodice, školovali ih, a sada treba da uzmu od nekoga pomoć. To je jako teško za njih, objašnjava Trifunović. Trifunović ističe i da deo štete nemerljiv novcem. „Bujica je u svakoj kući koju je potopila odnela i deo kulturnog i istorijskog blaga. Uništeni su ćilimi i narodna nošnja, koji su se generacijama prenosili s jednog kolena na drugo. To je naše porodično nasleđe i ne postoji novac koji može da to kompenzuje jer je to deo nas. Ručni rad koji se prenosio sa majke na ćerku, da li mislite da postoji novčana komepnzacija za tu vrednost. Uostalom, i da imaš ne znam koliko novca sada niko i ne zna da to napravi“, objašnjava Trifunović. Posledice poplave će se dugo osećati, dodaje on, jer je svojom razornošću dovela u pitanje egzistenciju brojnih porodica u Žagubici na duži vremenski period. Osim što je poljoprivreda devastirana, uništena je i mehanizacija tako da je pitanje kako će se ubuduće obrađivati njive. Takođe, stočni fond je desetkovan, a da ne pričamo da je uništeno skoro 30 tona riba iz ribnjaka, koji je jedan od najvećih u Srbiji. “ Žalosna je bila slika utopljenih homoljskih jagnjadi nakon poplave. Ovi ljudi su uložili trud, vreme i srce u to. I to je uništeno u nekoliko minuta. Sigurno će ovo dovesti i do manjka homoljskih jagnjadi na tržištu, što će opet da utiče i na cenu. Uništene su i brojne košnice, tako da će biti veliki problem uopšte nabaviti homoljski med i u budućnosti jer treba velika ulaganja u obnovu košnica. Kaže da je lično pogođen i brojnim dezinformacijama koje se plasiraju iz određenih krugova ljudi a tiču se toga da je navodno pukla neka termoelektrana i da je to potopilo Žagubicu, jer tom prljavom kampanjom odvraćaju ljude koji žele da pomogli unesrećenom narodu. Ovim lažima su ogorčeni i ljudi u Žagubici. „Ova reka, koja je potopila Žagubicu, generalno najveći deo godine je bez vode, odnosno potpuno je suvo korito. Zato nas je i tako iznenadila ova bujica. Ko normalan bi pravio neke hidroelektrane na reci gde nema vode najveći deo godine?“, pita se Trifunović. U skladu sa tim, Trifunovic apeluje na sve ljude u Srbiji i inostranstvu da ne veruju lažima već da pomognu ovim unesrećenim ljudima i to na način na koji oni odaberu. Dodaje da to može biti kroz doniranje frižidera, veš mašine, šporeta ili uplatom na neki od žiro računa: dinarski račun 840-2978740-33 sa nazanakom za pomoć poplavljeniam u Opštini Žagubica. Zbog poziva iz dijaspore otvoreni su žiro računi za uplate u inostranim valutama: RS35840000000013577024, Opština Žagubica, Trg Oslobođena 1. link

Koliko puta ste čuli da vam neko kaže „Mi na poslu smo kao porodica“ ili „Svi se pomažemo kao familija“? Dejvid Hanson (David Hansson) danski je programer i osnivač „Ruby on Rails“ okvira za veb razvoj (postoji i kod nas – Ruby on Rails Srbija), kao i Instiki viki (Instiki wiki) softvera. Takođe je i partner u firmi za veb razvoj softvera „Basecamp“. Ko-autor je i bestselera „Getting Real“, „Rework“ i „Remote“. On je na sajtu „Signal vs. Noise“ podelio svoje mišljenje o tome zašto kompanije ne treba da budu naše porodice. U doba kada većina direktora ubeđuje zaposlene da na poslu svi treba da se drže jedni drugih i da se ponašaju kao porodica, ovaj uspešan čovek i veb preduzetnik, ima drugačiji pogled na sve. Prenosimo njegov tekst: „ Kompanija nije porodica Kada god menadžeri počnu da pričaju kako je njihova kompanija kao velika, skladna porodica, pazite se. Kada to kažu, obično ne misle na to kako će vas kompanija zaštititi bez obzira na sve, ili kako vas bezuslovno vole. Znate, kao što to biva u skladnim porodicama. Motiv je više taj da se očekuje jednosmerni oblik žrtvovanja: Vaš. Kada se priziva slika porodice, onda postoji i neka vrsta žrtve koja sve to prati. Ako radite noću, ostajete duže na poslu ili čak preskačete ili skraćujete odmor, vi niste iskorišćeni, ne, ne, vi to radite za porodicu. U takvoj postavci stvari lako je zaboraviti sopstveni racionalni interes. Ne morate da se pretvarate da ste porodica da biste bili ljubazni. Ili dobri. Ili da biste štitili nekog ili da bi neko štitio vas. Sve te vrednosti mogu da budu još i bolje izražene kroz principe, pravila i što je najvažnije kroz dela. Na kraju krajeva, zar već nemate porodicu ili prijatelje koji kao da su vam braća i sestre? Moderna kompanija nije ulica puna bandi koju čine siročad koja pokušavaju da prežive u ovom teškom, surovom svetu. Time što pokušavate da zamenite porodicu koju već imate još jedan je pokušaj da stavite potrebe kompanije iznad potreba svoje porodice. To je bolesna smicalica. Najbolje kompanija nisu porodice. One su potpora porodica. Saveznici porodica. Postoje da bi obezbedile zdravu, ispunjujuću radnu sredinu, tako da kada zaposleni isključe računare u dogledno vreme, postaju najbolji muževi, supruge, roditelji, rođaci i deca koji mogu da budu.“ Izvor: BIZLife Foto: Youtube/Printscreen Piše: N.V. http://www.bizlife.rs/biznis/poslovni-saveti/programer-osnivac-nekoliko-veb-projekata-kompanija-nije-vasa-porodica/

Nesvakidašnji oglas jedne porodice‚ da žele besplatno da ustupe na korišćenje kuću i veliko imanje u Maloj Ivanči kod Sopota nekome ko bi ga obrađivao, privukao je veliku pažnju na društvenim mrežama. Prijave im stižu već nekoliko dana, a među njima ima i onih koje su ih ostavljale u čudu. Porodica Vukčević koja živi u Maloj Ivanči, selu u opštini Sopot, od centra Beograda udaljenom oko 30 kilometara, odlučila se da na društvenim mrežama oglasi "ponudu koja se ne odbija". "Na samo 30 kilometara od Beograda, u zaseoku sela Mala Ivanča, naša porodica daje na korišćenje tri hektara plodne zemlje, sa kućom (kupatilo, struja, voda, televizor, telefon), vajatom, štalom za stoku, kokošinjcem, košnicama... Na imanju se pored zemlje (jedan deo pripremljen za baštu) nalazi majdan, potok i bagremova šuma i dosta stabala oraha. Želimo da sarađujemo sa ok, pozitivnim, poštenim i normalnim ljudima koji vole prirodu i koji imaju želju da se bave organskom poljoprivredom. Jedini uslov je da od svega što se proizvede na imanju polovina pripada vlasnicima", naveo je stariji sin iz porodice Vukčević u objavi na Fejsbuku. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Kuća na oko 30 kilometara od Beograda potpuno je sređena za život U istom oglasu, on navodi i da porodica nudi i pomoć vlasnika novim stanarima. "Sa naše strane, možemo obezbediti plasman svih proizvoda sa farme, dolazak volontera koji bi pomagali u poljskim poslovima, dolazak organizovanih grupa ljubitelja prirode i organske hrane. Takođe možemo pomoći u formiranju zasada povrća, formiranju stada i slično, kao i obezbediti određene alate za rad. Imanje je okruženo šumom i zemlja nikada nije tretirana nikakvom hemijom. Ukoliko vam je želja da se bavite organskom proizvodnjom, volite prirodu i taj način života, a usput želite da obezbedite stalne i sigurne prihode, kontaktirajte nas... Dobrodošli su svi vredni ljudi, sa malom prednošću porodice, kao i stranaci (Rusi ili Evropljani)", dodaje se u Vukčevićevoj objavi. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Imanje je okruženo šumom, tu su i potok, majdan... "Blic" je kontaktirao mladića koji je postavio neobičnu objavu, a on nam je otkrio motive za ovakav oglas. - Ne želimo da prodamo zemlju jer smatramo da je to resurs budućnosti, a takođe nekoliko porodica, uglavnom naših prijatelja, želi da se snabdeva zdravom i proverenom organskom hranom, pa smo došli na ideju da oformimo organik klub. Sa druge strane, moji roditelji su u bašti na ovom imanju proizvodili mnogo šta, uglavnom za naše potrebe, a višak uglavnom delili i poklanjali ljudima. Kako su ušli u neke godine kada više ne mogu da rade, odlučili smo se da sve to podignemo na jedan ozbiljniji nivo, tako da tražimo partnere, ljude koji vole prirodu, organsku poljoprivredu, koji bi mogli da se ozbiljnije posvete svemu tome. Mi sa svoje strane finasiramo sve što je potrebno za proizvodnju, đubre, seme, alate, frezu, gorivo, finasiramo podizanje zasada i formiranje stada. Zauzvrat, sav višak proizvoda deli se pola-pola, što je uslov sa naše strane kao vlasnika i finasijera. Tako ljudi mogu da predvide svoja primanja i zavise od sebe i svog rada - objašnjava Vukčević. Foto: Porodica Vukčević / RAS Srbija Vajat u blizini porodične kuće Kome će ova porodica poveriti imanje, zavisi od više uslova, ali najbitnije je da ljudi budu pošteni i radni. Sa druge strane, pored ozbiljnih prijava, za ovih nekoliko dana stizale su im i pozivi koji su ih ostavljali u čudu. - Nećete verovati koliko ima negativnih ljudi u Srbiji i kakve sve pozive i ponude dobijamo. Javio nam se čovek koji želi da pobegne od žene sa ljubavnicom, pa mu treba kuća. Odmah je naglasio da ne može da radi, ali da može da pokosi malo ispred kuće. Neki imaju ideje da im ovo bude samo vikendica, pa su preispitivali i tu opciju, a neki traže fiksnu platu. Sva sreća pa ima i normalnih ljudi, koji razumeju ceo smisao ovoga, tako da se nadam da ćemo uskoro napraviti selekciju i naći prave ljude. Nadamo se da ćemo privući prave partnere koji su na drugom nivou svesti, pa neće sve ovo gledati samo kroz profit, već kao način života - zaključuje Vukčević. Ovaj mladić i njegov brat, kaže on, nisu u mogućnosti da se bave ovim poslom. Mlađi je sportista, a stariji vodi drugi porodični posao, dok su roditelji ostarili te ne mogu više da se bave poljoprivredom. Vukčevići na kraju ističu i da im je velika želja da ova ideja zaživi jer smatraju da je organska hrana i zdrav život budućnost Srbije. https://www.blic.rs/vesti/beograd/porodica-nudi-besplatno-kucu-i-imanje-kod-beograda-uz-jedan-uslov-ali-nisu-ocekivali/gbgs3vt

U naselju Banjica, u porodičnoj trospratnoj kući, Viktor Lazić (32) otvorio je Muzej knjige i putovanja. Među pedesetak osnivača su Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić i Mirjana Vuisić, a počasni članovi-osnivači su, između ostalih, Matija Bećković, Filip David, Pero Zubac, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Ivo Tartalja, Dušan Bataković. Muzej sada ima milion knjiga iz 90 zemalja sveta a zbirka se uvećava maltene iz dana u dan. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Najmanja knjiga na svetu, budistički molitvenici u obliku "zvečke" (sa Tibeta) i na štapićima od bambusa (iz Kine), oni koji se čitaju 48 sati bez prekida, pravoslavne knjige iz Etiopije od placente ovce, knjiga od svile, knjiga na pirinču koja može da se pretvori u jestivu kašu, knjiga-lepeza iz Šri Lanke, knjiga sa Tajlanda od slonovog izmeta sa ilustracijama slona, knjige sa Sumatre od ljudskih kostiju, "strip" od pre 1200 godina, najmanja knjiga na svetu... Ove i nebrojene druge zanimljive eksponate čuva Muzej knjige i putovanja u Beogradu. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Knjiga od bambusovih štapića Direktor muzeja i pokretač čitavog projekta, svetski putnik Viktor Lazić (32), priča nam bez daha o eksponatima iz celog sveta i nekim od najznačajnijih predmeta srpske baštine. Muzej, između ostalog, čuva legate Pere Zupca, Darka Tanaskovića, Pavla Zorića, Asima Peca, Mihajla Desančića, Srbe Ignjatovića, Milovana Danojlića, profesorke Ileane Čure, porodica Bešević i Leko, arhivu Uroša Predića, deo arhiva Milutina Garašanina, legat Darka Tanaskovića. - Tanasković je bio naš najznačajniji orijentalista i jedan od najznačajnijih diplomata. Nedavno smo potpisali ugovor o dobijanju njegove cele biblioteke, a prva knjiga koja je stigla je izuzetno redak arapsko-francuski rečnik iz Alžira (1871). Posedujemo i nameštaj Mihajla Desančića iz kuće u kojoj je gostovao Rabindranat Tagore. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Prva srpska Biblija Lazić ponosno ističe kako, u okviru kolekcije od preko 400 primeraka Biblija (najstarija je iz 1756), čuvaju prvu srpsku štampanu Bibliju, koja je počela da se štampa u Beču a završena dvadeset godina kasnije, 1804, u Budimpešti, potom Andrićevu "Na Drini ćuprija" na kineskom, prvi udžbenik za vožnju na tlu Jugoslavije iz 1898. (za lokomobil), Titovu biografiju na tajlandskom prevedenu na zahtev tamošnjeg kralja koja nikada nije bila u prodaji već ju je monarh lično delio, beleške iz Narodne skupštine iz 1903. (lični primerak Nikole Pašića), prvi broj "Politikinog zabavnika", prvo izdanje Nušićeve "Autobiografije" koje su njegovi prijatelji tajno štampali da mu poklone za rođendan, sa Nušićevim potpisom. Ukupno se više od 20.000 knjiga sa potpisima nalazi u muzeju. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Desno je knjiga od slonovog izmeta - Imamo "Knjigu o Zmaju" Laze Kostića sa potpisom, značajnu književnu kritiku zbog koje Jova Jovanović Zmaj i Laza nisu govorili veoma dugo. Kostić je smatrao da mnogo Zmajevih pesama nije kvalitetno, što je izazvalo veliki književni skandal. Sama knjiga je veoma retka a Lazin potpis još ređi - ističe naš sagovornik. Tu je i "Lirika", najređa knjiga Jovana Dučića, štampana 1943. u Pitsburgu. - Štampana je u veoma malom tiražu, da mu se rukopis ne izgubi. Izašla je na dan njegove smrti, a sa jednim primerkom je i sahranjen. Ova "Lirika" jedna je od najređih, kultnih knjiga srpske književnosti 20. veka - ističe Lazić. Muzej ima najveći fond ratne literature iz I i II svetskog rata u regionu. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Viktor Lazić pokazuje "strip" - knjigu za nepismene staru 1200 godina Posebno vrednu kolekciju čine udžbenici štampani za Srbe u Bizerti u Tunisu, 1918, kada su naši vojnici povučeni sa Krfa. - Tamo je otvorena štamparija srpskih invalida koja je štampala naše knjige, u veoma malim tiražima. Ti udžbenici bili su namenjeni mladićima koji zbog rata nisu išli u školu i tamo su je završavali. To su izuzetno retke knjige, zakonom zaštićene kao kulturno dobro. Imamo ih više hiljada. One nisu samo od značaja za našu već i za svetsku istoriju i zato digitalizaciju 50.000 stranica radi Britanska biblioteka (British Library) - ponosno veli Lazić. Foto: O. Bunić / RAS Srbija U okviru muzeja možete ući u sobu Miodraga Mije Pavlovića, jednog od najznačajnijih pesnika 20. veka, koji je sa Vaskom Popom pokrenuo novi talas srpske književnosti. U njegovom fondu su sva prva izdanja Milorada Pavića sa posvetama, originalni rukopis "Sporedno nebo" Vaska Pope, "Jesen dijalektike" Zorana Đinđića sa posvetom bivšeg premijera iz 1980. u kojoj piše da mu je Mija bio prvi patron i dodaje: "Proleće je iluzija". Foto: Privatna arhiva - Cilj nam je da napravimo desetak soba srpskih intelektualaca i da ih sačuvamo u originalnom stanju - otkriva nam Lazić i dodaje da je osnivač muzeja udruženje "Adligat" za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju. Među pedesetak osnivača su i Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić i Mirjana Vuisić, a počasni članovi-osnivači su, pored ostalih, Matija Bećković, Filip David, Pero Zubac, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Ivo Tartalja, Dušan Bataković... - Petnaestak osnivača je celom dušom i životom ušlo u ovu priču, u smislu da je dalo i imovine i nekretnine, sve što su mogli. Mirjana Vuisić nam je dala stan u kojem je živela sa Pavlom. U budućnosti ćemo tu napraviti muzej ili ogranak - priča direktor Muzeja, institucije koji već čuva neke lične predmete Pavla Vuisića: fotografije, pesme u rukopisu, originalne ključeve, uključujući i one od kamiona koje je vozio u "Kamiondžijama" kao i original čuvenog, rukom pisanog testamenta, koji je bio nedavno u centru pažnje zbog cenzurisane verzije iz vremena socijalizma. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Lični predmeti Pavla Vuisića U Muzeju se nalazi posebna kolekcija pisaćih mašina Gvida Tartalje od pre 1. svetskog rata, sa ćiriličnom i latiničnom tastaturom, potom Bore Ćosića, Filipa Davida, Milovana Danojlića i nedavno preminulog pesnika Petra Pajića. Viktor Lazić je deveta generacija u svojoj familiji koja se bavi skupljanjem i čuvanjem knjiga. - Sveštenik Mihajlo Lazić, otprilike mog čukundedinog čukundede čukundeda, pa još malo unazad, u mestu Kumane u Vojvodini započeo je kolekciju knjiga. Bila je to nevelika kolekcija od pet-šest knjiga ali one su u to vreme bile toliko vredne i važne da su navođene kao posebna stavka u testamentima - počinje Lazić da priča svoju istoriju. Kolekcija je sredinom 19. veka postala daleko značajnija, kada je Laza Telečki, prvi srpski profesionalni glumac, rođak porodice Lazić, ostavio veliki deo svoje biblioteke njima u amanet. Od tada su malobrojni intelektualci širom Vojvodine dolazili u kuću Lazića da pozajme knjigu. - Moja porodica shvata da kolekcija prevazilazi porodične okvire, da je značajna za srpsku kulturu, za obrazovanje i društvo, ali joj je, sa druge strane, dojadilo da ljudi dolaze kad im odgovara. Tako je moj čukundeda 1882. registrovao čitalište - nastavlja Viktor. Foto: Privatna arhiva Luka Lazić Njegov pradeda Luka Lazić je 1910. preuzeo staranje o biblioteci. Budući da je bio austrijski rezervista, odlučuje da pobegne preko Save među srpske dobrovoljce. Mislio je da će knjige biti ugrožene i odlučuje da ponese makar nešto sa sobom. - U svoj gunj ušiva nekih 6-7 najdražih i najvrednijih knjiga, ni ne pretpostavivši da će s tim morati da prepešači hiljadu kilometara preko gudura i vlage usred zime i boreći se sve vreme. U Draču se ukrcao na brod koji je torpedovan. Njegov najbolji prijatelj je počeo da se davi, nije znao da pliva, i pradeda je skočio da ga spasi. Knjige su završile u moru ali on je i njih pokupio. Meni je ta unutrašnja snaga potpuno fascinantna - objašnjava Viktor Lazić kako je, između ostalog, nastala gorepomenuta ratna kolekcija. Knjige koje je Luka ostavio u Vojvodini su sačuvane, ali kasnije su se dogodile neke tragedije pa je biblioteka, kako Viktor kaže, bivala poput feniksa: "jedna genercija uništava, druga stvara i obnavlja i sve ukrug". Između dva rata Luka Lazić je napravio mali kulturni centar sa pozorišnom trupom i izdavanjem novina. Od kralja Aleksandra je 1929. dobio zlatnu medalju za građanske zasluge na polju kulture, a pre toga zemlju za zasluge u I svetskom ratu. Foto: Privatna arhiva Luka Lazić dobio je 1900. dozvolu za vožnju lokomobila Pošto je shvatio da centar postaje veliki teret za porodicu, hteo je da napravi sistem da se institucija sama izdržava pa je osmislio mrežu za raznošenje knjiga i novina u većem delu Vojvodine. Kada je iznajmljivao knjige, ljudi su često cepali stranice. Ako nije imao dupli primerak ili više nije bio u prodaji, pradeda je, pri odlascima u Beograd ili Peštu, prepisivao stranice koje je neko iscepao. Od delića od nekoliko slova do delova od 70 stranica, priča Viktor sa divljenjem. Od svega što je prodavao, primerak je ostavljao sebi. Taj metod je dobio sasvim drugi značaj po izbijanju II svetskog rata. - Dolazi nemačka okupacija, a sa njom i karantin tj. policijski čas. Niko nije smeo da napusti mesto u kome živi bez ausvisa - dozvole Rajha. Nemcima je trebala mreža za raznošenje knjiga, kvinsliških novina i pamfleta, jer je u tom delu Banata živelo mnogo Nemaca. Bilo im je isplativije da koriste već razrađenu mrežu i naređuju mojoj porodici da to radi. Nisu verovali mom dedi Miloradu, jer bi mu to omogućilo neograničeno kretanje, već su posao ponudili baki Danici. Foto: Privatna arhiva Danica Lazić Ona je bila dekina druga žena, pre toga je radila kao njegova služavka. Bila je nepismena i imala sitnu decu pa su je Nemci smatrali za manju pretnju - objašnjava Viktor. Međutim, već prvog dana na zadatku, Ličanka Danica, dete solunskih dobrovoljaca, odlazi kod partizana da se prijavi u špijune. Radila je i za Nemce i za partizane a po primerak od svakog materijala čuvan je u kući. - Raznosila je "Našu borbu", ratne proglase, jako retke materijale danas i tako je formiran fond koji je zaista donekle nenormalan, gotovo ludački, jer niko nije imao pristup i partizanskoj i fašističkoj štampi u neograničenim količinama - napominje Viktor. Iako je svakog dana nosila glavu u torbi, suočavala se sa nenajavljenim pretresima kuće, baka Danica dočekala je kraj rata, zajedno sa Miloradom. - Kasnije mi je pričala kako je vladala tolika glad da je za svoju decu brala korov i pravila supu od trave. U toj situaciji jedan nemački bogati trgovac nudio je tri džaka brašna za jednu češku knjigu iz 1685. Deda nije hteo nipošto da je proda, vilama ga je jurio po dvorištu - veli Viktor. Iz njegove priče vidi se da je ljubav prema knjigama iz generacije u generaciju bivala sve jača i jača i "sve veće ludilo". Foto: Privatna arhiva Kristina Lazić, sestra Viktorovog dede, koja je podržavala razvoj biblioteke i bila jedna od obrazovanijih žena svog doba Dolaskom komunista na vlast, biblioteka im je bila trn u oku a Lazići sumnjivi zbog "saradnje" sa okupatorom. Hteli su da je nacionalizuju. Porodica nije prihvatila. Pradeda je odmah posle toga umro. Foto: Privatna arhiva Viktor Lazić sa mamom i bakom Danicom - Ja sam nasledio biblioteku formalno kad sam imao devet godina ali kada me pitaju koliko se bavim knjigom, ja kažem 250 godina, jer je doživljavam kao da sam rođen sa tim i da je to bio deo mene i pre mene. Sa 6-7 sam počeo da pišem pesme, ne znajući ništa o porodičnoj tradiciji. Nije se o tome pričalo mnogo jer je deda umro 1977. Ja sam rođen 1985. i kad sam stasao, to više nije bila tema razgovora u porodici. No, pošto sam se zainteresovao da pišem poeziju, moja baka je prepoznala da može da me zarazi. Poklanjala mi je knjigu-dve tri iz porodične biblioteke, pa kesu, pa džakove. Žalila mi se jednom kako je imala užasno težak život ali da joj je najveća tragedija što je ostala nepismena. Ja sam uzeo bukvar i za sedam dana je naučio da čita. Imala je 80 godina i bila je oduševljena. Kad sam imao devet godina, onako bolesna, istrošena, pogurena, posetila me je i iz kecelje izvadila pradedine medalje i rekla da želi da ja budem naslednik, da vodim dedinu biblioteku - otkriva Viktor. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Čuvar hrama iz Pendžaba čuva ovaj hram znanja na Banjici Od tada je maštao da će stvoriti instituciju značajnu za zemlju. - Shvatio sam da nisam jedini, da ima dosta porodica sa dugim tradicijama i važnim kolekcijama, pa sam krenuo da ih okupljam. Tako je nastao "Adligat" Danas imamo više od milion knjiga i, osim ove kuće, još dve zgrade u Kumodražu i jedan magacin - kaže Viktor. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Najmanja knjiga na svetu U muzeju na Banjici možete videti i više od 3000 minijaturnih knjiga, među kojima je i najmanja štampana knjiga na svetu, veličine svega 3,5 milimetara. - Ima i manjih knjiga od ove, ali su rađene na drugima metrijalima ili nisu cele. Ova je najmanja kompletna štampana. Reč je o Bibliji koju je porizveo Muzej Gutenberg iz Majnca - objašnjava Lazić. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Kralica Draga i kralj Aleksandar sa oficirima Knjige i sam skuplja, spojivši ovu ljubav sa drugom - putovanjima. Do sada je obišao 90 zemalja i iz svake ima barem jednu knjigu. - To su čitave epske priče kako su dolazile do Srbije. Sad brodom stiže pošiljka iz Argentine, avionom je nedavno stiglo iz Brazila, 18.000 knjiga došlo je iz Engleske, 7-8 tona poslato je iz Nemačke, iz Vladivostoka su dolazile vozom do Moskve, iz Moskve kamionom ovamo. Sve su to avanture svoje vrste - priča Viktor, koji je i sam napisao nekoliko knjiga i putopisa. Teološki fakultet iz Ljubljane poklonio je muzeju 25.000 knjiga za budući Teološko-filozofski centar u Kumodražu, najveći u regionu. Kroz virtuelni put oko sveta odvešće vas i neknjiževni eksponati: slika na svili, originalne lutke za balinežansko pozorište, čuvari hramova iz Pendžaba, muzički instrumenti iz Afrike, luk i strela iz Nigerije, posudice od vulkanskog kamena, originalna maska iz Amazonije sa zubima pirane i mačeta sa glavom pirane, prvi radio napravljen u Jugoslaviji, originalni orman kraljice Natalije Obrenović, štap Milana Obrenovića, slike kralja i kraljice oko 1870. i epska fotografija nasmejane Drage Mašin i kralja Aleksandra koji su se slikali sa oficirima, svojim ubicama, nekoliko meseci pre atentata. Foto: O. Bunić / RAS Srbija - Pravimo kompleks biblioteka i muzeja koji treba da bude najznačajniji kulturni centar između Beča i Istanbula. To je neka naša ambicija, da stvorimo Kongresnu biblioteku Balkana - otkriva Viktor. Iako "Adligat" sarađuje sa SANU, Narodnom bibliotekom, Maticom srpskom... pomoć od države nemaju (sem značajne podrške Opštine Voždovac) a nisu je ni tražili. - Bio bih srećan da sarađujemo sa državom ali kada vidim kako se ophodi prema institucijama koje je osnovala, šta mi da očekujemo? Ako država želi da pomogne, treba da pomogne. Mi imamo potencijal da napravimo svetsku priču - poručuje Viktor Lazić. Osim toga, muzej je za dve godine poklonio skoro pola milona knjiga u 300 biblioteka širom Srbije i regiona.Muzej knjige i putovanja nalazi se u Ulici Josipa Slavenskog 19a, uz stručne obilaske četvrtkom i petkom 10-18h, uz obaveznu najavu i donaciju od 300 dinara. http://www.blic.rs/kultura/vesti/kako-je-jedna-srpska-porodica-250-godina-skupljala-najvrednije-knjige-sveta/pvsbkm0

Postali roditelji na početku šezdesetih Šapčani Svetlana i Bogdan Lukić postali su roditelji na početku šeste decenije života. Devojčicu tešku 3,6 kilograma na svet je doneo lekarski tim šabačke Opšte bolnice. Oni ističu da ovaj slučaj treba da bude motiv svim ženama da se odluče za rađanje, jer medicina napreduje, a Srbiji su potrebne bebe. Svetlaninoj i Bogdanovoj sreći nema kraja. Posle duge borbe i isčekivanja, 12. jula, pet minuta posle ponoći na svet je došla Jana. Taj trenutak njena majka, koja je u januaru napunila 51 godinu, dugo će pamtiti. „ Svu prazninu koju sam imala u duši, ona je popunila. Ne znam šta da kažem. Kao bog kad vam nešto pokloni. Rođena je na praznik, to je poklon od Boga“, kaže Svetlana Lukić Pomešane emocije, smeh i suze smenjuju se kod oca Bogdana. Nadao se, molio i verovao da će postati otac. „Plakao sam kao što sada plačem od sreće. Drago mi je što sam postao otac. Sad ćemo se nas dvoje u nekim poznim godinama okrenuti njoj. Dobili smo je kasno. Pogledao je i nas bog“, kaže Bogdan Lukić.Veliku zahvalnost duguju lekarskom timu šabačke bolnice, koji su i pored komplikacija i rizika, trudnoću doveli do srećnog kraja. Biološki potpomognuta trudnoća sa tri začeta ploda, zahtevala je dodatni nadzor. „Uspeli smo da spasemo jedan plodić koji je ostao. Po izlasku iz bolnice, bio je stalni nadzor. Doveli smo trudnicu do željenih 36 nedelja, kada je iz medicinskih razloga porođaj završen carskim rezom“, kaže dr Darko Vukojčić. Svetlana je najstarija porodilja u ovoj ustanovi koju lekari pamte. Statistika podseća da je pre četiri decenije procenat žena koje su „kasnije“ rađale iznosio samo pet odsto, a sada u evropskim zemljama gotovo svaka četvrta trudnica bi se mogla nazvati starijom prvorotkom. I ovde je takva statistika, ali se intenzivno radi na podsticaju rađanja. „ Ja se nadam da će ovaj primer motivisati i ostale žene da rađaju. Nama trebaju bebe. Bebe su i dalje u modi, ja se nadam“, kaže dr Dragan Milošević, načelnik Službe ginekologije i akušerstvaOva slika iz šabačkog porodilišta nada je za sve žene koje nisu uspele da postanu majke u godinama koje su optimalne za rađanje. Biološki sat sporije kuca i na strani je novog života.B 92foto: B 92 http://www.rtvbn.com/3825719/sapcani-postali-roditelji-na-pocetku-seste-decenije

Poštovani i voljeni forumaši, kao i oni koji će postati deo ove zajednice, a pokažu interesovanje za ovaku temu i potrebu da sa nekim popričaju o temama koje se tiču razvoja deteta u celini , o razvojnim oblastima pojedinačno (saznajni razvoj, emocionalno socijalni razvoj, motorički razvoj...), disfunkcionalnim faktorima porodice ili primarne sredine u kojoj dete odrasta, različitim tretmanskim pristupima teškoćama u razvoju, mogu upravo na ovom delu foruma da upitaju za savete, predloge kao i sami da razmene iskustva koja su im pomogla u različitim izazovnim trenucima života njihove dece kao i same porodice. Pokušaću da iskustvom str. saradnika u okviru predškolske ustanove kao i akademskim obrazovanjem defektologa(i teologa što sigurno utiče dosta mom pristupu detetu prvenstveno kao ličnosti, a ne objektu saznjanja koga procenjujemo i vrednujemo), a na prvom mestu svojom iskrenom namerom da pomognem, u jednom kontekstu zajednice gde niko nema čarobni štapić i rešava tudje probleme, pripomognem da svako ko ukažu potrebu da mu se pruži podrška na jedan ovakav način, stekne dovoljno kompetencija da svoj problem(ili teškoću u vezi deteta) počne razrešavati podržan prvenstveno kao deo ove zajednice, a zatim kao ličnost koja uvek na kraju jedina drži većinu rešenja za problem koji joj se nametne, ali isto tako ima pravo da zatraži pomoć da takvu sposobnost opet povrati usled situacija koje su joj otežale da funkcioniše na jedan optimalan način.

U posljednje vrijeme dojmilo me se koliko ima porodicnih tragedija u regionu Srbije i BiH. Pri tome ne mislim na tragedije koje su nastale kao proizvod nesrecnog slucaja, iako su posljedice naravno uvijek strasne i bolne, narocito gdje stradaju djeca. Sjecam se da me uzasnuo nesrecni slucaj u Beogradu - par minuta nepaznje roditelja, dijete bez nadzora je ukljucilo veliku masinu za tijesto u pekari i upalo unutra...Nego, gotovo svaki dan se moze procitati o ubistvima u porodici: sin ubio oca, otac ubio sina, evo zadnjeg, cerka ubila majku. Tragedije nastale iz partnerskih odnosa su gotovo svakodnevnica: skoro je bio 'gromopucateljni' slucaj gdje je muz ubio zenu, o kome smo mnogo i zucno diskutovali ovde. Evo skoro je bio slucaj da je covjek zaklao zenu i bebu. Evo najskorijeg slucaja opet ubio zenu pa sebe... Nije potrebno da potkrepljujem vijestima, vjerovatno znate i vi... Sta se to desava sa drustvom, sta se to desava sa porodicom? Jasno je da je svakom ubistvu prethodila istorija zlostavljanja, u najmanju ruku psihickog, a nerijetko i fizickog. Djeca rastu u paklu slobodno se moze reci. Svi smo bombardovani uzasom vijesti iz domena socijalne patologije, a porodicni uzasi su horori nad hororima...