Претражи Живе Речи Утехе

Преклињем вас: не осуђујте никога, ово је најлакши начин да не будете осуђени у наредном веку. Из писама игумана Никона (Воробјова) Сви добро знамо јеванђелску заповест да се не суди. Али као што показује наше животно искуство, управо њу најчешће кршимо. Наша пажња и духовни поглед непрестано су усмерени на животе других људи и њихове поступке. Последња ствар коју желимо је да нас стриктно и помно посматрамо. Примећено је да туђе грешке доживљавамо са позиције судија, а своје грехе – увек као адвокати. Интересантније је процењивати понашање других и судити о њима – тако живи не само већина неверника, већ и многи од нас. Дозволите ми да вам дам пример. Различити људи долазе да се исповеде код свештеника. Већина су одрасли, али има и младих. Након старије жене, коју је свештеник прилично брзо исповедио, прилази млада, привлачна девојка. Свештеник са њом комуницира много дуже. Људи у реду имају природну реакцију: девојка је лепа, млада – „наш поп се занео, он је жив човек, свакоме се дешава...” Али објашњење је потпуно другачије. Ова девојка је патила од говорне мане, муцала је и врло споро и нервозно наводила своје грехе. Зато се разговор са њом толико отегао. А неки су већ похрлили да осуде свештеника. Негативна искуства су неопходна особи и често су корисна. Знајући своје грешке, хришћанин признаје своја ограничења и неспособност да исправно сагледа туђи живот. Он је заиста убеђен да можда греши. Поштеној особи су потребне грешке, оне уче понизности и помажу у борби против осуде. Често се осуда јавља у породичном животу, у кругу најближих људи, оних које, како нам се чини, највише волимо. Недавно сам чуо ову причу. Жена је донела кући две велике и веома лепе јабуке за своју ћерку. Девојчица је радосно узела јабуке и, пред мајком, прво загризла једну. Мајка је чекала да јој ћерка понуди другу јабуку, али она је и њу загризла. Сузе су се појавиле у мајчиним очима: толико је желела пажњу и љубав од своје ћерке. Сматрала је да није успела да је научи најважнијем – доброти и саосећању. Али осуда мајке је била исхитрена. Када је девојчица прогутала други комад, пружила је мајци једну од јабука и рекла: „Мама, узми ову јабуку: слађа је од оне друге." Ова истинита прича нас учи да не журимо са закључцима и осуђујемо друге, већ да покушавамо да стрпљиво „носимо терет једни других“. Човек је створење које се непрестано мења и морамо веровати да ће се пре или касније у сваком од нас открити најбољи духовни квалитети. У борби против осуђивања веома је важно пратити своје мисли. Човеку је потребан посебан духовни „филтер“ који ће задржати све грешно и нечисто – оно што је ушло у душу и почиње да прља човека кроз мисли и осећања. Ради се о обраћању пажње на свој унутрашњи живот и, што је најважније, о томе да не верујете својим мислима. „Не веруј себи“ је златно правило аскетизма. Многи хришћани су то испунили и кроз то постигли светост живота. Не верујте оним мислима које људе приказују у најгорем светлу и доводе до греха осуде. Потребно је много унутрашњег напора да се сагледају недостаци људи и сагледају њихове најбоље особине. Старац Пајсије Атонски је ово духовно дело назвао „уметношћу добрих мисли“. Илустроваћу ово што сам рекао познатим примером који показује три различита погледа на исту особу. Једном приликом, три брата која су се затекла у пољу ноћу, угледала су усамљеног путника. „Ово је лопов, кренуо је на ноћни посао“, помисли први. „Очигледно, овај човек иде на састанак са женом да би згрешио са њом“, одлучио је други. „Ова луталица је несумњиво на путу ка суседном граду где се налази велики манастир, како би ујутру молитвом прославио хришћански празник“, резоновао је трећи брат. Није тешко претпоставити да је свако од њих мерио особу својим сопственим стандардима. Иста ствар се дешава и у духовном и свакодневном животу када оцењујемо поступке људи око себе и верујемо својим мислима. Не само у великом граду, већ и у малим местима често видимо људе пијане, лоше обучене, како моле за милостињу. Поред нас живе они који су пали на само дно друштвене лествице, остали без посла, заборављени од сопствене деце, издани од вољених супружника... А ту су и они који су на принудном лечењу, бескућници пријављени у полицији који годинама седе у затвору. Сви они живе на ивици очаја, а понекад и самоубиства. Можемо ли их кривити? Имамо ли право на ово? Постоји само један очигледан одговор: не и опет не. Као што су стари говорили, пре него што некоме замериш, обуј његове ципеле, иди његовим путем, спотакни се о све његово камење и издржи све муке које је поднео! Сигурно после овога нећемо хтети да осуђујемо онога који је пре само једног минута био страшно крив у нашим очима! Авва Доротеј описује причу где су трговци робљем продали две девојчице различитим женама. Једну девојчицу је купила љубазна удовица, а другу блудница. Свака је одгајала бебе на свој начин. Удовица у страху Божијем и побожности, друга је учила разврату и греху. Пред нама је тајна Божија. Ко може ово да објасни? Једна девојка је годинама учила о Богу и вечном животу, друга никада није видела ни чула ништа добро, већ само лоше и вулгарне ствари. Како је могуће да се и једној и другој девојчици суди на истом суду? Грех осуде уско је повезан са једном болешћу наше душе - радозналошћу. Морамо да се мање занимамо како други живе, а не да на то трошимо веома драгоцену унутрашњу енергију и снагу. Радозналост увек ствара забуну око туђег живота, па човек неминовно губи душевни мир. Видети најбоље прво доводи до зависти, која се дефинише као „туга за добробит ближњег“. И тада завист даје подстицај развоју греха осуде. Погледајте пажљивије људе који никога не осуђују: они нису расејани. Мало се питају о туђим животима, и труде се да не виде ни мане ни успехе својих комшија. Сувише смо слаби, према апостолу Павлу, да бисмо се „радовали са онима који се радују“ (Рим. 12,15). Углавном завидимо на радостима других. Али мало нас великодушношћу прикрива недостатке својих суседа; Из овога извлачимо прави закључак: треба да чувамо своје очи и уши, да се боримо против радозналости и мање оговарамо своје суседе. Ево приче која потврђује напред речено. Једна породица је била принуђена да промени дом. Преселивши се на ново место, супруга није променила своју стару навику да често гледа кроз прозор у друге људе. Једног дана је са изненађењем приметила да је њена комшиница окачила потпуно прљав веш да се суши. Било је прилично чудно видети ово, и жена је одмах осудила своју лењу и аљкаву комшиницу. Иста радња се поновила и ердних неколико дана: прљав веш се изнова и изнова качио у двориште, а то је изнова рађало грех осуде. Једног сунчаног дана жена је узвикнула свом мужу: „Види: данас, коначно, у суседном дворишту виси потпуно чист веш!“ Муж је тужно одговорио: „Не, само сам јутрос устао рано и добро опрао прозоре!“ Како бих желео да са усана хришћана никада не чујемо ни најмању осуду чак и најгорих људи. Једна древна јеврејска мудрост каже: „Оправдајте свакога“. То значи да не треба да тражите потврду својих лоших мисли о некој особи, већ напротив, треба да се трудите да је разумете и оправдате у срцу. Ако ово будемо практиковали, онда ће болест осуде ослабити у нашој души. Осуда као страст ће престати да вас мучи. Страдања која су се родила из ове страсти ће престати. Јеванђелска заповест да се не суди, као и свака друга, има могућност, када се следи, да пружи човеку унутрашњи мир и духовну радост. Испуњавање заповести кроз дело самопринуде је увек мала победа над самим собом, а такве победе се увек остварују заједно са Христом, Који је „близу“. У супротном ћемо пожњети плодове свог неверовања у Бога и страдати. Како мала деца пате када не слушају одрасле. Из детињства се сећам следеће приче. Једног врелог летњег дана, љубазни комшија, чика Саша, који нам је увек омогућавао вожњу мотором са приколицом, довезао се до наше куће. Показао је на издувну цев, која је блистала на сунцу, и нежно рекао: „Веома је врућа, не дирај је.“ Међутим, чим је ушао у кућу, притрчао сам мотору и босом ногом додирнуо забрањену цев. У једној секунди, задобивши опекотину од врелог метала, окренуо сам се на лицу места и стрмоглаво одјурио кући. Дакле, питање је: да ли бих могао некога да окривим за своју опекотину? Јасно ми је речено: не дирај, иначе ће те повредити. И тако се догодило. Али ако кршење очигледних закона физичког света обично доводи до патње за наше тело, онда кршење духовних закона штети и наноси бол нашој бесмртној души. А имамо само једну. протојереј Андреј Овчиников приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Прогон Хришћана: Лов на Крст Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста Од ИН4С - 01/06/2020 09:37 Широм света све више прогоне Хришћане. Ко о томе прича, бива одмах проглашен за десног екстремисту или исламофоба. Но права политичка опасност лежи у прећуткивању. О прогону хришћана се мора причати. Хитно. А зашто ? Зато што се догађа, дан за даном, у пуно региона глобуса. И зато што расте. У 144 земље света Хришћани су због своје вере изложени патњама. Дискриминишу их, протерују. А у многобројним земљама и убијају. И сада, на западни Дан Свете Тројице, само два примера: у Мозамбику, у једном манастиру, су у нападу терориста убијани на десетине хришћана, исто тако у нападима на хришћанска села у Нигерији. Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста. Мађарски премијер Виктор Орбан је 2016. основао Државни Секретаријат за подршку прогоњеним Хришћанима, који је до сада више десетина милиона еура исплатио угроженим хришћанским црквама на Блиском Истоку. Орбан се радо инсценира као бранитељ хришћанства – истовремено је у сопственој држави изградио ауторитарни систем. Немачка највећа опозициона партија Алтернатива за Немачку (АфД) је пре две године Бундестагу поднела апел на усвајање. Под називом: “Зауставити и казнити прогон Хришћана” – у ком је захтевала скраћивање развојне помоћи за земље у којима прогоне Хришћане. Овај апел је немачки Бундестаг скоро једногласно одбио. Тема је, значи, отровна. Многима се чини боље да јој се уопште не приближавају, из страха да ће и сами бити стигматизирани. Но, то не помаже. Јер бројеви говоре јасним језиком. Не протекне скоро ни један Ускрс а да током њега негде на свету Хришћани не буду жртве напада: последњи пут у Шри Ланки 2019. Двојица терориста-самоубица су се дигла у зрак и убила 253 човека: највећи део њих за време литургије у једној цркви. На Блиском Истоку су још до пре 100 година око 20% становништва били Хришћани. Данас једва да прелазе 4%. “Нестајање” Хришћана се драматично убрзало у деведесетим годинама XX века. 1990 године је у Ираку живело још 1,4 милиона Хришћана: данас их нема више од 150.000. У Палестини су палестински Хришћани сада сведени на 2% становништва: до пре неку годину их је било више од 11%. После 2011 и устаничког “Арапског Пролећа” против дугогодишњих арапских диктатора је притисак на хришћанске заједнице у скоро свим арапским државама појачан, посебно у Египту, Сирији, Ираку и Либији. Не, није тачно да је само радикални исламизам крив за ову потресну ситуацију, како популисти радо желе да верују. Прогонитељи Хришћана имају пуно лица. Комунистички режим Северне Кореје хапси и мучи Хришћане: довољно је за дугогодишњи затвор да само поседујете Библију. У Кини је комунистичка влада, како јавља британски “Гардиjан”, срушила на стотине цркава. У појединим деловима Индије Хришћани морају да рачунају да ће их прогонити а у супер-католичком Мексику су Хришћани сталне мете картела дроге, јер су свештеници Христови често једини, који се тамо боре против кокаинске мафије. “80% свеукупног религиозно мотивисаног насиља на свету је усмерено против Хришћана”, написао је Philip Mounstephen , бискуп енглеског Труроа, у 2019 објављеном истраживању о прогону Хришћана. А истраживање је обавила једна институција, коју ама нико не може да осумњичи да гаји религиозни, а посебно не хришћански радикализам: Британско Министарство Спољних Послова. Немачка Савезна Влада на свој начин је реаговала на све јачи прогон Хришћана: 2018 је основала Повереништво за религиозне слободе у свету. Које од тада чули нисмо. Понекад се ето гласну и политичари, који и нису десница: после масакра над Хришћанима у Сри Ланки је Волкер Каудер, тадашњи председник клуба посланика ЦДУ у Бундестагу, упозорио да постоји “све јачи прогон Хришћана у целокупном простору Азије”, а посланик Зелених у ЕУ-Парламенту Свен Гиеголд је констатовао да је слобода исповедања вере за Хришћане у пуно делова света угрожена. Бискуп Mounstephen је у свом извештају подцртао да њему није био интерес да уздигне на пиједестал мучеништва Хришћанске жртве а да друге прогоњене заборави, него да пре свега покаже кршење фундаменталног људског права: права да верујете или не верујете у Бога. А све бројке показују да је то право највише ускраћено Хришћанима. Кукавичлук Запада Орбан и АфД су -ако ко хоће то тако да види- само два актуелна разлога зашто ова тема, и поред све драматике, није стварно присутна у свести грађана Европе. Постоје и други, пуно дубљи разлози. Насилна колонијализација великих делова света је обављена под знаком Крста. Чега се многи и даље живо сећају, па Хришћане доживљавају и даље као освајаче и потлачиваче. Ко онда помене прогон Хришћана, томе брзо опале шамар да су они спалили Ђордана Бруна, имали срамотну Инквизицију, индигене народе Латинске Америке покрстили мачем и огњем те да су свеукупно веру у “правог” Бога повезивали са “правом” на људскост. Хришћанска црква је током векова била просто прототипни потлачивач. Регистар њених греха је подуг. И врло га се брзо цитира – само да би се пренебегло увидети да су данас и у овом моменту Хришћани свуда пре свега једно: жртве. А постколонијални и постимперијални осећај гриже савести пуно Европљана, особито оне са левице, чини тотално слепим за ову чињеницу. Та новоевропска култура стида често иде руку под руку са игнорисањем ситуације хришћанства у садашњости. Па смо формулисали тест-питања: коју боју коже има типични Хришћанин ? Већина Немаца на ово одговара: белу; на питање којем социјалном сталежу припада већина Хришћана, Немци одговарају: принципијелно добростојећима. Оба одговара су погрешна: од 2,3 милијарде Хришћана на свету већина је тамнопута и сиромашна. Хришћанство је данас пре свега феномен глобалног Југа, али већина Немаца и Европљана га и даље сматрају за европску, западну религију. Истовремено, кад Хришћане у другим земљама прогоне, то се не доживљава као удар на сопствене, европске културалне корене. Rupert Short аутор књиге “Christianophobia“ наводи и друге разлоге за ову игноранцију: “Разлог зашто западна јавност не жели ништа да чује о прогону Хришћана је врло прост: млади хришћани у Европи и УСА нису “радикализирани” а прогоњени Хришћани не одговарају на прогоне терористичким насиљем.” Судбина пакистанске Хришћанке Асиа Биби је карактеристичан за кукавичлук Запада: једна сиромашна жена, која се на сеоском бунару посвађала са муслиманкама а потом од њих била оптужена за бласфемију. Што је у Пакистану капитални злочин, за који пада глава: Асиа Биби је 2010 осуђена на смрт. Каменовањем. 8 година је седела у казамату: у самици. Кад јој је 2018 Врховни Суд Пакистана укинуо смртну казну је исламистичка светина изашла на улице главног града и захтевала да она буде убијена. Влада је попустила али Биби је већ била успела да отпутује у једну западну државу. Сем редовних исламофоба, судбина ове жене на Западу дуго није интересовала скоро па никога. Чинило се да многи мисле да ће изазвати верски рат само ако буду и причали о њој и сличним случајевима. Истина је сушта супротност: ко о прогону Хришћана ћути, ко га одговорно не тематизира, тај зазива политичку опасност. Јер: прогон Хришћана није само питање људских права, оно на драматични начин мења суседство Европе. Кад ми, Европљани, говоримо о “муслиманском свету”, мислимо у првој линији на Блиски Исток. Тамо се налази колевка хришћанства. Оно је вековима било интегрални део Блиског Истока – и то је још увек. Али ако застрашивање и прогони буду даље овако ишли, брзо ће бити реализован циљ терориста “Исламске Државе”: хришћанство ће нестати са Блиског Истока – а сећање на историју Хришћана у региону ће у неком моменту ишчилети. Свет ће онда изгледати онако, како то екстремисти желе: свет религиозних сфера, које наводно не могу да битишу у суживоту. Аутор: Ulrich Ladurner, шеф-коресподент Die Zeit за ЕУ, Брисел Превод: Мирко Вулетић Извор: www.zeit.de

Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије. Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало. Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних. Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио. Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике. Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима. Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу. Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. фебруара, на Задушнице, са свештенством Свету заупокојену службу у Цетињском манастиру уз молитвено учешће вјерног народа. Високопреосвећени је у литургијској бесједи казао да је у ријечи Господњој: Небо и земља ће проћи, али ријечи Моје неће проћи велика и света истина да је све у овом свијету пролазно јер је створено из ничега, и као такво опстаје и постоји благодарећи стваралачкој ријечи Божјој: И рече Бог и би. „Само ријеч Божја којом је Бог све створио и коју је уградио у Своју свеукупну творевину, и Дух Свети којим дише све што дише, је оно што је присутно у дубинама свеукупне творевине и што вјечно постоји. И само тиме оно што је пролазно, што је створено, задобија, ако то заслужи, живот вјечни и непролазни.“ Ријеч Божја, вјечни логос Божији јесте Друго лице Пресвете Тројице коју исповједамо исповједајући Симбол вјере, поучио је сабране владика Амфилохије и појаснио да је ријеч Божја присутна у нама, примила нашу људску природу и преко ње смо као бића пролазна и ништавна, постали вјечни и непролазни, бесмртни. И та ријеч којом се земаљско царство преображава у вјечно и непролазно царство је управо она која нас је призвала да се покајемо, примамо у себе ту силу божанску како би за добили Царство небеско, које је међу нама и у нама. „То је оно на чему почива све што постоји и чиме опстаје у вјечности све оно што је привремено створено. Зато памтећи све то, научивши ту ријеч Божију од самога Господа, живећи Његовим присуством и дејством Његовог Духа Светога, Црква Божија све памти, ништа не заборавља. И то јесте смисао задушница. Молимо се за душе свих оних који су од памтивјека живјели и родили се овдје на земљи, који су се упокојили, али који благодарећи тој вјечној ријечи задобијају вјечни и непролазни живот.“ Нагласио је да је памћење Цркве Христове заправо Божије памћење и пошто је Бог свезнајући, тако и Црква задобија то Његово свезнање и не заборавља ни једну душу. Задушнице су дан када се појављује то Божије памћења и сјећање на сва људска бића, на све наше претке и савременике који су се упокојили. „Црква их памти и сјећа их се. Моли се Господу за њих, да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, тамо гдје сија свјетлост лица Његовога, да их обасја вјечном Својом свјетлошћу. Да подари и тијелима њиховим живот вјечни и бесмртни“, бесједио је Архиепископ цетињски и додао да зато у Симболу вјере исповиједамо и васкрсење мртвих, васкрсење људских тијела. Објаснио је да су људске душе у њедрима Божјим и живе у вјечности, али да ће опет доћи то сједињење између људске душе и људскога тијела у вјечном Царству Божијем. „Наравно они који овдје живе том речју Божјом и надахњују се Духом Светим, испуњавају оно што је заповиједио Господ Својим ријечима, живе по Његовом закону, они се удостојавају већ овдје да задобију тај дар вјечнога и непролазнога живота – Духа Светога животворнога.“ Митрополит Амфилохије је казао да Црква никога не заборавља и да се свега сјећа, нарочито на ове празнике свете Задушнице које су увијек или у почетку Божићног или Васкршњег поста, пред сјећање на Христово васкрсење кроз наду да ће кроз Христово васкрсење, васкрснути у вјечности сви они који су овдје на земљи живјели. „Чудесна је та вјера наше Цркве Божије, чудесно је то што нам Бог дарује кроз Свету цркву Божију, чудесно је и то свето памћење свете Задушнице, којима се сјећамо свих оних који су се упокојили у страху Божјем у љубави и у истини Божијој, и које је Бог примио у Свој вјечни загрљај, у своје вјечно и непролазно Царство“, казао је на крају јеванђељске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архијерејски протопрезвитер херцегновски о. Радомир Никчевић тумачи Јеванђеље о слијепоме у шесту недјељу по Васрсу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

То је био метод Христов: кроз револуцију ка револуцији. Прво револуција против зла у себи, а потом револуција против зла ван себе. Ученик Христов морао је издржати једну нештедну критику од свога учитеља. Христос није никога молио да пође за њим, но онога ко би својевољно пошао за њим стављао је он на један тежак испит. Ко би издржао тај испит унутрашње револуције, на коју га је Христос упућивао, тај је тек стицао право да се револтира против других. Треба стећи право на револтирање против зла других људи. То је мисао Христова. То право не стиче човек никаквом дипломом и никаквим звањем, но једним унутрашњим трудним испитом, положеним пред Богом и својом савешћу. Свети владика Николај (Велимировић) Извор: Епархија зворничко-тузланска

Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека у чијој је интелектуалној, али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса коју је Владета Јеротић целог века неговао. Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“ поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно, нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је пре годину дана са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака. Као психотерапеут и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате и прихватање рада на факултету за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама и социјалним перипетијама изазваним кризама у браку. Као писcu и предавачu, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се у немачком језику назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“ и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година налазио сам разумевање за поступак иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности. Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, управо као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Управо као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“ и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних. Најзад, желео бих да додам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“ - рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо. А овим записом опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену Извор: Српска Православна Црква

Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде.