Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'недеље'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Избраној Војвоткињи победоносној, избављени од зала, благодарну песму приносимо Ти, слуге Твоје, Богородице.“ По избављењу од зала и невоља, најприродније је и најпријатније радовати се и узносити благодарност. Али знате ли, браћо, над ким и у чију корист је извојевана победа, за коју ми сада благодарно појемо Избраној Војвоткињи? Она је, како сведочи историја, била у корист Грка и њиховог престоног града – Цариграда, који је страдао под суровом опсадом – и остварена је над каганом, вођом Скита, међу којима су, по свој прилици, били и наши преци. Тако ми благодаримо за добро које је, по свему судећи, за нас било туђе – славимо свој сопствени пораз! Шта то значи? То значи да је хришћанска вера, као и у многим другим стварима, изменила поредак ствари и научила нас да на догађаје гледамо другачије: да мудрост овога света сматрамо за безумље, а безумље крста – за једину истинску мудрост; да сузе покајања вреднујемо као извор духовног блаженства, а светске радости и смехове – као зло и пропаст; да више ценимо лишавања него богатство, да се хвалимо страдањима, и да у понижењу торжествујемо. Да смо до данас остали у тами незнабоштва, онда би се сећање на чудесни пораз наших предака под зидинама Цариграда сматрало за разлог народне туге и жаљења; али, пошто смо благодаћу Божијом изведени из те таме у чудесну светлост хришћанства, ми се тог догађаја сећамо заједно са онима који су победили, благодаримо – за сопствени пораз! И поступајући тако, чинимо сасвим праведно; јер се у лицу наших предака по телу, који су били помрачени тмином незнабожачког незнања, неверје устремљивало против вере, дивља суровост против поретка грађанског живота, грамзивост против мирног поседовања. Насупрот томе, у житељима Цариграда – који су такође наши преци, али по вери – кроз слање чудесне помоћи с неба награђено је поверење у Бога и молитва: оне врлине којима и ми живимо и дишемо, и од којих очекујемо спасење – и овоземаљско и вечно. Победа вере, ма где се јавила, јесте победа свих верујућих; награда за пламену молитву, на кога год да сиђе, јесте награда за све који се истински моле; победа хришћанства, у било ком виду, заједничка је свим хришћанима. Зато нимало није чудно што ми данас, на известан начин, славимо свој сопствени пораз. То је сасвим у духу наше свете вере; јер, „дух истинског хришћанства управо се и састоји у томе да човек увек прославља победу – над самим собом.” Размотримо ту мисао у част наше Избране Војвоткиње, Која је и у овој унутрашњој борби – најбољи вођа и помоћник. Наша света вера, браћо, пошто потиче од Бога љубави и мира, сва је испуњена благодаћу и милосрђем; али она са собом доноси и жестоку борбу. Хришћанин не сме узвраћати зло за зло (Рим. 12,17), „волети чак и непријатеље“ (Мт. 5,44), молити се и за саме распињаче (Лк. 23,34); али уједно он мора бити војник и победник. „Мислите ли“, питао је Сам Господ и Спаситељ наш, „да сам дошао да донесем мир на земљу? – Не, не дођох да донесем мир, него мач“ (Мт. 10,34). А на другом месту, позивајући на храброст и борбу у духовном рату, Он Сам говори: „Не бојте се, јер ја сам победио свет!“ (Јн. 16,33). Апостоли Христови такође често позивају на духовну борбу, нуде разноврсно оружје, саветују, охрабрују на храброст и указују на венце који су припремљени за победнике; хришћанин је, по њима, војник – од колијевке до гроба. Шта је, дакле, та борба коју са собом доноси наша света вера? И каква је то победа ка којој треба да стреми сваки хришћанин? То је – борба човека са самим собом; то је – победа над страстима и телом, над свим оним што је у нама непријатељско Богу и нама самима. Хришћанин, пре свега, треба да победи свет – са његовим привлачностима, саблазнима, влашћу, лукавством и заразном нечистотом. Он треба да победи духове злобе у поднебесју, са њиховим видљивим и невидљивим нападима. Али главно бојиште за хришћанина јесте – његово сопствено срце. Спољашњи непријатељи мало значе ако унутра нема побуне; напади споља постају погубни тек онда када у самом човеку има издајника. И против тог домаћег зла треба да буду управљене све силе и сва храброст хришћанина. Ићи против својих омиљених навика, против захтева свога тела, против жеља сопственог срца – често је теже него поћи на мноштво непријатеља. Али – мора се ићи! Ко не води ову унутрашњу борбу, тај је хришћанин само по имену. Само победа над самим собом чини нас истинским хришћанима. Без тога хришћанство и човек остају туђи једно другоме. Без тога нема – и не може бити – спасења! За потпуно уверење у ову важну истину, довољно је само да се присетимо у каквом се стању налази човек сада, и зашто нам је дата света вера наша. – Дата нам је ради спасења, да би свакога од нас избавила од оних страшних зала која оптерећују све и свакога. Али у чему се састоји суштина тих зала и невоља од којих нас хришћанство треба ослободити? – Пре свега у томе што нисмо своји, што смо у ропству, у заробљеништву, у великој тешкоћи и сиромаштву. Ко је наш непријатељ и тлачитељ? Грех, чула и страсти. Они у нама владају, све остало им се покорава и страда под њиховом влашћу. Страда разум, испуњен лажима и обманама, изнемогао служећи пороку; страда воља, коју непрестано носе ветрови чулних жеља и страсти; страда слобода, која нема снаге да се обрати закону и слепо следи осећања; страда и само тело од неприродних уживања, мада управо грех који у нама живи највише га греје и храни. Па како онда да се спасемо, ако не борбом са самима собом – са оним што је у нама самима непријатељско према нама самима? – И шта друго преостаје светој вери нашој него да нам пружи средства да из те борбе изађемо као победници? Тако је заиста и устројено! Загледајте се у суштину и састав хришћанства – и одмах ћете увидети да је у њему све управљено ка том неопходном циљу – да се човек ослободи од ропства страсти, од заробљености чула, од понижења духа под влашћу тела; а пошто је извор и седиште тог зла у самом човеку, онда – да га учини победником над самим собом. Због тога, као што рекосмо, хришћанин на многе ствари гледа сасвим другачије него природни човек. Оно што последњем изгледа као највеће зло – на пример, страдање, сиромаштво, понижење, јер све то вређа његову сујету – то исто првоме изгледа, и мора изгледати, као добро; јер га ослобађа од унутрашњег ропства и враћа у слободу духа. Према том светом закону савршавамо и данашње своје славље, иако је догађај којег се сећамо неспојив са народном гордошћу. Са гордошћу, заиста, он није сагласан; али је зато сагласан са љубављу према Богу, са љубављу према ближњем и са чистом љубављу према самима себи. Јер у лицу Грка, избављених заступништвом Богородице од скитске опсаде, награђена је вера, нада и молитва: а то су управо оне врлине у којима је садржано и наше спасење. Глас о чудесном поразу војске под зидинама Цариграда, проширивши се међу древним прецима нашим, без сумње је допринео стварању поштовања према хришћанској вери и припремио их за остављање незнабоштва, што је касније и уследило – најпре појединачно, у неким личностима, а затим и у целом народу, за време светог кнеза Владимира. Зато је сама наша вера, на неки начин, плод оног пораза који су претрпели наши преци од Избране Војвоткиње. Не треба ли, дакле, браћо, са још већом ревношћу да прибегнемо сада к пречистом лику Те Војвоткиње, Која, избавивши Грке од зала, и на наше претке је навела зла – да би с временом на њих навела добра (Рим. 3,8), од којих ми сада уживамо плодове? Али, благодарећи Богородицу за спољашњу победу над нама, не заборавимо да је молимо и за унутрашњу победу – над нама самима, будући чврсто уверени да у тој последњој победи, над самима собом, лежи сва пуноћа торжества наше вере, и да од ње зависи и само наше спасење. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-subotu-pete-nedelje-posta/
  2. Маријино стајање – тако се назива служба у предворју Христових страдања. Живот који живимо је безукусан, у њему нема соли. Све нам је унапред познато, све планирамо, израчунавамо. У таквом животу нема чуда сусрета са Богом, нема покајања о којем смо данас чули у житију преподобне Марије Египћанке. Чини нам се да је то било веома давно… Али како се тако нешто може догодити данас, у савременом свету? Како се то може догодити баш мени, када већ све знам, све разумем и када ми се чини да је Бог негде далеко? Управо у томе је ствар – Бог је близу, а ми смо далеко! Зато су нам толико важне капи духовне росе које нам данас нуди Црква – у потпуности прочитани Покајни канон светог Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Ово је чудесна служба, која треба да нас учврсти. Навикли смо да живот меримо искључиво сопственим искуством, и не усуђујемо се да говоримо о оној борби и победи над грехом која превазилази људске снаге. Али видимо да постоји Бог и да постоји благодат Светога Духа, која крепи и обнавља човека који се каје. Чујемо речи преподобног Симеона Новог Богослова да истинско покајање у човеку обнавља девственост. Заиста, чудо је када се човек одриче греха и у потпуности припада Богу. И то чудо може се догодити у животу свакога човека. Али данас пред собом видимо другачију слику: расправе, грубе речи, увреде, прекоре, самосажаљење – нема свести о сопственој кривици пред Богом. У нашем покајању ми не видимо Христа, већ само човека-свештеника, и онда започињу разговори људски, речи у којима нема лепоте покајања. А покајање је управо промена, преображај који у нама врши Господ. Волео бих да научимо да стојимо у храму, да учимо да учествујемо у богослужењу, у Христовим Тајнама у којима се душа обнавља. Душа мора непрестано примати благодатну помоћ како би могла водити борбу са светом греха и саблазни. Дај Боже да у преосталом времену до Васкрса не изгубимо дух, од којег барем кап постоји у нама. Дух је веома лако изгубити: за једну реч, за једну мисао, за једну увреду, за једно осуђивање – човек губи везу са Богом. То је страшно стање. Зато морамо бити будни, морамо бити пажљиви – како гледамо, како говоримо, како ходимо – све у човеку треба да буде лепо, духовно. У храм нисмо дошли само да бисмо гледали ликове светих и дивили се лепоти њихових односа. У свим светима сија светлост Христова. Али и ми сами треба да постанемо ликови, да, додирнувши се светиње, будемо способни да је сачувамо у свом срцу и да је поделимо са својим ближњима. Толико љубави, толико бриге, толико Божјег милосрђа излива се на свакога од нас! Колико пута смо се већ дотакли Бесмртног Извора Живота, Христове Чаше! И зашто тако често личимо на пробушен суд, који губи ту благодат? Долазе нам страсти, униније, очајање, роптање – све то постаје зид иза којег не видимо ближњег, не видимо Бога. Тај зид морамо непрестано рушити. Преподобни Серафим Саровски је носио каменчиће на леђима и говорио: „Мучим онога који мене мучи.“ Морамо увек памтити да је непријатељ близу. Не треба да се ослањамо на себе, већ да тражимо Божју помоћ и Његов благослов за сваки корак нашег живота. https://manastirpodmaine.org/protojerej-andrej-lemenosok-beseda-u-sredu-pete-nedelje-posta/
  3. У манастиру Свете Недеље у Призрену, Митрополит рашко-призренски г. Теодосије служио је свету архијерејску Литургију 20. јула 2024. године, на празник свете великомученице Недеље. Митрополиту су саслуживали игуман манастира Светих Архангела, архимандрит Михајло; протосинђел Исидор; јереј Јован Радић и ђакон Братислав Богдановић. За певницом је појало сестринство манастира Грачанице, заједно са настојатељицом, мати Саром. Светој Чаши су приступили сви верници који су се окупили данас у Призрену, да прославе Свету Недељу у Призренској Поткаљаји. Након резања славског колача, Митрополит Теодосије је честитао празник, подсетивши на речи Јеванђеља да се не може сакрити град који на гори стоји. ,,Драга браћа и сестре, окупили смо се данас, на овом светом месту, да прославимо Бога који је диван у светима својим. Окупили смо се у овом храму који непоколебиво стоји на призренској гори, познатој као Поткаљаја, који дивно исијава благодат и љубав Божију, да прославимо дивну светитељку Христову, Свету Недељу. Као што се не може сакрити град који на гори стоји, тако се и ова светиња није могла сакрти, него је уз помоћ дивних људи из читавог света засијала још лепше и сјајније. За настојатељицу ове дивне светиње поставили смо монахињу Злату, сестру манастира Светог Великомученика Георгија у Брњаку, како би прислуживала кандило вере и произносила молитве Богу и Светој Недељи, за сав наш верни и страдални народ”. Митрополит Теодосије је подсетио и на то да је Божија воља увек последња и коначна. ,,Речи Господње “Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство”, односе се управо на ово што се дабас збива у овој светињи. Иако су неки од иноверних имали друге планове за ову светињу,воља Божија је била да ово место постане женски манастир и да се овде окупљамо и славимо Васкрслога Бога. Нека Господ укрепи мати Злату и дá јој снаге и мудрости на овом путу, како би се у овој светињи сабрало и сестринство, а све у славу Божију и на корист верног народа који је одлучан да остане у овом граду и на нашем светом Косову и Метохији!” Црква Свете Недеље налази се у делу града под именом Поткаљаја, који је раније био српска четврт, а смештен је на падини брда изнад града, на чијем врху се налазе остаци Призренске тврђаве ткзв. Каљаје. Црква је једнобродна грађевина, малих димензија, са осмостраном куполом, зидана каменом и опеком, са мало сачуваног живописа у њеној унутрашњости. У рушевинама храма сачувао се један изузетан споменик српске средњовековне епиграфике — надгробни белег монахиње Марине, чије је крштено име било Струја. Сачуван је клесани надвратник са улаза у припрату на коме се налази Марков ктиторски запис из кога се види да је цркву посветио својој мајци Јевросими. Према пронађеном ктиторском натпису, старија црква је била посвећена Богородичином Ваведењу и задужбина младог краља Марка Мрњавчевића (1371—1395) подигнута 1370/1371. године. Извор: Епархија рашко - призренска
  4. Великом посту претходе припремне седмице и недеље. Поредак служби припремних седмица, као и самог Великог поста налази се у Посном триоду. Он почиње да се користи од Недеље митара и фарисеја и користи се све до Велике суботе и обухвата 70-дневни период. Припремне недеље које претходе Великом посту – Светој четрдесетници – су: Недеља о митару и фарисеју, Недеља и седмица о блудном сину, Недеља и седмица месопусна и Недеља и седмица сиропусна. У припремним седмицама Црква своје вјернике постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост сриједе и петка, а онда после тога слиједи виши степен припремног уздржавања – забрањује се јести месо и јела од меса. У службама припремних седмица Црква, напомињући о стварању свијета и човјека, о блаженом стању прародитеља и њиховом паду у гријех, о доласку на земљу Сина Божијег ради спасења људи, упућује вјернике на пост, покајање и духовни подвиг. У синаксару сирне суботе пише следеће: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунака из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“. Таква припрема за пост Свете четрдесетнице установљена је у Цркви од давнина. Тако и знаменити проповједници IV вијека Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Кирил Александријски у својим бесједама говоре о уздржању у седмицама које претходе Великом посту. У VIII вијеку Преподобни Теодор и Јосиф Студити написали су службе за Недељу о блудном сину, Месопусну и Сиропусну; у IX вијеку Георгије, Митрополит никомидијски, написао је канон за Недељу о митару и фарисеју. Припремајући се за пост и покајање, Црква нам у прву припремну недељу, примјером митара и фарисеја, говори о смирењу као правом почетку и основом покајања и сваког доброг дјела и о гордости као главном извору гријеха, који прља човјека и удаљава га од људи и од Бога, затварајући себе у греховни омотач. Смирење, као пут ка духовном узрастању, показао нам је сам Господ Исус Христос, спустивши се до немоћног стања човјечије природе – „до слуге“ (Филип. 2, 7). Да би се у нама пробудио осјећај покајања и признања гријеха Црква у припремним седмицама почињући од Недеље митара и фарисеја и завршавајући са петом недељом поста, на васкршњим јутрењима пјева, после Јеванђеља, пјесму „Васкрсење Христово видјевши“ и чита се 50. псалам, а потом, прије канона, умиљујуће стихире (тропаре) „Отвори ми врата покајања Животодавче“, „Упути ме на пут покајања Богородице“. Упоређујући 70-дневни период Триода са 70-годишњим боравком Израиља у Вавилонском ропству, Црква у неким припремним седмицама оплакује духовно ропство новог Израиља пјевањем 136. псалма „На ријекама Вавилонским“. У основи прве стихире – „Отвори ми врата покајања“ – налази се прича о митару: из ње су узета поређења за изображавање осјећаја покајања, у основи стихире – „Упути ме на пут покајања“ – налази се прича о блудном сину. У Недељу о блудном сину, од чије јевађелске приче (Лк. 15, 11-32) је и сама недеља добила назив, Црква нам показује примјер неисцрпног милосрђа Божијег према свим грешницима, који се са искреним кајањем обраћају Богу. Никакав гријех не може да поколеба човјекољубље Божије. Души која се покаје и окрене се од гријеха, а притом је проткана надом у Бога, Божија благодат излази у сусрет радујући се и украшава је и прославља помирење са њом, ма колико она била прије свога покајања пуна гријеха. Црква учи, да пуноћа и радост живота налазе свој смисао у благодатном савезу са Богом и у постојећем општењу са Њим а удаљавање од тог општења је извор духовним невољама. Показујући нам у Недељу о митару и фарисеју истински почетак покајања, Црква нам открива сву моћ покајања: искреним смирењем и покајањем могуће је опроштење свих гријехова. Зато ни један грешник није дужан очајавати и сумњати у благодатну помоћ Оца небеског. Недеља месопусна назива се још и Недеља о Страшном суду, зато што се те недеље на Литургији чита Свето јеванђеље о њему (Мт. 25, 31-46). У суботу месопусну, која се назива још и васељенском родитељском суботом, Црква врши помен „од вијека свих умрлих који живјеше у благочестивој вјери и умрлих благочестно, или у пустињи, или у граду, или у мору, или на земљи, или на сваком мјесту… од Адама па све до данас, који послужише Богу неокаљано, оце и браћу нашу, пријатеље и сроднике, сваког човјека, који у животу послужи вјерно и који се Господу представише многовидно и многообразно“. По Промислу Божијем сваки човјек другачије заврши свој овоземаљски живот. Не умиру сви тако што падну у ватру, море, хладноћу и глад него све бива по заповјести Божијој. У суботу месопусну Црква по свом човјекољубљу посебно се моли за оне умрле над којим није извршено црквено опијело или било каква црквена молитва или обред. Црква се моли да Господ настани међу праведнике оне који су изгубили свој живот у води, пожару, земљотресу или бјеху убијени. Узносе се молитве за оне који нису били при здравој свијести и у таквом стању одузеше себи живот, за оне којима Господ даде да умру изненадном смрћу; за оне који су погинули у мору или на земљи, на ријекама, изворима и језерима, који су постали плијен звјерима и птицама, убијени мачом, спаљени муњама небеским, замрзнути на мразу и снијегу, затрпани под рушевинама, отровани, удављени и објешени од ближњих и свих оних који изгубише живот свој од неког другог начина неочекиване и насилне смрти. Мисао о крају нашег живота, при сјећању на оне који су већ отишли у вјечност, дјелује отрезњујуће на сваког, који заборавља на вјечност и привржен је свом душом за оно што је овоземаљско – пролазно и краткотрајно. Месопусна недеља посвећена је подсјећању на свеопшти последњи и Страшни суд живих и мртвих (Мт. 25, 31-46). То подсјећање је неопходно због тога да се људи не би предали гријеху и престали трудити се за своје спасење у нади на бескрајно милосрђе Божије.У стихирама и тропарима те недеље Црква изображава посљедица грешног живота, када грешник изађе пред непристрасни Суд Божији. Напомињући о последњем Суду Христовом, Црква заједно са тим указује и прави смисао саме наде на милосрђе Божије. Бог је милосрдан, али Он је и праведни Судија. У богослужбеним пјесмама Господ Исус Христос назива се правосудним, а Суд Његов – праведним и непоткупљивим испитивањем. И окорјели и сви грешници морају да знају о духовној одговорности за своје морално стање, а Црква свим својим богослужењима те седмице труди се привести их ка познању своје огреховљености. На каква дјела покајања и поправке живота нарочито треба да се обрати пажња? Прије свега и као најважније на дјела љубави и милосрђа, јер ће Господ дати свој Суд прије свега по дјелима милосрђа, притом могућим за све, не помињући друге врлине, недоступних подједнако за све. Нико од људи не може да каже што није имао прилику да помогне ономе који плаче, да напоји жеднога или да посјети болеснога. Милосрђе има своју вриједност тада, када буде учињено из срца пуног љубави и сједињеним са духовним дјелима милости, којим се олакшава тијело и душа ближњих. Последња припремна седмица за Свету четрдесетницу назива се сиропусна. Те седмице се употребљава само храна од сира и млијечни производи: млијеко, сир, маслац, јаја. Црква, снисходећи нашој немоћи и постепено уводећи нас у подвиг поста, установила је у последњу седмицу пред почетак Великог поста јести сирну храну, да би ми, од меса и изобилног храњења, пришли строгом уздржавању… мало-помало од пријатних јела примили подвиг поста. У сриједу и петак сиропусне седмице пост је мало строжији (до увече). Црква нам у пјесмама сирне седмице сугерише да је та седмица почетак покајања, претпразништво уздржања, седмица пред очишћење. У тим пјесмама Црква нас призива на посебно уздржавање, напомињући о паду у гријех прародитеља, који је произашао од неуздржања. У сирну суботу слави се спомен на свете мужеве и жене, који су засијали кроз подвиг поста. Примјером светих подвижника Црква нас јача за духовни подвиг, напомињући да су и свети подвижники и подвижнице, које Црква прославља, били људи, обучени у тјелесне немоћи као и ми. Последња недеља пред почетак Великог поста има у Триоду натпис: „У Недељу сиропусну, изгнање Адамово“. Тог дана се слави сјећање на догађај изгнања прародитеља из раја. https://mitropolija.com/2024/02/28/pripremne-nedjelje-velikog-posta/?fbclid=IwAR03eWLe1RP6ILB81pvAVdhIdW4kxysUc1jdWzgNT5SOytcsJU1uBWJo428
  5. Ове недеље следуј страдалном Господу Христу у стопу, и буди стално на Његовој страни насупрот судијама и мучитељима Његовим. И љуби Га свим срцем својим. Духовно се пренеси у оне дане и догађаје, и љуби Му скуте и рукаве, не удаљуј срца свога од Њега. Кад чујеш да гонитељи Његови шапну: "Крив је", ти им викни у уши: "Прав је!" Љуби Љубитеља свога свим срцем својим! Кад Га Јевреји шамарају, ти пружи руку своју у одбрану и прими шамар место Њега. Кад Га пљују, ти реци: "Упљувци, шта ћете бацити један другом у лице, ако на Њему истрошите све пљувачке своје, сву садржину своју?" Кад Пилат пита Ћутљивог Господа: "Шта је истина?", ти исповеди и реци: "Ево, Он је жива ваплоћена Божја Истина." Кад Га војници римски шибају, ти стој уз Њега и реци зверовима: "Синови вучице, вечити смротносци, немојте шибати Јагње Божје Живоносно, Које нуди живот вашем царству смрти." Иди за Њим улицом Бола, и придржавај Крст Његов, заједно са Симоном Киринејцем; и заједно са блаженом Вероником бриши лице Његово од прашине и крви; и заједно са мироносицама плачи и принеси Му чашу хладне воде засушеним устима, и расхлади Му врело чело. Предај Му цело срце своје и љуби Га свим срцем својим у часовима понижења Његовог. Кад чујеш звек чекића на пречистим рукама Његовим, ти викни: "Јаој!" Кад укивају ексере у пречисте ноге Његове, ти опет јаукни, као да се гвожђе укива у твоје тело. Поклони се Пресветој Матери Његовој и пољуби јој скуте и рукаве. Не говори Јој ништа; не питај Је ништа. Поклони се још једном Њеном Светом болу. И још једном - Њеном Светом ћутању. У себи реци: "Мајко Пречиста и ја Га љубим сви срцем својим." Извади срце своје и стави га у Његово тело, и буди као да те нема. Буди у Њему и подноси оно што Он подноси и умри у себи потпуно. Умри пре Њега. Кад Га Јосиф и Никодим положе у гроб, ти сматрај да си са Њим у гробу. Сматрај да те нема живог у свету. Као сенка стој где год у близини гроба, а живот свој гледај у гробу. И биће ти слатка, веома слатка смрт са Њим и у Њему. Колико ће ти тек бити слађе васкрсење с Њим и у Њему, кад те трећег дана засијају Анђели на Гробу! Војници Цареви иду пред Царем; лице им као муње огњене, а одело им као снег бело.. Па кад заблистају Ангели Божји у тами Голготе и у таме твоје душе, тада ћеш се ти осетити као нов човек. И кад у трепету будеш гледао чудо чудеса, у недоумици да ли да се сакријеш или да побегнеш или да Му се јавиш, гле, Он ће први прићи теби и, као Марији, ословиће те по имену. А кад те Он ослови, кроз Његов глас као кроз електричну жицу, ући ће у тебе нова струја, нов живот, нова снага. И Он ће ти повратити твоје срце, даће ти и - Своје. И ти ћеш у трепету пасти пред ноге Његове и грцајући узвикнућеш као и Тома: "Господ мој и Бог мој, Слава Теби!" - Свети Владика Николај Велимировић https://www.facebook.com/pra17
  6. Епархија шумадијска је најавила свечану Литију поводом Недеље Православља, 5. марта 2023. године, која ће кренути из крагујевачке Саборне цркве тога дана у 16.30 часова, након празничне Вечерње службе која ће почети у 16 сати. Епархија је позвала верни народ поруком "Дођите да прославимо победу Православља носећи иконе". Извор: Епархија шумадијска
  7. Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која представља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог. Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: „Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан. У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано „везују“ своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично „Свети Никола ујутру доноси деци поклоне“. У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца „везују“ мајке (матере), а оне им се „дреше“. У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца „везују“ оце, а они им се „дреше“. Ово узајамно „дрешење“ је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој „да није мајке, ни света не би било“. Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61). протојереј-ставрофор Душан Колунџић Извор: СПЦ
  9. Свету великомученицу Недељу празнујемо 7. јула по црквеном, односно 20. јула по грађанском календару.У време безбожних царева Диоклецијана и његовог зета Максимилијана у Анадолији су живели Доротеј и Јевсевија. Они су били побожни хришћани, врло богати, али без деце. Ипак, са вером и надом молили су се Богу да им подари дете, обећавши да ће га посветити Њему. Бог је услишио њихову молитву и једне недеље роди им се женско дете. Девојчицу крстише и дадоше јој име по дану њеног рођења Недеља. Родитељи су васпитавали Недељу у хришћанском учењу и врлинама. Као одрасла девојка, лепа телом и душом, одби многе просце, говорећи да је она себе обручила Христу Господу. Један од тих одбијених просаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди мучење Недељиних родитеља, па они у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу посла Диоклецијан Максимилијану на суд. Видевши да је светитељка непоколебљива у Христовој вери, Максимилијан нареди да је дуго и без милости туку воловским жилама. Али, света мученица, са вером у Христа, издржа и те муке. После тога послаше је управитељу Витиније Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм. У њему се Света Недеља помоли Богу, па настаде силан земљотрес од кога сви идоли у храму попадаше и поразбијаше се у прах. Затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну. После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Он удари Свету Недељу на зверске муке, па је баци у тамницу. Тамо јој се јави Христос Господ, исцели је и рече јој: "Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом".Управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на сду и муке, па донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру и бацише мученицу усред ватре. Али, она се тада дуго молила Богу, па се из ведрог летњег неба спустио облак и угасио ову ватру. Ни разне друге муке нису јој могле ништа. Видећи ово необично чудо, многи од незнабожаца повероваше у Господ Христа. Због тога их све посекоше. Али, без обзира на све то, Света Недеља се није хтела одрећи своје вере у Христа.Тада нареди Аполоније да мученицу поново одведу у тамницу. Потом јој изрече смртну пресуду да буде посечена мачем. Хелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу, што јој и дозволише. Онда она клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. У том зачуше божански глас с неба: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. Војници се после тога вратише славећи Бога.Света Недеља пострада 289. године у Никомидији. http://svetanedelja.in.rs/19-sample-data-articles/joomla/24-joomla.html
  10. Јеромонах Исидор, професор Призренске богословије, говорио је на тему "Васкрсни Господе, суди земљи - богослужбене особености Страсне недеље“ у крипти Саборног Храма Светог Јована Владимира у Бару у Лазареву Суботу, 16. априла 2022. године. Емитујемо део предавања о. Исидора које се односи на данашњи дан - Велику Среду Страсне седмице. Празник Светих Новомученика Јасеновачких у Млаки биће молитвено прослављен сутра, на Велики Четвртак. На Велики Петак Српска заједница у Сев. Македонији организује комеморативни скуп у Спомен костурници на Удову, у част и славу жртвама „Валандовског покоља“. Слушамо део излагања историчара др Милана Гулића и Саве Самарџића - стручних сарадника на снимању документарног филма о животном путу деце „Олује“ - „Пут у непознато“ (специјална емисија о овом филму налази се на инт.стр. нашег радија). Извештавамо о Васкршњој акцији Србског сабрања „Баштионик“. Из циклус православних хришћанских разговора, која се организују уочи Васкрса у епархијама СПЦ, издвајамо део предавања на тему „Од Цвети до Васкрса“ протојереја-ставрофора Гојка Перовића, одржаног у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу на празник Цвети. Звучни запис http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33372
  11. Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак) Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом божанском неизмерном љубављу. Покајање и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних Отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми бисмо имали целу поруку светог Еванђеља. У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу, после појања Полијелејних псалама Хвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви, поје се тужни и носталгични 136. псалам: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Појање овог псалма има за циљ да нас подсети на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудеји некада кајали, свесни свог ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода. У оквиру овог издања емисије Богослужбене особености великих празника предочили смо тумачење наведене еванђелске перикопе и истакли значај богослужбених химни које се поју у овај недељни дан, а које нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. У духу припремних недеља Великог поста - свете Четрдесетнице, доносимо ауторске текстове и емисије катихете Бранислава Илића о четири припремне недеље, којима се духовно и телесно припремамо за период свете и Велике Четрдесетница која је период свецелог духовног препорода. Ауторске емисије и разговори о припремним недељама: Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о Закхеју Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о митару и фарисеју Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о љубави Очевој (о блудном сину) Емисија о богослужбеним особеностима Месопусне Недеље (О страшном суду) Емисија о богослужбеним особеностима Недеље сиропусне (Недеље праштања) Ауторски текстови о припремним недељама: О припремним недељама свете Четрдесетнице Недеља о митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ) Недеља о Страшном суду - месопусна (Κυριακή των Απόκρεω) Недеља праштања - сиропусна (Κυριακή των Τυροφάγου) "Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу". Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Јеванђелском перикопом о Закхеју Црква оглашава приближавање наше духовне припреме за период Великог поста – свете Четрдесетнице. У новом издању емисије „Богослужбене особености великих празникаˮ, на таласима Радио-Беседе смо говорили о свештеном зачалу које Црква пред литургијску заједницу износи у недељу која претходи припремном периоду за свету и велику Четрдесетницу. Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђелски одељак о Закхеју (Лук. 19, 1 – 10). Вративши вид слепом Вартимеју, Господ у Јерихону чини још једно чудо. Овога пута отвара духовне очи царинику Закхеју и омогућује му да прихвати Јеванђеље, сагледа себе и своје грехе, да се покаје и промени свој живот из корена. Отварање духовних очију је подједнако велико чудо, ако не и веће од враћања телесног вида човеку који је слеп од рођења. Ова јеванђелска прича се може применити на многе људе који, иако имају све телесне угодности које желе, имају празне душе. Такав је био и Закхеј пре него што је упознао Христа. „Јер каква је корист човеку, ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?” (Марк. 8, 36 – 37). Његово пењање на смокву символизује човека који се издиже изнад своје људске природе и побеђује самодовољност и себичност у себи. Тако се Закхеј од палог човека уздигао до праведника кроз покајање. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог разлога овај недељни дан називамо Недељом свих Светих. Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У понедељак након недеље Свих светих, почиње Апостолски пост. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример сâмих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Еванђеља. О богослужбеним особеностима Недеље свих Светих, као и о Апостолском посту, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  15. Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. светих Отаца Првог васељенског Сабора одржаног за време светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све свете Оце Првог васељенског сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича Први васељенски сабор, али и 318. светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. У шесту недељу по Пасхи богослужбено се сећамо исцељења слепорођеног човека, савршавамо спомен на ово Христово чудо које је описано у Јовановом еванђељу. У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос исцелио слепорођеног човека, показујући и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ је подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7). бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично, и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом. У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора, дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу, подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи. Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархија бачке
  17. Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! Катихета Бранислав Илић: Ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? (Јн. 9, 2) Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у недељу слепорођеног Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу слепорођеног Епископ крушевачки Давид: Беседа у недељу слепорођеног Епископ франкфуртски и све немачке Сергије: Беседа у недељу слепорођеног Архимандрит Јован (Крестјанкин): Беседа у недељу слепорођеног Радио Беседа: Недеља слепорођеног Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. После празника Преполовљења Педесетнице и после Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду јеванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор, који је ископао Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о богослужбеним особеностима овог недељног дана. Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудеја и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Јеванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. Према речима преподобног оца Јустина Ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говори јој о води живој, од које никада неће ожеднети. Свети Кирил Александријски подсећа да водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тојест ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: „Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле”, Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: „јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу“. Христом треба да се моле, јер је Христос – Истина (Јов. 14,6), и који Њиме живи – живи Истином, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи – Њиме живи, Њиме Који је ваистину истина и живот. Жена Самарјанка, примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Јеванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна. (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна. Свети Григорије Палама: Беседа на Еванђеље о жени Самарјанки Свети Владика Николај Охридски и Жички: Еванђеље о Дародавцу воде живе и о жени Самарјанки Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу Самарјанке Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Недеља Самарјанке (видео) ТВ Храм: Недеља Самарјанке (видео) Радио Беседа: Недеља Самарјанке (аудио) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи, казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од своје тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду, и први болесник који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем, на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: „Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свихˮ. Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између божанске силе, са једне стране, и човекове вере и жеље за оздрављењем, са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! Катихета Бранислав Илић: Господе, немам човека! (Јн 5, 7) Преподобни Јустин ћелијски: Беседа у недељу Раслабљеног Свети Николај Охридски и Жички: Еванђеље о чуду у Витезди Епископ захумско-херцеговачки Григорије: Беседа у недељу Раслабљеног Епископ западноамерички Максим: Беседа у недељу Раслабљеног Протојереј Александар Шмеман: Недеља Раслабљеног Протођакон Радомир Перчевић: Притворје Соломоновје... Протојереј-ставрофор Славко Божић: Беседа у Недељу Раслабљеног Презвитер Велимир Врућинић: Беседа у недељу Раслабљеног Прича о бањи Витезди Радио Беседа: Недеља Раслабљеног Радио Светигора: Недеља раслабљеног Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. Катихета Бранислав Илић: Свете мироносице – прве благовеснице Васкрсења Беседа преподобног Григорија Паламе у недељу мироносица Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу мироносица Свештеномученик Серафим (Чичагов): Беседа у недељу мироносица Беседа Патријарха Иринеја у недељу мироносица Беседа Епископа бихаћко-петровачког Атанасија у недељу мироносица Беседа презвитера Драгана Петровића у Недељу светих жена мироносица Жене мироносице - носитељке добре вести Радио Беседа: Недеља Мироносица Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице, као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. О богослужбеним особеностима овог недељног дана говорили смо у новом издању емисије Богослужбене особености великих празника. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. Према сведочанству светог апостола и еванђелиста Луке, међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара, Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. У трећу недељу по Пасхи, Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, према речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  24. Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. О овом недељном дану који је посвећен Светом славном и свехвалном апостолу Томи, и његовом уверавању у Христово Васкрсење, говорили смо у новом издању емисије Богослужбене особености великих празника. У богослужењу Томине недеље, поред главне теме о уверењу апостола Томе у Васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Христов у Ад (величаније), где је умрлима објавио Своју победу над грехом и смрћу и Своје вечно прослављење. Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  25. Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. Катихета Бранислав Илић: Неверни или уверени Апостол Тома? Томина недеља - Антипасхе Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Томину недељу Архиепископ Аверкије Таушев: Томина недеља Епископ фанкфуртски и све Немачке Сергије: Беседа у Томину недељу Протојереј Александар Шмеман: Томина недеља Протопрезвитер Жељко Латиновић: Беседа у недељу Антипасхе или Томину недељу Радио Беседа: Томина недеља Томина Недеља - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: „Господ Спаситељ“, мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: „Мој Господ Спаситељ“. Онај ко говори: „Мој Спаситељ“, oceћa своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: „Ко ће ме раставити…“! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...