Претражи Живе Речи Утехе

Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг. Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи. Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило. Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен. Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба. Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика. У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица. „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика. Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“. „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима. Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива. Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца. Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично. И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених. Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда. Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење. У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове. Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли. „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену. „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења. „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“. Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“. Ишчекује и екскурзију. „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже. Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг. Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве. „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже. Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“. На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“. На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.

У Призрену је почео трећи Међународни фестивал средњовековне музике - "Медимус" који се и ове године одржава у архаичном амбијенту атријума средњовековне цркве Светог Спаса у Призрену, у Поткаљаји. Прво вече фестивала, извођењем песме о Призрену, Вера Злоковић у партњи ансамбла "Антика", уз звуке лауте одвела је све посетиоце и учеснике ове значајне манифестације у средњи век, а Краљевски ред витезова представио је традиционални средњовековни фестивал витешке културе. Средњовековна црква Светог Спаса била је мала да прими велики број посетилаца који су дошли не само из Србије већ и из читавог региона. Друге вечери фестивала љубитељи средњовековне музике биће у прилици да уживају уз појање светски признате уметнице Дивне Љубојевић и ансамбла "Мелоди". Исте вечери по први пут у Призрену представиће се и немачки ансамл "Касиопеа". Организатор фестивала "Медимус" је Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела уз подршку фондације Светих Архангела и Дома културе из Грачанице. Главни покровитељ фестивала је Канцеларија за Косово и Метохију Владе Републике Србије а генерални медијски покровитељ Телевизија "Храм". Извор: Телевизија Храм View full Странице

Обновљена Богословија Ћирила и Методија у Призрену, која је 12 година била измештена из тог града због непријатељског окружења у којем се налазила након рата 1999. године, обележила је свој дан будући да управо данас Српска православна црква и верници славе успомену на Ћирила и Методија — очеве словенске писмености. Наиме, обнова Богословије је била неопходна јер су у мартовском погрому 2004. запаљени сви њени објекти као и објекти православне цркве у Призрену. Према речима проректора Богословије, оца Андреја, обнове зграде је завршена још 2016. године, иако је са радом кренула још 2011. године, од када ради у пуном капацитету, како по питању броја професора, тако и ђака. „Ове године испраћамо трећу генерацију матураната обновљене призренске Богословије. Реч је о петогодишњем образовном програму. Наши ђаци тренутно студирају широм света, али и Србије — мноштво их је на факултетима у Београду, али појединци су са студијама отишли и у Атину, Солун, а стигли су чак и до Америке. Видећемо где ће пут нанети и друге наше ђаке“, каже за Спутњик отац Андреј. ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ Владика Буенос Аиреса, Јужне и Централне Америке Кирило Бојовић и епископ рашко-призренски Теодосије Шибалић у Призрену На данашњи дан, како наводи, обележава се имендан Богословије, будући да се зове по свецима Ћирилу и Методију, који се славе широм словенског света. „Они су очеви словенске писмености, а за нас је и из тог аспекта важан празник“, наводи. Осврћући се на саму прославу, отац Андреј истиче да је била велика част што је из Аргентине допутовао и новоизабрани буеносајрески владика Кирило, који такође данас обележава имендан, тако да је својим присуством увеличао прославу. Прослава је, како препричава, почела у цркви, након чега је одржан програм који су приредили ђаци, а после тога био је организован заједнички ручак. Мноштво је пријатеља посетило Богословију, додаје, међу којима и представници покрајинске владе, професори учитељског факултета који је некада био у Призрену, а сада је у Косовској Митровици, а поред многобројних грађана прослави су присуствовали и представници Канцеларије за Косову и Метохију. Како је обележен Дан словенске писмености у Русији Свечаном службом у Храму Христа Спаситеља у Москви обележен је Дан словенске писмености и културе. Литургију су служила два патријарха — московски и целе Русије Кирил и српски Иринеј, као и неколико десетина епископа, укључујући и представнике помесних цркава под Московским патријархом. Служба је била посвећена сећању на словенске просветитеље — браћу Ћирила и Методија. Наиме, Константин, односно Кирил, и Методије су 863. године уредбом византијског цара саставили словенску азбуку и превели хришћанске књиге. Ћирило је преминуо у Риму у 42. години, где је сахрањен у Цркви Св. Климента, док је Методије као епископ умро у Моравској у својој 60. години. Иначе, поводом празника јутрос су представници Руске православне цркве заједно са амбасадорима словенских земаља положили цвеће на Споменик светим Ћирилу и Методију на Словенском тргу у Москви. Манифестацији су традиционално присуствовали представници амбасада Бугарске, Белорусије, Грчке, Мађарске, Македоније, Пољске, Србије, Хрватске, Црне Горе, Чешке и других земаља. ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ Владика Буенос Аиреса, Јужне и Централне Америке Кирило Бојовић и епископ рашко-призренски Теодосије Шибалић у Призрену код Богословије Након свете литургије, свечано обележавање преселило се на Црвени трг, где је одржан главни догађај — наступ мешовитог хора, професионалних колектива и свих оних који су дошли на празник. Идеја је била и да овај догађај уједини различите регионе, тако да је на московски Црвени трг био повезан видео-мостом са руским градом Краснодаром, али и са Србијом и Бугарском. Из тог разлога на Црвеном тргу је публика била у прилици да види и снимак песме „Тамо далеко“, коју су 19. маја испред Храма Светог Саве у Београду извели здружени хорови Србије, под диригентском палицом маестра Бојана Суђића, потпомогнути руским амбасадором у нашој земљи Александром Чепурином. Милош ЋУРЧИН View full Странице

View full Странице

View full Странице

Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града. Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему: This post has been promoted to an article

Поводом обележавања стогодишњице од Првог светског рата 13. октобра 2017. године, са почетком у 11:30 часова, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г.Теодосија у Српској Православној Богословији Св.Кирила и Методија у Призрену, свечано ће бити отворена изложба "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата". Изложба фотографија пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, приказује фотографије, ратне дневнике, војничка писма, дописне карте, споменице и осталу историографску грађу учесника Првог светског рата. То су јединствена сведочења о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ величанствен је омаж сенима наших предака. Она је израз жеље, да се славна ратничка прошлост херојског српског народа никада не преда забораву. Познато је да је народ који не познаје своју прошлост, осуђен на то да је увек наново понавља. Зато је Савез потомака ратника Србије 1912-1920, повео племениту мисију, да младе нараштаје подсети на моралну одговорност према Отаџбини и свом властитом народу и његовим жртвама. Изложбу прати и мултимедијални приказ који ће посетиоцима омогућити интерактивну комуникацију са поставком. Изложба се приређује у склопу Међународног научног скупа Савремена српска фолклористика - ,,Фолклорно наслеђе Срба са Косова и Метохије у словенском контексту“ Придружите нам се у намери да поносно испричамо велику причу о нашим прецима! славним-прецима.срб ********* Пројекат Албум сећања реалиује се са благословом Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја и са благословом Његове светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила. Контакт особа: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Александар Василић 063 480 011 View full Странице