Претражи Живе Речи Утехе

Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг. Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи. Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило. Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен. Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба. Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика. У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица. „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика. Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“. „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима. Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива. Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца. Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично. И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених. Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда. Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење. У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове. Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли. „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену. „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења. „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“. Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“. Ишчекује и екскурзију. „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже. Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг. Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве. „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже. Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“. На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“. На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.

У Призрену је почео трећи Међународни фестивал средњовековне музике - "Медимус" који се и ове године одржава у архаичном амбијенту атријума средњовековне цркве Светог Спаса у Призрену, у Поткаљаји. Прво вече фестивала, извођењем песме о Призрену, Вера Злоковић у партњи ансамбла "Антика", уз звуке лауте одвела је све посетиоце и учеснике ове значајне манифестације у средњи век, а Краљевски ред витезова представио је традиционални средњовековни фестивал витешке културе. Средњовековна црква Светог Спаса била је мала да прими велики број посетилаца који су дошли не само из Србије већ и из читавог региона. Друге вечери фестивала љубитељи средњовековне музике биће у прилици да уживају уз појање светски признате уметнице Дивне Љубојевић и ансамбла "Мелоди". Исте вечери по први пут у Призрену представиће се и немачки ансамл "Касиопеа". Организатор фестивала "Медимус" је Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела уз подршку фондације Светих Архангела и Дома културе из Грачанице. Главни покровитељ фестивала је Канцеларија за Косово и Метохију Владе Републике Србије а генерални медијски покровитељ Телевизија "Храм". Извор: Телевизија Храм View full Странице

Обновљена Богословија Ћирила и Методија у Призрену, која је 12 година била измештена из тог града због непријатељског окружења у којем се налазила након рата 1999. године, обележила је свој дан будући да управо данас Српска православна црква и верници славе успомену на Ћирила и Методија — очеве словенске писмености. Наиме, обнова Богословије је била неопходна јер су у мартовском погрому 2004. запаљени сви њени објекти као и објекти православне цркве у Призрену. Према речима проректора Богословије, оца Андреја, обнове зграде је завршена још 2016. године, иако је са радом кренула још 2011. године, од када ради у пуном капацитету, како по питању броја професора, тако и ђака. „Ове године испраћамо трећу генерацију матураната обновљене призренске Богословије. Реч је о петогодишњем образовном програму. Наши ђаци тренутно студирају широм света, али и Србије — мноштво их је на факултетима у Београду, али појединци су са студијама отишли и у Атину, Солун, а стигли су чак и до Америке. Видећемо где ће пут нанети и друге наше ђаке“, каже за Спутњик отац Андреј. ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ Владика Буенос Аиреса, Јужне и Централне Америке Кирило Бојовић и епископ рашко-призренски Теодосије Шибалић у Призрену На данашњи дан, како наводи, обележава се имендан Богословије, будући да се зове по свецима Ћирилу и Методију, који се славе широм словенског света. „Они су очеви словенске писмености, а за нас је и из тог аспекта важан празник“, наводи. Осврћући се на саму прославу, отац Андреј истиче да је била велика част што је из Аргентине допутовао и новоизабрани буеносајрески владика Кирило, који такође данас обележава имендан, тако да је својим присуством увеличао прославу. Прослава је, како препричава, почела у цркви, након чега је одржан програм који су приредили ђаци, а после тога био је организован заједнички ручак. Мноштво је пријатеља посетило Богословију, додаје, међу којима и представници покрајинске владе, професори учитељског факултета који је некада био у Призрену, а сада је у Косовској Митровици, а поред многобројних грађана прослави су присуствовали и представници Канцеларије за Косову и Метохију. Како је обележен Дан словенске писмености у Русији Свечаном службом у Храму Христа Спаситеља у Москви обележен је Дан словенске писмености и културе. Литургију су служила два патријарха — московски и целе Русије Кирил и српски Иринеј, као и неколико десетина епископа, укључујући и представнике помесних цркава под Московским патријархом. Служба је била посвећена сећању на словенске просветитеље — браћу Ћирила и Методија. Наиме, Константин, односно Кирил, и Методије су 863. године уредбом византијског цара саставили словенску азбуку и превели хришћанске књиге. Ћирило је преминуо у Риму у 42. години, где је сахрањен у Цркви Св. Климента, док је Методије као епископ умро у Моравској у својој 60. години. Иначе, поводом празника јутрос су представници Руске православне цркве заједно са амбасадорима словенских земаља положили цвеће на Споменик светим Ћирилу и Методију на Словенском тргу у Москви. Манифестацији су традиционално присуствовали представници амбасада Бугарске, Белорусије, Грчке, Мађарске, Македоније, Пољске, Србије, Хрватске, Црне Горе, Чешке и других земаља. ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ Владика Буенос Аиреса, Јужне и Централне Америке Кирило Бојовић и епископ рашко-призренски Теодосије Шибалић у Призрену код Богословије Након свете литургије, свечано обележавање преселило се на Црвени трг, где је одржан главни догађај — наступ мешовитог хора, професионалних колектива и свих оних који су дошли на празник. Идеја је била и да овај догађај уједини различите регионе, тако да је на московски Црвени трг био повезан видео-мостом са руским градом Краснодаром, али и са Србијом и Бугарском. Из тог разлога на Црвеном тргу је публика била у прилици да види и снимак песме „Тамо далеко“, коју су 19. маја испред Храма Светог Саве у Београду извели здружени хорови Србије, под диригентском палицом маестра Бојана Суђића, потпомогнути руским амбасадором у нашој земљи Александром Чепурином. Милош ЋУРЧИН View full Странице

View full Странице

View full Странице