Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'месопусне'.
Found 5 results
-
Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која представља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста. Извор: Епархија зворничко-тузланска
-
Емисија о богослужбеним особеностима Месопусне Недеље (О страшном суду)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
Када дођеш Боже на Земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: Тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије. (кондак) Трећа припремна недеља посвећена је причи о страшном суду. Наиме, пре свега у суботу месопусну посебно се сећамо свих упокојених хришћана. Како би лакше спознали тајну смрти, пред верне се износи један дан посвећен молитви за упокојене, подсећајући и нас на пролазност овоземаљског живота, али и важност молитвене бриге за упокојене. Ове суботе Црква се посебно моли за оне упокојене који, према речима из синаксара, прописане псалме и песме спомена не добише, односно за оне који, услед неких изузетних околности у којима се упокојише, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на Месопусну Недељу, Црква кроз еванђелску перикопу сећа Страшног суда. Еванђелска парабола о страшном суду и сва химнграфија у овај недељни дан казују нам о љубави и милосрђу Божијем према васцелој творевини, јер Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Љубав представља суштину хришћанског етоса, а свако одсуство љубави одводи нас до греха и одпадања од Бога. Дакле, трећа степеница наше припреме за Велики пост је делатна љубав према свим људима. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке-
- емисија
- богослужбеним
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. Субота месопусне недеље - Велике задушнице Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама Радио Беседа: Задушнице Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства. Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих. Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’ Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ! У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију. Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.» За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима. Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше. А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару. По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле. У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је. На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света. Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског. Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин. Архимандрит Кирилл (Павлов) Са руског Марина Тодић 05 / 03 / 2016 Православие.Ru.
-
- молитвеном
- помињању
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
У име Оца и Сина и Светога Духа! А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Вољени у Христу браћо и сестре! Света Православна Хришћанска Црква, чврсто верујући у ове истините речи Спаситеља увек гласно исповеда непобитну истину о томе да се живот не прекида човековом смрћу. Шта видимо како умире? Само тело, које је саздано од земље и у земљу се поново враћа. Тело се разлаже и претвара у прах, а човек сам по себи, са свим својим осећањима и са својом бесмртном душом, наставља да живи, само прелазећи из овог света у други, загробни. Дакле, општење између живих и мртвих не бива уништено са доласком смрти, већ се и даље наставља. На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства. Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих. Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’ Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ! У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију. Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.» За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима. Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше. А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару. По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле. У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је. На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света. Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског. Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин. Архимандрит Кирилл (Павлов) Са руског Марина Тодић 05 / 03 / 2016 Православие.Ru. View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.