Претражи Живе Речи Утехе

Сусрет са оцем Кирилом је посебно искуство у човековом животу. Једна је ствар знати да постоје свеци, а потпуно је друга доћи у додир с њима у реалном животу. Нека је то молитва за време богослужења, или заједничка трпеза, или просто разговор који се не дотиче узвишених богословских тема, које отац Кирил, по правилу, није подстицао. У свим случајевима овакав сусрет је провиденцијални и открива тајанствене стране бића, дотиче се дубоких струна људске душе и помаже да се открије оно важно и скривено, што се због неког разлога налазило у дубини срца и за чије постојање ниси потпуно могао да претпоставиш. За мене, као и за многе госте и парохијане Покровског храма у Нижњој Ореанди, присуство оца Кирила на богослужењу у току неколико месеци пред крај лета и у јесен, које је трајало осам година, постало је изузетна епоха и изванредно искуство долажења у додир са живом светоотачком традицијом. Ови сусрети су многима на моје очи променили живот, приморали су их да старо и уобичајено сагледају као препреку на путу ка Христу. Светост је вредност и циљ по себи и кад сретнеш светог човека, испуњеног тишином и миром, кад долазиш у додир с њим, многие фантазмагорије и предрасуде које су владале твојом свешћу и које су имале власт над твојом уобразиљом, губе снагу. Отац Кирил је први пут дошао с архимандртом Агатодором, тадашњим намесником Донског манастира и тихо је стао у једном кутку храма. На служби није било више од 5-7 људи. Док сам кадио на „Господи возвах“ позвао сам оца у олтар. Знао сам да се одмара у суседном санаторијуму и да је тешко доћи до њега, али пошто је сам дошао, учинило ми се да могу да му приђем и поставим питања која су се у мени сакупила на различите теме, што сам првом приликом учинио. Он ме је добродушно ухватио за руку и тихо је рекао: „Моли се, моли се. Касније, после службе ћемо разговарати.“ Али што се богослужење даље одвијало, остајало ми је све мање питања. Отац Кирил је стајао у олтару и гледао је кроз прозор. Код нас у олтарској апсиди постоји прозор у облику крста кроз који се види небо. Он је гледао потпуно другачијим погледом, видећи нешто. И одисао је дивном тишином и миром, који су некако неприметно почели да распршују моја питања, која су ми се до малочас чинила важнима. Пред крај богослужења су изгубила снагу и сад ми се већ чинило да је испразно и непотребно да их постављам. Најзанимљивије је то што се он сам сетио моје жеље да нешто питам: „Па, да ли те питања још увек муче?“ Било ме је срамота да задржавам старца само зато што бих желео да још мало будем с њим. Кажем: „Немам, као да је све стало на своје место.“ И то је било истина. Све важно и главно изгледало ми је очигледно. „Онда, хвала Богу! Моли се, моли се. Доћи ћемо сутра.“ И колико год чудно било у том тренутку сам схватио да постоји оно што се тиче спасења човекове душе и то је главно, а постоји безбројно мноштво разумских, рационалних питања која, ма колико разумно и актуелно да изгледају, немају никакве везе с његовим спасењем. За мене је то била апсолутно задивљујућа лекција коју ми је отац Кирил дао на првом сусрету. Не речју, већ живим примером – све што се тиче спасења и твојих односа с Богом, твоје бесмртне душе – је важно. Ради тога је био спреман да остане и да разговара. А ако просто желиш да причаш на апстрактне теме, то је већ доконост. Из године у годину боравка оца Кирила у Нижњој Ореанди на одмору појављивало се све више и више нових људи који су желели да се сретну и да разговарају с њим. По правилу, улазили су у олтар после „Оче наш“ и нешто питали. Он би узео човека за руку и пажљиво се загледао у даљину, највероватније, молећи се за њега. Тада ме је задивила његова запањујућа меморија – наводио је ситуацију о којој му је неко причао пре много година некако једноставно и органски, као да је све управо видео пред очима. Још више ме је чудило како је прецизирајући одређене околности обавезно питао: „А шта ти мислиш? Како видиш разрешење?“ Ако се радило о здрављу, увек се распитивао шта кажу лекари и тек је онда с мајчинском љубављу и кротошћу давао савет који је органски израстао из поимања и виђења човека који је постављао питања и усмеравао је у црквени ток мисли и осећања човека којем је био потребан духовни савет. Управо тада сам први пут обратио пажњу на то да је Господ наш, кад су Му се људи обраћали, питао човека за веру и шта жели, па му је тек онда даровао исцељење или помоћ по његовој вери, самим тим не нарушавајући његову слободну вољу. Отац Кирил, светоотачки, руковођен јеванђељском љубављу, није излазио ван граница човековог реалног искуства и чак и у очигледно добром није инсистирао на својој тачки гледишта. Ја сам у то време радо ступао у спорове кад наиђем на погрешно мишљење, што је изазивало жар и сувишне емоције. Отац је једном тихо рекао: „Не треба спорити. Ако човек због нечега не разуме, боље је да се помолиш за њега, Господ ће уредити.“ И ја сам са чуђењем ускоро схватио да је такав приступ решавању противречности и замршених ситуација много ефикаснији од било каквог сукоба. Захваљујући оцу Кирилу постао сам свестан да са сваким ко ми се обраћа треба да говорим његовим језиком, не прекорачујући границе његових појмова и животних представа. И то увек треба чинити с љубављу, по могућности смиравајући се пред њим. Тек тада ће се појавити нада да човек чује. Отац Кирил је био човек снажног карактера и воље, а притом је поседовао заиста божанску деликатност. Умео је да прими другог у своје срце пуно љубави, какав год да је овај. У његовом карактеру је постојало нешто врло руско, необухватно и величанствено, а истовремено дубоко смирено, попут руског неба, под којим је свима добро, пријатно и мирно. Захваљујући сусрету са оцем Кирилом постао сам свестан да Господ није само изнад човека, већ је и испод њега и не дозвољава му да склизне у већу дубину греха. И Господ увек у човеку види све најбоље и тражи прилику да га оправда, да га подигне за степеник више, да му покаже пут покајања и изванредан пут спасења. Отац Кирил је у том смислу био као прави педагог, односно, водио је душу као мало дете, према Царству Небеском, где ју је већ Сам Господ примао. Поред све видљиве једноставности оца Кирила и његовог задивљујућег смирења, у њему је постојала унутрашња племенитост, известан духовни аристократизам, који је сваком човеку помагао да постане свестан свог места у овом животу, да осети духовну хијерархију, попут небеских тела која се окрећу, свако у својој орбити, на понижавајући и не узвишавајући себе, већ се потчињавајући Божијој замисли. Аристократизам је увек граница и увек је хијерархија, а у случају са оцем Кирилом, ова хијерархија и границе су били изграђени и оцртани његовом пастирском љубављу. Само уз такав однос и такву јеванђељску перспективу у човеку се рађа људско. И у свакоме ко је долазио у додир са оцем у живот је позивано све најбоље и истинско. Чак су и окорели стари атеисти какви су били неки лекари у санаторијуму где се одмарао, почињали да се окрећу у потребном смеру и да о нечему размишљају. То је апсолутно задивљујућа школа поучавања и схватања, тако да никаква воља, никаква људска обдареност саме по себи не могу да изграде и промене другог човека. Само духовна деликатност и Христова љубав помажу човеку да постане човек, да израсте у пуну меру. Отац Кирил је имао посебан дар расуђања. Он је истовремено у човеку видео и све оно најбоље, и његове мане, и све противречности које муче његову душу, и све је умео да стави на своје место. Збркане мисли попут везаних црева доводе до патње и депресије. Мисли могу бити исправне, као што и црева могу бити неоштећена, али ако се све помешало – то је невоља и све треба ставити на своје место. И отац је то чинио задивљујуће мајсторски, тако да је ни сам човек који је пострадао, одлазећи од њега с великим олакшањем, није увек схватао како се то десило... Дуго времена нисам схватао да није толико важно да човек чита колико да поново ишчитава, а ово се тим пре односи на Нови завет. Раније ми се чинило да сам све већ читао и да се свега добро сећам, те да могу да одговорим на сва могућа питања, што се каже, да положим испит из текста. Међутим, отац Кирил је много пута понављао да Јеванђеље треба читати свакога дана, да у њему треба, што би се рекло, пливати. И захваљујући његовим убедљивим речима, схватио сам да читање Новог завета треба да буде фактор који стално делује у човековом животу, попут ваздуха или воде, попут топлоте или хране. И тек онда може наступити релативна јасност у његовом погледу на свет или доживљају света. Тек тада ће у средишту његовог живота бити Христос. И све околности његовог живота, као и оно што га окружује, моћи ће да види у светлости јеванђељске истине. Пејзаж његове душе видеће се онако какав јесте, као и свет у којем живи. Моћи ће да сагледава трезвено и разумно, као што доликује сваком хришћанину. Узгред речено, отац Кирил је практично напамет знао Свето Писмо. Једном је за време ручка рекао: „Ви једите, почастите се, а ја ћу вам прочитати нешто из Јеванђеља.“ И напамет је изговорио главе из апостола Павла, а затим главу из Јеванђеља по Матеју, природно и једноставно, као да му је пред очима била отворена књига. Архимандрит Кирил (Павлов) је асполутно посебан човек у националној историји, велики старац велике епохе, миомирисни и од Бога даровани плод Руске Православне Цркве, ослонац и духовни оријентир данашњице. Одломак из књиге епископа Нестора (Доненка) „Љубав се рађа у слободи“ извор

Сусрет са оцем Кирилом је посебно искуство у човековом животу. Једна је ствар знати да постоје свеци, а потпуно је друга доћи у додир с њима у реалном животу. Нека је то молитва за време богослужења, или заједничка трпеза, или просто разговор који се не дотиче узвишених богословских тема, које отац Кирил, по правилу, није подстицао. У свим случајевима овакав сусрет је провиденцијални и открива тајанствене стране бића, дотиче се дубоких струна људске душе и помаже да се открије оно важно и скривено, што се због неког разлога налазило у дубини срца и за чије постојање ниси потпуно могао да претпоставиш. За мене, као и за многе госте и парохијане Покровског храма у Нижњој Ореанди, присуство оца Кирила на богослужењу у току неколико месеци пред крај лета и у јесен, које је трајало осам година, постало је изузетна епоха и изванредно искуство долажења у додир са живом светоотачком традицијом. Ови сусрети су многима на моје очи променили живот, приморали су их да старо и уобичајено сагледају као препреку на путу ка Христу. Светост је вредност и циљ по себи и кад сретнеш светог човека, испуњеног тишином и миром, кад долазиш у додир с њим, многие фантазмагорије и предрасуде које су владале твојом свешћу и које су имале власт над твојом уобразиљом, губе снагу. Отац Кирил је први пут дошао с архимандртом Агатодором, тадашњим намесником Донског манастира и тихо је стао у једном кутку храма. На служби није било више од 5-7 људи. Док сам кадио на „Господи возвах“ позвао сам оца у олтар. Знао сам да се одмара у суседном санаторијуму и да је тешко доћи до њега, али пошто је сам дошао, учинило ми се да могу да му приђем и поставим питања која су се у мени сакупила на различите теме, што сам првом приликом учинио. Он ме је добродушно ухватио за руку и тихо је рекао: „Моли се, моли се. Касније, после службе ћемо разговарати.“ Али што се богослужење даље одвијало, остајало ми је све мање питања. Отац Кирил је стајао у олтару и гледао је кроз прозор. Код нас у олтарској апсиди постоји прозор у облику крста кроз који се види небо. Он је гледао потпуно другачијим погледом, видећи нешто. И одисао је дивном тишином и миром, који су некако неприметно почели да распршују моја питања, која су ми се до малочас чинила важнима. Пред крај богослужења су изгубила снагу и сад ми се већ чинило да је испразно и непотребно да их постављам. Најзанимљивије је то што се он сам сетио моје жеље да нешто питам: „Па, да ли те питања још увек муче?“ Било ме је срамота да задржавам старца само зато што бих желео да још мало будем с њим. Кажем: „Немам, као да је све стало на своје место.“ И то је било истина. Све важно и главно изгледало ми је очигледно. „Онда, хвала Богу! Моли се, моли се. Доћи ћемо сутра.“ И колико год чудно било у том тренутку сам схватио да постоји оно што се тиче спасења човекове душе и то је главно, а постоји безбројно мноштво разумских, рационалних питања која, ма колико разумно и актуелно да изгледају, немају никакве везе с његовим спасењем. За мене је то била апсолутно задивљујућа лекција коју ми је отац Кирил дао на првом сусрету. Не речју, већ живим примером – све што се тиче спасења и твојих односа с Богом, твоје бесмртне душе – је важно. Ради тога је био спреман да остане и да разговара. А ако просто желиш да причаш на апстрактне теме, то је већ доконост. Из године у годину боравка оца Кирила у Нижњој Ореанди на одмору појављивало се све више и више нових људи који су желели да се сретну и да разговарају с њим. По правилу, улазили су у олтар после „Оче наш“ и нешто питали. Он би узео човека за руку и пажљиво се загледао у даљину, највероватније, молећи се за њега. Тада ме је задивила његова запањујућа меморија – наводио је ситуацију о којој му је неко причао пре много година некако једноставно и органски, као да је све управо видео пред очима. Још више ме је чудило како је прецизирајући одређене околности обавезно питао: „А шта ти мислиш? Како видиш разрешење?“ Ако се радило о здрављу, увек се распитивао шта кажу лекари и тек је онда с мајчинском љубављу и кротошћу давао савет који је органски израстао из поимања и виђења човека који је постављао питања и усмеравао је у црквени ток мисли и осећања човека којем је био потребан духовни савет. Управо тада сам први пут обратио пажњу на то да је Господ наш, кад су Му се људи обраћали, питао човека за веру и шта жели, па му је тек онда даровао исцељење или помоћ по његовој вери, самим тим не нарушавајући његову слободну вољу. Отац Кирил, светоотачки, руковођен јеванђељском љубављу, није излазио ван граница човековог реалног искуства и чак и у очигледно добром није инсистирао на својој тачки гледишта. Ја сам у то време радо ступао у спорове кад наиђем на погрешно мишљење, што је изазивало жар и сувишне емоције. Отац је једном тихо рекао: „Не треба спорити. Ако човек због нечега не разуме, боље је да се помолиш за њега, Господ ће уредити.“ И ја сам са чуђењем ускоро схватио да је такав приступ решавању противречности и замршених ситуација много ефикаснији од било каквог сукоба. Захваљујући оцу Кирилу постао сам свестан да са сваким ко ми се обраћа треба да говорим његовим језиком, не прекорачујући границе његових појмова и животних представа. И то увек треба чинити с љубављу, по могућности смиравајући се пред њим. Тек тада ће се појавити нада да човек чује. Отац Кирил је био човек снажног карактера и воље, а притом је поседовао заиста божанску деликатност. Умео је да прими другог у своје срце пуно љубави, какав год да је овај. У његовом карактеру је постојало нешто врло руско, необухватно и величанствено, а истовремено дубоко смирено, попут руског неба, под којим је свима добро, пријатно и мирно. Захваљујући сусрету са оцем Кирилом постао сам свестан да Господ није само изнад човека, већ је и испод њега и не дозвољава му да склизне у већу дубину греха. И Господ увек у човеку види све најбоље и тражи прилику да га оправда, да га подигне за степеник више, да му покаже пут покајања и изванредан пут спасења. Отац Кирил је у том смислу био као прави педагог, односно, водио је душу као мало дете, према Царству Небеском, где ју је већ Сам Господ примао. Поред све видљиве једноставности оца Кирила и његовог задивљујућег смирења, у њему је постојала унутрашња племенитост, известан духовни аристократизам, који је сваком човеку помагао да постане свестан свог места у овом животу, да осети духовну хијерархију, попут небеских тела која се окрећу, свако у својој орбити, на понижавајући и не узвишавајући себе, већ се потчињавајући Божијој замисли. Аристократизам је увек граница и увек је хијерархија, а у случају са оцем Кирилом, ова хијерархија и границе су били изграђени и оцртани његовом пастирском љубављу. Само уз такав однос и такву јеванђељску перспективу у човеку се рађа људско. И у свакоме ко је долазио у додир са оцем у живот је позивано све најбоље и истинско. Чак су и окорели стари атеисти какви су били неки лекари у санаторијуму где се одмарао, почињали да се окрећу у потребном смеру и да о нечему размишљају. То је апсолутно задивљујућа школа поучавања и схватања, тако да никаква воља, никаква људска обдареност саме по себи не могу да изграде и промене другог човека. Само духовна деликатност и Христова љубав помажу човеку да постане човек, да израсте у пуну меру. Отац Кирил је имао посебан дар расуђања. Он је истовремено у човеку видео и све оно најбоље, и његове мане, и све противречности које муче његову душу, и све је умео да стави на своје место. Збркане мисли попут везаних црева доводе до патње и депресије. Мисли могу бити исправне, као што и црева могу бити неоштећена, али ако се све помешало – то је невоља и све треба ставити на своје место. И отац је то чинио задивљујуће мајсторски, тако да је ни сам човек који је пострадао, одлазећи од њега с великим олакшањем, није увек схватао како се то десило... Дуго времена нисам схватао да није толико важно да човек чита колико да поново ишчитава, а ово се тим пре односи на Нови завет. Раније ми се чинило да сам све већ читао и да се свега добро сећам, те да могу да одговорим на сва могућа питања, што се каже, да положим испит из текста. Међутим, отац Кирил је много пута понављао да Јеванђеље треба читати свакога дана, да у њему треба, што би се рекло, пливати. И захваљујући његовим убедљивим речима, схватио сам да читање Новог завета треба да буде фактор који стално делује у човековом животу, попут ваздуха или воде, попут топлоте или хране. И тек онда може наступити релативна јасност у његовом погледу на свет или доживљају света. Тек тада ће у средишту његовог живота бити Христос. И све околности његовог живота, као и оно што га окружује, моћи ће да види у светлости јеванђељске истине. Пејзаж његове душе видеће се онако какав јесте, као и свет у којем живи. Моћи ће да сагледава трезвено и разумно, као што доликује сваком хришћанину. Узгред речено, отац Кирил је практично напамет знао Свето Писмо. Једном је за време ручка рекао: „Ви једите, почастите се, а ја ћу вам прочитати нешто из Јеванђеља.“ И напамет је изговорио главе из апостола Павла, а затим главу из Јеванђеља по Матеју, природно и једноставно, као да му је пред очима била отворена књига. Архимандрит Кирил (Павлов) је асполутно посебан човек у националној историји, велики старац велике епохе, миомирисни и од Бога даровани плод Руске Православне Цркве, ослонац и духовни оријентир данашњице. https://srpska.pravoslavie.ru/164151.html

Јуда Искариотски. Веома контрадикторна, сложена и збуњујућа личност. Хоће новац, али прокламује милостињу за сиротињу. Он издаје Христа, али се у исто време причешћује са Њим на Тајној вечери. Он доводи првосвештеничку стражу да ухапсе Богочовека, али Га истовремено целива као ученика. Страствено жели новац, али га после неког времена баца пред ноге свештеницима. Има тако велико покајање у души, али онда одлази и извршава самоубиство. Ужасан замршен сплет противречности. Дакле, Црква на овај дан Велике среде нуди да размотрите Јудине грешке како бисте избегли ове и сличне грешке у свом животу. Тај човек није био само апостол, већ апостол дванаесторице. Односно, ученик који је био директно близак Христу. Јуда је, као и остали апостоли, чинио чуда, исцељивао болесне и изгонио демоне. Његовим молитвама благодат Божија силазила је на људе. Осим тога, он је заузимао истакнуто и важно место у заједници првих хришћана. Био је нека врста „управљача снабдевањем“ и финансијера, како помиње свети апостол и јеванђелист Јован Богослов: „Имао је са собом касу и носио шта је ту стављено; А пошто је Јуда имао сандук, неки су мислили да му Исус говори: „Купи шта нам треба за празник, или да дамо нешто сиромашнима“ (Јован 12:6; Јован 13:29). Па како би човек, од Бога уздигнут до тако великог степена апостолске светости, могао пасти у такве сатанске дубине? Одговор је једноставан. А даје га исти апостол и јеванђелист Јован Богослов, који је Јуду непосредно познавао дуго времена: „јер беше разбојник“ (Јн. 12, 6). Ко је лопов? То је особа која страствено жели удобан, сладак, богат и добро храњен живот и спремна је да уништи животе других људи у ту сврху. То јест, он је егоиста који живи за себе, да би себи угодио. Његово „ја“ му је најважније. Важније од Бога. Зато Јуда има овај страшни пад. Да би постигао свој финансијски циљ, спреман је да изда Бога, што и чини. Али ипак понављам: Јуда је двојна особа. У њему се одвијала болна морална борба. На пример, упркос чињеници да издаје Спаситеља, он и даље покушава да буде Његов ученик, покушава да изгледа као Његов ученик. Сада говорим о Јудином пољупцу у Гетсиманском врту. То јест, он истовремено издаје и покушава да буде или изгледа добро. Иста ствар се дешава касније. Он схвата да је починио страшни грех за сва времена - издају Бога. И не може то да поднесе. Зашто? Чини се да постоји свест о греху и покајање за оно што је учинио. Јуда одбацује своју страст. Баца сребрнике пред ноге свештеника. То јест, победио је страст љубави према новцу. Али постао је жртва страсти гордости. Јер није могао да поднесе ову велику срамоту која му је пала на главу. Јуда је схватио да му је одузето апостолско достојанство и у исто време, болно се стидео. Разумео је: да би излечио учињени грех, морао је да поднесе велику епитимију и страдање, можда на нивоу светог праведног Јова Дуготрпељивог. Али Јуда није могао да пристане на ово. Зашто? Одговор је такође једноставан: волео је себе више од Бога. А пошто је његово „ја“ уништено, није било потребе да се живи. Мада само мало – и блистав бели пут би био поплочан и њему! Још само мало - и зора великог дана Васкрса ће ускрснути! И Христос ће васкрснути! И опростиће му, као што је опростио и светом првостолном апостолу Петру, који је такође сагрешио тешки грех отпадништва и издаје Господа. Али Петар није тражио своје, он је волео и тражио Бога више од свега на свету. Зато му је опроштено и Васкрсли Господ наш Исус Христос га је вратио у апостолско достојанство. Можда би се то догодило и са Јудом, али он није чекао. Желео је свој стари живот. Желео је да настави да воли себе. Зато је постао самоубица, достојан само пакла. И ово је велика лекција за нас. Не можете живети само за себе. Не можете само тражити своје. Ово је дефинитивно пут у пакао. Небески закон раја је овај: живи за Бога и за друге. И чини дела милосрђа. Тако ради и Света Тројица. И Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети су послушни једни другима. Подсетимо се прелепе иконе „Света Тројица“ Светог Андреја Рубљова. Чини се да су сва три анђела нагнута један према другом, слушајући један другог. То чине и свети Анђели, који служе Господу. То су учинили и светитељи. Учини и ти исто. Твој живот треба да постане служба Богу и људима. Мораш расти до ове велике и свете мисли. А када то учиниш уз Божију помоћ, откриће ти се велики спасоносни парадокс: жртвујући себе, свој новац, снагу, здравље и време, неочекивано ћеш се наћи срећан јер ћеш се сјединити са Богом у јединству живе љубави. Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru/content/tema-velikoy-sredy-v-chem-sostoyala-oshibka-iudy-i-kak-eyo-ne-povtorit

"Kад отворим ормар, пун кʼо око. По две-три ствари на једној вешалици, нема места ни за шта. Kад треба да се обучем и изађем, по петнаест минута разбијам главу, не знам (немам) шта да обучем. Чекʼ да видим. Леп, нови сако, купљен пре више од петнаест година у Л. А., нежан цветни дезен… ццц… није ми то за дан, то чувам за неку прилику. Панталоне, три пута обучене, нове… и њих чувам за неку прилику. Од туцета белих кошуља, две су ми велике, три имају превелики деколте, једна се мало офуцала, три су ми већ досадиле, а три чувам за неку прилику. Мајице испадају на све стране… Ормар ми је крцат стварима које не носим, већ их чувам за неку специјалну прилику. Шта у Србији значи прилика? Некада се за младог, згодног, ситуираног момка говорило да је „добра прилика”. Сад је та прилика углавном у бесном аутомобилу, старији, не мора да буде згодан… Прилика је била кад сам ишла у банку да потписујем уговор о кредиту за стан, кад славим свој или дететов рођендан (али тада обучем фармерке и нешто комотно да могу да јурцам, да ми буде удобно кад имам госте), разговор за нови посао, Нова година, па годишњица фирме… Свега неколико прилика у једној години. Kад причам с пријатељима, онако дневно – шта се ради, шта има и тако то… сви се жале на „мале глупости које загорчавају живот и дан”. Те свекрва зове три пута дневно да пита да ли се дете спрема за матуру, те комшија се стално паркира на „мом месту” , „у пошти гужва до улазних врата, да полудиш”, „гужва у саобраћају петком”… Реално, кад погледам – све саме ситнице. На сву срећу. Често се питам зашто лепе ситнице мање примећујемо од оних лоших. Зашто памтимо лоше ситнице, а не оне лепе? А има тих дневних ситница напретек. Прва јутарња кафа викендом – кад осетим мирис, већ ми лепо. Док се кува, узмем кашичицу маминог слатког од вишања. Последња тегла, па га штедим. Уз поподневну кафу иде ратлук од руже, мекан као душа (од Босиљчића). Kућа ми је пуна неких ситница-успомена. Чувам чак и карте са концерата кад сам била девојка. Имам и колекцију „сакупљача прашине” које сам добијала у разним приликама. Нешто сам ставила у кутије, а нешто ми стоји на полицама. Значе ми и ако су мале и безвредне, али свака има причицу – где и од кога сам добила, у којој прилици… Желим да имам и трошим прилике. Ако се не десе саме од себе, ја ћу да их прогласим. Не мора свака да буде специјална. Уосталом, тих специјалних у животу има јако мало. Свадба, крштење, слава… Чекајући те велике, оне мале, лепе прилике пролазе више пута поред нас, само што их и не видимо. Мислимо да су ситнице. Прилика је и кад са другарицама идем на кафу, кад ми другови дођу на гибаницу и пиво, кад изненада отпутујем на два дана ван града. У ових мојих педесет и кусур година, стало је доста тога, крупног и ситног, лепог и ружног, радосног и тужног. Kао код сваког. У животу има неколико крупних ствари које подразумевају радост – дипломирање, свадба, прва плата, рођење деце, нови стан… а остало су ваљда ситнице. У сваком дану постоје ситнице које измаме сјај у очима. Тај сјај – то је живот.” https://stil.kurir.rs/lifestyle/209315/poslednja-kolumna-gorice-nesovic?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR0qc-pNfr_oHCOhsVWHxM8raNJvFJAmLm_ZhxYdqipOF7ENhEIzUMsMTL4

Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која представља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Црква Светог Саве у Лондону слави 70 година од освећења, а Црквена школа Свети Сава - 60 година од оснивања, а јубилеји ће бити обележени 19. новембра 2022. године уз присуство Епископа г. Доситеја и уз богат културни програм, најавила је Управа парохије лондонске. У програму наступају црквени хор, фолклорни ансамбл Растко, ученици Црквене школе Свети Сава, Весна Станојевић, Силва Меквин, Живорад и Анђелија Николић, Илија Обрадовић. Извор: Парохија Светог Саве, Лондон

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 22. априла 2022. године, на Велики петак, јутрење Велике суботе са статијама у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Саслуживало је братство храма у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског г. Стефана. Богослужење је почело малим повечерјем са каноном Распетом Христу, познатијем као Плач Мајке Божје, да би у продужетку било служено јутрење Велике суботе са статијама. Патријарх је затим предводио литију са плаштаницом око храма и прочитао зачало из Јеванђеља по Матеју. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_sluzhio_jutrenje_velike_subote

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у оквиру циклуса духовних предавања у АЕМ, 28. марта 2022. године је у београдском храму Светог Димитрија на Новом Београду, предавање на тему "Настанак и историјско-литургички развој Велике Четрдесетнице" одржао протођакон мр Радомир Врућинић, в. д. ректора Богословије Светога Саве у Београду. Звучни запис предавања преузели смо од ТВ Храм АЕМ. Звучни запис http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/09.03.22 u 11h - Specijal - Predavanje - djakon Radomir Vrucinic - hram sv. Dimitrija.mp3 http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33068

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 14. фебруара 2022. године, на празник Светог мученика Трифуна, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном том Божјем угоднику на Топчидерском гробљу. -Браћо и сестре, данас смо овде сабрани у храму који је посвећен Светом Трифуну, светитељу који је био из скромнога рода, из сиромашне породице, који се бавио једноставним послом – чувао је гуске. По свему, дакле, спољашњем био је сиромах. Али Свети Трифун, као и сваки светитељ, на шта смо и ми позвани, изнутра је имао богат, бујан, плодан духовни живот. Био је богат Богом и зато је Бог благодаћу својом кроз њега дејствовао где год је то било потребно. Господ је кроз Светог Трифуна, кроз његове молитве, чинио исцељења над многим болеснима, па и онима за које се не би очекивало, споља посматрано, да ће Бог дејствовати, над онима који нису прихватали реч Божју, подсетио је патријарх Порфирије. -Ради љубави и подвига и тог унутарњег богатства Светога Трифуна благодат Божја је дејствовала, јер је он био тај који ту благодат спроводи. Пре свега благодат станује тамо где постоји смирење и то је оно што је почетак и крај сваког духовног подвига. То је сигурна гаранција када чезнемо за Богом да ћемо ићи путем истине и правде, путем спасења. Наиме, хвала Богу, сви ми водимо рачуна о ономе што Господ од нас тражи. Трудимо се да колико можемо живимо, да кажемо и за себе ту реч, у подвигу, да постимо и трудимо се да живимо у покајању, тј. да препознајемо и своје слабости и своје грехе. Трудимо се да тражимо опроштај онда када смо се огрешили о некога. Трудимо се, наравно, и да праштамо не само онда када неко од нас тражи опроштај, него и пре тога. Трудимо се да се боримо против гнева у себи и свих других страсти. Опет, хвала Богу, Господ даје замахе и с времена на време успевамо у тој својој намери и опредељењу. Међутим, чим мало кренемо да испуњавамо заповест Божју, рецимо, да постимо, да постимо споља, чим држимо Велики пост, не једемо мрсну храну, вршимо неко молитвено правило у својој келији, дамо и милостињу некоме, ми почињемо да осећамо да смо добри, да смо на правом путу, да смо бољи од других. Шта више дајемо себи за право да држимо другима лекције, а не знамо шта се скрива у њиховом срцу, тј. ми онда већ у самом старту улазимо у оно што укида сваки духовни плод, а то је гордост, то је преузношење. Без смирења сваки наш труд не доноси велике плодове. Без смирења често сваки наш духовни подухват и труд може бити контрапродуктиван, нагласио је патријарх Порфирије и истакао: -Јуче смо слушали причу о царинику и фарисеју. Не треба ту више никаквог објашњења: смирење, смирење и смирење. То је оно што нам је потребно. То је оно што гради заједницу. Смирење гради заједницу, јер у смирењу ми се клањамо достојанству другога, икони Божјој у другоме. Ми прихватамо другога. И ево, у данашњем Јеванђељу, Свети апостол и јеванђелист Лука наводи причу која је изречена из уста самога нашега Спаситеља који каже да може бити да ћете чинити велика дела, па и чуда, али не треба то да вам буде циљ, него да будете записани у Књизи живих, у наручју и загрљају Божјем. Нажалост, ми баш због тога често што нема те соли смирења у нашем духовном животу, ми често и оно што градимо губимо или ако смо и нешто изградили то је крхко и нестабилно. Све што имамо јесте у Богу. У Богу је почетак и крај и молитва и пост и сваки други подвиг. Врлина за којом чезнемо не треба да има за циљ да бисмо се приказали и показали пред другима, баш онако како је то учинио фарисеј из јучерашњег одломка из Јеванђеља, јер онда смо плату своју добили у тајности, у клијети срца свога, далеко од очију других. Наш подвиг треба да буде интензиван. Ако је то подвиг покајања онда је тај подвиг прожет истинским сузама, благодатним сузама, не сузама лажним, психолошким. -Дакле, да нам Господ да смирење Светога Трифуна који је подвиг молитве, покајања и љубави вршио у смирењу, у тајности срца свога. Господ га прославља, али он се опет и када служећи Господу помаже другима враћа свом једноставном и простом животу пастира. Нека би нам Господ дао његово смирење и љубав да бисмо онда могли да живимо у неочекиваној и скривеној радости срца свога која јесте плод сусрета нашега са Богом, али и у потврди те радости у сусрету са ближњим, где никад нећемо претендовати да доминирамо, да нас славе, да будемо учитељи, да коригујемо и критикујемо друге, него широм отвореног срца, у молитви и љубави, бићемо спремни да сместимо све и свја у душу своју, да од свих тражимо опроштај унапред, свима све праштајући, закључио је Његова Светост. Извор: Инфо-служба СПЦ

Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем разговарали смо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Ово је још једна у низу специјална емисија серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа

Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол… Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. У овој емисији говоримо у чему се огледају богослужбене специфичности прва три дана страдалне седмице и издвајамо сегменте из дивне химнографије страдалне седмице. О свему наведеном, као и о многим другим питањима говори катихета Бранислав Илић у специјалној емисији серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 23. марта 2021. године у Патријаршији српској у Београду Њену Екселенцију Шан Мeклауд, амбасадорку Велике Британије у Републици Србији. Патријарх Порфирије је захвалио амбасадорки Меклауд на посети и честиткама поводом избора и устоличења у трон предстојатеља Српске Православне Цркве. Патријарх је посебно захвалио на труду који амбасадорка улаже у унапређење односа између Србије и Велике Британије, посебно истакавши да свестрани развој српско-британских односа посебно учвршћује срдачан однос који традиционално постоји између Српске Православне Цркве и Англиканске Цркве. У том смислу, Патријарх је подсетио на историјску посету Принца од Велса Српској Патријаршији у марту 2016. године, као и на посету Великој Британији блажене успомене Патријарха српског Иринеја октобра исте године. Патријарх је нагласио да су врата Патријаршијског двора отворена за чланове англиканске заједнице у Србији који деценијама, још од времена блаженог спомена патријарха Германа, празник Силаска Светог Духа на Апостоле молитвено прослављају у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог. Амбасадорка Меклауд је захвалила Патријарху српском Порфирију на срдачном пријему пожелевши му да успешно управља кормилом Српске Цркве. Пријему су присуствовали викарни Епископ ремезијански г. Стефан, англикански свештеник у Београду Робин Фокс, политички саветник у Амбасади Велике Британије у Београду г. Срђан Глигоријевић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ

На Велики петак, 4/17. априла 2020. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, са почетком у 12 часова служено је свечано вечерње богослужење са изношењем плаштанице. Уз појање стихире ,,Тебе одјејушчагосја свјетом јако ризоју”, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење братства Саборног храма, предводио је део Вечерње службе, када се износи и полаже плаштаница у Христов гроб. У наставку вечерњег богослужења служено је Мало повечерје, а потом и Јутрење Велике суботе са статијама. На крају Јутрења, после троструког опхода око храма са плаштаницом, владика Иринеј је прочитао јеванђелски одељак из Јеванђеља по Матеју. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. Субота месопусне недеље - Велике задушнице Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама Радио Беседа: Задушнице Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Богословије Светог Петра Цетињског предводио је вечерас молитвени вход улицама Подгорице у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у којој су учествовале хиљаде вјерника који поручују: „Не дамо светиње!!!“ Литији је претходио Молебан Пресветој Богородици који је служен у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. По повратку литије пред храм окупљене је благословио Његово преосвештенство Епископ јужноамерички Руске Заграничне Цркве Г. Јован, чије присутво је доказ да се за ову нашу борбу за одбрану Светиња далеко чуло. Владику Јована најавио је протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Поздрављајући бесједом сабране вјернике протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, који је предводио вечерашњу литију је поручио: „Нека се чије наш глас и бат наших корака подгоричким асфалтом и до Москве и до Брисела и до Вашингтона и нека се зна како мала Црна Гора брани велике Светиње“. Извор: Радио Светигора

На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 20. јуна 2019. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Дениса Кифа, амбасадора Велике Британије у Републици Србији. Извор: Српска Православна Црква

Епископ будимљанско-никкшићки г. Јоаникије казао је да је Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница покушај да се направи преседан како би онда, по истом том моделу, на Косову и Метохији српске светиње биле узете и преписане на Велику Албанију. „Овдје хоће да им ово прође на било који начин. Чак и не мора да им успије, али је за њих важно да направе један преседан да би Шиптари на Косову и Метохији, Хашим Тачи и Харадинај, по истом моделу узели све српске светиње и преписали их на Велику Албанију. О томе се ради, драга браћо и сестре, јер заједно раде, видимо то лијепо“, рекао је Владика Јоаникије током јучерашње Архијерејсле литургије коју је са свештенством и вјерним народом служио у цркви Свете Тројице у селу Маште – Полице код Берана. Додао је да је спреман да за ове ријечи одговара свуда и на свакоме мјесту. „И ако нијесам у праву, хоћу да одговарам за ове моје ријечи“, поручио је он. Владика Јоаникије је подсјетио да смо као народ Божји чували вјеру и у временима мира и у временима рата. „И у тешким временима ропства под Турцима одржали смо нашу вјеру и наше светиње. Иако су многе светиње рушене, као ова што је некада рушена, оне су опет васкрсавале јер се ми њих никада нијесмо одрекли. Тако и у ово наше вријеме имамо грдно искушење са нашим властима које хоће да отму од Цркве оно што је Божје. Хоће оно што је Богу посвећено да препишу на државу. А онај ко ти узима храм, ко ти узима црквену земљу, црквено имање, оно што је Богу посвећено, тај врши најгрубљи напад на вјеру, најгрубљи, најопаснији напад на завјете предака, на нашу част и на наш образ“, објаснио је он. Ово што се догађа сада, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки, није само отимачина храмова и црквених здања и имања, него је – удар на православље. „Онај ко хоће да ти узме храм, он хоће да те понизи и да те учини робом у твојој земљи, у твојој држави за коју су наши преци крв пролијевали. Не можемо то дозволити никоме. Није храм моја прћија, нити је било кога другога, него је Божје и црквено власништво. То што је Божје, не смије бити људско. Наши преци, када су градили храмове, нијесу их посвећивали ниједној држави, ниједној власти, ниједном режиму, него су их посвећивали Богу“, нагласио је Владика Јоаникије. Владика је рекао да је наша вјера света и чиста, беспрекорна и свијетла, пуна истине, правде и љубави, доброте и милости и пожртвовања. „Није наша вјера ни политика нити било која идеологија, нити било које учење овога свијета, него је наша вјера живи живот, жива вјера, жива истина, жива правда. И зато је тако света, и зато је тако љубимо. И зато смо јој толико одани“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем разговарали смо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Ово је још једна у низу специјална емисија серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У заједничкој изјави од 14. априла 2018. године, навели су да се ради о нелегалном и бруталном чину агресије који је покренут без икаквих ваљаних доказа те да је противан свим повељама УН. Како у изјави наводе, ова “брутална агресија” уништава могућност мирног разрешења кризе те води у ескалацију сукоба. Такође су навели да оваква ситуација погодује терористима који добијају време за наставак тероризма. Изјаву су потписали патријарси Грчке Православне Цркве, Сиријске Православне Цркве и Мелкитско-гркокатоличке Цркве. Папа Фрања и патријарх Кирил провели су време у телефонском разговору како би дошли до заједничког става. Патријарх Кирил је након разговора пред новинаре изнео како је и папа Фрања врло забринут због догађања у Сирији где због напада пате многи невини људи: “Морамо размислити како ми као хришћани можемо утицати на ситуацију у Сирији да зауставимо насиље и рат”. Папа Фрања се за сада није огласио службеним саопштењем. Извор: POGLAVARI KRŠĆANSKIH CRKAVA SIRIJE OSUDILI ZRAČNE NAPADE AMERIKE, VELIKE BRITANIJE I FRANCUSKE