Претражи Живе Речи Утехе

Заштитник грађана Зоран Пашалић изјавио је данас су и поред бројних законских регулатива, деца и даље изложена различитим врстама психичког и физичког насиља, међу којима је све израженије вршњачко, и поновио да је неопходно оснажити децу да насиље препознају и да га пријаве родитељима и наставницима, а ови даље надлежним органима. „Неретко сведочимо да су од врло раног узраста деца жртве занемаривања, искоришћавања и насиља, од породичног до вршњачког. Због тога поново тражим од надлежних органа да се у складу са препоруком Заштитника грађана измени Закон о спречавању насиља у породици, тако што ће се изричито прописати да је дете жртва насиља увек када присуствује породичном насиљу“, рекао је Пашалић поводом 4. јуна – Међународног дана деце жртава насиља. Пашалић је нагласио да одрасли морају да створе услове за безбедан и здрав психофизички развој деце, али морају и да оснаже и науче децу да препознају и пријаве разне облике насиља. „Изменама нормативног оквира морамо реаговати на појаву насиља над и међу децом. Истовремено, деца морају да буду научена шта спада у злостављање и насиље, као и да буду оснажена да на прве назнаке неприхватљивог понашања, пре свега код својих вршњака, реагују и пријаве га одраслима“, казао је заштитник грађана. Пашалић је позвао све друштвене чиниоце, од породице преко рођака и наставника до надлежних органа, на координисану сарадњу и улагање додатних напора како би се деци обезбедила адекватна заштита од насиља. Извор: РТВ

Након случаја у Бачкој Паланци, где је бивши ученик на сред часа претукао наставника, случајеви насиља у школама наставили су да се нижу. Како преноси Н1, једанаестогодишња девојчица из села Топоница код Малог Црнића трпела је физичко насиље од својих вршњака од почетка школске године. Санел Степановић, отац девојчице, испричао је за Н1 да је злостављање његове ћерке почело када је кренула у 5. разред. Тада је почела да се жали да има проблеме у школи где је, према речима родитеља, трпела батине, ударање, шутирање, ломљење школског прибора. Када је мајка отишла у школу да пријави шта се дешава добила је одговор да су то „дечја посла“. Насиље над девојчицом је кулминирало 28. марта на часу физичког, када дечаци одводе девојчицу са спортског терена у школском дворишту, двојица јој скидају гардеробу, а трећи снима. Звоно за крај часа на кратко је зауставило малтретирање, али се оно наставило у учионици, прича отац за Н1. Ипак, она тог дана није пријавила шта се десило у школи. Упитан зашто није то урадила, одговара да јој је било запрећено да не сме да каже ни родитељима, нити било коме другом шта се десило. Родитељи за малтретирање и снимак сазнају од директорке школе, која је мајци показала снимак. „Она је са дететом отишла кући. Сутрадан је била среда, ми седамо у ауто у идемо у Мало Црниће у станицу. Ту нас дочекује полицајац, дете да исказ, и он каже ‚ви идите кући‘. Нити су нам рекли ‘идите у дом здравља’, нити ‘идите у Центар за социјални рад’. Одлазимо изгубљени“, присећа се отац како су он и супруга почели борбу за правду. Сутрадан се обратио надлежном Центру за социјални рад у Малом Црнићу, где су му рекли да су за случај чули, али да им нико није званично пријавио. Отац наводи да су му у школи рекли супротно, уверавајући да су све пријавили Центру за социјални рад. После одвођења детета на лекарски преглед родитељи сазнају да је полиција затворила случај. Упорношћу лекара и родитеља случај се званично и отвара, обавештена је школска платформа „Чувам те“, Центар за социјални рад, као и Министарство просвете, које је у школу послало просветну инспекцију. Налаз инспекције Степановићима је непознат, али отац напомиње да је у случају његове ћерке прекршен закон јер је починилац морао да буде удаљен из школе у року од пет до 30 дана, а ситуација је таква да његова ћерка седи код куће, док дечаци који су вршили насиље иду у школу. Полиција је против дечака поднела кривичну пријаву, коју је тужилаштво морало да одбаци, јер имају само 11 година и према закону не подлежу кривичној одговорности. Да ли ће овај случај добити било какав правни епилог зависи од Центра за социјални рад у Малом Црнићу, где је 15. априла одржана конференција случаја. Отац девојчице каже да је тада био присутан само родитељ једног дечака, који је на питање шта је предузео када је сазнао за понашање свог сина, одговорио – ништа. Напад ножем десетогодишњака И у Београду се догодио инцидент који изузетно забрињава. Ученик четвртог разреда ОШ “Раде Кончар” у Земуну потегао је нож на вршњака из истог разреда у уторак, за време малог одмора, сазнаје Н1. Како сазнајемо, инцидент се догодио у паузи између 3. и 4. часа, у поподневној смени када је ученик четвртог разреда потегао нож на вршњака из истог одељења, који је он избегао, а о чему је обавестио учитеља који је, потом, нож одузео ученику и о томе обавестио надређене у школи. Према сазнањима Н1, родитеље ученика који је нападнут обавестио је он сам, после наставе. Један од родитеља је, потом, обавио разговоре са учитељем и психологом школе од којих је затражио и разговор са директорком школе. Н1 сазнаје да је школа полицији пријавила да је код једног ученика пронађен нож, али не и да је потегнут према другом ученику. https://zelenaucionica.com/nizu-se-slucajevi-brutalnog-nasilja-u-skolama-cetvrtak-napao-drugara-nozem-petaci-zlostavljali-devojcicu/

Поводом округлог стола у Бијељини, свештеник Српске Православне Цркве, теолог и професор српског језика и књижевности, отац петоро деце, Мирослав Тодоровић написао је ауторски текст који преносимо у цјелини: Јесмо ли род ил’ помози Бог? У бијељинском Центру за културу, 23.03.2024. године одржана је јавна трибина поводом Нацрта закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама. Овај Нацрт изазвао је велику пажњу и снажну реакцију родитеља и поборника очувања традиционалних хришћанских породичних вриједности кроз појединце и удружења која су своје примједбе упутила како радној групи која стоји иза Нацрта закона, тако и директно у Парламент који је једногласно овај Нацрт усвојио 03.11.2023. године. Није требало много времена да се пажња шире јавности обрати на законска рјешења понуђена у овом Нацрту закона. Ова пажња посебно је наглашена јер је тема подигнута у току породичне драме православне хришћанке и сестре Ане Михаљице, којој су одузета дјеца без правног основа чак и за тамошња либерална правна рјешења, будући да је легислатива у Србији даље отишла у европеизацији породичних закона, што подразумијева и лакше одузимање дјеце из биолошке породице, као и лакше усвајање од стране иностраних усвојитеља и много штошта. Са разлогом уплашени да се тако нешто не омогући и код нас преко Дрине, родитељи и други забринути грађани изразили су противљење појединим рјешењима, па и самом Нацрту као таквом, због отворене дискриминације коју намеће. Колективно преживљавање бола породице Михаљица, отупило је оштрице и угушило је иначе веома гласне повике бројних невладиних организација које су хорски нападале саму помисао на другачије мишљење. Недовољно парламентаризма било је и на овој јавној трибини гдје су готово сви говорници који нису дијелили мишљење са предлагачем Нацрта били прекидани од појединих учесница панела, или ометани гласним коментарима присталица оваквог законског рјешења. Узнемиреност родитеља новим Нацртом закона показала се на више нивоа. Најприје, правници међу њима истакли су уставну неутемељеност због дискриминације према другим члановима друштва коју наведени Нацрт закона успоставља, јер безбједност и заштиту од сваке врсте насиља свима без разлике гарантује важећи Кривични закон. Друга врста примједби била је појмовна, јер овај Нацрт пружа веома широку дефиницију како породице, тако и насиља, што може да пружи нереалну (погоршану) слику о насиљу у породици које заиста јесте реалан проблем, против кога се свим силама треба борити. И трећа врста примједби била је терминолошка, јер овај Нацрт уводи неколико термина који се до сада нису сретали у нашем правном систему, попут „фемицида”, али и много опаснијег „родно заснованог насиља”. Уставноправне недоумице рјешаваће Уставни суд, уколико се деси да неки интереси мимо воље народа и њихових политичких представника ипак некако прогурају овакво законско рјешење. Правни стручњаци који су жељели остати анонимни сматрају да ће овакав закон, ако буде донесен, сигурно пасти на уставности. Појмовна проблематика већ представља огромну опасност по ионако угрожену породицу. Понеком се то може учинити као претјерано тешка квалификација, али утисак је да се опасност од непрецизних и двосмислених правних формулација и појмова тешко може прецијенити. Свако ко је два минута провео у канцеларији опрезног нотара научио је да ништа у праву не пише тек онако, нити се смије остављати могућност слободног тумачења иначе ће свако тумачити како хоће, а настрадаће истина и правда. За поимање озбиљности ситуације, од велике помоћи може нам бити увид у искуства друштава која су овакве и сличне измјене породичних закона донијела прије више деценија. Посљедице су биле разарајуће за породицу. Развода и нетрпељивости је било много више, самохраних родитеља много више, одузете дјеце много више, а и многи други показатељи одумирања породице су на рекордно високим нивоима. Уза све то, подаци о насиљу у породици показивали су стални пораст и то је служило као оправдање за нове и нове мјере, које су наставиле што је претходним започето. Први појмовни проблем јесте преширока дефиниција породице. Раније је у законодавству изједначена брачна и ванбрачна веза. Тада је главни аргумент био да је то интервенција да се уклоне проблеми имовинско-правне природе, да ванбрачни партнер може да наслиједи имовину у коју је и сам улагао, у случају смрти партнера. Прошло је без буке – да људи не буду оштећени. Сада се у дефиницију породице, између осталих, убацују садашње и бивше емотивне и интимне везе, као и сви са којима смо икад живјели у истом домаћинству без обзира да ли постоји сродство… Другим ријечима, пола свих људи које познајемо по овој дефиницији спада у породицу. Други проблем са појмовима јесте чињеница да се готово сва интеракција између људи може окарактерисати као насиље. Тако се наводи да насиље може бити вербално, економско, психичко, и кад има и кад нема икаквог оштећења. И све то је узведено на ниво кривичне одговорности! Узалуд је добронамјерност дијела радне групе да објасне да то неће тако да се тумачи, тако у закону стоји. Све осим потпуне сагласности може бити окарактерисано као насиље, а ако је, не дао Бог, то неслагање са женом, онда као насиље над женом. И само је потребно неко вријеме прије него што почне тако и да се примјењује. Насиље је истовремено и васпитно запуштање дјетета, али и свака васпитна мјера коју би родитељ могао да примијени. Смањиш ли џепарац, вршиш економско насиље. Пошаљеш ли у ћошак/собу, или ограничиш вријеме које се проводи напољу, то је такође насиље и спречавање кретања. Малтене сви људи који се срећу више од једном у животу су породица, а све осим слагања са свим што друга особа каже или уради јесте насиље. Стога не треба да чуди што ће статистика показивати да је насиље у породици константно у страховитом порасту. Онда ће се временом наметнути најлогичнији закључак: породица је најгоре окружење за дјецу и треба их из таквог окружења спасавати – одузимањем! Морам да изразим жаљење што се праве жртве насиља овим и сличним будућим законима користе само као параван да се због сажаљења према њима и њиховом страдању, потпуно разори природна породица. А да бисмо могли да видимо шта се заиста дешава, морамо да видимо које насиље се догађа у природној породици, а које у осталим заједницама које су овим Нацртом уврштене као равноправне њој. И ако уочимо да је највећи степен насиља, нарочито бруталног, са смртним исходима, нпр. у ванбрачним заједницама, можда ће резултат тога бити охрабривање младих људи да ступају у брак, а не у неозбиљне и пролазне авантуре које знају, због нарушавања духовних закона, да се заврше кобно. И тако би и било, да је стварна намјера смањење насиља, а не обрнуто. Обично, када за неки закон хорски наступају невладине организације, довољно је да му прочитамо наслов, схватимо га супротно, и видимо која му је крајња намјера и циљ. Овако се све уврсти у породицу и све се прогласи насиљем, али када статистика буде показала и број инцидената, далеко ће превазићи број природних породица која ће понијети тежину свих тих оптужби. Понављам, овим не негирам реалне проблеме. Али породица је крајње деликатна – њоме се рукује врло пажљиво, а не немарно. Разлози нису нејасни, ако се само погледа контекст. Овај закон служи као одскочна даска за даљу офанзиву на српску породицу која ионако стоји на климавим ногама. Уврштавањем свега у породично насиље стиче се основа да се породица као таква прогласи за најнебезбједнију околност човјековог живота, те да из таквих околности дјецу ваља избављати. Проширивањем појма породице такође се стичу предуслови за увођење истополних бракова. Уврштавањем свега у насиље прави се предуслов да родитељ не може да има никакав утицај на дијете, које ће већ васпитавати улица, и то у бољем случају, а у горем медији, савремено родно сензитивно школство и инфлуенсери. Па ако неко несрећно дијете на том путу буде збуњено ког је пола, родитељ неће смјети да га подсјети на биологију јер ће то бити вербално насиље и говор мржње. А ако је ријеч о мушкарцу који жели да буде жена, онда ће то бити и „родно засновано насиље”. И тиме смо дошли и до треће групе примједби, које се односе на саме термине кориштене приликом израде Нацрта. „Фемицид” је најприје дискриминаторан израз који означава убиство женске особе. Или бар у овом тренутку то код нас значи. Шта ће значити сутра, то је већ велико, али реторичко питање. Знамо шта ће значити, упркос напорима да нам се објасни да нам се само чини. У Београду се тако десио „фемицид”, гдје је убијен мушкарац који је био у истополној вези са мушкарцем који га је и убио. Разлог зашто је ово „фемицид”, јесте тај што се убијени младић облачио и украшавао као женска особа. На крају ће и за овај насилни чин одговорност пасти на природну породицу. Статистика, кад се добро подеси, непогрешиво показује оно што хоће онај ко је користи. Уз дужно поштовање за добру намјеру, учеснице панела нису успјеле да убиједе слушаоце у разлог кориштења ријечи род у овој формулацији. Објашњење је било да је род исто што и пол и да код нас тако остаје. Ако је исто, што је онда уведен нови термин? Зашто се тај термин брани толико ако није циљ да се створи преседан одакле ће се све опет проширивати и опет ударати природна породица? Родно засновано насиље јесте термин скован да правно спријечи било какву реакцију друштва на тренутне, а нарочито будуће планове са нашим најмлађима. Некада је са дисфоријом на западу било испод 0,1% од укупног броја дјеце. Данас се трансгендерима у појединим областима сматра и до 25% дјеце. То није плод промјене биологије, или тога што је род некакав „спектар”, него је ствар пропаганде. И тамо је најприје направљен законски оквир те захваљујући томе читамо застрашујуће новости из западних земаља, како је дијете претпубертетског узраста одузето од (најчешће самохраног) родитеља јер не жели да кћерку назива сином или обрнуто. Или како се неки спремају да уведу доживотне казне затвора за говор мржње, који ће укључивати и цитирање Светог писма што би био чин насиља према истополним заједницама или трансвеститима, које Господ у ријечи својој очигледно не одобрава. Па чујемо како су у Норвешкој одузели петоро дјеце породици досељеника из Румуније због „хришћанске индоктринације” дјеце, пошто су били побожни људи и редовно ишли на света богослужења. Вратимо се на трибину. Учеснице панела су покушале да родно засновано насиље представе и у значењу сродничког насиља, те како и у језику постоји мушки и женски род па то никоме не смета. Мијешање рода као граматичке категорије и тзв. родног идентитета на шта се ова ријеч има односити у скорој будућности и у нашем законодавству, ако овај покушај сада не буде заустављен, или је незнање, или софизам. Неко оштријег језика би рекао – чисти спин. Када би постојао времеплов и када би из 1973. године у садашњост пребацили неког доброг лингвисту, психијатра и правника, и када би их питали шта је родно засновано насиље, вјероватно би били крајње збуњени. А уколико не би, одговор би могао бити хипотетичка ситуација да су се можда посвађала два другара по имену Марко и Никола, због Маркове зависти што је његово име мушког рода, а име Никола природног мушког, али граматичког женског рода. Свакако, намјерно смо времеплов подесили на ту годину јер су до тада у свим психијатријским уџбеницима и у свим психијатријским удружењима, свака дисфорија и истополне тежње сматране психичким обољењима и биле као такве лијечене, а онда су на врло занимљив начин најприје у САД скинуте са листе психичких обољења, да би под притиском то касније урадили и многи други. СЗО то чини тек 1990. године. Касније су настраности не само званично престале да буду болести, него су промовисане и као напредан начин живота, све у тежњи да се смањи број људи, потпуно супротно заповијестима Божјим, а са друге стране да се удаљи благодат Божја због гријеха људи, како би дух антихриста лакше напредовао. Живимо пророчанство Светог Антонија Великог да ће свијет полудјети и кад виде неког нормалног, почеће да вичу да је луд јер није као они. Највише жалим стварне жртве насиља. Али је за њихову заштиту овај закон сувишан, па и штетан. Овај закон има за циљ да иза угрожених људи који трпе насиље сакрије своје право назначење, а то је г(џ)ендеризација нашег правног система и друштва у цјелини и масовно одузимање дјеце добрих генетских карактеристика која су високо котирана и добро плаћена на „берзи”. Рјешење није даља правна пенетрација у унутарпородичне односе и завиривање у фрижидер и паштету у сваком домаћинству. Почетак рјешавања тог акутног проблема јесте повратак ингеренција над оним областима које су најбитније за слободу и будућност. А то нису ни новац, ни инфраструктура, па чак ни војска ни полиција. То је васпитање младих покољења кроз породицу, школство и медије. Ако су нашој дјеци узори мафијаши и инфлуенсерке, шта ће од њих постати? Ако их не научимо да су мушкарци јачи пол не зато што могу да пребију жену и дјецу него зато да би могли да понесу тешкоће, немоћи и проблеме осталих чланова породице, да раде теже послове, штите породицу и тако јој служе, од породице нема ништа. Ако их не научимо да сама ријеч жена значи мајка и да је мајка синоним за љубав и чистоту и да је по љубави најсличнија Богу, да је рађање и добро васпитање дјеце благослов Божји и највећа радост за породицу и народ у цјелини, од породице нам нема ништа. Док не научимо да је добар примјер најбољи васпитач, да је здрава породица најбоља средина за васпитање, да је добра позитивна мотивација, али и да неугодне ствари попут бола чине да човјек додатно сазри и развије саосјећање према ближњим и да нам стрпљење омогућава да нормално живимо, од васпитања, а нарочито од доброг васпитања, нема ништа. Ако не одбијемо тврдњу да је савремена декаденција наводно одраз патријархалног уређења, јер је управо то патријархално уређење изњедрило крилатицу „даме имају предност” и љепши пол је послужио као инспирација многим ствараоцима, не само умјетницима, научницима и слично, него и сваком обичном породичном човјеку који је тежио да за своју породицу пружи нешто више и направи нешто боље, од породице нема ништа. Другим ријечима, не треба да дозволимо поларизацију нашег друштва. Увијек су нас покоравали кроз подјеле. Не смијемо дозволити да мушкарци и жене постану супротстављени табори јер у том случају сви губимо. Ми морамо бити једно у Христу, ако желимо добро себи и својој дјеци. А јединство у Христу није једнакост како тај појам тумачи модерни феминизам. Овим крајевима су марширале многе стране војске. Неке и више вијекова. Али народ и његов идентитет нису уништили јер се очувала породица. Овог пута, иако и војске марширају, имамо привид слободе, па се може десити да не видимо колико се озбиљна опасност надвила над нама. Наша породица је угроженија него икада. Зато не смије бити ћутања нити пасивности – то би било обично лицемјерје. Сада је право вријеме да се супротставимо и станемо у одбрану наших породица. Вријеме је уједињења за одбрану наших светиња. Крајња је неопходност да се и породични људи почну питати када је у питању породично законодавство. Просто је симптоматично да највише о породицама и дјеци одлучују они који од породице имају пса, а уколико се неко дијете и „десило” у току живота, оно живи далеко од ове земље, за чију се будућност тако залаже његов родитељ. То видимо у региону, то видимо код нас. И не можемо да вјерујемо у искреност намјера човјека који нема своју будућност у овој земљи. Такође позивамо да се при Влади РС укине Гендер центар, који користи буџетска средства да би нас изнутра разорио, попут неког агресивног канцера. Он није предвиђен Дејтонским споразумом и није обавеза, а притом не служи да се изборимо са проблемима бијеле куге, не помаже у превенцији насиља, напротив. Да не останемо дужни и једну напомену – јасно је да не ратујемо против крви и меса, него да су овдје очигледно уплетени духови поднебесја. Окултни елементи су присутни не само кроз отворени или прикривени сатанизам промотера родне теорије и полних настраности, него је окултно и све то што промовишу и чине, што нас све враћа у прилике и окружење старозавјетног Израиља, коме су за свијетлу европску будућност оног времена тражили поклоњење Ваалу и приношење дјеце на жртву. Од тога се треба са гнушањем окренути. Са њима ми нисмо ни род ни помози Бог. Аутор: презвитер Мирослав Тодоровић, теолог и професор српског језика и књижевности, војни свештеник и отац петоро деце Извор: roditeljizapravadjece.org https://www.suncanik.info/post/uznemirenost-roditelja-zbog-otvorene-diskriminacije-koju-namece-nacrt-novog-zakona-protiv-nasilja

Повећан број случајева вршњачког насиља у школама и ван њих, пред комплетно друштво поставља питање: шта доводи до оваквих проблема и шта чинити да се они умање или у бољем случају, искоријене? На питање одакле насиље потиче, психолог Бранка Ћаласан у разговору за Радио „Светигору“ каже да су фактори ризика за настанак насилничког понашања бројни, али да је један од битних анамнестичких података вријеме проведено за екраном: „Вријеме проведено за екраном учитава одређене садржаје у централни нервни систем и стварају се неке синтетичке, вјештачке потребе. Ако дијете за екраном проводи вријеме гледајући како неко црта или некакве пејзаже, лијепе фотографије, дефинитивно ће му се развијати естетска осјећања и потреба за лијепим, али ако игра игрице и бави се неким агресивним садржајем, онда ће му се створити синтетичке потребе за таквом врстом садржаја.“ Она наводи податак да 5 сати дневно проведених за екраном у једној деценији трајања узима 3 године живота, што дјецу и младе којима је физичка активност неопходна за правилан развој, уводи у деструкцију. Иако дјеца која трпе насиље веома ријетко то и вербално изусте, постоје одређени симптоми или манифестације на основу којих се проблем може препознати. То су најчешће: повученост, бијес или гњев усмјерен ка укућанима или туга. Ћаласан сматра да је кључ успјеха за смањење или потпуно искорјењивање вршњачког насиља у школама удруживање, јачање кохезије унутар одјељења и повећавање блискости на релацији наставник – ученик или ученик – ученик: „Кључ је да на нивоу школе, прије оних некаквих оперативних циљева које желимо постићи, изградимо добар однос са дјецом. Кохезија и блискост, та повезаност којом се превенирају многи проблеми, директно утиче на школско постигнуће, рецимо. Ако су дјеца више повезана, друже се током одмора, помажу једни другима у учењу и настави, њихово школско постигнуће, у тим одјељењима гдје је кохезија већа, је веће, дакле боља је атмосфера за учење. Такође је мањи проценат насиља до потпуног изостајања, ако је кохезија на високом нивоу. Тако да је то кључ. Градити однос са дјецом и градити њихове међусобне односе. Примјетни су и суптилни облици насиља, најчешће одбацивање, а одбацују се опет најчешће даровита дјеца, као у оној причи о Ружном пачету.“ Каже да је важно направити разлику између инцидента и насиља: „Ако се догоди нека свађа између вршњака, важно је да нормализујемо њихове конфликте, да објаснимо да су они дио њиховог одрастања и важан дио социо-емоционалног развоја. Али, ако се тај догађај понавља и ако прима неке шире облике, онда је то насиље и ако се понавља важно је да знамо да оно оставља дубоке трагове на здравље и да је потребно да га рјешавамо, а прије свега по хитном поступку прекинемо јер последице које насиље оставља су трауматског карактера. Најчешће родитељи не могу да отворе своју дјецу и то најчешће доводи до кризе родитељства, па се питамо шта смо то урадили да наша дјеца постану жртве, а онда се питамо како смо довели до тога да дјеца нису отворена да нам говоре о томе, па онда родитељи најчешће кажу: ја сам крив или крива. Родитељи нису криви, али су одговорни и онда кад то пребацимо на поље одговорности, проблеми се почињу рјешавати.“ https://mitropolija.com/2024/03/08/psiholog-branka-calasan-nedostatak-kohezije-i-bliskosti-povezani-sa-povecanim-brojem-vrsnjackog-nasilja/ Комплетан разговор који нас на концу подсјећа да је веома важно искористити добре и поучне савјете за што боље усмјерење нас као родитеља за изграђивање хришћанског морала код дјеце, јер добро и лијепо опхођење према другима то и јесте, послушајте на линку Радио Светигоре. Оливера Балабан

Саборно крштење деце обављено је овог викенда у манастиру у којем су смештене стотине становника Газе од почетка рата раније овог месеца. Осамнаест православних хришћана и други изгинули су када је прошлог месеца експлозија потресла црквене конаке у манастиру светог Порфирија из Газе. Њихово опело служио је Његово Високопреосвештенство архиепископ тиверијски Алексије, који се заветовао да ће остати са својом паством до краја. А у суботу 28.10.2023. је један број деце крштен у манастирској цркви, која и даље одржава богослужења упркос опасности. Отац Георгије Ванура, свештеник Јерусалимске патријаршије у палестинском граду Беит Сахур, извештава: „Данас у јутарњим сатима у Гази је одржано саборно крштење деветоро деце како би била припремљена за сваки случај. Добро просветљење за новокрштене. И нека нас све сачува милостиви Бог. Помолимо се сви.” „Учимо се из огромне вере и храбрости наше браће и сестара у Христу. Нека Бог покаже своју милост према свима нама”, пише палестинско-јорданско Министарство за младе. Извор: ТВ Храм

Епархија источноамеричка је објавила позив Владике Иринеја (Добријевића) на молитву за жртве: Изузетно тешка срца Вам пишем поводом трагичног догађаја који се догодио у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду, Србија, у среду, 3. маја 2023. године, када је ученик седмог разреда наоружан пиштољима и молотовљевим коктелима убио осморо деце и чувара. Као и наш Патријарх и отац Порфирије, такође упућујемо изразе најдубљег саучешћа породицама погинулих у пуцњави у школи у Основној школи "Владислав Рибникар", али и изражавамо дубоку веру да ће Господ настанити оне чији су овоземаљски животи угашени у овом трагичном догађају, у становима праведника, и утешити оне који жале за својим губитком. Због тога вас молимо да се у својим парохијама и манастирима молитвено сећате оних који су трагично изгубили животе у Основној школи "Владислав Рибникар" 3. маја 2023. године и да се молите за утеху и утеху њихових породица, другова из разреда, наставника и особља такође. Штавише, такође вас молимо да их држите у својим свакодневним молитвама. Нека Васкрсли Господ просветли наша срца и умове, како би свако насиље у свету било укинуто. Нека нам помогне да преобразимо своја срца, да се окренемо од насиља и да тражимо мирне начине за решавање разлика. Извор: Епархија источноамеричка

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Цетиње, 4. мај 2020. Умољавамо Владу Црне Горе и Национално координационо тијело које је она формирала, да успоставе цивилизован однос са Српском Православном Црквом у овом времену великих друштвених искушења по сваком питању. Ево има више од годину дана како се Црква на бруталан начин дискриминише и игнорише од стране црногорске власти и то баш у периоду (од почетка прошле године – па све до данас) када наш народ и цијело црногорско друштво потресају велике и значајне теме: правно уређење односа државе са црквама и вјерским заједницама; свеопшта борба за бољу и просперитетнију будућност грађана; борба против вируса чије је ширење у свијету регистровано као пандемија, а који је, Божијим допуштењем, дошао и до нас… Званични и конструктивни састанци представника Владе и СПЦ догађали су се, углавном на иницијативу саме Цркве (изражену путем дописа или јавним позивима или мирним, достојанственим молитвеним грађанским протестима) и било их је, нажалост, премало. О историји једностраног доношења Закона о слободи вјероисповјести нећемо овдје трошити ријечи. О недостатку било какве Владине иницијативе да се, мимо тога, договарамо о узајамној сарадњи по питању рјешавања разних друштвених проблема – излишно је и говорити. Довољно је рећи, да је Влада, својом непромишљеном политиком и тактиком, довела до тога да једино СПЦ од свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори нема потписан уговор са државом о међусобној сарадњи, све под изговором да се није регистровала, иако Закон из 1977. године то није ни тражио. При томе, Влада до данас игнорише одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 26. маја 2006. године, којом је, поводом стицања независности Црне Горе (21. маја), основан Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори са четири епископије које дјелују у данашњим границама Црне Горе, на челу са Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским. Та одлука је званично уручена од овдашњих епископа тадашњем Предсједнику Црне Горе господину Вујановићу, као што је то потврдила Митрополија актом упућеним 2012. године тадашњем министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу (садашњем предсједнику Скупштине). Оба документа представљамо јавности у прилогу уз ово саопштење. И поред тога се свих ових година наша Црква дискриминаторски оптужује за одбијање пријављивања пред државом, што би примјеном новог безаконог Закона произвело њену још изразитију дискриминацију. И коначно – епидемија новог коронавируса! Од самог почетка ове непогоде Црква је разумјела озбиљност ситуације, и моментално – са првим Владиним мјерама (који се испрва нијесу тицали самих вјерских обреда) обуставила сва (бројна и врло честа) окупљања вјерника у својој организацији. Привремено обустављање литија је мјера која је показала нашу максималну одговорност – иако, од самог почетка, није наишла на симпатије великог броја грађана. Ето – има пуно оних који памте да вируса у Црној Гори није ни било – док су трајале црквене литије! О томе – толико. Ко може, до краја и унапријед, Божију вољу знати? Али од самог почетка смо нудили Влади оперативну и конкретну сарадњу. Нудили смо је као најбројнија вјерска институција која окупља највећи број грађана и чији вјерски обреди, самим тим, захтјевају посебну организацију или бар јасне и недвосмислене разлоге обуставе. А њих нијесмо ни видјели ни разумјели у оним мјерама које изричито бране грађанима да се окупе у храму (чак и послије завршеног богослужења!), а дозвољавају, тим истим грађанима, да се у близини тог истог храма, и у исто доба дана окупе пред пиљаром, банкоматом или на градилишту! Од почетка смо нудили нашу помоћ и помогли, колико смо могли, тамо гдје је црногорским болницама било најпотребније. Нијесмо обустављали рад наших народних кухиња у највећим градовима Црне Горе, него смо га додатно појачали. Наше молитве за престанак епидемије су учестале – у свакој градској и манастирској цркви. Тражили смо тјешњу сарадњу са НКТ, како бисмо се боље разумјели, и како не би било неспоразума на терену. Наше су ријечи и предлози тешко допирали до Владе, и често бисмо остајали без одговора. Један једини састанак са љекарима из НКТ имали смо – на нашу иницијативу, уочи Васкрса, иако су вјерски обреди били честа тема саопштења и коментара људи из НКТ. Питамо се – чему толика једностраност? Зашто се Црква толико игнорише? Како другачије да покажемо да смо спремни на сарадњу него овим што смо до сад чинили? Треба ли секуларна држава да организује црквену структуру – своју тзв. аутокефалну цркву (јединствен случај у Европи и свијету), на предлог предсједника државе, или да афирмише као цркву познату минорну племенско-партијску групацију, па да се тек тада и тек тако прихвати испружена рука сарадње? Посљедњи догађаји испред Храма у Подгорици, на Васкрс и ови од јуче; привођење и саслушавање Митрополита у подгоричкој станици полиције и код тужиоца на Цетињу; свакодневна медијска хајка, препуна лажи против Православне Цркве у новинама и на телевизијама и порталима блиским владиној политици – јесу све, само не исказивање добре воље и толеранције! Посљедње ријечи премијера да власт има проблеме ”само са СПЦ” док са другим вјерским заједницама нема – додатно уносе конфузију у све ово, оптужујући Цркву да је против државе зато што не прихвата срамотну дискриминацију садашње власти!? Зато захтјевамо и молимо, по сто пута и без престанка, да се у односима државне власти и Цркве успоставе цивилизовани односи међусобног уважавања и сарадње. У посљедњим мјерама које је НКТ објавило и које ступају на снагу данас, ни једном ријечју се не помиње Црква ни вјерски обреди – а нема шта од друштвених дјелатности није поменуто! Питамо се – на шта то личи, и чему то води? Наставку насиља над установом која је уградила себе у биће Црне Горе? Уколико пак државна власт што прије не прихвати наше минималне захтјеве у вези промјене Закона о слободи вјероисповијести, нама не преостаје ништа друго него да тражимо спас од тог насиља и дискриминације, односно заштиту елементарних вјерских и људских права од међународних фактора. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Прилоге погледајте на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост у нашем јутарњем програму био је протојереј ставрофор Велибор Џомић који је говорио о настојања црногорских власти да одузму имовину Митрополије црногорско-приморске. Тиме су изазвали тектонске поремећаје у политичком и опште-друштвеном животу Црне Горе а одјеци ове кризе осјећају се у читавом региону. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА О спорном пропису је, како је познато, расправљала и Венецијанска комисија а да ли се назире епилог ове црквене, политичке и опште-црногорске кризе разговарамо са можда најпозванијом адресом по овом питању оцем Велибором. Oн је за наше слушаоце објаснио процедуру по којој је црквена имовина уписана у катастар. Извор: Радио Светигора

Јуче, 18. априла, у Архиепископији Кипра збио се историјски важан догађај за Православље - сусрет четири предстојатеља најстаријих православних цркав: патријарха александријскога Теодора Другог, патријарха антиохијског Јована Десетог, патријарха јерусалимског Теофила Трећег и архиепископа кипарског Хризостома Другог. Поглавари су размотрили актуелну ситуацију у Православној цркви, нарочито после једностраних потеза Цариградске патријаршије у Украјини. У том смислу, у заједничком саопштењу, затражена је "заштита верних, као и свештеника, храмова и манастира од насиља, било чиме да је мотивисано". Са предлогом кипарског архиепископа Хризостома да он буде посредник у решавању украјинског питања, сагласили су се Блажењејши патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски. Они су нагласили да "служе добробити Цркве, у којој могу да постоје различите тачке гледишта, али православни народ остаје јединствен, и под управом Господа Исуса Христа, Црква наставља своју спаситељску мисију у свету и моли се да Господ својом животворном благодаћу исцели ране наших народа и Светлошћу Христовог Васкрсења просветли срца свих верујућих и приведе их јединству у вери и љубави."

У посланици Патријарху сверуском Кирилу предстојатељ Сиријске Православне (дохалкидонске) Цркве Његова Светост Патријарх Мар Игњатије Јефрем II изразио је дубоко жаљење због насиља којима су изложени православни верници у Украјини. „Ми се сећамо оних црних страница црквене историје када су верници били присиљени да високом ценом плате заштиту истините вере и светог предања и учења Цркве. Држећи на уму наше искуство у Сирији, можемо посведочити да је политика прикривена под маском религије уништила национално устројство Сирије. Спољно мешање у процес регулисања унутрашњих неспоразума показало се погубним по Сирију и, нажалост, имаће исте последице и за Украјину.“ Патријарх ове Сиријске Православне Цркве солидарише се „са свима верницима који су подвргнути злостављању и гоњењу за веру и верност својој Цркви“. „Ви, Ваше Свјатејшество, као и наша браћа свештенослужитељи и сви возљубљени синови и чеда у Украјини бићете у нашим мислима и молитвама“, пише он патријарху Кирилу и додаје: „Уверени смо да Бог неће оставити своју Цркву и да ће се ходатајством Матере Божје украјинска криза разрешити мирним путем“. Извор: Српска Православна Црква

Заштита деце од било које врсте људског насиља увек је била и остаће снажна порука хришћанске вере, рекао је Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј на скупу у Светском савету Цркава поводом Светског дана деце. Његова Светост је био главни говорник овог догађаја, који су организовали Светски Савет Цркава и Уницеф 21. новембра 2018. поводом Светског дана деце у Екуменском центру у Женеви, а у присуству великог броја младих. „Важно је имати на уму да деца не само што представљају нашу будућност, него су у ствари садашњица на којој се гради будућност“, рекао је патријарх Вартоломеј. Он је истакао да је његова помесна Црква била једна од Цркава оснивача Светског Савета Цркава, док је генерални секретар ССЦ пречасни Олаф Твејт нагласио у свом поздраву да је у својој божићној поруци 2016. г. апеловао на вернике широм света „да поштују идентитет и светост детињства“. Патријарх се заложио за међугенерацију правду и подршку деци у развоју, што је духовна одговорност Православне Цркве, примећујући „потпадање културе у технологију“ у свету. „Хришћани су позвани да штите децу како у друштву, тако и у њиховим срединама“, рекао је васељенски Патријарх и додао да је „посебно задовољан“ сарадњом успостављеном између Уницефа и ССЦ када је у питању рад Цркава са децом. Патријарх је такође рекао: „Еколошка криза стално ескалира у име раста производње и напредовања. Човечанство не обраћа пажњу на апеле у свету да треба предузети радикалну промену у нашем понашању према твари ... Наша дужност је да штитимо и подржавамо децу, да бранимо њихова права и старамо се о њиховом напредовању“, напомиње Све-Свјатјејши. Извор: Српска Православна Црква

Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија