Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'знате'.
Found 10 results
-
Бдите, јер не знате дана ни часа у који ће доћи Син Човечији (Мт. 25, 13). Ове речи Самога Господа, према томе, несумњиво сведоче да ми не знамо и не можемо знати, да ли је далек или близак тај час, тај тренутак, када ше доши Господ, Судија и Дародавац наш и узети нас к Себи на Суд ради награде или осуде. Несумњиво је ово истина, али ако она није очигледна за све, можемо са сигурношшу реши да је свима јасно то колико је мало известан тренутак наше смрти. Да ли знао почивши о дану и часу своје смрти, када је почињао последњи дан његовог живота? Он је стао да се помоли за изненада умрлог свог рођака, а и сам је неочекивано прешао у тај загробни живот; он је желео да проведе дан у кругу родбине и пријатеља, и у трептају ока прешао је у онај свет, где су милиони и милиони душа њему непознатих; он је ушао у храм да би се молитвено узнео ка Господу, Владици живота и смрти, да би се узнео само мишљу, а Господ га је из храма пак, позвао к Себи, окончавши његово земаљско битије. Није знао почивши, а не зна и нико од нас “ни дана ни часа” у који ше доши к нама Судија и позвати нас к Себи. Зар нема никакве утехе у тој мрачној неизвесности грознога часа смрти, који може да нас сустигне свакога минута, и код куше, и на путу, и у храму, и у кревету? Господ нам даје и утеху и оружје против ужаса изненадне смрти, у једној реченици - бдите, јер не знате дана ни часа. Бдите, јер не знате тренутак смрти, веш је увек очекујте, увек мислите на њу, и у том ишчекивању, у тој сталној спремности за сусрет са смртним часом, нашишете и утеху у изненадној смрти и оружје против њеног ужаса. Смрт је неизбежна за свакога од нас, то свако зна, а мање-више сви се труде да одагнају од себе мисао о смрти. Зашто је то тако? Зато што земаљски живот ми у потпуности осешамо, сви у њему налазимо више или мање радости, или у крајњој мери постојаност наших животних сила и активности, а шта ше бити с нама иза гроба, све нам то изгледа тајанствено и тешко разумљиво. Да, будући живот нам је непознат, али зашто бисмо покушавали да га упознамо: ми нисмо својом вољом дошли у овај живот и у овај свет, нити шемо својом вољом напустити овај свет. Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; јер ако живимо Господу живимо; ако ли умиремо Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо (Римљ. 14, 7-8). Господ нас је по Својој вољи увео у овај земаљски живот, Господ ше нас, пак, по Својој вољи увести и у други живот; рађајуши се, ми нисмо могли знати какав нас живот очекује на земљи, умируши не знамо шта нас чека у животу с оне стране гроба, - знамо само толико да се наш долазак у овај свет, као и наш одлазак из њега савршавају по вољи Господа, Владике и Промислитеља свих; знамо и више од тога. Да ради нас Христос и умре и васкрсе и оживе, да и мртвима и живима господари. Нека је благословено Име Господње и у часу нашег рођења и у часу наше кончине! Али ако је непознато шта нас очекује у загробном животу, то нам никако не даје за право да овоземаљски живот проводимо лакомислено. Ко се спрема на далеки пут, у земљу непознату, тај се још доста пре поласка интересује шта ше му све бити потребно на том далеком путу, да у тој далекој, непознатој земљи не би патио од хладноше, глади, врушине, какво оружје да понесе како би сачувао свој живот и здравље од непријатељских насртаја. Управо тако пак, и сваком човеку коме предстоји иши по мрачном путу смрти у тајанствени загробни свет, неопходно је по речи Господњој бдети, непрекидно и пажљиво размишљати о ономе што је потребно прибавити овде за тај далеки непознати пут. Бдите увек брашо! О овом земаљском телу и његовој лепоти и украшавању, снази и елеганцији, нема потребе да се старамо ради будушег живота, тело наше ше остати овде као плен црва и трулежи. И када се наш земаљски храм телесни разори, саздани од Бога имамо храм вечни, нерукотворени на небесима. Али, не само да је трулежно, већ то тело уноси у душу привезаност и страсти ка излишним и штетним задовољствима његовим, којих је потребно ослободити се још у земаљском животу, да ушавши у небеско станиште не нађемо се наги. Услед небеског тела са земаљским плотским похотама, у свету смо окружени породичним и друштвеним бригама о којима треба да се старамо само толико колико је за данас потребно, јер не знамо дан у који ше изиши дух човечији и у који ше пропасти сви његови земаљски планови. Знамо да постоје веома богати људи, обасути славом, али нека вам је све то доступно, не приклањајте к томе своје срце, јер ше све то остати овде, док тамо - слуга и господар, богати и убоги, стоје пред Богом у истој части. Тамо се види и вреднује само душа и њене врлине и дела. Ако у срцу постоји гордост, завист, злоба и друге страсти, треба их благовремено искоренити из срца јер су то опасни сапутници на путу у живот вечни; као што овде од тих страсти нема мира, тако и тамо оне (страсти) неше дати покоја души, неше дозвољавати да се настани (душа) у царство мира и љубави. Тамо је потребно срце очишћено од страсти, које стреми к Богу благочестивом љубављу к Њему, украшено смирењем, незлобивошћу и кротошћу и оно је драго и мило у очима Бога и светитеља Његових. Ако се душа на овај и сличан начин припреми, онда јој неће бити страшан час смрти ма када и ма где нас он сустигао. Нека би дао Господ да сви умиру са јаком вером и чистим животом, јер како можемо знати са чим одлази душа преминулога у онај свет? Због те недоумице срце боли у неизвесности какав је будући живот наших ближњих. Јер, шта нам ваља чинити да би успокојили своју стрепњу и страх због оних који су се преселили у далеки свет? Родбина и пријатељи њихови, који су их и испратили у далеку земљу, непознату, брину да отишли тамо не оскудевају у било чему. Обично се труде да им пошаљу помоћ и утеху, по мери својих снага и љубави, не питајући чак ни да ли су им помоћ и утеха потребни. Тако смо пак дужни поступати и ми са умрлим нашим ближњим. При обиљу благодати у земној Цркви Христовој, свако може одмах послати ономе који нас је напустио или молитвене уздахе свога срца, или обиље светих молитава и жртвоприношења Цркве, или дела милости и љубави, учињених у спомен преминулих. То је велика утеха и помоћ за оне којима је то потребно и уједно умножавање радости небеске за оне који већ предокушају рајске радости. Не оклевајмо ни ми браћо да што чешће шаљемо молитвену и тајанствену благодатну помоћ Цркве свима почившим са којима смо се с љубављу односили у време њиховог земаљског живота. На мрачном путу, са оне стране гроба за преминуле ће бити драгоцена свака искра светлости, а светлост за цео свет јесте Господ наш, Исус Христос; и Његово Свето Име, за оне који пролазе посред сени смртне, није само светлост која показује пут већ и палица која одгони демоне! Да пођем и поред сени смрти, нећу се бојати зла јер си Ти са мном, штап Твој и палица Твоја, они ме теше (Пс.22). Зато са вером у крсне заслуге Господа, у Име Његово, што чешше узносимо молитве за преминуле наше ближње: и један једини уздах тужног срца које се моли, овде једва чујнога, као гром одјекује у загробном животу, зато што се пред Именом Исусовим преклања свако колено на Небесима. И сила спасоносних Тајни Цркве Христове јасније се осећа у загробном животу, јер је Христос ради тога и умро и васкрсао и оживео да би и мртве и живе испунио. Чинимо, пак по мери својих снага, у име почивших ближњих својих дела љубави и доброчинства, због којих ће, када и ми осиромашимо и нас примити у небеске станове, по обећању Спаситеља. (из књиге - “Утеха онима који плачу због умрлих” ) -
Да ли знате зашто смо стално уморни, разочарани...?
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Желите ли да знате зашто смо стално уморни? Зашто смо разочарани? Зашто се осећамо истрошеним од живота? Разлог зашто смо толико уморни је тај што покушавамо да водимо битке које припадају Богу а ми једноставно нисмо богови. Како је тешко ово разумети и како је тешко то признати. Рећи : Да Господе , ја сам човек пун страсти и грехова, грешака и промашаја... Опрости ми , помози ми, подигни ме и подржи ме. Без тебе , Исусе мој , не могу да поднесем овај свет, без тебе ја сам изгубљен , потребан ми је Твој кисеоник, Твој дах у мојој души да могу да живим... Падам и савијам се, вагам и давим се у мору својих мисли , у мору искушења, у таласима туге. Држи ме , Исусе , јер ме губиш... Опрости ми онолико пута колико је изгледало да одлазим од Тебе, не желим то, не тражим то, али моја повређена природа ме вуче ка празнини. Али, ти знаш Господе, да не грешим зато што Те негирам, не падам зато што Те не тражим и не желим, већ зато што не подносим ту празнину, тугу и трауму која крвари у мени. Није да те не волим Исусе, само сам повређен, пун менталних чирева који миришу на смрт. Ја желим да те осетим, али не могу; мрачна сила у мени вуче ме у грех, тама хоће да прогута светлост коју си ставио у мене кад сам се родио и крстио. Знам врло добро, Господе, да си дошао да спасеш слабе и рањене а не праведне и јаке. Дошао си, Христе мој, да спасеш оне који пате, а ја сам један од њих, грешник који тражи твоју светлост. Дај ми Господе Светлост Твоју јер о тами бринем ја сам..." Ми нисмо богови, ми нисмо супер хероји, ми не можемо све, нисмо сви за све или свакога. Нама је потребна смерност, не малодушност већ опажање и препознавање наших граница. Ми не можемо све да решимо, научи нас како да се снађемо. Ми не можемо све да схватимо, научи нас да верујемо. Ми не можемо све да пребродимо, научи нас да прихватимо. Не може све бити савршено, научи нас у нашој несавршености, да није све бело или црно; помози нам да заволимо сиво и хиљаде њених нијанси. Живот се не анализира већ доживљава, ми не мислимо већ живимо, не откривамо Бога већ нам се Он открива. Допустимо Богу да сања у нама, дајмо Му своју слабост и Он ће нам дати Своју снагу; пустимо нека светлост која је у нама засија... π. Λίβυος https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal-
- 2
-
-
- разочарани...?
- уморни
- (и још 5 )
-
За почетак, шта заиста јесте, а шта није феминизам? Које групе и подгрупе феминизма постоје данас? Које су најприхваћеније и најзаступљеније? Од тих силних група, које јесу, а које нису компатибилне са православљем? И на крају, да ли нам је феминизам заиста неопходан као дефинисани покрет или је пак довољно бити само православац? Или зар није довољно залагати се да сваки човек и жена буду потпуно слободни да раде шта год им је воља све док не угрожавају друге људе својим поступцима (неки то зову либерализам)? Зар то не обухвата како равноправност жена, тако и равноправност свих других група?
- 14993 нових одговора
-
- 11
-
-
- феминизму...
- знате
- (и још 4 )
-
Наша нова гошћа на ПДФ Питајте и дискутујте је др Јована Стојковић. Јована Стојковић, рођена 1981., лекар, специјалиста психијатрије, ради у Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије, председник покрета Живим за Србију и савеза покрета Чувари Србије 1244, супруга, мајка, православка... Др Јовану Стојковић сте могли гледати у неколико емисија на малим екранима, док није покренута хајка на њу, потом као што можемо приметити више се не појављује на ТВ. Не зато што не жели него просто што јој није омогућено, да не кажем забрањено. Све учеснике ове теме бих пре свега молио да се понашају пристојно. Сва умесна и смислена питања су добродошла. Све провокације и глупости ће бити брисане. Упорни тролови могу очекивати бан. То не значи да немате право да износите супротна гледишта и ставове, али они морају бити аргументовани и да се односе на тему а не на учеснике теме и њихову личност. Ваша веровања, предубеђења, емоције и друго оставите за неко друго место. Дакле, пре свега да пожелим добродошлицу докторки Јовани на наш форум. Имали смо до сада небројено гостију. Неки су издржали решетање форумаша Поука, неки нису па су се повукли. Моје је убеђење да се Јована неће тако лако повући, дакле биће ово једна дуга и напорна тема, али пре свега, надам се, занимљива и едукативна. -
-
Десет ствари које би свако дете са аутизмом желело да ви знате
тема је објавио/ла АлександраВ у Дечија Страница
Понекад делује као да је једино што је предвидиво у читавој ствари заправо непредвидивост. Једина устаљена особина – неустаљеност. Нема никакве сумње да аутизам збуњује чак и оне који су читав живот провели окружени њиме. Дете које живи са аутизмом може да изгледа „нормално“, али његово или њено понашање може бити недокучиво и, једноставно, незгодно. Аутизам су раније сматрали „неизлечивим“ поремећајем, али то виђење нестаје, нарушено сазнањима и разумевањем које се продубљује у сваком тренутку. Свакога дана нам појединци са аутизмом показују да могу да превазиђу, надокнаде и на други начин управљају многим од најизазовнијих карактеристика аутизма. Уколико особе са којима се наша деца сусреду информишемо о најосновнијим елементима аутизма, то ће у огромној мери утицати на њихову способност да се развијају ка продуктивном, независном зрелом добу. Аутизам представља изузетно сложен поремећај, али за потребе овог чланка можемо да сведемо његове многобројне карактеристике на четири основне области: изазови у обради чулних надражаја, кашњење и проблеми са говором/језиком, несхватљиве вештине социјалне интеракције и свеопште питање самопоуздања детета. Иако велики број деце дели та четири елемента, имајте на уму чињеницу да је аутизам спектар поремећаја − не постоје два (нити десеторо или двадесеторо) детета са аутизмом која су у потпуности иста. Свако ће се дете налазити на различитој тачки спектра. Подједнако је важно и то што ће сваки родитељ, учитељ и старатељ бити на различитој тачки спектра. Без обзира да ли је у питању дете или одрасла особа, свако од њих поседује јединствен скуп потреба. Следи десет ствар које би свако дете са аутизмом желело да ви знате: Ја сам пре свега дете. Имам аутизам. Нисам првенствено „аутистично“. Мој аутизам је само један део мог целокупног бића. Не дефинише ме као особу. Да ли сте ви особа са мислима, осећањима и бројним вештинама, или сте само дебели (гојазни), кратковиди (носите наочаре) или смотани (некоординисани, лоши у спорту)? То су можда прве ствари које ду приметити када вас упознам, али оне нису све што ви јесте. Као одрасла особа, ви имате одређен степен контроле над тиме како се представљате. Уколико желите да истакнете једну одређену особину, знате како то да урадите. Као дете, ја се још увек развијам. Ни ви ни ја још увек не знамо за шта сам све способно. Ако ме дефинишете на основу једне особине, тиме ризикујете да пред мене поставите очекивања која су прениска. Ако осетим да не верујете да „ја то могу“, мој природни одговор ће бити: „Зашто да покушавам?“ Моја чулна перцепција је поремећена. Чулни надражаји су можда део аутизма који је најтеже разумети, али вероватно представљају његов најважнији елемент. То значи да обични призори, звуци, мириси, укуси и додири из свакодневног живота које ви можда ни не примећујете мени могу бити веома болни. Само окружење у којем морам да живим често ми делује непријатељски настројено. Можда вама изгледам повучено или мрзовољно, али заиста, само покушавам да се заштитим. Ево зашто „једноставан“ одлазак у продавницу може за мене да буде пакао: слух ми је можда преосетљив. Десетине људи причају у исто време. Са звучника се оре рекламе са најновијим попустима. Музика цвили посвуда. Касе пиште и кашљуцају, млин за кафу дрља. Ножеви за месо скиче, бебе вриште, колица шкрипе, флуоресцентна светла зује. Мој мозак не може да обради све те улазне информације и долази до преоптерећења! Можда ми је њух преосетљив. Изложена риба није баш најсвежија, тип који стоји поред нас се данас није истуширао, на деликатесу деле узорке кобасица, беба у реду испред нас је укакала пелене, разбијену теглу краставаца у тредој гондоли чисте амонијаком... не могу све то да разврстам. Страховито ми је мука. Због тога што сам визуелно усмерен, вид може да буде прво чуло које се преоптерети. Флуоресцентно светло не само што је прејако, већ и зуји и бруји. Просторија као да пулсира и од тога ме боле очи. Пулсирајуће светло одбија се од свега око мене и криви све што видим – простор као да се непрестано креће. Прозори бљеште, има превише ствари и не могу да се усредсредим (за шта можда компензујем сужењем видног поља), на таваници се крећу вентилатори, сва та тела се непрестано гурају. Све то утиче на моја вестибуларна и проприоцептивна чула и сад више не могу ни да одредим где ми се сопствено тело налази у простору. Молим вас да разликујете нећу (бирам да нешто не урадим) и не могу (нисам у стању). Рецептивни и изражајни језик и речник за мене могу да представљају огроман изазов. Није да не слушам шта ми говорите. Једноставно вас не разумем. Када ме позовете са друге стране просторије, ја чујем: „*&^%$#@, Били. #$%^&^%$&*.......” Уместо тога, обратите ми се непосредно, једноставним речима: „Молим те да ставиш књигу на сто, Били. Време је за ручак.“ Тиме ми говорите шта желите да урадим и шта ће се следеде догодити. Сада ми је много лакше да послушам. Размишљам врло конкретно. То значи да језик тумачим крајње буквално. Веома ме збуњује када ми кажете „Кочи, мајсторе!“ када заправо желите да ми кажете „Молим те да престанеш да трчиш“. Немојте ми рећи да ћу нешто да урадим „к'о од шале“ кад се уопште не шалимо, већ желите да ми кажете да де „ово бити нешто што ћеш лако урадити“. Када ми кажете како је „Џејми запалио кући“, ја видим дечака који се игра са шибицама. Молим вас да ми једноставно кажете „Џејми је отишао кући“. Идиоми, игре речима, нијансе, наговештаји, двострука значења, метафоре, алузије и сарказам не могу да разумем. Молим вас да будете стрпљиви са мојим ограниченим речником. Тешко ми је да вам кажем шта ми је потребно када не знам речи којима се описује оно што осећам. Можда сам гладан, фрустриран, уплашен или збуњен, али у овом тренутку те речи нисам у стању да изразим. Пазите на говор тела, повлачење, узнемиреност и друге знаке да нешто није у реду. Понекад, пак, постоји и супротна страна медаље: можда звучим као „мали професор“ или филмска звезда, рецитујем речи или читаве разговоре који далеко премашују моје године развоја. То су поруке које сам запамтио из окружења како бих надоместио проблеме са језиком, зато што знам да се од мене очекује да нешто кажем када ми се неко обрати. Можда су то исечци из књига, са телевизије, из говора других људи. То се зове ехолалија. Није обавезно да разумем контекст или изразе које користим. Знам само да након тога не морам да смишљам одговор. Због тога што ми је језик толико тежак, веома сам визуелно оријентисан. Молим вас да ми покажете како нешто да урадим, уместо што ми само говорите. И молим вас да будете спремни да ми покажете више пута. Велики број истоветних понављања ми помаже да научим. Графички распоред ми изузетно много помаже да прођем кроз цео дан. Као и ваш распоред часова, помаже ми да превазиђем стрес који настаје када морам да се сетим шта је следеће, омогућује ми да лако прелазим са једне активности на другу и помаже ми да управљам својим временом и испуним ваша очекивања. Потреба за графичким распоредом неће нестати док будем одрастао, али „ниво представљања“ може да се мења. Пре него што научим да читам, потребан ми је графички распоред са фотографијама или једноставним цртежима. Како будем растао, можда ћемо прећи на комбинацију речи и слика, а још касније и искључиво на речи. Молим вас да се усредсредите и да радите на ономе што могу да учиним, а не на ономе што не могу. Као и свако друго људско биће, не могу да учим у окружењу у којем ми се непрестано даје до знања да нисам довољно добар и да ме је неопходно „поправити“. Покушај да радим нешто ново у окружењу у којем ћу због тога скоро сигурно бити критикован, ма колико „конструктивно“, постаће нешто што ћу избегавати. Тражите моје предности и наћи ћете их. Постоји више од једног „правог“ начина како се већина ствари може урадити. Молим вас да ми помогнете са друштвеним односима. Можда изгледа као да не желим да се играм са осталом децом на игралишту, али понекад једноставно не знам како да отпочнем разговор или да се прикључим игри. Уколико другу децу подстакнете да ме позову да им се придружим у фудбалу или кошарци, можда ду им се радосно придружити. Најбоље функционишем у структурисаним активностима игре које имају јасан почетак и крај. Не знам како да „читам“ изразе лица, говор тела и осећања других, тако да ценим непрестану обуку по питању исправних реакција у друштву. На пример, ако се смејем када Емили падне са тобогана, не мислим да је то смешно. Једноставно не знам која је права реакција. Научите ме да кажем „Да ли си добро?“ Покушајте да утврдите шта окида моје крахове. Нервни слом, крах, инаћење или како год да то желите да назовете, за мене су много страшнији него за вас. Јављају се због тога што ми је неко од чула преоптерећено. Ако можете да откријете због чега се јављају, можемо их спречити. Водите белешке за време, окружење, људе, активности. Можда де се појавити некакав образац. Покушајте да запамтите да је понашање облик комуникације. То вам може дати до знања, чак и кад моје речи то не могу, како доживљавам нешто што се дешава у мом окружењу. Родитељи, имајте на уму и следеће: понашање које се понавља може да има медицински узрок. Алергије и осетљивост на храну, поремећај сна и проблеми са органима варења могу да имају корените утицаје на понашање. Волите ме безусловно. Заборавите мисли као што су „само када би...“ и „зашто не може да...“ Ни ви нисте испунили сва очекивања која су ваши родитељи имали за вас и не бисте волели када би вас на то непрестано подседали. Нисам бирао/бирала да имам аутизам. Запамтите да се аутизам дешава мени, а не вама. Без ваше подршке, моје шансе за успешно, самодовољно зрело доба веома су мале. Уз вашу подршку и вођство, могућности су много веће него што можда мислите. Обећавам да то и завређујем. И напокон, три речи: стрпљење, стрпљење, стрпљење. Радите на томе да мој аутизам посматрате као другачију способност, а не као неспособност. Превазиђите то што видите као ограничења и погледајте шта ми је аутизам подарио. Можда заиста нисам добар са контактом очима или у ћаскању, али да ли сте приметили да не лажем, не варам у играма, не оговарам осталу децу и не судим о другим људима? Исто тако је тачно да можда нећу бити следећи Мајкл Џордан. Међутим, уз пажњу на ситне детаље и капацитет за изузетну усредсређеност, можда ћу бити следећи Ајнштајн. Или Моцарт. Или Ван Гог. И они су имали аутизам. Све што могу да постанем неће се десити без вас као мог темеља. Заступајте ме, будите мој пријатељ и видећемо докле могу да стигнем. Елен Нотбом -
Патријарх Иринеј: Шта треба да знате о духовном посту
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Архиепископије
-
View full Странице
-
Да ли сте православни и како знате да јесте/нисте?
тема је објавио/ла w.a.mozart у Православље за почетнике
Дакле, ево је. Навалите -
Знате ли за неки програм који може да чита текстове на српском језику?
тема је објавио/ла Guest у Програмирање
Има ли то а да је бесплатно?
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.