Претражи Живе Речи Утехе

Није случајно „васпитање и образовање“ термин који се готово два века изговара управо овим редом На медијима који су непосредно пратили трагични догађај у Основној школи „Владимир Рибникар“ наслушали смо се критика на рачун насиља на телевизијским програмима, приче о недовољној безбедности у школама, вршњачком насиљу и слично. Ретко ко је поменуо срж проблема – урушавање основа друштва, на првом месту породице, а потом ауторитета уопште: учитеља, наставника, директора, старијих лица. Увек је било изгредника свих врста. И пре више од пола века било је организованих туча, банди дечјег узраста. Било је и случајева када би појединац иза ћошка сачекивао децу и тражио паре да би их пустио да прођу тим делом улице. Али то се решавало брзо и ефикасно. Отац нападнутог детета кришом би пратио своје дете и када би млади нападач пришао жртви, отац би, уз две-три васпитне ћушке, спасао своје дете, а младог хулигана опоменуо и помогао му да скрена с пута ка већем криминалу. Данас би такав отац био на оптуженичкој клупи, а млади изгредник би био само опоменут. Хајде да се законима о правима деце додају и дечје обавезе, јер нема права без обавеза. Хајде да родитељи почну да одлажу испуњење сваке жеље свога детета као својеврсни тест из којег ће сазнати да ли то детету заиста треба, или ће жељу брзо заборавити, што значи да му то што је тражило уистину и не треба. Хајде да деци отпушимо уши на којима носе слушалице и да опет постану део заједнице, а не да као зомбији иду улицом и сударају се са светом не примећујући људе око себе. Прво охрабрење ће бити када почну да уступају место у превозу старијим особама. Хајде да наставници децу поново почну да васпитавају и образују, уместо што су приморани да их едукују. Није случајно „васпитање и образовање“ термин који се готово два века изговара управо овим редом. • Ауторка је редовни професор Факултета музичке уметности у Београду, истакнути српски композитор, пијаниста и музички педагог. Оснивач је Педагошког форума за сценске уметности (1998). Потиче из угледне даљске фамилије која је дала Уроша и Милутина Миланковића. Извор: Политика, 6.5.2023, рубрика „Међу нама“, стр 20. View full Странице

Грађанско васпитање изабрала трећина ученика То што су верска настава и њена алтернатива сада обавезни изборни програми, а не предмети, ништа није променило у пракси, тврде у кровном удружењу наставника грађанског васпитања То што су верска настава и грађанско васпитање сада обавезни изборни програми, а не предмети, није угрозило положај ових неизоставних чинилаца образовања од нивоа ђачког распореда до предуниверзитетског система, по мишљењу наставника грађанског васпитања. Њима није толико битно да се у називу нађе предмет уместо програма, а као најважније истичу да законом, као што и јесте, остане прописана обавеза избора и похађања верске наставе и грађанског васпитања. – Реч је о промени назива. Статус уопште није промењен. Ми спадамо у обавезне изборне програме. Промена у називу стигла је с реформом, али грађанско васпитање и верска настава су једина два обавезна изборна програма који се неизоставно бирају у свакој школи, без обзира на понуду осталих програма који могу и не морају бити изабрани. Дошло је до измене терминолошких одредница не и суштински важних законских одредаба. У пракси се тиме ништа није променило – разјашњава за „Политику” Мелита Ранђеловић, председница Националне асоцијације наставника/ца грађанског васпитања и сарадника/ца – НАГВИС. Она потврђује да се грађанско васпитање, а то важи и за веронауку, могу назвати било како, али да то у пракси не би значило баш ништа ако је законом прописана обавеза избора и похађања наставе веронауке и грађанског васпитања. А по важећим просветним прописима не може да се догоди да основац или средњошколац у Србији не похађа ниједан од та два предмета. – У пракси имамо и чиста одељења која иду само на верску наставу. Последње истраживање, чији су резултати недавно објављени, показује да нешто више од 30 одсто укупног броја ученика основних и средњих школа у Србији иде на грађанско васпитање, а остали, дакле већина, на верску наставу. Најмањи број ученика се опредељује за грађанско од првог до четвртог разреда основне школе – свега 20 одсто популације. Касније, у старијим разредима основне и у средњој школи, тај проценат се дуплира, али је опет мањи од процента ученика на верској настави – указује Мелита Ранђеловић. Један од предлога које су поглавари свих традиционалних цркава и верских заједница упутили државном и просветном врху је да се, по угледу на Уредбу из 2001. године, настава организује на нивоу одељења, не група, без обзира на број пријављених ученика, као и да се часови верске наставе и грађанског васпитања одржавају истовремено. Шта би то донело, осим већег фонда часова? – Тамо где су се два-три ученика одлучила за грађанско, или верску наставу, морамо да спојимо ђаке у једну групу да бисмо добили норматив. Сада не може, као што је било до пре три-четири године, да буде више група него што има одељења. Овај предлог иде у смеру да тамо где има мање ученика за верску наставу у једном одељењу то остане посебна група, да вероучитељ може да ради на једном часу и са пет ученика, да се не припајају вршњацима из још неког одељења истог разреда, да вероучитељи добију више часова, а да ученика не буде укупно, на пример, 25 на једном часу из свих одељења једног разреда, како је сада у складу с прописаним нормативима. Због норматива вероучитељи су изгубили понеко радно место, баш као и наставници грађанског, али знате ли колико је компликовао да се направе распореди уважавајући све разлоге и изборне програме да се одељења деле на групе, а да немају празан ход. То није атак на верску наставу, него је просто комбинација прављења распореда. Грађанско је увек имало групе, а ако би се усвојио овај предлог верских заједница наставницима грађанског васпитања не би донео ништа – илуструје председница удружења које окупља наставнике грађанског васпитања. (Фото EPA-EFE/J.Jumelet) Рачунајући да повећање фонда часова ипак није главни циљ, већ да је превасходно намера да се осигурају доступност избора и заштита права деце из мањинских верских заједница, намеће се питање да ли је право деце да изаберу и похађају верску наставу традиционалних цркава и верских заједница угрожено важећим Стручним упутством о формирању одељења и начину финансирања за школску 2021/22. годину. Може да се догоди да у једној генерацији неке школе буде свега двоје или петоро ђака, и то из различитих одељења истог разреда, који су се определили за наставу једне од мањинских верских заједница. Упутство којег се школе придржавају, ипак, не обавезује да се у оваквим ситуацијама ђацима онемогући да погађају жељени изборни програм, само зато што их нема довољно да се формира група с прописаним бројем ученика. Остављена је могућност да школе с више инстанце, из школске управе или министарства, траже и добију сагласност да оформе групу с мање од 15 ђака. – И то није проблем. То неке школе и раде. Тај мањи број ученика који се определи за верску наставу неке мањинске верске заједнице има те часове, углавном у термину кад и ђаци већинске православне вероисповести. Ту није спорна ни мотивација вероучитеља који у неким срединама већ долазе школу и због веома малог броја ђака – потврђује Мелита Ранђеловић. У ситуацијама када су се сва деца определила за веронауку, у том одељењу нема часова грађанског васпитања, и обрнуто. Неретко у школској пракси нема довољно школараца у генерацији за две групе од по 15 ученика, па се углавном формира једна група вршњака на нивоу разреда која заједно похађа један час грађанске или верске наставе недељно, што је у складу с правилима. Међутим, због различитих распореда часова у различитим одељењима истог разреда час обавезних изборних програма бива и претчас, или седми час и догађа се да због тог предавања ђаци пре или после својих часова долазе у другу смену. Да ли ђацима треба одузети право да се предомисле Да ли и наставници грађанског васпитања сматрају да тек након представљања два обавезна изборна програма ђаци треба да одаберу један на почетку првог и петог разреда основне и првог разреда средње школе, или је то већ део праксе? – Одувек је била препорука да се верска настава и грађанско васпитање представе ученицима. То се у неким школама, нарочито основним, веома лепо ради. Углавном наставници који предају у другом циклусу, дакле од петог разреда, то организују са четвртацима, јер су врло мотивисани да им ђаци дођу. Има сјајних примера. Препорука да се промовише ова настава никада није укинута, али је истина да се промоције не раде у свим школама – указује Мелита Ранђеловић, председница НАГВИС-а. Што се тиче изјашњавања на почетку сваког образовног циклуса, оно већ јесте као што се предлаже да буде. Такође, по закону, у току једног образовног циклуса исказано опредељење ђаци могу да промене једанпут. Није увек било тако. – Од увођења два обавезна изборна предмета 2001. године било је правило да ученици бирају на почетку и да нема мењања. Пре десетак година, због притиска родитеља, уведено је да се избор може променити сваке године, а у пракси се показао да баш и нису много мењали. Ако би се прихватио поменути предлог, једино што би се променило јесте то што би ђацима била ускраћена могућност да се у току једног образовног циклуса предомисле – закључује Ранђеловићева. Среда, 08.12.2021. у 19:44, Миленија Симић-Миладиновић Извор: Грађанско васпитање изабрала трећина ученика WWW.POLITIKA.RS То што су верска настава и грађанско васпитање сада обавезни изборни програми, а не предмети, није угрозило положај ових неизоставних чинилаца образовања од нивоа ђачког распореда до...

Васпитање деце за честите родитеље представља један од најтежих проблема нашег мучног времена. Оно је постало невероватно тешко јер се деца као по некој заповести „од горе“ систематски развраћају, подижу се у праве и непоправљиве преступнике, којима ништа није да увреде, покраду па чак и убију човека. Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8. септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва. Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“ Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“. Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу. Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских. Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле? То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји. О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији! Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи. Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему. Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери. Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности. И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености. Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века. Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство. Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин. Извор: Православие.ру View full Странице

Наставак и завршетак текста: Након достизања зрелости, кренувши да проповједа, Исус је много говорио о Свом Небеском Оцу. Међутим, Он је већ у дванаестој години знао да Његов Отац јесте Бог, а да Јерусалимски Храм припада Његовом Оцу. Тешко је претпоставити да је Марија могла рећи дванаестогодишњем дјечаку како Јосиф није Његов отац. Још много мање се може претпоставити да му је то говорио Јосиф. Исусове ријечи са дванааест година својим родитељима које они нијесу разумјели, али их је сачувала у срцу Његова мати, сугеришу да је Он у раној младости знао тајну синовства. Дирљива епизода у исказу Луке – једина је у Јеванђељима која се односи на Исусово дјетињство. Слиједећи пут Исус се појављује у Јеванђељу по Луки када има три деценије. Између ове сцене и појаве Исуса на обалама Јордана прошло је скоро двадесет година које Лука даје у једној реченици: „И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк 2, 52.). Не знамо ништа о том периоду Исусовог живота и можемо само да претпостављамо да се споља Његов живот није битно разликовао од живота обичних људи, његових савременика и сународника. Очигледно, пре тридесете године живео је у послушности родитељима, столарском занимању и проучавању Светог Писма. Да ли је Исус као младић могао да добије образовање у неком другом мјесту, ван Израела? Могуће је да прије тридесете године путовао различитим земљама. Међутим, ако је то случај, зашто јеванђелисти једногласно ћуте о томе? Ако је Исус стекао филозофско образовање, зашто се није нашао никакав одраз било у Његовом говору или у наративима о њему? Ниједно од Јеванђеља чак и не наговјештава да је Исус могао да добије образовање изван земље. Његов једини пут изван Палестине, који се помиње у јеванђељима, је краћи боравак у Египту, док је још био беба. Може ли тај боравак да остави утицај на формирање личности Исуса? Према Матеју, Света породица се вратила у Јудеју у вријеме, када је краљ био Архелај, син Ирода. Његова владавина је почела након смрти Ирода Великог у 4. години прије нове ере, а завршена је у 6. години нове ере, када га је цар Август послао у изгнанство. Повратак Марије и Јосифа из Египта, тако, није могао да се касније догоди од 6. године, али је вјероватно да се догодио ближе почетку владавине Архелаја. На то указују ријечи о смрти Ирода (Матеј 2, 19). И када је чуо да Архелај је влада у Јудеји уместо свог оца Ирода (Матеј 2, 22) . Ова два запажања указују да су смрт Ирода и владавина Архелаја одвијају непосредно један за другим. Тако, у вријеме повратка из Египта, Исус није могао бити старији од три до четири године. Због тога, мало је вјероватно да је боравак у Египту могао значајно да утиче на васпитање и образовање Дјетета. Напомене: [1] Puig i Tàrrech A. Jesus. P. 180. [2] Иустин Философ. Диалог с Трифоном. 88 (PG 6, 688). Рус. пер.: С. 280. [3] Филон Александрийский. O соитии ради обучения. 15–18 (Opera. Vol. 3. P. 75). [4] Meier J.P. A Marginal Jew. Vol. I. P. 272. [5] Филон Александрийский. Об особых законах. 2, 62 (Opera. Vol. 5. P. 102). View full Странице