Претражи Живе Речи Утехе

„Да Запад није био у константној еуфорији од могућности да сломи Русију мислим да би све данас било другачије. И сада, Европа, наш заједнички дом, била би далеко стабилнија и безбеднија, предвидивија“, рекао је Песков. Тим речима Песков је прокоментарисао 15. годишњицу од говора руског председника Владимира Путина на Минхенској конфернцији када је оштро критиковао спољну политику САД и униполарни светски поредак, и оштро иступио против планова ширења НАТО-а и распоређивања објеката америчке ПВО у Источној Европи. https://rs.sputniknews.com/20220212/kremlj-evropa-bi-bila-daleko-bezbednija-da-zapad-ne-pati-od-euforije-da-slomi-rusiju-1134275794.html

Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља. Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље? Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо. Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора. Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних подјела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања. Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, видјеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама. Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи! Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 4. августа 1914. године (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода! Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву! Аутор је ректор Цетињске богословије Извор: Српска Православна Црква Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Тамо далеко | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS View full Странице

Помаже Бог! Мислим да је подела Косова, а посебно одступање прешевске долине, најгори могући расплет по интересе Србије и Срба уопште. Далеко боље је да се призна државност Косову, са одговоарајућом заштитом Срба који тамо живе, него ли да се трампа север Косова, који је геополитичко слепо црево, уступањем најзначајнијег коридора по интересе Србије - прешевске долине. Шта ви мислите?

У новом издању емисије која се бави животом епархија Српске православне цркве у Дијаспори слушамо о Епархији источноамеричкој. Чућемо најновије детаље везане за обнову Храма Светог Саве у Њујорку, који је пострадао у пожару на Васкрс 2016. године. Поред тога слушамо и на који начин је организован вјерски живот ове епархије. Наш гост је Његово преосвештенство епископ источноамерички господин Иринеј. Звучни запис емисије View full Странице

Ново издање емисије Тамо далеко доноси вам разговор са Његовим преосвештенством епископом аустријско-швајцарским господином Андрејем. Други дио емисије посвећен је прослави крсне славе Видовдана организације Српска народна одбрана из Чикага. Звучни запис емисије View full Странице

Четврта по реду емисија „Тамо далеко” посвећена је животу Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке. Гост емисије је био Његово преосвештенство епископ новограчанички и средњезападноамерички господин Лонгин. Звучни запис емисије View full Странице

Нова емисија "Тамо далеко" је посвећена животу вјерника Српске православне цркве у Епархији британско – скандинавској. У емисији слушамо разговор са Преосвећеним епископом британско – скандинавским господином Доситејем, као и кратак историјат настанка ове епархије. Звучни запис разговора View full Странице

Вечерашња емисија је посвећена мисији наше цркве у Еквадору. Након кратког подсјећања на формирање епархије у Јужној Америци, слушамо разговор са архимандритом Рафаилом, парохом у Еквадору и Перуу. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора View full Странице

...just to prove your point (у дискусијама, наравно)? Које цаке и форице најчешће користите? А нешто озбиљније од поменутих? Када? Постоји ли граница коју не прелазите? Проширите тему слободно.

Доносимо веома занимљив и садржајан разговор са игуманијом манастира Бешка на скадарском језеру, мати Фотином. Разговор је реализован у оквиру емисије "тамо далеко" у продукцији Радио Телевизије Републике Српске. Разговор водила Мира Лолић Мочевић. View full Странице