Претражи Живе Речи Утехе

На Празник светих преподобномученика Медљанских Серафима, Авакума и Мардарија у понедељак 11. (28) октобра 2021. године када Манастир Медна прославља своју славу у лику светих преподобномученика Серафима, Авакума и Мардарија сабор народа Божијег се окупио око својих Епископа где је у манастирском Храму светих Преподобномученика служена света Архијерејска Литургија коју је предводио Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија и свештеноархимандрита Стефана (Вучковића) Епархија сремска, Василија (Рожића), протопрезвитера Милоша Станисављевића (Епархија жичка), презвитера Славише Милиновића, протођакона Немање Рељића и ђакона Алексе Марића. Послије прочитаног јеванђелског зачала бесједио је Епископ Димитрије и поучио вјерни народ надахнутом бесједом истакавши љубав према Богу и ближњем највећим хришћанским идеалом и једином правом истином овога свијета. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Послије заамвоне молитве извршено је освећење славског колача и жита, а потом је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поставио нову игуманију Манастира Медне високопреподобну мати Стефанију устоличивши је као прву игуманију ове свете Обитељи са свим правима и почастима. Након постављења Игуманија Стефанија је заблагодарила Његовом Преосвештенству на указаном повјерењу и љубави коју је показао од њеног доласка у ову Свету Обитељ. Послије свете Литургије Владика Сергије се захвалио Епископу Димитрију на доласку у нашу Епархију и у ову свету Обитељ да на данашњи дан манастирске славе предводи свету Архијерејску Литургију. Орденом новомученика бихаћко-петровачких Владика Сергије одликовао је г. Јована Тодоровића за његову показану љубав и пожртвовање према Епархији бихаћко-петровачкој а посебно за доброчинство према Манастиру светих преподобномученика Медљанских у Манастиру Медној. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

У уторак 12. јануара 2021. године у болници у Београду, након четрдесетак дана борбе, од последица побеђене болести изазване корона вирусом, упокојила се у Господу игуманија манастира Давидовица мати Дарија. Игуманија Дарија је рођена 1950. године у Нишу у честитој, угледној грађанској породици Пантић. На крштењу је добила име Драга. Детињство и младост провела је у родном граду где је завршила основну и средњу школу као и Факултет физичке културе. Након удаје, заједно са својим супругом, Нишлијом Небојшом Поповићем, долази у Прибој где су обоје нашли посао и засновали своје породично гнездо. Мати Дарија је била професор у прибојској основној школи “Вук Караџић”. У новој средини стекла је велики углед као вредан радник, врстан педагог и омиљени професор. Како је васпитана у патријархалној породици никада није заборављала своју веру. У тешко комунистичко време била је дужи низ година председница Кола српских сестара при прибојском храму Св. Кнеза Лазара. У браку се остварила и као добра супруга и узорна и брижна мајка. Са својим супругом изродила је два сина Срђана и Ивана од којих има седморо унучади. Након смрти супруга одлучује се да крене монашким путем па је замонашена у манастиру Куманици 2009. године. Вредна и радна по природи одмах након монашења тражила је од Епископа да је упути у манастир Давидовицу који је желела да обнавља. И у томе је у потпуности успела. На Цвети 2010. постављена је за игуманију манастира Давидовица. Оно што су други рушили и разграђивали 350 година она је вредним радом и трудом обновила тако да је данас манастир Давидовица један лепо уређен, изграђен и угледан манастир. Након монаха Давида који је саградио манастир Давидовицу она је практично други ктитор јер је сву своју имовину и све што је имала дала за његову обнову. А углавном је ишла у старој закрпљеној одећи. Осим градње манастира мати Дарија је градила и добре међуљудске хришћанске односе. Са свима је знала да поразговара, сваког да саслуша, колико може помогне. По природи је била вредна, али и велики борац, изузетно енергична. Свима је била као мајка, али и као отац. Такву су је сви познавали. Већ дужи низ година имала је здравствених проблема, највише са астмом. И ту своју последњу борбу овде на земљи храбро је изнела. Победила опаку болест али њено ослабљено тело није успело да се избори са последицама. Бог ју је позвао из овог пролазног трулежног света у један бољи и непролазни. Молимо се Господу да њену племениту душу насели у рајска насеља где све праведне и честите душе почивају. Извор: Епархија милешевска

Игуманија Пећке патријаршије мати Харитина изјавила је данас Бети да је у том манастиру десет монахиња заражено коронавирусом и да се све налазе у самоизолацији. Игуманија је казала да је и она оболела од ковида-19 и да је због упале плућа, до јуче, десет дана била у болници у Лапљем Селу код Грачанице. „Побољшала се ситуација, али још увек нисам добро. Пијем лекове и морам да мирујем. Захваљујем се медицинском особљу на изузетној бризи, они су ми живот спасили јер су оба плућна крила била захваћена упалом“, казала је игуманија. Мати Харитина је истакла да је још десет монахиња Пећке патријаршије, од укупно 18, инфицирано вирусом и да се све налазе у изолацији у конаку пећког манастира. „Неко има теже, а неко лакше симптоме. Редовно нас обилази докторка из Гораждевца, а у самом конаку се налази и једна медицинска сестра која непрестано проверава здравствено стање монахиња“, казала је игуманија. Додала је да је манастир закључан, и док траје епидемија неће бити дозвољене посете. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост патријарх српски Иринеј је дана 19 марта 2020.г. поставио монахињу Теодору, досадашњу намесницу, за пету по реду игуманију манастира Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Игуманија Теодора, крштено име Јелена, рођена је у Београду 1967. године, на дан светих Божјих угодника Теодора Освећеног, великомученика Теодора Вршачког и мученика Вукашина Јасеновачког. Родитељи су родом из Бањалуке, престонице садашње Републике Српске. Прадеда по оцу Милан био је солунац. Деда по оцу Петар био је затворен неколико година у Аушвицу. Деда по мајци Јелисије убијен је зверски од усташа управо на празник Ваведења 1941. године. Због службе оца породица игуманије Теодоре преселила се у Београд. Расла је у верујућој породици. Учила је Дванаесту гимназију у Београду и намеравала да упише драмску или ликовну академију. Али је Господ све уредио другачије. У својој 23. години, сазнавши да девојке могу да студирају на Православном богословском факултету, са одушевљењем уписује богословске студије. На том факултету тада су професори били епископи: Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић, Данило Крстић и Игњатије Мидић, и академик проф. Владета Јеротић. Мати Теодора је дипломирала на Богословском факултету. Као студент теологије певала је три и по године у хору професора црквеног појања Предрага Миодрага у цркви Светог Марка. У сестринство манастира Ваведења примила ју је игуманија Агнија Дмитровић, монахиња ретке духовности и културе. Одличан педагог и појац, била је и изванредан сопран. Блаженопочивши патријарх Павле је 2000. г., на празник Рођења Светог Јована Претече, у чин расе замонашио послушницу Јелену давши јој име Теодора по жељи њене старице-игуманије Агније. Патријарх српски Иринеј је на бденију уочи Преподобне Мати Ангелине Српске 2018. године, у време схиигуманије Анастасије, у чин мале схиме замонашио монахињу Теодору и монахињу Нектарију (мајку игуманије Теодоре) са именом Нина у част Светог равноапостолне Нине Грузијске. Дуго година је обављала послове у вези са администрацијом, изградњом, као гостопримац, послове кореспонденције, бавила се свим техничким питањима која се тичу манастира, држала часове црквенословенског језика, црквеног појања, припремала књиге за штампу и дискове с духовном музиком. Први диск са појањем мати Теодоре издао је манастир Свете Јелисавете у Минску 2007. године, на другом диску су песме јеромонаха Романа Матјушина које пева на српском језику. Игуманија Теодора је велики љубитељ акварела, калиграфије, цртежа, сликања. Пише прозу, воли поезију. Изучава историју, језике, ретке занате и технике разних предмета ручне израде. Једно од њених послушања годинама је и у Резиденцији Српског патријарха. Црквено појање учила је на Богословском факултету и у хору храма Светог апостола Марка код проф. Предрага Миодрага, као и касније у певници уз игуманију Агнију и игуманију Анастасију. По благослову митрополита Амфилохија, још као послушница, Јелена написала је два рада. Један је о „Првој српској игуманији Меланији Кривокућин“, а други „Педагошки допринос у Цркви игуманије враћевшничке Ане Аџић“. Била је келејница игуманији Агнији Дмитровић и схиигуманији Анастасији Савковић. Духовно руководство игуманија Теодора нашла је у личностима својих игуманија, као и у српским и руским духовницима и подвижницима. Монахиње манастира Ваведења су у монаштву по 60-70 година. Богато духовно искуство и богослужење, боравак руских монахиња од оснивања манастира дало је посебан акценат на живот манастира Ваведења. Мати Теодора је постављена за намесницу манастира Ваведења 30. марта 2012. године. У децембру 2012. године на трибини коју организује црква Светог Трифуна са Топчидерског гробља у сали Општине Вождовац, мати Теодора била је позвана да говори о „Препороду српског женског монаштва“. Затим, у априлу 2013. године узима учешће на трибини „Хришћанка у свету“. Године 2013. на празник Богојављења у Санкт-Петербургу у Русији добија Сверуску православну књижевну награду Светог благоверног кнеза Александра Невског за „допринос у развоју руско-српске културне размене“, која јој је уручена у Свето-Тројичној Александро-Невској лаври. Патриотска организација „Српски код“, у сарадњи са Руским институтом за стратешка истраживања под руководством администрације председника Руске Федерације Владимира Путина и Фондом „Наслеђе“ из Москве, реализовала је у Сремским Карловцима од 26. до 30. маја 2016. године пројекат под називом „Белогардејци у Србији - Руски дани у Војводини“. Пројекат је посвећен очувању успомене на руску емиграцију у Србији. Пројекат је подразумевао обнову руског гробља у Кикинди и постављање споменика који је израђен у Русији, постављање спомен-плоче и крста игуманији Јекатарини (Јефимовској) у манастиру Ново Хопово, као и одржавање конференције у Сремским Карловцима под називом „Руска бела емиграција у Србији и меморијал у Кикинди“. У оквиру шире руске делегације, учесници овог догађаја били су генерал-потпуковник др Леонид Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања; митрополит тјуменски и тобољски Високопреосвећени Дмитриј, депутати Државне думе и потомци белогардејаца из Русије и света. На позив представништва Руског института за стратешка истраживања (РИСИ, Москва) монахиња Теодора је 29. маја 2016. године учествовала са својим рефератом «О вкладе русского монашества в возобновление женского монашества на Фрушской Горе и в Сербии» («Допринос руског монаштва у обнови женског монаштва на Фрушкој гори и у Србији»). У крипти храма Светог Саве у децембру 2016. године, по храмовној слави Ваведења Пресвете Богородице, мати Теодора је, по благослову игуманије Анастасије, организовала духовно вече - академију посвећену 80-годишњици постојања и мисије манастира Ваведења. На позив уредника радија Слово љубве и ТВ Храм, мати Теодора је гостовала у неколико емисија. У парохијском дому Светог Саве током Великог поста 2016. године одржала је предавање на тему „О смислу живота“. На позив поглавара Пољске Православне Цркве митрополита Саве, монахиња Теодора је учествовала од 4. до 5. септембра 2017. године на Међународном симпосиону о монаштву са рефератом и темом по благослову и жељи митрополита Саве «Српско монаштво». Симпосион је одржан у мушком манастиру Јаблочино. По благослову Епископа врањског Пахомија, Свеправославно друштво „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“ Епархије врањске организовало је 7. октобра 2017. године симпосион међународног карактера „Монаштво у Српској Православној Цркви данас“. Том приликом позвана је и монахиња Теодора, намесница манастира Ваведење да прими учешће са рефератом на тему „Обнова српског женског монаштва – кувеждинско сестринство“. По благослову Патријарха српског Иринеја, мати Теодора је 2017. године радила на издавању књиге јеромонаха Романа Матјушина „Тамо је моја Србија“ на српском језику. Ова књига је настала 1999. године приликом очеве посете бомбардованој Србији као његове забелешке са тог пута. А 2018. године приредила је издање „Псалтира“ са упоредним текстом на црквенословенском језику и српским преводом еп. Атанасија Јевтића. Сестринство манастира Ваведење се бавило и бави се шивењем, златовезом, плетењем, издавањем књига и музичких дискова духовне садржине. По благослову патријарха Иринеја, у манастиру је отворена школа црквенословенског језика „Чувари светог језика“ у част Светих равноапостолних Кирила и Методија. Затим, школа црквеног појања и литургике за све оне који желе да уче црквено појање са правилом, како би могли да учествују у богослужењима где год да се налазе или у својим парохијским храмовима. Посебну бригу и време мати Теодора посвећује својим старијим и болесним монахињама, као и многим вернима којима је потребна реч утехе, подршке, поуке. Деца и млади су посебна тема и област којa je мати Теодори изузетно важна и којој је посвећена. Манастир Ваведење је света обитељ, повезана је са многим православним светим обитељима, манастирима, монаштвом, свештенством Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Румуније, Грчке, Пољске и осталих земаља на свим континентима. Многи верници из других помесних Цркава долазе овде, као што и сестре Ваведења узврате посете када су у могућности. Духовне и пријатељске везе су градиле претходне четири угледне и врлинске игуманије манастира Ваведења. Ту традицију чува и негује и игуманија Теодора са сестрама и верним народом који се окупља у овој великој београдској светињи. Извор: Инфо-служба СПЦ

ДОСАДАШЊА ИГУМАНИЈА ГРАЧАНИЧКА МАТИ СТЕФАНИДА ИМЕНОВАНА ЗА ИГУМАНИЈУ МАНАСТИРА БРЊАК - ЗА ИГУМАНИЈУ ГРАЧАНИЧКУ ИЗАБРАНА СХИ-МОНАХИЊА ТЕОДОРА. Епископ Рашко-призренски Теодосије јуче је донео одлуку да се у циљу унапређења живота у Ибарском Колашину интензивније поради на томе да петнаест монахиња манастира Грачанице на челу са досадашњом игуманијом мати Стефанидом наставе свој монашки живот у обновљеном манастиру у Брњаку, општина Зубин Поток. Тамо је за сада направљена црква посвећена Св. Георгију, а поред храма већ је поодмакла градња новог монашког конака за сестре. У обнови манастира посебно учествује добротвор Раде Добрић са својом породицом из Зубин Потока. Велика жеља народа овог краја наше Епархије јесте да тај манастир изнад језера Газиводе, који је тренутно грачанички метох, потпуно оживи као самосталан манастир и да поред два мушка манастира овога краја (Црном Реком и Дубоким Потоком) буде на додатно духовно охрабрење нашег верног народа. Иначе у Брњаку је у немањићко време деловала позната школа коју је за девојке основала у 13. веку Св. Јелена Анжујска, мајка Св. краљева Драгутина и Милутина, па ће грачаничке монахиње ускоро наставити ову древну традицију из Средњег века. Игуманија Стефанида са својим сестрама пре две године канонски је примљена у Епархију Рашко-призренску након отпуста из Епархије Врањске, где је служила у манастиру Прохор Пчињски. Она је од тада управљала манастиром Грачаницом и са сестрама дала велики допринос у обнови манастирског конака и духовног живота. У договору са мати Стефанидом и грачаничким сестрама управа над манастиром Грачаницом предата је старој схи-монахиња Теодори, која је у Грачаници провела цео свој монашки живот уз покојне игуманије Татјану и Ефросинију и годинама пожртвовано обављала дужност економа. Игуманији Теодори ће у управи манастиром помагати нова намесница, монахиња Сара. По завршеној примопредаји, досадашња игуманија мати Стефанида је ослобођена дужности и ради надзора над обновом новог манастира већ именована за игуманију манастира Брњак. Док траје обнова конака у Брњаку, мати Стефанида са сестрама наставиће да привремено борави у манастиру Грачаница, одакле ће постепено прећи у нови манастир када се за то стекну услови. Шест монахиња, које су и раније живеле у Грачаници, остаће у овом манастиру и даље заједно са мати Теодором наставити да служе Богу и Пресветој Богородици у овој древној светињи која је, поред Призрена, у последњих 20 година седиште Епископа рашко-призренског и епархијске администрације. Обнова новог конака у грачаничком метоху у Брњаку започела је иначе прошле године у августу месецу уз учешће мати Стефаниде са сестрама. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Данас хоћу с вама да поразговарам о једној ризници коју поседује свако од нас и коју не бисмо мењали ни за каква блага света. Шта је та ризница? То је свакодневно богослужење. То је исконски драгоцени бисер монашког живота. Свакодневни круг богослужења – то је, можемо рећи, свакодневно рајско блаженство! Нека нам приђу најбогатији цареви и покажу нам сва своја богатства – ми смо богатији од њих. Нека се окупе најуспешнији људи у свету и испричају о својим победама – ми смо срећнији од њих. Нека приђу најмудрији од мудраца – код нас је у рукама ризница која пружа најузвишенију мудрост. Човек који сваки дан бива на богослужењу сличан је царском сину. Он сваког дана улази у Царски Шатор Господњи као у своју рођену кућу. Треба да будемо безмерно захвални Богу за овај дар. Сетите се како говори пророк: „По мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој, поклонићу се светом Твоме храму у страдању Твоме”. По мноштву милости Божије и ми сваког дана улазимо у дом Господњи! За нас је тако природно да волимо богослужење и имамо велику и пламену ревност према њему. Нека би у нашем срцу увек била незасита тежња према богослужењу, да бисмо ми, тек што удари звоно, трчали у храм веселим ногама! Као што говори старац Емилијан, добар је онај монах који „први трчи у цркву како би, када свештеник возгласи: Благословен Бог наш… и сам, одбацујући сваку помисао, благосиљао Бога”. Ако монах с великом ревношћу и радошћу стреми богослужењу, тада можемо бити уверени да стиче и Бога, и спасење, и светост. Ви сте, вероватно, приметили да чак и ако просто залазимо у храм када се тамо не врши служба, тада осећамо страхопоштовање и мир. Срцем осећамо да је храм нешто надсветско, свето. Поборавивши макар неколико минута у храму, не можемо да се не изменимо. Хоћу да вам прочитам један догађај који ми је испричао митрополит Антоније Сурошки: „Једанпут је у наш храм дошао човек с пошиљком за једног од парохијана. Он је био неверујући, веома нетрпељив. Израчунао је време тако да дође на крај службе, зато што је намеравао да преда пошиљку, али није хтео да има ничег заједничког с оним што се дешавало унутар ових зидова. Међутим, Провиђење се побринуло другачије: стигао је пре него што се окончала вечерња служба. У нестрпљењу сместио се са својом пошиљком на клупицу код улаза. И овде се с њим нешто десило, пошто сам га обилазећи цркву после тога, када је предао пошиљку и када су сви већ били отишли, приметио како још увек седи код улаза. Опрезно сам приметио: Време је да се иде кући. Он рече: Не, најпре треба да ми објасните шта се овде дешава? Шта ме је снашло? Ја сам неверујући, уверен сам да Бога нема, али, ипак, овде се нешто десило. Шта је то било: светлуцање свећа? Сетно певање вашег хора? Спокој каквог не срећеш на улици? Слегао сам раменима и одговорио му: Ја бих рекао да је то Божије присуство, али ако сте ви уверени да Бога нема, предстоји вам да потражите другачије објашњење. Рече: Да, али ја хоћу да дођем овде када у цркви нема никога и када на мене не може деловати колективна хистерија ваших парохијана. Сложио сам се: Добро, дођите. Долазио је неколико пута, подуже седео и једанпут ми рече: Знате, када овде никог нема, у овој цркви свеједно остаје нешто с чим се нисам сусретао. Претпоставимо да је то Бог, Који овде живи, и у Његовом присуству људима је добро, спокојно, пријатно, они међусобно имају добра осећања. Али шта даље? Одговорио сам: Не знам, долазите још и разјашњавајте. Наставио је да долази и једном рече: Знате, ево какву сам ствар приметио: када људи долазе у цркву, у њиховом понашању има узнемирености, али одлазе успокојени. Осећа се: они су у свету са самим собом и једни с другима. И постоји још једна ствар коју просто не могу да схватим. Људи који долазе на јутарње службе ка степеницама – ено тамо испред – и примају ншто кашичицом из чаше, приступају с једним изразом, а када иду назад, њихова лица се у потпуности мењају, на њима се појављује светлост. Зато је ваш Бог, мора бити, не само Домаћин овог здања, Он је активни Бог; Он нешто чини с људима. Мене такође треба променити. Могу ли да се крстим?” Тако се овај човек, неверујући, чак настројен против вере, потпуно променио од једног боравка у храму. Зато што у храму присуствује и делује живи Господ! Храм никада не бива празан! О преподобном Јустину (Поповићу) причају да је често изговарао проповеди у храму чак и онда када у храму није било људи. Сестре су му говориле: „Аво, зашто проповедате у празном храму?” А он је одговарао: „Храм никада не бива празан! Он је увек пун Анђела!” И, без сумње, сваком од нас се десило да, када нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама – и одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму – чији нас зидови ограђују – јесу Анђели и свети. Код преподобног Јустина постоје овакве речи: „Сваки свети храм – то је честица неба на земљи. Када си у храму, тада, пази, ти си већ на небу. Када те земља измучи својим адом, похитај у храм, уђи у њега, и ево – ушао си у рај. Ако ти људи дојаде својим злом, прибегни храму, припадни Богу, и Он ће те примити под Своју благу и свемогућу заштиту. И ако се деси да те нападну читави легиони демона, трчи у храм – стани међу свете Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији сачуваће те од свих демона овог света. И ништа те не може повредити. Не заборављајте, браћо: ми, хришћани, силни смо Богом. Ко тада може бити силнији од нас? Нико, нико!” Храм – то је наше главно прибежиште. Ако примамо духовну корист, чак када просто накратко свратимо у храм, онда се, тим пре, освећујемо када присуствујемо богослужењу. Јер у тим моментима небо силази на земљу, отварају се рајска врата, време измењује свој ток! Нека смо чак маловерни, немоћни душом, немарни – богослужење потреса нашу природу. На богослужењу све садејствује како бисмо се просветили и изменили. Прво, у овоме садејствује лепота богослужења. Сама архитектура храма, иконе, свечаност обреда – све нас усхићује, радује, надахњује! У обичном, свакидашњем животу понекад због сујете можемо престати да осећамо присуство духовног света. Али, када долазимо у храм, на богослужење, ми као да се будимо. Наслађујемо се лепотом духовног света, и већ само због тога – мењамо се. Игуман Никон (Воробјов) причао је о себи: када је у данима своје младости изгубио веру у Бога, заједно с њом изгубио је и смисао живота. И једно и друго поново је стекао управо за време богослужења у храму. Ево како он о томе пише: „У храму сам се као прве ствари сетио предања о изасланицима кнеза Владимира, који, када су ушли у грчку цркву, више нису знали где се налазе: на небу или на земљи. Ево првог осећања у цркви: човек није на земљи. Црква није земља – то је комад неба. Каква је радост била слушати: Господи помилуј! То је просто неизмерно деловало на срце: цело богослужење, непрестано спомињање имена Божијег у разним формама, песмопевање, читање. То је изазивало некакво усхићење, радост, насићење”. Најслађе име Господа, које непрестано чујемо у храму, већ нам дарује велико надахнуће! Ако пажљиво слушамо целу службу, тада ће обавезно макар неколико речи дотаћи наше срце, и оно ће узаврети и осетити близину Божију. Погледајте како смело о томе говори старац Емилијан: „Већина песмопевања наше Цркве потреса човека. Када их певамо или слушамо, тада оне изазивају такво усхићење да се код нас појављује вртоглаво осећање! Ми се осећамо тако као да хоћемо да певамо, светкујемо. У манастиру, где се богослужење савршава сваког дана, свакодневно видимо оно што говори псалмопојац Давид и оци Цркве: радујте се, праведни, запљескајте рукама, ускликни Богу сва земљо”. Заиста, како тачно ове речи из псалама преносе оно што се дешава на богослужењу! „Радујте се, праведни”, „запљескајте рукама”! У храму се радујемо заједно са светима! Замислите, ми стојимо упоредо са светима и скупа с њима, можемо рећи, пљескамо рукама од радости. Близина светих, њихова радост и светковање нас надахњују! Ми се, такође, поред њих освећујемо и мењамо. У општењу са светима усвајамо њихове свете, божанствене мисли и осећања. Сваког дана заједно са мученицима славимо победу над смрћу, заједно са преподобнима распламсавамо се ревношћу према подвижничком животу, заједно с апостолима славословимо Бога. И свети нам помажу. Они не примају од нас просто славословље, већ делатно учествују, скупа с нама, у богослужењу: слушају наше молитве и приносе их Богу, скупа с нама клече, помажу нам да боље схватимо службу. Дешава се, на пример, да слушамо стихиру, посвећену ма ком светитељу, и да осећамо особито умиљење или да добијамо одговор на било које духовно питање. То значи да је то свети рекао нашој души, научио нас. Као што каже један старац, Господ је ради тога и утемељио богослужење како бисмо могли да општимо са светима и од њих се учимо светости: „Када би човек хтео да се научи светим осећањима, зар би га Бог лишио овога и не би се одазвао на његову жељу? Управо ради овога Господ изграђује црквена сабрања, богослужења. Зато шаље Анђеле, и Арханђеле, и свете овамо – нама, грешнима – да бисмо општили једни с другима, да би свети своју светост даровали грешнима, а грешни светима саопштавали о свом стремљењу да стекну исту ову светост и у њој им се уподобе”. Замислите, ако човек расте у царској палати, тада он постаје царски, стиче унутрашњу племенитост. Тим пре, када човек сваког дана борави у друштву светих, он постаје племенит, освећен. То можемо уочити у монашком животу. Монах који воли богослужење и сваког дана се налази у храму, стиче особиту племенитост, духовну аристократију. Као што се о Мајци Божијој пева да је Она „у храму васпитана”, тако се и сви ми васпитавамо у храму, у заједници светих. Знате ли у чему је још посебна снага богослужења? Због чега оно тако утиче на нас? У храму смо заједно не само са свима светима, него и једни с другима. Доживљавајући јединство Цркве, ми с особитим интензитетом осећамо и наше међусобно јединство. И то мења сваку од нас. У храму, можемо рећи, стичемо саборну свест. Звучи узвишено, али то у ствари осећа свака од нас, чак и најпростија сестра! Шта значи саборна свест? То значи да ја нисам усамљена, ја идем Богу заједно с другима. Све ми помажу, и све заједно стичемо спасење. Нарочито велику силу има наша саборна молитва. На богослужењима обједињујемо своје духовне снаге. Човеку је веома тешко да се моли сам. А када се моли заједно с другима, тада његова молитва добија крила. И он се освећује већ због тога што се око њега сви моле. Као што је говорио старац Софроније (Сахаров): „Какви су то чудни сати – када се налазиш у просторији где неко призива име Господње! И када око вас призивају Христа и ви живите у тој атмосфери, тада то с годинама препорађа целу вашу природу”. Ако нам се чак учинило да се на служби због своје душевне немоћи или због посусталости уопште нисмо молили, свеједно из храма излазимо измењени. Ма какве код нас биле немоћи и недостаци, у храму се допуњавају врлинама других! Владика Атанасије Лимасолски у једној својој беседи говори: „Црква и богослужење налик су на авион. Ти улазиш у авион и хтео – не хтео, схватио – не схватио да си у авиону, летиш заједно с другима. Авион узлеће са свима који се налазе унутра. На то личи богослужење. Ето, ти си дошао на богослужење и стојиш као пањ. Нека је тако, нека чак ништа не схваташ, нека чак твој ум лебди, лута и преноси се негде тамо, али ти само дођи и буду макар пањ, суво брвно – јер се и дрво у Цркви освећује, и камење, и прашина. Када сређујемо храм, не просипамо прашину у канту за помије: код нас постоји специјално место где је одбацујемо, зато што је у храму чак и прашина освећена”. Ако се у храму чак и прашина освећује, онда како да се не освећује човек за кога је храм и саздан? Човек на богослужењу не постаје просто освећен, већ божански предиван, царски! Присуство светих и анђела, јединство Цркве, јединство сестринства тако делује на нашу душу да се ми узвисујемо над самим собом. И још можемо рећи да у храму свака од нас постаје мудра, много мудрија од оних који завршавају универзитете или академије. Зато што на богослужењу примамо најважнија знања. Код старца Емилијана постоје овакве речи: „Царство Небеско је основно знање”. Заиста: шта је за нас најважније од свега да знамо? Оно што се односи на наше спасење, на живот вечни. То бесцено знање стичемо управо на богослужењу. То знање, које нас мења, чини нас потпуно другачијим људима, зато што је то живо искуство Царства Небеског. Богослужење никада не може да додија. То је нека неисцрпна дубина! Ма колико ми црпили из тог извора, никада не кажемо да смо узели све, да више немамо шта узети. Проборавивши на богослужењу, потом готово током целог дана спомињемо Царство Небеско, Бога. Хранимо се сећањем Божијим, оно руководи свим нашим поступцима, нашим општењем с ближњима, надахњује нас на непрестану молитву. Дакле, богослужење је заиста највећа ризница у нашем животу. Оно нас освећује, даје нам најузвишенију мудрост, искуствено знање Царства Небеског, води нас ка спасењу. Хајде да високо ценимо ову ризницу, хајде да настојимо да стекнемо на богослужењу све што нам оно може дати! А у каквим условима можемо да примимо особиту корист од богослужења? Веома много зависи од тога како се спремамо за богослужење. Како ви мислите, у чему се састоји најглавнија припрема за службу? Шта нам више од свега помаже да правилно схватимо службу, да се нахранимо њоме? Наравно, келијно правило пред службу. Памтите ли Спаситељеву причу о Великој вечери? Ми смо такође позвани на Велику вечеру, на гозбу, где Сам Господ чека на нас. И на ову вечеру треба да дођемо у брачној одећи. А где се облачимо у брачну одећу? На правилу. Тамо се облачимо у светле ризе – чист ум, слободу од сујете и брига. После правила сви долазимо у храм одевени на царски начин! Ако смо чак преко дана били обремењени некаквим проблемима, гресима, сујетом, тада нас правило може од свега овога ослободити! Код једног атонског старца, оца Антима, послушаник једном упита: „Оче, како да се избавим од бремена грехова мојих?” Старац Антим одговори: „А да ли увек испуњаваш свој келејни канон, чедо? Када човек у тишини келије стоји пред Христом, тада Христос невидљиво свлачи једно по једно бреме греховно, и на крају наступа дан када се човек осећа лаким као птица”. „Оче, када ће то бити?”, поново упита послушаник. „То се даје од Бога по мери свачијег усрђа. Што ревноснији и приљежнији будеш према свом келијном делању, тим пре се примичеш загљају Очевом”. Заиста, за време правила добијамо олакшање од бремена наших грехова, као да одбацујемо са себе стару одећу. Када долазимо у храм, наш ум је просветљен и ми много боље схватамо све што чујемо на служби. Сада бих хтела да кажем о другом начину како да се спремамо за богослужење. Припремом се показује наше угађање Богу током дана. Од тога како смо провели дан, како смо општили с ближњима, како смо испуњавали своје послушање, зависи како ћемо се молити на служби, како ћемо је усвојити. Заправо, сав наш свакодневни монашки живот показује нам се као предивна припрема за богослужење. Зато што је монашки живот непрестани подвиг – подвиг самоодрицања, послушања, пожртвовања, љубави. Сви ови подвизи имају велики циљ. Благодарећи њима, човек постаје способан, по речима старца Емилијана, да „врши своју литургију с великом силом, непосредношћу, интензитетом – да небо и земља грме док ми савршујемо литургију”. Зато заволимо подвиг! Немојмо тражити потпуни комфор или то да се испуне све наше жеље, или да се ближњи увек према нама односе са уважавањем. Напротив, са жудњом иштимо да послушамо, сложимо се, поштујмо ближњег, сагнимо пред њим своју главу! Све то не само да чини наш свакидашњи живот потпунијим, дубљим, него нас и спрема за највише радости – сусрет с Богом на богослужењу. Такву силу има нарочито подвиг послушања. Тако, на пример, и сав наш труд постаје нам припрема за богослужење када га испуњавамо у правилном духу, то јест са усрђем и одсецањем наше воље. Сетите се прелепих, надахнутих речи светог Јована Лествичника, које је рекао о братији која се труди у општежићу: „Видео сам оне који блистају од послушања, и, по могућности, нису немарни спрам сећања на Бога, која су вршили умом, и који су, ставши на молитву, убрзо овладавали умом и проливали потоке суза зато што су били припремљени светим послушањем”. Ове се речи могу односити на сваког од нас. Свако наше дело, сваки труд који вршимо уз одсецање воље отвара наше срце за благодати Божије. Хтела бих да прочитам једну причу из успомена монахиње Евстолије, која је живела у XIX веку: „У нашој обитељи био је заведен такав поредак да су они који су пролазили послушничка искушења током три године били дужни да изуче сва монашка послушања – у повртњаку, и рад у пољу, када је предстојало и косити, и жњети, и снопове везивати. Ја, као она која се васпитавала у задовољству и нези, на ово нисам била навикла. Служила сам и у трпезарији. И приликом изградње храма заједно с другим почетницама приносила сам градитељима креч и цигле. Једанпут ми се десило да три суботе заредом не бивам на свеноћном бденију. Када сам са жалошћу о томе рекла благајници, строго ми је приговорила због лењости према манастирском труду и због својевоље. Каква је бура била у души мојој! Какво сам роптање имала да победим у своме срцу, јер ми се претња ова учинила окрутном и неправедном! Милосрдни Господ, по молитви мојој, не само да је омекшао и смирио моје срце, јер сам положила завет да отад никада не противречим и не тражим своје, него је и даровао велики дар Свој. Јер, када смо следећег јутра поново дошли на своје послушање, показало се да радници тога дана нису стигли, и матушка је свима заповедила да идемо на јутрење и рану литургију. Каква је сладост била за мене у свакој речи службе! Осећам као да нисам на земљи, већ се у рају налазим и од свег срца појем Господа и Пречисту Мајку Његову са свима светима! Када су запевали Честњејшују, тада се чинило да моје срце од умиљења пред Пресветом Богородицом престаје да бије и да нестаје! Нисам знала како стојим и где се налазим. Када сам о свему потом рекла матушки, она каже: То ти је Господ подао зато што смирујеш себе. Чини тако, и ова сладост постаће вечно наслеђе твоје”. Тако и ми, када претрпимо нешто током дана, када с ревношћу одсечемо вољу своју, тада пред Господом постајемо мученици и Он нас с љубављу приближава Себи. Тада с нарочитом смелошћу стојимо на служби, као што стоје пред царем његови верни војници. Постоји још један важан услов да бисмо дубоко осећали богослужење, да би оно ушло у наша срца. То је учествовање у свим службама дневног круга: вечерње, повечерја, полуноћнице, јутрења, часова. Какво нам је дато богатство – пуни дневни круг! Ко бива на свим овим службама, код тога се појављује осећање да живи у рају, и да је у његовом срцу рај. Код таквог човека нема помисли, нема проблема. Њему је лакше да чува непрестану молитву, лакше да се труди, да општи с ближњима у духу љубави. Нарочито велики значај има вечерња. Иако је ова служба кратка, у њој се садржи велика благодат! Владика Атанасије Лимасолски прича овакав догађај: „Памтим у Солуну једног возача аутобуса, који је заједно са кондуктером за време вожње вршио вечерњу, часове, параклис. Једном сам се са њима нашалио: Ваш аутобус ради као манастир на точковима. Уђеш у њега и видиш кондуктера с великим часословом у рукама. У овом аутобусу била је благодат, зато што су се ови људи молили”. Видите како су слатке све службе дневног круга! Оне надахњују све који љубе Бога, који хоће да воде озбиљан духовни живот. Тим више оне треба да надахњују нас! Кад бисмо знали како Господ и Божија Мајка желе да нас виде на вечерњи, тада бисмо трчали тамо из све снаге, бојећи се да ни минут не закаснимо! Памтите ли случај о којем је причао оптински старац, преподобни Никон (Бељајев)? Желим да прочитам белешку из његовог дневника: „Ево шта ми је данас рекао Баћушка: – Ја сам вам и раније говорио да треба долазити на службу пре звона, како би вас звоњава већ затекла у храму. Због чега је тако? Зато што у то време Мајка Божија улази у храм. То сам раније негде прочитао. Потом сам читао о кијевском оцу Пајсију… То је био подвижник, јуродиви монах. Једанпут је дошао на вечерњу, одзвонили су. У храму нема никог. Црквењак, опосливши све, изиђе из храма. Остаде он сам. Изненада чује шуштање, као да неко иде. Погледа и виде Величанствену Жену висока раста у пратњи светог апостола Петра и још неког. Она се осврну у храму и изговори овакве речи: За вечерњу су одзвонили, а монаха нема. Затим, окренувши се оцу Пајсију, благослови га, осенивши га широким крсним знамењем, и пође из храма, подижући се у исто време од земље. Отац Пајсије изиђе за Њом из храма, пратећи Је погледом. Она се подизала све више и више, док није сасвим ишчезла пред очима оца Пајсија”. Ево оваквог случаја. У ствари, по томе долазе ли монаси на вечерњу можемо судити о читавом животу манастира. Управо љубав према службама дневног круга показује да у манастиру стварно постоји ревност према духовном животу. Господ пружа све неопходно за живот оном манастиру у којем се братство моли на вечерњи. И главно, у таквом манастиру изобилно делује благодат Светог Духа. Када бивамо на вечерњи и свим другим службама, тада дубље схватамо литургију. Код старца Емилијана постоје овакве речи: „Ко у наше време иде на вечерњу, на јутрење? Колико људи савршава повечерје? Ко зна наш поредак? Ко слуша црквене каноне? Богатство поретка остављају, премештају негде у ћошак. Сматра се да је довољна само Божанствена литургија. Међутим на тај начин литургија нас не храни, не мења, не узводи ка божанственим доживљајима”. Наравно, литургија у сваком случају делује на нас. Али када на њу долазимо припремљени, савршивши вечерњу, повечерје, полуноћницу, јутрење – тада нас литургија узводи на небеса! Уопште, веома много у нашем животу зависи од тога бивамо ли ми на часовима вечерње. На пример, код нас многе сестре примећују да се њихово расположење после вечерње разликује од оног у ком су дошле на вечерњу. Бива тако да се данима смућују и брину их неке помисли, а после вечерње све то нестаје, у душу се усељава мир и тишина. Ми осећамо да се дан са свим његовим бригама завршио, да је наступило време да се спремамо за следећи дан, нове сусрете с Богом, за причешће Светим Христовим Тајнама. И ја бих веома желела да сви имамо ватрену ревност према службама дневног круга. Из овога бива јасно да код нас постоји чврста вера, да смо слободни од пристрашћа земаљском, од сувишних брига и устремљени ка једином што је потребно. Најглавније је да наша љубав према богослужењу сведочи о нашој љубави према Богу. У самој ствари, ми долазимо у храм не само ради тога да бисмо нешто примили од Бога. Ми долазимо тамо зато што волимо Бога, зато што просто не можемо другачије! Сигурно сте приметили како у Цркви постоји много песмопевања, у којима се не садрже никаква мољења, већ којима просто хвале, благодаре и славослове Христа. „Слава Теби, Господе, слава Теби!” „Благословен си, Господе!” „Алилуја!” „Осана!” И као што пише митрополит Венијамин (Федченков), „Црква од љубави своје тако поје Њему, Женику свом Небеском. Све службе Цркве, ове чисте невесте Христове, јесу химне њене љубави према Богу. И све свете душе пламтеле су овом љубављу. Најслађи Исусе – ове речи нису сликовит израз, оне одговарају изгарању срца”. Сва богослужења Цркве су, пре свега, надахнуте песме љубави према Најслађем Исусу! Нарочито је за нас, монахе, тако природно непрестано стремити у храм, како бисмо скупа с целом Црквом Христу запевали песму љубави! Зашто се у манастирима храм увек гради у центру? Зато што се, као што говори архимандрит Василије Иверски, „сав наш живот врти око Бога. Наше главно бављење – то је Он”. Текст је објављен као предговор књизи Белешке о Литургији и Цркви, Сергеј Јосифович Фудељ, Бернар, Београд 2019. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Игуманија фрушкогорског манастира Мала Ремета мати Рафаила (Марковић) представила се Господу на Лазареву суботу 2020. године, сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи Зорици Зец, сарадници Информативне службе СПЦ. Мати Рафаила се упокојила у 85. години у својој келији у време трајања Свете Литургије на Лазареву суботу, а предано је Богу служила 66 година. Заупокојена Литургија биће служена у понедељак 13. априла 2020. године у 9 часова, а у наставку и опело. Мати Рафаила, на крштењу Роса Марковић, пореклом је из села Пљева код Шипова. Роса је задојена вером својих родитеља који нису били писмени граматички, али писмени науком над науком, па су знали да јој ту веру усаде у она тешка и суморна времена, када су се људи стидели један другог због вере у Христа, због крсне славе. Та православна породица која је дошла из Босне, убризгала је у срце младе Росе да, понета младалачком жељом и неустрашивим идењем за Христом, узме крст свој и дође у врлетни Јазак. Замонашена је са 19 година. Животопис мати Рафаиле сликар може представити као море из кога је тешко издвојити детаље... Мати Рафаилу, замонашену у Осогову, у Скопској црној гори, Божји промисао и благослов блаженопочившег патријарха Германа довели су у фрушкогорске манастире. После смрти оца, и њена мајка је дошла у Малу Ремету, где се замонашила (монашко име Михаила) и касније умрла, као и рођена сестра (монашко име Ангелина). Свој иметак и средства уложиле су у манастир и успеле да га обнове, подигну конак и капелу. „Својим крхким женским бићем, душом и телом предана Господу, али снагом Духа Светога који нам даје снаге да постигнемо многе ствари што као људи не можемо, само благодаћу Духа Светога мати Рафаила је много чега урадила, постигла и принела Господу на жртву ...“ - казао је Епископ сремски Василије поводом шездесетогодишњице монашке службе захваливши игуманији Рафаили и додао: „Само да си, мати, палила свеће и носила мантију, носила образ монашки и молила за све нас све ове деценије, много је, а да не говоримо о подвизима који су само Богу знани...“, пише Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ.

Мати Харитина Пећка: Молимо се Господу да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави. Звучни запис разговора Након чертдесет година сестринство манастира Пећка Патријаршија, на челу са својом игуманијом мати Харитином, изнијело је Икону Мајке Божије Краснице Пећке у литији око зидина ове светиње како би умолили Мајку Божију да нас спаси од пошасти која је снашла наш народ и цио свијет – коронавируса. Мати Харитина каже за Радио Светигору да је на ту идеју дошла с обзиром на ситуацију која нас окружује са свих страна, како на Косову и Метохији тако и у Црној Гори, а посебно на коронавирус који се муњевито шири. “Мајка Божија је 1911. године спасила свој народ од колере, када је њена Света икона Пећке Краснице ношена кроз град Пећ, када су читани акатисти по кућама и служена свеноћна бденија. Небројен је број чуда Мајке Божије кроз вијекове. И у овом времену само нас Мајка Божија и Свети угодници Божији могу спасити, молећи се за нас Господу да нам Бог опрости гријехе. По нашем гријеху Бог допушта страдања, како би се ми покајали и вратили истинском животу“, каже мати Харитина. Пећка игуманија каже да су сестре, које се од почетка налазе у изолацији у складу са мјерама које су прописане, изнијеле Икону Мајке Божије у литији око зидина манастира. “Помолили смо се Мајци Божијој за српски народ и цио народ у свијету. Да Мајка Божија умилостиви Господа да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави.“ Осврћући се на актуелну забрану присуства богослужењима изазвану пандемијом која влада, мати подсјећа да се дешавало да су храмови били празни за вријеме богослужења и док пандемије није било. “Сада, када треба да сачувамо једни друге и себе саме, наш народ протесује јер не може да дође у цркву. Ми треба да се чувамо како Црква не би била та која би сада изазивала неко искушење. Нико нас не може одвојити од молитве, у срцу и души, у свом дому. Стрпимо се око доласка на литургије. Није лако ни нашим свештеницима, нити нама у манастирима, свима нам тешко пада да испоштујемо оно што се од нас тражи да ми не би били узрок нечије болести и искушења. Помолимо се посебно за наше љекаре који трпе велику жртву у ово вријеме. Свакодневно у манастиру примамо позиве да се помолимо за бројне љекаре који су обољели од ове пошасти. Црква је увијек наш дом, а сада нас нико не може спријечити да се сада молимо у својим домовима. Бог ће зауставити и ово зло и дати боља времена, када ћемо се опет молити заједно у својим храмовима прослављајући нашег Господа и благодарећи Му за његова добра која чини за све нас“, поручује мати игуманија Харитина Пећка. На четврту недјељу Великог и Часног поста, када се наша света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној српској ставропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је празнична Литургија. Након Литургије кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Пећаршије. Ову велику Светињу рода српског православног на рукама су носиле мати Харитина, игуманија пећка, и сестре монахиње ове свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од коронавируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, икона Мајке Божије Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјернима. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мати Аквилина рођена је 9. фебруара 1962. године као Зорица Стокић у Малом Градишту код Пожаревца у дому благочестивих и богољубивих родитеља оца Стојадина и мајке Радинке. У Манастир Сретење долази 14. новембра 1977. године. Детиња душа, жедна Живога Бога, од најранијих дана се ту у манастиру, напајала и хранила духовно, кроз богослужења и искуство старијих сестара. Када је напунила 17 година живота, 11. новембра 1979. године блаженопочивши Епископ жички Стефан (Боца), замонашио је искушеницу Зорицу у расу под монашким именом Аквилина. Заједно са сестринством манастира, монахиња Аквилина је изграђивала Манастир Сретење. Након шест година уочи храмовне славе Манастира Сретење 14. фебруара године блаженопочивши Епископ жички Стефан монаши мати Аквилину у малу схиму са још четири монахиње. Након смрти игуманије Минодоре 2005. године, мати Аквилина бива изабрана од сестринства за настојатељицу сретењске обитељи. Уочи манастирске славе 14. фебруара 2007.године од блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) добија игумаски чин који је часно носила до свршетка овоземаљског живота. Мудро и са љубављу је мати Аквилина водила манастир и управљала њиме и сестринством. Својом добротом је завредила пажњу целе околине Драгачева, града Чачка, Пожеге, Ужица и Краљева, те су се верници везали за ову светињу и свесрдно је у разним облицима помагали, долазећи на света богослужења, доживљавајући овај манастир као своју кућу. Мати Аквилина је боловала од тешке болести. Иако је ова њена болест била тешка, нико је није видео да је нервозна или љута, нико није трпео због њене болести. Носила је болест са смирењем и захвалношћу Богу. На дан Светог Симеона Дајбабског, са радошћу мати се упокојила у својој келији у манастиру са молитвом на уснама окружена сестринством. Из руку свештеника примила је Свету тајну Причешћа, и тако наоружана, душом својом кренула у загрљај Господу, Кога је свим срцем љубила и верно Му служила. Опело мати Аквилини, у Манастиру Сретење, 03. априла 2020. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије жичке у сабрању монаштва, свештенства и верног народа, поштоваоца ове светиње и игуманије Аквилине. “Нека јој је миран и благословен пут ка Царству небеском, да се тамо настани и одомаћи, да и нас када за то дође време прими да се сви заједно радујемо са Оцем и Сином и Светим Духом кроз све векове и сву вечност“, завршио је Владика. Вјечнаја памјат игуманији Аквилини! Извор: Епархија жичка

На празник светог Павла исповедника и преподобног Варлама Хутинског, у уторак 19. новембра 2019. лета Господњег, нешто после 13 часова, упокојила се у Господу мати Екатерина (Радосављевић), игуманија свештене обитељи манастира Беочин. Новопрестављена беочинска игуманија послужила је Господу своме на благословен начин, провела је пуних седам деценија у равноангелном образу подвизавајући се и руководећи се духовним искуством које је задобила од свог духовног оца преподобног Јустина новог ћелијског, чије је духовно чадо била у младости. Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена, драга наша мати Екатерина! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Јутрос, 8. октобра, у 86. години упокојила се у Господу мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор, који се налази на брду Пендели код Атине. Бесједа мати Стилијани поклоницима из Црне Горе у манастиру Пантократор - 15. 09. 2019. године (аудио) Ова дивна слушкиња Божија свједок је обнове манастира Пантократор који је основан у 9. вијеку, а похаран и уништен на Васкрс 1680. године, и по ријечима Старца Порфирија, који је и допринео његовом откривању, представља највећу светињу у Грчкој. Благодарна Богу што служи у таквој светињи, мати Стилијани је радосно свједочила Христа рапетога и васкрслога, преносећи свима љубав и благодат Његових мученике који су се сараспели Христу. Сто седамдесет девет отаца овог манастира је пострадало од Турака, приликом похаре и спаљивања манастира у којем се Света литругија служила 24 часа на 8 олтара. Три вијека послије покоља Светих отаца манастира Пантократора на Пенделију, који су прибројани лику светих, њихове мошти су на чудесан начин откривене и ова светиња је поново оживјела и сија као сунце на небу а са њима и наша мати Стилијани, која је себе уградила у њу. Посјета Пантократору, цјеливање мошти Божијих угодника, проповјед мати Стилијани тешко да икога могу оставити равнодушним. По свејодочењу сестре Наталије Ковачевић, која је као водич многе упутила на манастир и упознала са његовом историјом, молитвама мати Стилијани пред моштима Светих мученика, Бог је велики број вјерних исцјелио од разних душевних и тјелесних болести. А какву радост и љепоту је зрачила мати Стилијани увјерила се и наша група од педесетак ходочасника, у организацији Цркве Момишићких мученика у Подгодици, приликом недавне посјете светињама Грчке међу којима је био и манастир Пантократор. Били смо благословени јер смо не само упознали, већ и примили благослов мати Стилијани ,која се у овом манастиру подвизавала од његове обнове, шездесетих година прошлога вијека, и то дубоко смјестили у своја срца. Иако већ у поодмаклим годинама, Мати је одисала младошћу, каквом Господ обасјава лица вјерних и послушних слуга. Њен звонак глас и поруку коју нам је упутила и сад чујемо и осјећамо, а њен насмијани лик и љубав којом нас је обгрлила се не заборављају. Не слутећи да ћемо бити једна од последњих група из наших крајева, која је имала тај благослов и радост да се сретене са мати Стилијани у овом земаљском, пролазном свијету, она је постала свакодневно присутна у нашим животима и молитвама. Ова блажена старица нас је приликом сусрета поучила да онај који жели да је од овога свијета, рај видјети неће и помолила се да нас удостоји Господ да будемо уз Њега и да сви стигнемо у рај. Пожељела је мати да нам наше поклоничко путовање да унутрашњи мир, снагу, да ојача нашу вјеру и да нам да радости да сви заједно у једном загрљају идемо према Господу. „Посебно ви и ми који имамо нашу вјеру у Господа и вјерујемо у све догме наше вјере. Желим вам да имате снагу и јачину вјере да би нас удостојио Господ да стигнемно тамо гдје је наша вјечна домовина. Господ да буде са вама! Ми и ви још увијек држимо нашу вјеру и нека би нам Господ помогао да до краја издржимо“, казала је старица Стилијани и поручила да не треба да се угледамо на свијет модеран, око себе, већ да чувамо традицију и вјеру у Господа. Подијелила је блажена старица и сјећање на прве године обнове манастира, нагласивши да је раније било свакодневних чуда у њему, а да их је данас много мање, уз објашњење да је то послиједица отуђења од вјере: „Ово је Свето мјесто, дешава се пуно чуда. Слава драгоме Богу, долазе из Холандије, Њемачке, Америке, из цијелога свијета, сви долазе за једно чудо. И у свим тим земљама имамо чуда. Инвалиди устају, обољели од рака постају здрави. Данас смо сазнали да је једно непокретно дјете устало. Нема у православљу светијег мјеста од овога, тако је говорио Свети Порфирије.“ Помолила се мати да нас Господ укријепи у вјери: „Желим вам добру снагу, да ојача ваша вјера и да се отвори пут, кад Господ да, за Царство небеско! Ово није наш дом, није ово наша вјечна кућа овдје, као птичице смо које долазе и одлазе, зато треба да будемо спремни, кад нас Господ узме, да стигнемо на пут нашега спасења!“ Са мати Стилијани смо се растали уз двије пјесме које је сама писала, а које нам је заједно са монахињама манастира Пантократор, отпјевала на дар: „Δεν έχω λόγια να σας πω, δεν έχω λόγια να σας πω ο Κύριός μου, μόνο ένα μεγάλο, σ ‘αγαπώ! (Немам ријечи да ти кажем, немам ријечи да ти кажем Господе мој, само једно велико, ВОЛИМ ТЕ!). Вјечан спомен и Царство небеско нашој мати Стилијани! Света атинска архиепископија са посебним емоцијама обавештава да се у Господу упокојила блажена старица мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор Пендели, у раним јутарњим часовима, у уторак 8. октобра 2019. Герондиса Стилијани, рођена је 14. септембра 1933. године у месту Неохори Месалонги. Основну школу завршила је у месту Неохори Месалонги, а гимназију у Никеји. У 21. години постала је искушеница у манастиру Сретења Господњег у Каламати, под духовним руковођењем старца Јоила Јанакопулоса, а у септембру 1958. придружује се манастиру Светог Патапија у Лутракију. Замонашена је у расу на Цвети 1959. 9. марта 1963. благословом Архиепископа атинског и целе Грчке г. Хризостома, игуманија старица Стилијани Госопуло са пет сестара прелази из манастира Светог Патапија у манастир Атинске архиепископије Пантократор на Пенделију, а међу њима и будућа старица Стилијани (Карацојани). На празник Преображења 1969. старица Стилијани је устоличена и у исто време обучена у велику схиму благословом Архиепископа атинског и све Грчке г. Јеронима. 6. септембра 1974. године упокојила се прва игуманија, а у октобру 1974. изабрана је нова игуманија, блажена старица Стилијани Карацојани, чије устоличење је обавио Архиепископ атински и све Грчке г. Серафим. Током овог периода манастир Пантократор је доживео велики духовни процват. Фромирано је велико сестринство и манастир је потпуно обновљен и изграђен. Његово блаженство Архиепископ атински обавештен је о блаженом уснућу старице Стилијани, од стране од стране Теспијског епископа Симеона. Изразио је дубоко жаљење због упокојења мати са којом је Његово блаженство био веома повезан и блиско сарађивао због чега се одмах упутио у манастир где је одржао први помен над одром блажене старице. Данас ће литургију у старој цркви манастира, где ће тело блажене старице бити пренето, служити Његово преосвештенство Епископ Симеон, а опело и Свету литургију у новој цркви сјутра, 9.октобра, служиће Његово блаженство, Архиепископ атински г. Јероним. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вашој пажњи нудимо беседу игуманије Домнике (Коробејникове), настојатељице Александро-Невског Ново-Тихвинског манастира у Јекатеринбургу. На почетку беседе хтела бих да поменем једну занимљиву проповед светитеља Николаја Српског; њен назив је врло интригантан – „Жена као праобраз Христа“. Шта мислите: шта то значи? Жена представља Христа – чудно, зар не? Али ипак, то није нечија оригинална и дрска измишљотина. Сам Господ у Јеванђељу два пута говори о Себи помињући лик жене. У две приче Спаситељ говори о жени имајући притом у виду Самог Себе. Једна од ових прича је прича о жени која је ставила квасац у тесто. И смисао ове приче се, као што знамо из тумачења, састоји у томе да сам Господ ставља небески квасац у људску природу и тако човека чини новим. И постоји друга прича у којој Господ такође Себе приказује у лику жене. Желела бих да посебно обратимо пажњу на ову причу. То је прича о изгубљеној драхми. Жена која усрдно мете кућу тражећи драхму је управо Христос. Христос нас тражи. А шта је изгубљена драхма? То је човек. Свако од нас је управо ова драхма. Христос тражи баш нас. И као што каже светитељ Николај Српски: „Ова прича од нас захтева брзу одлуку, јер наш век брзо пролази: да ли ћемо дозволити Христу Који нас тражи да нас пронађе или ћемо се сакрити од Њега док нас смрт не сакрије и од Њега, и од овог света, ишчупавши нас из овог живота. Судбоносно питање гласи: хоћемо ли дозволити или не?“ Заиста, ово је судбоносно питање за сваког човека. И оно није упућено само људима који живе ван Цркве. Сваки човек може лако да се изгуби попут драхме која је пала у смеће или је нестала кроз рупу на поду. На пример, човек може превише да урони у овоземаљске бриге, може нешто да га заокупи, може да се ода страстима – и због тога постаје изгубљена драхма. Духовни свет је близу као и пре, Христос иде поред овог човека, свеци су око њега, благодат се излива. Али сам човек губи осећај блискости духовног света, почиње да живи тако да му свакодневица буде главна. Притом може да настави да обавља своје духовне обавезе, али то више ради по навици: чита зато што тако треба, моли се по бројаницама, али је његова молитва чисто спољашња. Свети оци често говоре о томе да монаси не треба да се задовољавају само спољашњим мољењем, односно читањем псалама и канона и да је њихово делање Исусова молитва, која представља унутрашње, истинско општење с Богом. На пример, преподобни Василије Пољаномеруљски каже да има монаха који се „по световном обичају држе само појања псалама, читања тропара и канона и задовољавају се само својим спољашњим молитвама. И не разумеју да су нам ове молитве у песмама оци дали на неко време, због наше немоћи и незрелости нашег ума како бисмо, обучавајући се помало, усходили ка истинском мољењу“, односно ка умној Исусовој молитви. Међутим, дешава се да чак и кад се моли Исусовом молитвом човек то чини само наизглед, односно умом изговара речи молитве, а његово срце не учествује у њој. И тако човек живи као изгубљена драхма, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо. Господ има много путева. Он може да нам се открије кроз неке речи богослужења. Господ може да нам се открије и кроз сваку заповест коју испунимо, кроз смирење, покајање и самопожртвовање. Постоји још једно делање у којем нам се Господ такође открива. Ово делање је као нека врата која су врло близу нас. О овом делању говори преподобни Никодим Светогорац: „Кад читаш Божанско Писмо не гледај да само читаш лист за листом, већ са размишљањем проничи у сваку реч и кад те речи приморају да се удубиш или кад изазову скрушеност или духовну радост и кад испуне твоје срце љубављу, задржи се на њима. То ти се Бог приближава; смирено Га прими отворена срца, јер Сам жели да будеш Његов заједничар. [Тада остави читање и помоли се.] И ако због тога не испуниш све што треба, односно ако не прочиташ до краја толико и толико страница, не брини се због тога. Јер циљ свих духовних вежбања, укључујући и читања, јесте да се човек удостоји да окуси Бога, и кад ти је то већ дато немаш разлога да се задржаваш на средствима.“ Погледајте како су то дубоке речи! Преподобни Никодим нас доводи пред Бога, као да нам каже: ево, Господ је пред тобом. Он те тражи кроз књигу коју читаш, куца на твоје срце. И немој да читаш тако да само прочиташ све што треба. Нека учествује твоје срце, нека оно чека Господа. И Господ Који је увек с тобом дотаћи ће се твог срца, отвориће ти духовне очи. И то су једна од оних врата која воде у духовни свет и која су увек отворена за нас. Ако се десило тако да смо због нерада, страсти или непажње изгубили осећај за духовни живот, да смо све почели да чинимо по навици, формално, пред нама је отворен пут ка препороду, ка нашем личном васкрсењу. Почнимо с читања, дубоког и пажљивог. Читајмо као што саветује преподобни Исак Сирин: „Нека се твој ум удуби у изучавање речи Духа, док твоја душа дивљењем ка Домостроју не буде подстакнута на узвишено разумевање и док се на тај начин не покрене на славословље или душекорисну жалост.“ Наше срце није камен. Није могуће да се не одазива на живе и снажне речи светих отаца у којима дише Свети Дух! Ако читамо с таквим циљем – да ранимо и да пробудимо своје срце, сигурно ћемо то постићи. Читање заправо није тако једноставна ствар. Наизглед, шта има посебно у томе што отварамо књигу и читамо, добијамо задовољство? Али ако читамо улажући срце, очекујући речи од Бога, читање за нас постаје прави духовни подвиг. Јер да бисмо тако читали књигу позвани смо, као што каже старац Емилијан, да оставимо вољу свог срца и да будемо спремни да испуњавамо вољу Божију. За то је потребан херојски начин размишљања, духовна одважност. Ево шта старац каже: „Читамо духовне књиге остављајући вољу свог срца, читамо с поверењем, с херојским начином размишљања, као да на известан начин кажемо: ‘Господе, читам Твоју књигу и испунићу све што ми кажеш’.“ Читање је истинско општење с Богом у току којег дајемо Богу своје срце да Он учини с њим оно што хоће. И кад читамо књигу с таквим расположењем Господ у наше срце усађује ревност, жељу за духовним животом и љубав. И читамо управо зато да бисмо стекли такав плод. Читамо зато што не желимо да живимо у дремежу, у тами, већ желимо да наше срце буде живо, да се свом силом обраћа Господу, светлости и животу. И такво читање нас преображава, тако да у нашем срцу може да се запали изузетна љубав према Христу. Код старца Емилијана постоје следеће речи: „Као што су мученици стремили ка Христу и желели да пронађу неку ватру да уђу у њу и да што пре оду код Господа, тако и ти [читајући духовну књигу] осећаш како се у теби распаљује љубав према Христу.“ Заиста, кад наше срце учествује у читању, очекује речи од Господа, од читања се у нама распламсава мученички дух, храброст, извесно радосно стремљење ка Господу, жеља да све учинимо ради Њега. И такво темељно и дубоко читање нам помаже да поново пронађемо оно главно што нам је потребно за духовни живот, или да тачније кажемо, за спасење. Односно, помаже да стекнемо жив и срдачан осећај присуства Божијег, стајања пред Богом. Преподобни Јован Лествичник каже да је монах позван да све чини с осећајем срца. Ево шта он пише: „Монашки живот у погледу дела и речи, помисли и кретања, треба да се проводи с осећајем срца. Ако није тако, неће бити монашки.“ Прави монах ништа не чини без учествовања срца. Он и размишља, и говори, и ради, и чита, и моли се – све с осећајем срца, односно с извесним страхом, осећајем срца да је Велики Бог овде, поред њега, да га гледа. Овај осећај Божијег присуства свуда треба да буде са монахом: у келији, на послушању, у току разговора. С таквим осећајем су живели свети оци и они су га уткали у своја дела. И ја бих пожелела да нам свети оци постану блиски, да кроз читање примамо од њих овај осећај срца. И да се касније трудимо да сачувамо овај осећај корачања пред Богом и у току свих наших послова, а посебно за време молитве. У молитви је срдачан осећај стајања пред живим Богом – главна ствар. Чак и ако човек ништа не осећа, ако нема искуства у молитви, ако још нешто недостаје, једно увек може да чини: да се сећа присуства Божијег и да приморава себе да се срцем обраћа Богу као живој личности. Као што је, на пример, то чинио преподобни Нил Калабријски, о којем говори старац Емилијан: „Преподобни Нил није тражио никакву чулну утеху. Био је чврсто уверен у љубав Божију према њему, веровао је живом вером и познавао је невидљивог Бога као видљивог. Могло се десити да осети да га је Бог оставио, могло му се чинити да га Бог не чује и не види, да не слуша његову молитву, али је свеједно настављао да се моли, зато што је веровао да је Бог овде, поред њега, да је сав вид и слух. Благо ономе ко не види Бога, већ гледа на невидљиво као на видљиво. Тако и ми треба да верујемо у то да нам је Бог близак и да свако време, без обзира да ли спавамо или смо будни, да ли изговарамо молитву или ћутимо, осећамо да је пред нама. Речи ‘созерцавајући Бога’ значе: знам да је Бог овде. Бог је испред мене, Он је жив. Ако Невидљиви за мене постаје видљив, ако своје послове обављам тако као да Га видим пред собом, ако живим тако као да Га знам, доказујем да заиста волим Бога.“ Ако човек све обавља у таквом духу пред Богом Који је невидљиво присутан, он заиста живи духовним животом. Духовни свет му је близак. Господ нас тражи као што је жена у причи тражила изгубљену драхму. И као што је она, нашавши изгубљено, позвала све другарице и сусетке да се радују с њом – тако се и Господ радује с анђелима и свецима кад нас нађе, кад види да смо поново окренули своје срце према Њему. И хајде да дозволимо Господу да нас пронађе – кроз читање дубоких књига светих отаца обнављајмо у својој души осећај Његове блискости и чувајмо овај осећај у својој молитви и у свему што радимо. Извор: Православие.ру

Мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије, 72 године је монахиња, 30 година је провела са Авом Јустином, а ове године се навршило 40 година од његове земаљске кончине. Отворено и искрено, мати за радио „Источник“ најављује освећење тропрестолне заветне цркве у манастиру Ћелије, открива да је изградњом те богомоље испуњена Авина жеља, говори о годинама проведеним крај светог човека и упозорава на монашку сујету за коју верује да је израженија него код обичних људи. Извор: Радио Источник

Манастир Свете Тројице – Светог Нектарија на грчком острву Егини, који је основао Свети Нектарија Чудотворац, један од највећих светитеља 20. века, имао је у недељу духовну радост пошто је добио новог старешину. „У атмосфери дубоких емоција“, у манастиру је „ чин увођења у дужност нове игуманије Тимотеје служио Његово Високопреосвештенство митрополит Хидре, Спициса и Егине Јефрем. „Наш свети манастир је био преплављен мноштвом Егинаца који су честитали и примили благослов наше игуманије,“ наводи се у саопштењу. Манастир је основао 1904. године Свети Нектарије на молбу неколико монахиња. Посвећен је Светој Тројици, иако је у народу познат и као манастир Светог Нектарија, с обзиром на то да га је он основао и да се у њему налазе његове мошти. Чудотворац је провео последњих 11 година свог живота у манастиру као монах. Извор: Инфо служба СПЦ

Са вером у Васкрсење и живот вечни обавештавамо верни народ да се 27. августа 2019. године упокојила у Господу монахиња Минодора (Томић), игуманија манастира Рајиновца. Сахрана ће се обавити сутра, 28. августа 2019. године у 13 часова, у манастиру Рајиновцу. Извор: Инфо служба СПЦ

Данас су на монашком гробљу у манастиру Ћелија Добрска сахрањени земни остаци монахиње Олимпијаде Вуковић (1935-2019), дугогодишње игуманије ове све обитељи, која се упокојила у Господу јуче, 17. јула, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марије. Свету заупокојену литургију и опијело служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом у Ћелији Добрској, у којем се мати Олимпијада подвизавала последње три деценије свог живота. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у литургијској бесједи казао да је свако људско биће на земљи призвано на Царство Божије, вјечно и непролазно, и да је зато блажени пут којим полази нека душа са земље ка Царству Оца и Сина и Духа Светога: Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Наша мати Олимпијада, коју данас испраћамо, како је нагласио, једна је таква душа која је све што је имала предала Христу на дар да би задобила Царство небеско. Господ је удостојио да у овој светињи у којој је служила последњих година Господу, буде њен испраћај и покој да би ту чекала трубе Судњега дана: „Наша мати Олимпијада, света Божија душа, која је у младости својој пришла у светињу под крила Светих архангела са благословом Светога старца Јустина у Ћелијама код Ваљева, чија је келејница била 30 година, помогла је и њему да постане светитељ Божији. А и сама је у светости живјела служећи њему и Божијој светињи.“ Подсјећајући на њен животни пут, владика је казао да је након тога Господ призвао у Банат гдје је служила, у Владичанском двору у Вршцу, заједно са мати Христином коју је привела монашком звању. Послије тога по сопственој жељи, своје служење Богу је наставила у Митрополији црногорско-приморској. „Свим срцем и душом је уградила себе у манастир Ћелија Добрска и везала се за њу до данашњега дана. Цио свој живот је прињела Христу Богу на дар, научивши се истинском монашком звању и послушању, које је било основно својство њенога живота, јер је тако научила од Светога Јустина Ћелијског“, казао је Митрополит. Додао је да је сестра Олимпијада, иако физички одсутна, остала читавог живота везана за манастир Ћелије ваљевске. Томе у прилог, навео је владика, говори и њена жеља да је једна од сестара ћелијске обитељи, мати Јакова, припреми за овај дан послије упокојења. Нагласио је да је наша мати Олимпијада имала тај благослов Божији да се упокоји на Огњену Марију и пола сата прије упокојења прими Свето причешће. „Нашу духовну учитељицу монашког звања и призвања, дубоко сам увјерен, примио је Господ у Своје Царство за којим је чезнула и Њему себе прињела“, истакао је Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Након тога на Митрополитову молбу присутни су чули савјете мати Олимпијаде о монаштву, које је она изнијела у разговору са мати Ангелином: „Треба да живимо мислећи на Бога, на митарство, како излази душа прво и где иде и куда иде… Ништа није тешко кад замислиш како је у паклу…. Монашки живот није лак. Треба се трудити: молитва благослов и послушање. Чувајте се немојте да идете куда ко хоће! Послушање и молитва су највећи благослов, где год идеш, моли се….“, говорила је наша мати Олимпијада. Високопреосвећени је позвао све да приме благослов и савјете монахиње Олимпијаде, поготово сестре које су кренуле тим светим путем. Подсјетио је да је она прва од сестара које су дошле у Црну Гору у оно вријеме велике духовне пустоши по нашим манастирима и светињама: „Господ је и вас призвао да обнављате своје душе и васкрсавате благословом Божијим, вјером и животом по вјери и послушањем. Да заједно са вама васкрсавају ове светиње, као што је и ова светиња васкрснула и обновљена захваљујући нашој мати Олимпијади и мати Христини. Нека би Господ упокојио мати Олимпијаду у Царство Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега у вјекове вјекова. Амин“, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. +++ Монахиња Олимпијада рођена је 13. јула 1935. године у селу Трлићу, Уб код Ваљева, гдје је завршила основну школу. Замонашена је 8. октобра 1961. године у манастиру Ћелије код Ваљева од стране Преподобног Аве Јустина Ћелијског, чија је келејница била 32 године. Године 1985. године прешла је у Епархију банатску гдје је постављена на послушање придворне монахиње при Епископском двору у Вршцу код тадашњег Епископа банатског г. Амфилохија. На том послушању је остала све до 1991. године када прелази у Митрополију црногорско-приморску. Од празника Ваведења Пресвете Богородице 1993. године до свог упокојења била је игуманија манастира Ћелија Добрска. ”Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Олимпијадо! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се јутрос 17/30. јула 2019. године, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марија, причестивши се Светим тајнама Христовим, упокојила у Господу дугогодишња игуманија манастира Ћелија Добрска, монахиња Олимпијада, рођена Вуковић. Монахиња Олимпијада рођена је 13. јула 1935. године у селу Трлићу, Уб код Ваљева, гдје је завршила основну школу. Замонашена је 8. октобра 1961. године у манастиру Ћелије код Ваљева од стране Преподобног Аве Јустина Ћелијског, чија је келејница била 32 године. Године 1985. године прешла је у Епархију банатску гдје је постављена на послушање придворне монахиње при Епископском двору у Вршцу код тадашњег Епископа банатског г. Амфилохија. На том послушању је остала све до 1991. године када прелази у Митрополију црногорско-приморску. Од празника Ваведења Пресвете Богородице 1993. године до свог упокојења била је игуманија манастира Ћелија Добрска. Свету заупокојену литургију служиће Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом у манастиру Ћелија Добрска 31. јула са почетком у 09:00 часова. Након Литургије, биће служено монашко опијело, а блаженопочивша мати ће бити сахрањена у монашком гробљу манастира у којем се подвизавала последње три деценије свог живота. ”Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Олимпијадо! Митрополија црногорско-приморска и Сестринство манастира Ћелија Добрска

О манастиру Пећка Патријаршија вјековном сједишту српских архиепископа и патријарха у Пећи, које више од седам вијекова одолијева освајачима и чува сјећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, разговарали смо са игуманијом ове Свете обитељи мати Харитином. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Мати Харитина каже да је Пећка патријашија матица свих цркава која молитвом спасава род српски. Иако је ова Светиња кроз цијелу своју бурну историју трпјела страдања, као и цио српски род, мати каже да је по њеном мишљењу најтеже, ипак, било 1999. године. „Много нам је помогао Митрополит Амфилохије у то вријеме и небројено му пута хвала на свему. Оно што је он учинио за нас мислим да није нико“, каже мати Харитина, сјећајући се тих тешких дана 1999. године, када су сестре, на челу са тадашњом игуманијом блаженог спомена мати Февронијом, одлучиле да остану и чувају ову Светињу која је сачувала и њих и цио наш род. У манастиру Пећка Патријаршија сада се подвизава око двадесет сестара, има и старих и болесних. Сестре се радују свакој посјети вјерног народа, а по ријечима мати Харитине најчешће им долазе вјерници управо из наше Митрополије. „И да се опет родим била бих ово што сам сада“-каже мати Харитина савјетујући оне жене које желе да крену монашким путем да претходно добро размисле, јер је то пут пун одрицања али и радости. „Чувајмо сваку стопу српске земље на Косову. Молим Србе да не продају своју земљу на Косову и Метохији“-каже мати Харитина. У емисији се могу чути и изводи из бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија изговорене у овој Светињи 29. јуна ове године а исто тако и поуке блаженог спомена мати Февроније Пећке. Извор: Радио Светигора

У парохијском дому храма Светог Николе у Улцињу, у суботу 23. марта 2019. године, на радост вјерних овог града, богонадахнуто предавање одржала је Игуманија манастира Ћелија Пиперска мати Јелена (Станишић). У свом излагању мати Јелена је говорила, између осталог, о односу родитеља и дјеце, исто тако и духовних отаца и духовне дјеце, раду на себи, послушању и свом духовном оцу блаженопочившем Архимандриту Лазару (Аџићу). Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора