Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији

[Walter]

http://poa-info.org/...p/20120216.html

Интервју Епископa г. Давидa - стобијског за „Православље“

Архиепископ охридски г. Јован је дакле слободна и саборна личност у затвору у коме су према признањима и саме државе, услови испод сваког основног људског достојанства. Имајући у виду све гореречено, разуме се да нико од нас не може да га посети јер је за то потребна дозвола од стране Управе за санкције, а то је процес по ходницима на коме би могао да позавиди и сам Франц Кафка.

Вл. Давид - стобијски

[Walter]

- Архиепископ Јован, несразмерно са висином пресуде, налази се у најстрожем затворском третману.

- Нема никакву могућност да комуницара са било ким.

- Архиепископ нема никакву могућност да изађе на викенд као што излазе остали осуђеници.

- Најстрожи третман значи да не постоји могућност да му се однесе Свето Причешће, једноставно, то значи целосна изолација.

- Не треба да заборавимо да држава суди Архиепископу на захтев расколничког синода.

- Кад би расколнички синод повукао оптужбу, држава не би могла да настави суђење.

Из интервјуа еп.Давида

ИЗВОР: http://poa-info.org/organizacija/strumickaep/20120216.html

[Ромејац]

Беседа Архиепископа Јована на Архијерејској Литургији - слава манастира Свети Прохор Пчињски 2009. године:

http://www.eparhijav...dview.asp?ID=27

[Guest]

Владика Марко у посети Епархији ваљевској

11.02.2012.

У суботу 11. 02. 2012. године. Његово Преосвештенство Епископ Битољски Г. Марко посетио је Епископа ваљевског Г. Милутина.

У току братског разговора о животу Цркве, Епископи су нагласили важност сусрета, колико су важни међусобни сусрети, колико доприносе јачању саборне свести, а исто тако, колико богатство пружају кроз размењивање различитих мишљења и искустава.

[Guest]

15.02.2012

Епископот г. Марко богослужеше во Белград и во манастирот Моравци

На денот на споменот на преподобниот Ефрем Сирин, со благослов на Неговото Преосвештенство Епископот жички г. Хризостом, а на покана на игуменот, којшто тој ден го славеше својот именден, во манастирот Моравци, Литургија служеше неговото Преосвештенство Епископот брегалнички и местобљустител битолски г. Марко.

Следниот ден Епископот г. Марко го посети и манастирот Лелиќ во ваљевската Епархија, кадешто се поклони на моштите на светиот Николај охридски и жички, а во Епископијата ваљевска беше примен од Епископот ваљевски г. Милутин.

Во неделата на блудниот син кога Црквата ги чествуваше и светите три Јерарси, со благослов од Неговата Светост Патријархот српски г.г. Иринеј, Епископот г. Марко чиноначалствуваше на Литургијата во соборниот храм во Белград. Нему му сослужуваше помошниот Епископот ремезијански г. Андреј.

При средбите и разговорите, Неговото Преосвештенство Епископот брегалнички г. Марко одблизу ги запозна Епископите, свештенослужителите и верниот народ со најновите прогонства врз Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, коишто на верска основа континуирано веќе една деценија ги врши расколничката јерархија на МПЦ во содејство со власта во Р. Македонија.

[Guest]

17.02.2012

СООПШТЕНИЕ

Само еден ден по објавувањето, во средствата за информирање, дека на Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, судот во Велес му одoбрил повторување на судската постапка, но дека истовремено му определил и 30 дневен притвор, се дозна дека Јавниот обвинител од Велес притворот го барал на барање на Архиепископот на расколничката МПЦ г. Стефан. Иако судот во Велес, за само три денa откако Архиепископот Јован на 12. 12. 2011 год., влезе во Р. Македонија и беше затворен во затворот Идризово кај Скопје, реши да му одобри повторување на судската постапка, бидејќи тој беше осуден во отсуство, и да му се дозволи да се брани од слобода, Јавниот обвинител, на барање на Архиепископот на расколничката МПЦ г. Стефан, се жалеше до Апелациониот суд во Скопје со бесмисленото барање, судот повторно да утврди на кој датум точно, во постапката за екстрадиција што се водеше при крајот на 2010 год., во Р. Бугарија, Архиепископот Јован дознал дека е осуден.

Иако во самото барање за повторување на постапката поднесено до основниот суд во Велес од страна на адвокатот на Архиепископот Јован беше приложен и записникот направен од Јавното обвинителство на Р. Бугарија за тоа кога на Архиепископот Јован му ја предале пресудата од судот во Р. Македонија, Јавниот обвинител по барање на г. Стефан, а сè со единствена цел Архиепископот Јован да остане што подолго во затвор, бараше да се направи преписка со властите во Р. Бугарија за точно да се утврди датумот кога Архиепископот Јован дознал за пресудата.

Бидејќи правната преписка меѓу две држави е процес којшто не оди многу брзо, Архиепископот Јован остана 60 денови во затвор додека судот во Велес го добие одговорот од Р. Бугарија за датумот кога Неговото Блаженство дознал за пресудата. Датумот посочен во одговорот беше идентичен со оној од записникот направен од Јавното обвинителство на Р. Бугарија што беше и приложен уште при првото решавање на судот, та врз основа на тие факти на Архиепископот Јован првично и му беше одобрено повторното судење. Навистина е ниско, мизерно и без човечко достоинство барањето на Архиепископот на расколничката МПЦ г. Стефан, Архиепископот Јован по секоја цена, дури и преку кршење на законите, да остане во затвор. А, тоа се гледа од фактот што сега, кога судот неспорно го утврди датумот за тоа кога Архиепископот Јован дознал за пресудата и кога утврди дека се исполнети сите правни услови за да му се одобри повторување на постапката, г. Стефан бараше од Јавниот обвинител, да бара, од судот, на Архиепископот Јован да не му биде дозволено да се брани од слобода, туку да се појавува на судските рочишта од притвор.

Доколку и имаше било каква законска основа на Архиепископот Јован да му се определи притвор, ќе останеа забележани само: злобата, осветољубивоста, безмилосноста и несострадателноста на г. Стефан. И, тоа не би било нешто ново, ниту за него, ниту за епископите од неговиот расколнички синод, оти веќе цели 10 години тие измислуваат интриги против Архиепископот Јован и прават сè, за тој што подолго да се наоѓа во затвор. Кога човек би го зел предвид само тој факт, дека во расколничката МПЦ нема ниту трошка од некаков христијански морал, сомилост и човекољубие, доволно е да се знае дека таму нема ниту права вера, но ниту желба да стапат во единство со другите Православни Цркви.

Според кривичниот закон на Р. Македонија притвор се определува за осомничени за кривично дело за коешто е предвидена казна над пет години затвор. За кривични дела за коишто е предвидена казна до пет години, какво што е кривичното дело за коешто се товари Архиепископот Јован, кривичниот законик на Р. Македонија не предвидува притвор, а уште повеќе не предвидува притвор во случаите кога не постои можност за повторување на кривичното дело. Притворот на Архиепископот Јован не е изречен врз основа дека има можност тој да го повтори кривичното дело, туку врз основа дека има можност за бегство. Но, зошто Архиепископот Јован би избегал, кога се знае дека самиот доброволно влезе во Р. Македонија на 12. 12. 2011 год., токму за да бара повторување на судската постапка при којашто беше осуден во отсуство? Како би можел да избега кога во судот ги депонира двата пасоши коишто ги поседува? И, на крај, зошто би го направил тоа, кога судската постапка против него застарува за само три месеци, а во една нормална правна постапка не е ниту можно судењето да заврши пред предметот да застари?

Одговорот на овие прашања се наоѓа во мизеријата во којашто пребива расколничката МПЦ. Кога веќе не успеаа да го оцрнат ликот на Архиепископот Јован, којшто достојно сведочи за верата, можеби како никој друг во нашава современост, тогаш барем нека остане колку што е можно подолго во затвор. Но, таквото однесување не може да се определи само како однесување на раколници, таквото однесување се карактеризира со нечовечност.

Од Канцеларијата на Архиепископијата охридска и Митрополија скопска

[Guest]

Епископ стобијски Давид о утамничењу Архиепископа Јована

17. Фебруар 2012 - 12:35

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован ухапшен је 16. јануара ове године и пребачен у затвор Идризово. Ово је шесто по реду утамничење Архиепископа Јована. О околностима под којим се води судски процес, које оптужбе се стављају на терет Архиепископа Јована, до када он може да буде у затвору, да ли могу да га посете јерархија Српске Православне Цркве и породица, за Радио Слово љубве говорио је Његово Преосвештенство Епископ стобијски и Мјестобљуститељ струмички Г. Давид.

Архиепископ Јован болује од шећерне болести, уз то је и прехлађен, а у затвору се налази без лекова и лекарске неге, што значи да му је живот у опасности. Стражари су му одузели мантију и панагију, забрањено му је држање молитвеника и књига у келији, а онемогућено му је и Свето Причешће, јер су стражари вратили Владику Давида са путиром. Овај монтирани судски процес Архипескопу Јовану проистиче из црквеног раскола у Републици Македонији. Према свим међународним извештајима, македонско корумпирано судство као део посткомунистичке, идеолошке матрице македонске политике, принуђено је да обнови судски процес против Архиепископа Јована. Њему је до сада суђено у одсуству. Међутим, сада се очекује обнова судског процеса у његовом присуству, а можда му буде и одобрено да се брани са слободе. Чека се одлука суда, који у недоглед одуговлачи процес, држећи Архиепископа већ три месеца у затвору.

Са друге стране, то исто судство упорно одбија захтев за регистрацију Православне Охридске Архиепископије. Расколнички клирици у Републици Македонији узурпирали су цркве и манастире Српске Православне Цркве, врше притисак да се Архиепископ Јован држи утамничен испод сваког основног људског достојанства, ометају и забрањују чак и сахране верника који припадају јурисдикцији Српске Цркве и чине све како би изгубили православни хришћански идентитет. Хапшење је изазвало међународне реакције. Предстојатељи из свих православних јирисдикција су писали македонским политичарима, а и у свим међународним извештајима о непоштовању верских слобода у Републици Македонији, увек се указује на прогон Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије.

Извор: Радио Слово љубве

[Guest - . . .-]

Превод:

17.02.2012

СAОПШТЕЊЕ Архиепископ Јован остаје у затвору

Након једног дана после објављивања, у средствима јавног информисања, да је Архиепископу охридском и Митрополиту скопском г.г. Јовану, суд у Велесу одoбрио понављање судског поступка, али да му је и истовремено наложио 30 дневни притвор, сазнало се да је Јавни тужилац из Велеса, притвор тражио на основу захтева Архиепископа расколничке МПЦ г. Стефана. Премда суд у Велесу, за само три дана од како је Архиепископ Јован 12. 12. 2011 год., ушао у Р. Македонији и био затворен у затвору Идризово код Скопља, решио је да му одобри понављање судског поступка, зато што је био осуђен у одсуству, и да му се дозволи да се брани са слободе, Јавни тужилац, након тражења Архиепископа расколничке МПЦ г. Стефана, жалио се Апелационом суду у Скопљу са бесмисленим захтевом, суд поново да утврди тачан датум у поступку за екстрадицију која се водила при крају 2010 год., у Р. Бугарској, када је Архиепископ Јован дознао да је осуђен.

Иако је у самој молби за понављање поступка поднесеној основном суду у Велесу од стране адвоката Архиепископа Јована, био приложен и записник направљен од Јавног тужилаца Р. Бугарске о томе када је Архиепископу Јовану предана пресуда од стране суда у Р. Македонији, Јавни тужилац на захтев г. Стефана, а све са циљем Архиепископ Јован да остане што је могуће дуже у затвору, тражио је да се уради преписка са властима у Р. Бугарској да би се тачно утврдио датум када је Архиепископ Јован дознао за пресуду.

Из разлога што правна преписка између две државе је процес који не иде много брзо, Архиепископ Јован остао је 60 дана у затвору док суд у Велесу није добио одговор из Р. Бугарске о тачном датуму када је Његово Блаженство дознао за пресуду. Датум наведен у одговору био је идентичан са оним из записника урађеног од стране Јавног тужилаштва Р. Бугарске који је био приложен још при првом решавању суда, те на основу тих чињеница Архиепископу Јовану испрва му је било одобрено понављање суђења. Уистину је ниско, мизерно и без људског достојанства тражење Архиепископа расколничке МПЦ г. Стефана, Архиепископ Јован по сваку цену, чак и преко кршења закона, да остане у затвору. А то се види из чињенице што сад, када је суд неспорно утврдио датум када је Архиепископ Јован дознао за пресуду и када је утврдио да су испуњени сви правни услови да би му се одобрило понављање поступка, г. Стефан захтевао је од Јавног тужилаца, да тражи од суда да Архиепископу Јовану буде онемогућено да се брани са слободе, него да се појавувљује на судским рочиштима из притвора.

Уколико би и постојала било каква законска основа Архиепископу Јовану да се наложи притвор, остаће забележано само следеће: злоба, осветољубивост, безмилост, и несастрадавање г. Стефана. И то не би било нешто ново, ни за њега, нити за епископе из његовог расколничког синода, јер читавих 10 година они измишљају интриге против Архиепископа Јована и чине све, да би се што дуже налазио у затвору. Када би човек узео у обзир само ту чињеницу, да у расколничкој МПЦ нема ни трунке од некаквог хришћанског морала, самилости и човекољубља, довољно је да се зна да тамо нема нити праве вере, но, нити жеље да се ступи у јединство са другим Православним Црквама.

По кривичном закону Р. Македоније притвор се даје осумњиченим за кривично дело коме је предвиђена казна изнад пет година затвора. За кривична дела за која је предвиђена казна до пет година, какво је кривично дело за које се оптужује Архиепископ Јован, кривични законик Р. Македоније не налаже притвор, а још више не налаже притвор у случајевима када не постоји могућност за понављање кривичног дела. Притвор Архиепископу Јовану није изречен на основу могућности да понови дело, већ на основу могућности да побегне. Но, зашто би Архиепископ Јован побегао, када се зна да је сам добровољно ушао у Р. Македонији 12. 12. 2011 год., управо да би потражио понављање судског поступка при којег је био осуђен у одсуству? Како би могао да побегне када је у суду депонирао оба пасоша које поседује? И на крају, зошто би то урадио, када судски поступак против њега застарева за само три месеца, а у једном нормалном правном поступку није ни могуће суђење да заврши пре него што предмет застари?

Одговор на ова питања се налази у мизерији у којој пребива расколничка МПЦ. Кад већ нису успели да оцрне лик Архиепископа Јована, који достојно сведочи веру, можда као нико други у нашој савремености, онда барем нека остане колико је могуће дуже у затвору. Но, такво понашање може да се окарактерише не само као понашање расколника, такво понашање се карактерише и нечовечношћу.

Из Канцеларије Архиепископије охридске и Митрополије скопске

[Walter]

Свако ко се интересује за стање Цркве у Македонији морао би да има основни увид у садашњу ситуацију и пре свега узроке који су довели до оваквог стања...

Један од најбољих написа на ту тему а веома кратак, и потпуно неоптерећен податцима а с' друге стране јако прецизно уводи у срж проблема, јесте и следећи текст из ''Православља'' .

Најискренија препорука за сваког ко жели да има потпун и адекватан увод у проблематику

________________________________________________________________________________________________________

Макендонско црквено питање

Радован Пилиповић

Раскол је појава која је све до XX века непозната у српској црквеној историји. У другој половини XX века органско ткиво Светосавске Цркве захватила су два раскола: американски и македонски. Први је настао услед емоционалног набоја који је у емиграцији развијан према Патријарху Герману и епископима због, како се далеко од отаџбине мислило, „сарадње са комунистичким властима“.

Стварање Македонске православне цркве је отпочело 1945. године, истовремено са стварањем најјужније федералне јединице у послератној Југославији. Македонска црква је направљена уз подршку тадашњих власти, спутавањем рада три епархије Српске Православне Цркве у Повардарју: Митрополије скопске, Епархије велешко-дебарске и Епархије злетовско-струмичке.

Наиме, комунисти су спречавали Митрополита скопског Јосифа Цвијовића да се врати на свој митрополитски престо и да обнови црквени живот у јужним епархијама. Исто је било и са епископом злетовско-струмичким Викентијем Продановим, потоњим српским Патријархом. Под изговором да Српска Православна Црква спроводи србизацију и асимилацију македонског словенског живља није допуштано да се на територији НР Македоније успостави стање пре 1941. године. Историја цркве на простору данашње Републике Македоније је кроз другу половину XИX и почетак XX века испуњена етнофилетизмом, националистичким испадима, политичком пропагандом и чињеницама „овог света“ које су помрачивале исконску јеванђељску поруку.

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

Македонија, схваћена у класичном географском (јужни ток Вардара почев од Велеса, затим Пелагонија и крајеви јужно од тока Брегалнице) или у нововековном просторном смислу (Од Шар-планине и Скопља до Егејског мора) урасла је у класичну византијску и старобалканску културну сферу. Овде се византијска култура развијала несметано, створивши велики духовни и материјални капитал који је имао судбоносну цивилизацијску делотворност на балканске Словене, посебно македонске. Византизам се преко Цркве ширио у најшире друштвене слојеве. То се до дана данашњег види у архитектури (световној и сакралној), народном стваралаштву, обичајима и музици.

Охридска архиепископија је свој историјски ход почела као словенска установа. Настала је у Самуиловој држави и након пропасти исте 1018. године канонски-правно је потврђена у Византијском царству кроз повеље цара Василија ИИ. Хипотеза Западне Бугарске и селидбе бугарског патријаршијског седишта је данас депласирана у науци. Не треба затварати очи пред чињеницом да византијски извори Самулила, његове војнике и сараднике називају Бугарима. Он је преузео идеју о бугарском царству као институцији супротстваљеној Цариграду, али је велико питање да ли су његови поданици имали бугарску свест. Охридска архиепископија је обухватала велику територију, а временом су епископи Грци преузимали водећу улогу у њој. Оснивање Српске Православне Цркве, настало је еманципацијом од Охридске архиепископије. Познати су протести њеног првојерарха Димитрија Хоматијна упућивани Светом Сави због заобилажења Охрида и одласка у Никеју ради стицања аутокефалности за Српску Цркву. Са продором немањићке државе ка југу, са ширењем политичких граница српске државе Охридска архиепископија је губила део поља своје управе и духовне власти.

На територији данашње Македоније одиграли су се значајни догађаји за историју српског народа. Стефан Душан је на сабору у Скопљу 1346. године крунисан за „цара Срба и Грка“, а на саборима у Скопљу 1349. и Серу 1354. је проглашен и допуњен његов Законик. У Душановом царству Скопска митрополија је „првопрестолна“. Са обновом Пећке патријаршије 1557. године, разграничење са Охридском архиепископијом иде линијом између Дебра и Охрида, затим на Велес, па преко Брегалнице иде ка Самокову у данашњој Бугарској. Заправо од 1557. до 1766. године Тетово, Скопље, Кратово и Самоков биле су епархије под директном духовном влашћу српског Патријарха. До укидања Охридске архиепископије 1767. године њени првосвештеници су носили титулу „Прве Јустинијане, целе Бугарске...“, али често и „Архиепископ Бугара, Срба, Влаха и прочих“. Са успостављањем Бугарске егзархије 1872. године, започиње добро позната национална борба у Македонији. Кроз културно-просветну акцију Бугарске, Србије и делимично Грчке обликовала се етничка свест у Македонији и припремане су позиције за ликвидацију Османског Царства 1912. године. Бурно и несрећно стање понајбоље осликавају речи Крсте Мисиркова, који у спису За македонску ствар каже да се један брат у истој кући сматра Србином, а други Бугарином.

КРАТКА ИСТОРИЈА АРХИЕПИСКОПИЈЕ

„Кратка историја Охридске архиепископије“ коју је написао Његово Блаженство митрополит охридски и скопски Јован Вранишковски представља први савремени озбиљни корак у прављењу прегледа црквене прошлости македонских простора. Како су се прошлошћу поменуте области бавили различити научници различитих идеолошких и националних исходишта тако су и резултати њихових истраживања били ограничени. Као централна балканска област Македонија је била на мети различитих утицаја (политичких и црквених) и на удару различитих аспирација, спровођених што суптилно што грубо и бахато. Ипак вреди поменути рад бугарског историчара Ивана Снегарова који је своју синтезу урадио почетком прошлог века. Већина радова који су се у Бугарској појављивали крајем деведесетих година писани су са националистичком острашћеношћу или тако да се кроз биране изворе стварала окрњена слика прошлости. Радови настајали у Грчкој су такође имали пропагандно-памфлетистички карактер, односно писани су са циљем да се обезвреди словенски печат у историји Повардарја. Такође су ти радови имали апологетску сврху, намеру да се одбрани јелинска оригиналност имена Македонија и спречи њена злоупотреба у времену сецесије бивше Југославије. Српска литература о македонском питању крајем XИX и почетком XX века не заостаје за бугарском по бројности, али је такође неједнаке вредности и најчешће пропагандне осмишљености и учинка. У новије време су се проблемом раскола, односно македонског црквеног питања озбиљно бавили црквени историчари Ђоко Слијепчевић и Предраг Пузовић.

Архиепископ Јован не пише само као историчар већ и са будношћу и одговорношшћу црквеног архипастира. У другом делу ове најновије историје Охридске архиепископије заступљена су два већа одељка у којима се кроз канонско-правне и еклисиолошке претпоставке разматра македонски црквени проблем настао 1967. године. Увидом у историјске чињенице и са ангажованом црквеном свешћу долази се до закључка да је савремена Македонска православна црква прожета еклисиолошком јереси, односно да је истрајавање њених водећих људи у расколу са Српском Православном Црквом, а и са православном икуменом истрајавање у тами и погубном путу који води у духовну погибељ.

Такозвани Црквено-народни сабор који се састао 4. октобра 1958. године на крајње неканонски начин изабрао је епископа Доситеја Стојковића, викарног епископа топличког за „архиепископа охридског и скопског и митрополита македонског“.

Архијерејске инсигније му је предао свештеник, а жезал световњак. На притисак власти, епископ је отишао и преузео нову дужност, иако знајући да чини канонски преступ. Свој чин је пропратио изјавом: „Хтео, не хтео, ја морам да идем“. Свети Архијерејски Сабор (који је заседао 3-19. јуна 1959. године) је попустио и практично дао аутономију епархијама у НР Македонији. Али, када је македонски Црквено-народни сабор прогласио 16-19. јула 1967. аутокефалност, Српска Црква је одмах реаговала. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора од 14. септембра исте године прекинуто је богослужбено и канонско општење са јерархијом у НР Македонији због неканонски проглашене аутокефалије.

Српска Православна Црква нема интереса да спроводи билу какву србизацију словенског живља у Бившој Југословенској Републици Македонији. Али као Мајка Црква жели да се раскол залечи, превазиђе и да општи интерси хришћанства преовладају над странпутицом дневнополитичких заблуда. У том смислу предузети кораци око литургијске заједнице са архијерејима у Македонији 2002. године су били историјска прекретница. Реликти комунистичке епохе и клаустрофобија младе државе која ствара свој модерни идентитет довеле су до прогона архиепископа Јована (2005-2007) свештеника и тамошњих хришћана који нису остали у непризнатој МПЦ. Неправедно оптуживан за издају македонских интереса и сарадњу са „великосрпском врхушком“ подносили су прогоне и патње попут исповедника првих векова хришћанства.

Време је да православни народи Балкана превазиђу историјске размирице, да се изборе за свој „византијски мир“ (Паx Бyзантина). Црква није Царство од овога света, него икона Царства Небеског. Као пројава Царства Божијег треба да јој буду стране све поделе на Јелине и Јудеје, Ските и Германе, Србе, Бугаре или Македонце. Жив је истинити дух побожности обичног балканског хришћанског света. И нека се још више распламса. Када се велики Јован Цвијић бавио антропогеографским истраживањима у околини Охрида, тамошњи становници, тада под турском влашћу су му исповедили да се подједнако могу сматрати како Србима, тако и Бугарима. А то је тако јер је православље „наша вера, једна вера, Рисјани људи“.

_________________________________________________________________________________________________________

© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje....rkveno-pitanje/

[Скопљанац]

Да се можете уверити и упознати са болесним стањем ума које је проузроковано дугогодишњим пребивањем у расколу и ван Цркве Божије - Цркве спасоносне, доносим Вам и овај одговор саможивог Градоначелника града Струмице, који је на Божићну честитку Епископа Давида Стобијског (који је и мјестобљуститељ Струмички) одговорио на следећи начин:

Република Македонија

ГРАДОНАЧЕЛНИК ОПШТИНЕ СТРУМИЦА

ул. Сандо Масев бр.1 2400 Струмица; Македонија

подцентрала 348-026 Факс 320-544

www.strumica.gov.mk [email protected]

овде је место за печат на којем пише датум: 02. 01. 2009. Струмица

Господину Нинову (нема ни основне културе о обраћању)

ул. Сава Ковачевиќ бр. 47Г/53

1000 Скопље

Полазећи од актуелне функције коју вршим као Градоначелник Општине Струмица, а изабран на непосредним демократским изборима који су у складу са Уставом и законима у Републици Македонији, један од фундаменталних задатака Градоначелника је представљање и заступање Општине, поново по одређеним законским прописима у Републици Македонији.

У том контексту, а преносећи мој став као Градоначелника Општине Струмица, желим да Вас обавестим да је једино "Македонска Православна Црква" (наводници моји, наравно) официјална црква (написао је малим словом, преносим исто) у Републици Македонији. Струмичка епархија је возглављена Његовим Високопреосвештенством митрополитом Г. Наумом. Формирање самопроглашене такозване Православне Охридске Архиепископије Јована Вранишковског (опет иста култура - некултура), како за мекедонску тако и за струмичку јавност, чији је официјални заступник Градоначелник Општине, представља директно негирање (!) македонске државности и самосталности (особености).

Послата честитка у повод Новогодишњих и Божићних празника, и као Градоначелнику и за мене лично представља недоличан чин, и никако је не прихватам и баш због тога исту Вам враћам назад.

Градоначелник Општине Струмица

Зоран Заев

Бог нека им је у помоћи! Ако се не покају, како ли ће бежати испред Лица Божијега, које сви у Слави очекујемо?!

Преведох на брзину, праштајте за грешке у куцању...

Ваш брат у Христу Господу: Скопљанац

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/topic/17653-%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B4-%D0%BA/

[Марјанн]

Хтио бих да питам , зашто је услов име МПЦ, да буде избачено за улазак у јединство са осталих православних цркава који такоџе користе своје национално име? Хвала.

[Скопљанац]

Није услов. Име "МПЦ"-у остаје за интерну употребу унутар граница Македоније. На крају крајева, Српској Православној Цркви не смета то име. Већ блоку Црква грчког говорног подручја. Дакле, Цариграду, Атини, Александрији, Јерусалиму, Албанији...

Српска Православа Црква је дозволила коришћење тог имена, то су чињенице.

[Walter]

Није услов. Име "МПЦ"-у остаје за интерну употребу унутар граница Македоније. На крају крајева, Српској Православној Цркви не смета то име. Већ блоку Црква грчког говорног подручја. Дакле, Цариграду, Атини, Александрији, Јерусалиму, Албанији...

Српска Православа Црква је дозволила коришћење тог имена, то су чињенице.

Ко што је цео живот динамичан и динамика је прва карактеристика живог...Тако и проблем т.ј. раскол у Македонији је наставио динамиком идења на доле (наравно) јер све што су требали да учине да из њега изађу, расколници нису учинили него су радили супротно од тога!

А требало је само да престану да гоне Архиепископа Јована и П.О.А.-у.

После ове последње серије прогона и затварања Архиепископа Јована, ИМЕ НИЈЕ ПРОБЛЕМ бр.1 Сада постоји нови и много већи проблем!

Сада је проблем ''Нумеро Уно'' ...(А то је било и пре, само је било прикривено).. То је њихов клир - расколничке ''мпц'' који једноставно више није способан за јединство ни у промилима... Јер и оно мало поверења што је постојало до последњег прогона, и хапшења Његовог Блаженстав, сада не постоји просто што је показано и доказано да они то не желе нити хоће да спрече.. Јер једини услов за наставак дијалога је да престану да гоне ПОА и Јована а то могу повлачењем оптушби то с еупорно не дешава... Тако да име КОЈЕ НИКАДА НИЈЕ БИЛО ПРОБЛЕМ ЗА СПЦ, сада је од потпуног споредног значаја...

На површину је избила суштина... која се само скривала иза ''проблема са именом''..ко што се и ми често и пшречесто кријемо иза тућих имена, ликова, аватара, маски, псеудонима.. Зато д азаборавимо на било чији националчизам..да ми видимо прогон доле какав је и шта радимо по том питању...

[Скопљанац]

Слажем се. Само, није једини услов престанак гоњења. То је ПРВИ услов. Има ту још услова које су расколници наметнули сами себи за врат. Дакле, морају и да се отргну из чељусти "политичке елите" - наследника Александра Македонског (наша Црква сигурно неће имати посла са неким ко Александра Македонског хоће да канонизује (!), то сам читао код Руса, не знам да ли је истина, али ако се питају расклнички ударници Агатангел и Никола Поповски, није искључено). Даље, морају да поштују одлуке о рашчињењу (то не чине, нити имају намеру), јер у расколничкој јерархији не постоји Епископ (у нашем случају "Епископ") Кумановски. Вођење "Кумановсеке Епархије" у расколу на себе је преузео један лаик који је суђен за злочин, који је до тачке врхуњења исполитизован, који је "партијски човек" послат на задатак рушења и цепања Ризе Христове још од "другова". На страну то што постоји канонски Епископ Цркве Божије у лику Преосвећеног Јоакима. Исповедање јереси етнофилетизма престаје њиховим евентуалним приласком Чаши Јединства, па ћемо тај услов занемарити. Даље, услов је избацивање секташа из светиња попут манастира Светог оца нашег Наума, Охридског чудотворца. И још гомила услова које су, кажем, као жар сами себи метнули на главу, и када је почело да пече, покушали су кукавички да забијају главе у песак.

Али, свакако, све почиње ПРЕКИДОМ ГОЊЕЊА ЦРКВЕ И БЛАЖЕЊЕЈШЕГ и ПОКАЈАЊЕМ, остатак је природни след догађаја и за то се молимо колико је у нашој моћи...