Отац Зоран Ђуровић постављен за духовника цркве Ружице у Београду

[Hristoslav]

пре 11 часа, mirko1929 рече

Баш напротив. Оне су суштински различите. Монаси не могу да производе нове људе (из очигледних разлога), да чине милостињу (јер немају своје паре), да посећују затворенике и болеснике (јер монах не би требао да се шетка ван манастира), да се жртвују за другога (јер су и отишли из света да не би били окружени искушењима), итд. Световњак који умисли да треба да живи ко монах нужно одлази у себичлук и постаје саможив, занемарује обавезе и таланте које му је Бог дао. Он себе мучи и постаје на неки начин (а понекад и буквално) самоубица. Ово причам из личног искуства. С друге стране световни монах је исто пошаст, али на други начин. Зато, што би рекли, не укрштај зраке!

Дакле, нису различите јер су Заповести исте. Набројао си само да су подвизи и дела другачији али исти је Дух Свети који на дела покреће. То што си поменуо имам коментар, рећи ћу редом. Може да рађа духовну децу, духовна милостиња у виду поучавања, молитва за затворенике и болеснике је већа од посета, жртва за другога ја монашко разапињање за свет итд. У праву си за наставак. Анка или камилавка, брак или монаштво, нема трећег пута који би био благословен осим силом прилика. То што си написао је тачно кад би световњак умислио да је монах, то је прелест у старту. Последице си навео, себичлук, саможивост, занемаривање обавеза и таланата, мучење самог себе што може довести до самоубиства итд. Тачно је да је јако тешко скоро немогуће бити монах у свету. Али ево контрапримера. Све владике живе у свету а сви су монаси. Или покојни Митрополит Амфилохије и владика Атанасије који су били професори факултета и живели у свету. Или свети Порфирије Капсокаливит који је живео у сред Атине и служио као духовник у болници. Дакле ипак је могуће ако је духовност здрава и пре свега са благословом и ако нисмо у прелести. Ипак потребан је изузетно јак и искусан духовник. Себе никако не наводим као пример, не дао Бог, то би била крајња лудост и поседнутост, али ја сам ожењен и живим у свету. Световне подвиге које си навео трудим се да извршавам у складу са мојим могућностима. А монашка духовност ми је ипак основа пре свега у молитви, борби са страстима и испитивању помисли. Узгред да напоменем, без хвалисавости, да ми је Митрополит Амфилохије био духовник од 1981. па све до своје блажене кончине. Уз њега и владика Атанасије, мање владика Иринеј Буловић, много владика Данило Крстић. Данашњег Патријарха Порфирија знам и дружили смо се из студентских дана, исто као Митрополита Јоаникија, Владику Давида, Теодосија, Андреја итд. Јако пуно сам посећивао наше манастире, био на Светој Гори 1984 и 1990 у Хиландару по месец дана. Пио сам воду са извора а не чесмовачу. 80их уопште није било духовних књига осим Лествице, али смо имали живе примере, Оце које сам навео. Данас имамо много духовних књига које ипак не могу да замене живи пример. Дакле, ако се хвалим, што не дао Бог, као безуман се хвалим, што рече Апостол Павле. Наравно апсолутно без икаквог поређења. И да додам да имам код куће библиотеку од око 1000-2000 књига, нисам бројао. Опрости брате и помени...

[Ђорђе Р]

On 23.10.2021. at 21:28, Hristoslav рече

Такође примећујем да кад говори О Господу Исусу Христу и Пресветој Богородици, веома добро расуђује и богословски тумачи, ипак је он доктор патрологије, али користи сувише слободне изразе који мени лично сметају да читам, па бих му саветовао већу побожност.

Шта ти значи "већа побожност"?

[Hristoslav]

пре 4 минута, Ђорђе Р рече

Шта ти значи "већа побожност"?

На страну хвалисавост. Када пише о Господу и Пречистој, некако као да се интимизира, користи речи некако као да им је комшија, сувише некако присно, нема уопште страха Божијег, не могу сада да наводим примере. Кад сам му то једном напоменуо да нема страха Божијег, овако је одговорио. Рече да је страх Божији почетак мудрости а он се не би враћао на почетак!

[Вукашин]

@Hristoslav Сви у неком периоду кренемо да навлачимо књиге 

Карелин пише о интелектуалној гојазности, а и Старац Пајсије каже да није здрав онај ко пуно једе, већ ко добро прежива. 

[Hristoslav]

пре 2 минута, Вукашин рече

@Hristoslav Сви у неком периоду кренемо да навлачимо књиге 

Карелин пише о интелектуалној гојазности, а и Старац Пајсије каже да није здрав онај ко пуно једе, већ ко добро прежива. 

Тачно је и то. Не кажем за себе да много разумем из тих књига. Али довољне су и мрвице. А шта је лоше у томе имати књиге?

[Вукашин]

пре 1 минут, Hristoslav рече

Тачно је и то. Не кажем за себе да много разумем из тих књига. Али довољне су и мрвице. А шта је лоше у томе имати књиге?

Није лоше само по себи. Сетио сам се примера Старца Пајсија који је имао Свето Писмо, Псалтир и Исака Сирина. Имао је вероватно и других књига, али те три је читао сваки дан.

А приметио сам да онај наш противник некада нема ништа против тога да читаш духовне текстове, ако треба и цео дан, али ако кренеш на молитву, онда се диже и кука и мотика 

[Hristoslav]

пре 1 минут, Вукашин рече

Није лоше само по себи. Сетио сам се примера Старца Пајсија који је имао Свето Писмо, Псалтир и Исака Сирина. Имао је вероватно и других књига, али те три је читао сваки дан.

А приметио сам да онај наш противник некада нема ништа против тога да читаш духовне текстове, ако треба и цео дан, али ако кренеш на молитву, онда се диже и кука и мотика 

Да. Митрополит Амфилохије ми је рекао да када монаси одлазе у пустињу понесу Свето Писмо и Исака Сирина. И још је рекао да је Свети Исак највећи психолог међу Оцима. И друго је тачно. Све је лако осим молитве!

[fsa]

пре 16 минута, Hristoslav рече

На страну хвалисавост. Када пише о Господу и Пречистој, некако као да се интимизира, користи речи некако као да им је комшија, сувише некако присно, нема уопште страха Божијег, не могу сада да наводим примере. Кад сам му то једном напоменуо да нема страха Божијег, овако је одговорио. Рече да је страх Божији почетак мудрости а он се не би враћао на почетак!

Ja mislim da ti je dao odličan odgovor. 

[Hristoslav]

пре 3 минута, fsa рече

Ja mislim da ti je dao odličan odgovor. 

Опрости брате, не бих се сложио...

[mirko1929]

Пре сат времена, Hristoslav рече

Дакле, нису различите јер су Заповести исте. Набројао си само да су подвизи и дела другачији али исти је Дух Свети који на дела покреће. То што си поменуо имам коментар, рећи ћу редом. Може да рађа духовну децу, духовна милостиња у виду поучавања, молитва за затворенике и болеснике је већа од посета, жртва за другога ја монашко разапињање за свет итд. У праву си за наставак. Анка или камилавка, брак или монаштво, нема трећег пута који би био благословен осим силом прилика. То што си написао је тачно кад би световњак умислио да је монах, то је прелест у старту. Последице си навео, себичлук, саможивост, занемаривање обавеза и таланата, мучење самог себе што може довести до самоубиства итд. Тачно је да је јако тешко скоро немогуће бити монах у свету. Али ево контрапримера. Све владике живе у свету а сви су монаси. Или покојни Митрополит Амфилохије и владика Атанасије који су били професори факултета и живели у свету. Или свети Порфирије Капсокаливит који је живео у сред Атине и служио као духовник у болници. Дакле ипак је могуће ако је духовност здрава и пре свега са благословом и ако нисмо у прелести. Ипак потребан је изузетно јак и искусан духовник. Себе никако не наводим као пример, не дао Бог, то би била крајња лудост и поседнутост, али ја сам ожењен и живим у свету. Световне подвиге које си навео трудим се да извршавам у складу са мојим могућностима. А монашка духовност ми је ипак основа пре свега у молитви, борби са страстима и испитивању помисли. Узгред да напоменем, без хвалисавости, да ми је Митрополит Амфилохије био духовник од 1981. па све до своје блажене кончине. Уз њега и владика Атанасије, мање владика Иринеј Буловић, много владика Данило Крстић. Данашњег Патријарха Порфирија знам и дружили смо се из студентских дана, исто као Митрополита Јоаникија, Владику Давида, Теодосија, Андреја итд. Јако пуно сам посећивао наше манастире, био на Светој Гори 1984 и 1990 у Хиландару по месец дана. Пио сам воду са извора а не чесмовачу. 80их уопште није било духовних књига осим Лествице, али смо имали живе примере, Оце које сам навео. Данас имамо много духовних књига које ипак не могу да замене живи пример. Дакле, ако се хвалим, што не дао Бог, као безуман се хвалим, што рече Апостол Павле. Наравно апсолутно без икаквог поређења. И да додам да имам код куће библиотеку од око 1000-2000 књига, нисам бројао. Опрости брате и помени...

Ако некоме ко скапава од глади, уместо да даш да једе, кажеш да ћеш се молити за њега, неће баш бити превише срећан, зар не? Можеш једну занимљиву појаву приметити и у самоме манастиру. Наиме, молитву, појање, и остале богоугодне радње сви радо обављају, док код физикалисања, чишћења клозета, и сличних послушања где мора да се засучу рукави иде мало теже. Питам ја тебе шта је ту онда већи подвиг? У свету си често гажен и присиљен да трпиш разне недаће и неправде, и то је одлична подлога за узрастање. Католици имају те редовнике, што му дође нешто као монаси, али са световном мисијом, тога код нас нема. Појединачни случајеви су изузеци. А владике му дођу бивши монаси. Не у смислу да им је одузето монашко име, него у смислу да су ослобођени од завета. Не можеш да будеш тај који заповеда и наређује, и под послушањем, истовремено. Не можеш да будеш тај који располаже новцима, а сиромах. Једино им остаје безбрачност, али безбрачност се подразумева за сваког ко је рукоположен пре женидбе (не мора да буде монах). Баш лепо! И ја много волим књиге.

[fsa]

@Hristoslav Ma ne moraš da se složiš, naravno... samo ni nije jasno zašto se ljudi petljaju u nečiji odnos sa Bogom i pokušavaju da ga menjaju i ispravljaju... 

[Hristoslav]

пре 25 минута, mirko1929 рече

Ако некоме ко скапава од глади, уместо да даш да једе, кажеш да ћеш се молити за њега, неће баш бити превише срећан, зар не? Можеш једну занимљиву појаву приметити и у самоме манастиру. Наиме, молитву, појање, и остале богоугодне радње сви радо обављају, док код физикалисања, чишћења клозета, и сличних послушања где мора да се засучу рукави иде мало теже. Питам ја тебе шта је ту онда већи подвиг? У свету си често гажен и присиљен да трпиш разне недаће и неправде, и то је одлична подлога за узрастање. Католици имају те редовнике, што му дође нешто као монаси, али са световном мисијом, тога код нас нема. Појединачни случајеви су изузеци. А владике му дођу бивши монаси. Не у смислу да им је одузето монашко име, него у смислу да су ослобођени од завета. Не можеш да будеш тај који заповеда и наређује, и под послушањем, истовремено. Не можеш да будеш тај који располаже новцима, а сиромах. Једино им остаје безбрачност, али безбрачност се подразумева за сваког ко је рукоположен пре женидбе (не мора да буде монах). Баш лепо! И ја много волим књиге.

Са првим делом бих се сложио. Што се тиче владика, има их разних уосталом сви смо различити. Патријарх Павле кад је биран прво за епископа а после за Патријарха, то је схватио као служење Цркви и послушност Богу. Дакле, није био бивши монах, чак шта више, посветио се. Од завета датих Богу нико не може да нас ослободи. Узгред, на крштењу смо сви Богу дали завете, додуше не у тој форми али смо их дали, а ко их од нас држи. Кад смо рекли да се одричемо сатане и да се присаједињујемо Христу, чинимо ли тако у даљем животу? Што се тиче новца, владика Григорије сведочи да је Атанасију прошло кроз руке око четири милиона евра а у новчанику је имао око 70 евра ако му затреба и то од његове плате. Јер и владике имају плату ако неко не зна. Заповеда и наређује и игуман, па да ли га то спречава да се подвизава? А да се вратим на први део. За монаха се зна: рад, послушност и молитва. Монах који одбија да ради или чисти клозете или то ради преко воље, он не да није прави монах него уопште није монах. Речено је да је лако замонашити спољашњег човека а тешко унутрашњег. О разликама католичког и православног монаштва нећемо овде.

[Hristoslav]

пре 28 минута, fsa рече

@Hristoslav Ma ne moraš da se složiš, naravno... samo ni nije jasno zašto se ljudi petljaju u nečiji odnos sa Bogom i pokušavaju da ga menjaju i ispravljaju... 

Дакле, однос са Богом је личан и ту као што кажеш се не треба мешати. Али овде се говори о јавном раду и писању Оца Зорана. Мишљења сам да је то подложно критици. Нико ту није изузетак. А рекао сам да желим Оцу добро, моје примедбе бих желео да уважи због њега самог. Ово што му замерам дакле из љубави му замерам са жељом да се исправи, да буде још бољи...

[Просечан србенда]

On 17.10.2021. at 1:05, Onufrije рече

Видиш да је сада миран као буба,

[Onufrije]

пре 12 часа, Родољуб Лазић рече

Било би лепо знати да ли и патријарх Порфирије дели мишљење човека кога је поставио за духовника у Ружици.

Али пошто смо са тим човеком одавно у ситуацији да доказујемо да је небо плаво (односно основне и јасне ствари хришћанству), тако и овде, што се хвалисања тиче, које он овде промовише као нешто тобож нормално/пожељно у хришћанству, па светог Златоуста узима за пример који то, наводно, потврђује, да видимо шта сам Златоусти каже на ову тему. 

Јован Златоуст, из 33. беседе на Књигу постања:

"Но чтобы не слишком продолжить поучение, на этом остановим слово, а прочее оставим до следующего дня, попросив вас подражать патриарху, и никогда не восхищать первенства, но следовать блаженному Павлу, который говорит: «честию друг друга больша себе творяще» (Рим.12:10), и стараться уничижать себя во всем. Это-то (самоуничижение) и доставляет (нам) первенство, как и Христос сказал: «смиряяй себе вознесется» (Лк.14:11). Итак, что может сравняться с тем поведением, когда мы, уступая другим первенство, чрез это сами достигаем большей чести, и оказывая другим предпочтение, чрез это сами себя возводим на высшую почесть? Об этом-то, умоляю, будем стараться, чтобы т. е. подражать смиренномудрию патриарха и нам, сущим под благодатию, идти по стопам того, кто еще до закона показал такое любомудрие. Подлинно истинное смиренномудрие показал этот чудный муж в отношении к человеку, который был гораздо ниже его не только по добродетели, но и по возрасту, и по всему другому. Подумай только, что старец уступил юноше, дядя племяннику, (человек) заслуживший такое благоволение у Бога – тому, кто не сделал еще ничего великого, патриарх оказал юноше то, что должен бы оказать он, как юноша, старцу и дяде своему. Так и мы будем оказывать уважение не одним только высшим нас, или равным с нами: это не было бы смиренномудрие, потому что когда кто делает необходимо-должное, то это уже не смиренномудрие, но долг. Истинное смиренномудрие в том, когда мы уступаем тем, кто по-видимому ниже нас, и оказываем предпочтение тем, кто считается хуже нас. Впрочем, если мы будем рассудительны, то не будем никого и считать ниже нас, но всем людям станем отдавать преимущество пред собою. И это говорю я не о тех из нас, которые погружены в (бездну) бесчисленных грехов; нет, пусть кто сознает в себе и бесчисленные совершенства, но, если только он не думает о себе, как о последнем между всеми, его совершенства не принесут ему никакой пользы. В том-то ведь и состоит смиренномудрие, когда кто, имея чем превозноситься, уничижает, смиряет и ведет себя скромно. Тогда-то он и восходит на истинную высоту по обетованию Господа, который говорит: «смиряяй себе вознесется». Потщимся же все, молю вас, взойти на высоту смиренномудрия, чтобы заслужить одинаковое с праведником благоволение у Владыки, и удостоиться неизреченных благ, благодатию и человеколюбием Господа нашего Иисуса Христа, с Которым Отцу, со Святым Духом, слава, держава, честь, ныне и присно, и во веки веков. Аминь."

https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_01/33

Да не преводим све, ево најважнијих делова:

"...да следите блаженог Павлу који каже: "чашћу чините један другог већим од себе"(Рим. 12,10) и да се старате да унижавате себе у свему. Оно (самоунижавање) нам и доносси првенство, као што је и Христос рекао: "који себе понизује, узвисиће се" (Лк. 14,11)....Истинско смиреномудрије је у томе када ми уступамо пред онима који су, наизглед, нижи од нас и указујемо поштовање онима који се сматрају горима од нас. Уосталом, ако имамо расуђивање, никога и нећемо сматрати нижим од нас, него ћемо свим људима давати преимућство у односу на нас. И то говорим не о онима међу нама који су погружени у бездан безбројних грехова; не, него и онај ко у себи види безбројна савршенства, ако о себи не буде мислио као о последњем од свих, његова савршенства нећу му бити ни од какве користи. У томе се и састоји смиреномудрије када неко, имајући чиме да се узноси, унижава себе, смирава се и понаша се скромно. И управо тада он и узлази на истинску висину, по Господњем обећању, који каже "који себе понизује, узвисиће се". Потрудимо се сви, молим вас, да узиђемо на висину смиреномудрија, да бисмо заслужили истоветно са праведником благовољење Владикино и удостојили се неизречених блага, благодаћу и човекољубљем Господ нашег Исуса Христа, са Којим Оцу, са Светим Духом, нека је слава, моћ и част сада, увек и у векове векова. Амин."

Ето, то говори свети Златоуст о хвалисању и смиравању, имајући у виду Христове речи " сваки који себе узвисује, понизиће се, а који себе понизује, узвисиће се" (Лк. 14,11).

 

 

 

 

лепо лепо је Св. Јован објаснио у чему је грех хвалисања, ево нешто и о смирењу без кога нема спасења и томе како новине улазе у Цркву а да не буду из гордости.

 

Онај ко хоће да се спасава мора неминовно бити послушан духовном началству. Без те послушности човек може и поред најбоље жеље за спасењем да оде у пропаст. Велики светитељи, који су прописали послушност као услов спасења сами су испунили послушност до савршенства. Када св. Симеон изабра свој подвиг на стубу, то као новина изненади све подвижнике. Па не знајући, да ли је овај начин подвига од Духа Божјег или од духа гордости, послаше пустињски оци и духовници људе да се увере о томе; па шаљући их рекоше им, да Симеону у њихово име заповеде, да сиђе са стуба. Ако ли он не хтеде да сиђе, значи, да је његово узвишење на стуб од духа гордости; ако ли заповест послуша и хтедне да сиђе, нека га онда оставе где је, јер готовошћу да послуша показаће, да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше св. Симеону, да сабор светих отаца пустињских заповеда њему, да сиђе са стуба, Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то посланици обрадовани викнуше му: „не силази, свети оче, но остани где си; сад видимо да је подвиг твој од Бога“.