Дара из Јасеновца

[Justin Waters]

Овај Миланов текст је уследио након што је објавио две кратке поруке на свом зиду у везу филма због чега су га многи жестоко наопали:

 

[Justin Waters]

Миланов текст је инспирисао Андреја Протића да изнесе своје мишљење у коме је изразио разочарање.

Након гледања филма "Дара из Јасеновца", заиста сам се трудио да се суздржим од било каквог коментара, управо због тога што сам филм доживео на идентичан начин као и Милан Ружић у овом тексту. Дакле, заиста је страшно када за први филм на ову сакралну тему морам да изнесем утисак да је "цар го".

 

Свако ко се иоле озбиљно бавио темом страдања Срба и других у NDH, као и било који озбиљнији поклоник седме уметности, тешко ће одолети утиску да је овде заправо највише подбацио сценарио. Није толико ствар ни у томе да је посведочена и судски доказана бруталност усташких крвника овде сведена на неопходни минимум - верујем да многима није лако да је гледају чак ни у овој "умивеној форми". Јасно ми је да је филм очигледно намењен западном тржишту.

 

Поред свега о чему Ружић овде пише и што, нажалост, само могу да потпишем, озбиљан проблем овог филма је психолошка карактеризација ликова - како жртава, тако и њихових крвника. Прича је замишљена да буде кохерентна, али се "из неког разлога" једноставно расипа. Лик Даре и њеног брата требало би да буде "Аријаднина нит" која нас спроводи кроз јасеновачки пакао, али оно што у њему видимо нису личности, него оне сенке са зидова Платоновог мита о пећини. Најблажа могућа критика би могла да гласи да је ово филм безбројних пропуштених шанси и да драгоцене минуте у њему једу промашене сцене које, верујем нехотице, разводњавају суштину. Да не буде све потпуно очајно, музика је нешто што је у филму за сваку похвалу, иако њена драматичност често не кореспондира разводњеном наративу.

 

С друге стране, ово је ипак био и некакав почетак, корак у једном неопходном правцу - иако неспретан, овај корак ће пренети какву-такву поруку о страдању нашег народа у NDH. Такође, пошто су историјске чињенице, чак и овако безазлено упаковане, бациле у хистерију Југословене и друге "случајне Србе", то је показатељ да је одређена циљна група ипак примила поруку коју изговара Макс Лубурић из овога филма: "Србе убијамо зато што су Срби".

 

Наравно, аутори филма се кроз читав подухват правдају што се уопште и усуђују да пошаљу овакву поруку, па неспретно убацују сцене о хрватској сељанки, која већ на почетку спасава српску бебу и, очекивано, велики акценат стављају на племенити рад Дијане Будисављевић, са јасним циљем да покажу како филм не говори о "свим Хрватима", нашим EU суседима, од којих нам зависи и судбина "евроинтеграција". Ово је свакако јадно, али ипак и очекивано.

 

Оно што ипак нисам очекивао и главни разлог због кога о овоме пишем, ипак је СВЕТОГРДНА сцена, која сакати житије о страдању светог старца Вукашина Мандрапе из Клепаца. Дакле, СВЕ бих могао да опростим овом филму, поготово да те сцене у њему није ни било - али, овакав приказ је заиста неопростив! Подсетићу да је извор за опис страдања светог Вукашина сведочење српског доктора Неђе Зеца, коме се о томе поверио лично усташа Жиле Фригановић, Вукашинов убица. Након сусрета са светим Вукашином кога је каспио на познати начин, тражећи од њега да ускликне "Живио поглавник Анте Павелић" и добијања одговора "Само ти дијете ради свој посао", Фригановић више није могао да настави учешће у усташком такмичењу у клању, јер се, по сопственим речима, "осетио попут пачваре".

 

Од читаве ове сцене "која небо отвара", у филму "опстаје" некакав бесмислени "лапот" где безимени усташа елиминише ударцем чекића некаквог "дрчног старца" који ваљда више није погодан за посао уништавања лешева? Дакле, што се мене тиче, ова сцена је заиста однела превагу да ово напишем и "спасем душу". Заиста, било је много начина да се ова сцена прикаже без бруталности. На пример, њу је некоме могао да преприча сам доктор Зец, историјска личност која је тада и обитавала у Јасеновцу, а Дара је то могла да чује у болници, исто као што је гледала и сцену клања око столица. Можда је управо ова сцена и најбоља илустрација тоталног дилетантизма аутора филма, подједнако и историјског и филмског. Како год, боље да ове сцене није ни било, него да су је овако обогаљили.

 

Коначно, шта ми друго преостаје него да се сложим с Ружићем и запишем овај свој утисак - не толико ни због критике a posteriori, која је свакако закаснела, него у нади да ћу можда дати неки мизерни допринос томе да се у неком наредном покушају ова света тема обради на промишљенији и бољи начин. Остају нам наде у Кустурицу и Зофрановића да овај наратив помере у бољем правцу.

 

[Justin Waters]

Критичан је био и Александар Ђокић

Да ли уметност може променити поглед на један народ – случај филма „Дара из Јасеновца“.

Постоје многи ставови о злој судбини српског народа од опасног геополитичког положаја („кућа насред пута“), преко тога да наши лидери нису на време схватили да је дошао крај биполарној стуктури међународних односа („Милошевић није приметио да је Берлински зид пао“), до тврдњи да су сви наши суседи, то јест такмаци, располагали утицајем у западним центрима моћи („албански, бошњачки, хрватски лоби“). Иако је тешко дати јасан одговор на постављено питање, зато их и има тако пуно, поборник сам статичног структуралистичко-цивилизацијског модела по коме српски народ припада источно-православном делу европске цивилизације, који је вечито под подозрењем западне католичко-протестантске половине исте цивилизације.

У складу са тим моделом, српска страна 90-их година ништа није могла да уради како би придобила симпатије, а ни подршку западних сила за свој национални пројекат. Све и да су 1990. године на власт у Србији дошли либерали, Југославија би се распала по АВНОЈ-евским границама, а Запад би подржао независност Косова. Уосталом, Запад је прогласио независност Косова не 1999. године, већ 2008. – осам година после промене политичког и економског система у Србији. Не заборавимо да је Запад организовао и разбијање заједничке државе Србије и Црне Горе 2006. године, дакле шест година након демократских промена. Србима се у политичком смислу не верује на Западу из простог разлога што је српски национализам антизападни и проруски, док су хрватски, бошњачки, албански и црногорски национализам прозападни и антируски.

Да ли је „Дара из Јасеновца“ ремек-дело кинематографије, нажалост није. Питање је који би наш режисер у овом тренутку уопште и био способан за такав искорак. Од тројице оних који заиста вреде – Кустурице, Марковића и Паскаљевића, први је прошао свој стваралачки зенит, други је незаинтересован за дату тематику, а трећи је преминуо. Да ли би се променио однос Запада према Србима да којим случајем овај филм јесте био велико уметничко остварење, нажалост не би. У аутентичној и историјски верној серији „Вук Караџић“ из 80-их, реформатор нашег језика у разговору са Јернејем Копитаром, врсним словеначким интелектуалцем тога доба, добија добронамерни савет у духу епохе просветитељства: „Ако желите да се свет (Запад) брине за Србе онако како се брине за судбину Грка, покажите му културна достигнућа која су достојна његове пажње“. На српске епске песме у Вуковој редакцији обратиће пажњу и Грим и Гете, али се негативан однос према српској политичкој судбини неће променити. Зато не треба гајити наде у Запад, иако образовани појединци из тог дела европске цивилизације могу показати наклоност према српском народу – на ум ми прво пада Хандке.

Да ли филму „Дара из Јасеновца“ фале прикази експлицитних злочина, сцене препуне грозоморне крви? По мом мишљењу – не. Иако у кинематографији постоје две школе мишљења, истакнути представник тезе да зло треба приказати најреалније могуће јесте Елем Климов, режисер култног филма историјске страве и ужаса „Иди и смотри“. Његов приступ је критиковао Абрам Роом, учитељ Тарковског и Шукшина, који није могао да се помири са тиме да се публика излаже нескривено ђаволским призорима без и трунке могућности финалне катарзе, па је једном приликом коментаришући Климовљев филм рекао: „Зашто у младим људима има толико срџбе?“ Постоји и савременији тандем за и против голог насиља у филмовима – Тарантино и Хајнеке. Док Тарантино човека претвара у лика из стрипа кога је могуће резати, набадати, сећи на комаде, док он крв доживљава као кечап, Хајнеке је снимио контрафилм „Funny Games“ у коме протагониста после серије крвавих убистава у последњој сцени гледа право у камеру и намигује нама гледаоцима, саучесницима. За Хајнекеа и Рома после два сата гледања како се људима ваде очи и просипају црева, ми који пунимо филмске сале држимо нож у руци.

Да ли је ово подесан тренутак за детаљно сецирање првог играног филма о Јасеновцу, мислим да није. Таква пракса баш сада када је један филм пробудио читаву нацију и усмерио је у најбољем правцу духовне обнове није ништа друго него интелектуално цепидлачење. Тим пре што, уметнички гледано, „Дара из Јасеновца“ никако није „лош“ филм, напротив – рад сниматеља је квалитетан, многе сцене мученичког страдања су упечатљиве и изазивају код гледаоца снажну емоцију, која након завршетка филма не бледи, Игор Ђорђевић је имао прилике да покаже своје глумачко умеће, девојчица у главној улози је врло експресивна. Мени су у првом реду засметали клише холивудска музика у тандему са неоригиналним сценаријем, помало театрална и збрзана поставка појединих битних сцена (примери породице Тесла и Вукашина из Клепаца), неуравнотежен квалитет глуме, нешто спорији ритам у другом делу филма, који умара гледаоца, и чињеница да филм почиње са колоном заробљеника, које нисмо успели да упознамо пре тог мрачног тренутка. На крају, остају непознаница мотиви и развој усташке идеологије у предратном и ратном периоду, што је нарочито проблем за западног гледаоца који никада није чуо за усташки покрет. Сви ови недостаци, који нису одвећ озбиљни, бледе у поређењу са тим колики је позитиван друштвени утицај овај филм остварио. „Дара из Јасеновца“ је заиста последњи позив за буђење нашој елити да је крајње време дошло да се позабави исцељењем тешких рана нанетих српској нацији кроз 20. век. Сваки пропуштен моменат на том путу може бити последњи.

„Дара из Јасеновца“ је тако филм од изузетне важности за почетак националног дијалога о култури сећања која нам је преко потребна, првенствено због нас самих, због наше духовности, а не да бисмо убедили Запад како нисмо крволочне звери. Ово је филм који позива на стварање нових дела, у разним медијима, па и кинематографији. Веома је битно да разумемо да није свако остварење ремек-дело, али да има уметничку вредност уколико подстакне појаву тематски новог правца стварања у српској кинематографији. Као што девојчица Дара извлачи на површину нашу емпатију, она позива да на пут суочавања са историјом стану и други уметници. Дара нас изводи из измишљене београдске џунгле наркомана, проститутки и силеџија, коју је мало ко од нас у свом животу искусио, из тог неолибералног конструкта самобичевања који не води никуда. Дара кроз филмско платно пружа руку нашим редитељима и глумцима да једном за свагда окаче имагинарне дрипачке кајле о клин и да се окрену објективно битним темама за српско друштво. И због тога јој српски народ и српска интелектуална елита дугују захвалност, коначно можемо концептуално ставити тачку на повампирени црни талас мафијашког црнила у који нас је завила покондирена југословенска кинематографија.

[Justin Waters]

И на крају.....Шах мат!! Ој срамото бескрајна...

Gledala sam "Daru iz Jasenovca" i pročitala scenario "Djeca Kozare" kojim je Lordan Zafranović godinama konkurisao za sredstva da bi snimio film o genocidu u Jasenovcu. Ovaj strahovit zločin, genocid na Srbima u NDH, zaista je morao već odavno biti tema umetničkog igranog filma najviših dometa.

Lordan je zato i decenijama pokušavao, scenarijem koji je napisao veliki Arsen Diklić, pisac i scenarista posebno nadaren za pisanje filmova o deci i ratu ( "Salaš u Malom Ritu", "Zimovanje u Jakobsfeldu", ali i "Marš na Drinu, na primer.)

U svom romanu i scenariju filma "Ne okreći se sine", Arsen Diklić već bavio sličnom pričom - sudbinom čoveka koji beži iz transporta za Jasenovac, pre smrti ipak uspeva da spasi jedinog preživelog sina iz ustaškog internata u Zagrebu, namenjenog pokrštavanju i prevaspitavanju srpskih dečaka otetitih od roditelja iz logora smrti. Lordan Zafranović jedan je od najvećih jugoslovenskih reditelja svih vremena, u svom vanvremenom opusu ima mnoštvo važnih i velikih filmova koji se bave upravo ustaškim zločinima nad Srbima i ostalim nevinim dušama.

Scenario "Djeca Kozare" napisan je, dakle, 1986. godine.

U njemu je glavna junakinja devojčica RADA, koja ima dva brata, jednog u naručju koga nosa, nakon što im majka strada, i jednog nešto starijeg, koga ustaše iz logora odvode u internat sličan ovome koji sam spominjala, sa planom da ga pokrste i preobrate u svojevrstan Hitler Jungend NDH.

DARA iz "Dare iz Jasenovca" isto ima takva dva brata. ***

Scenario Rade počinje zbegom žena i dece iz kozarskog kraja, gde ih ustaše presreću i sprovode na železničku stanicu, razdvajaju i guraju u teretne vagone za transport u logor Jasenovac, a da žrtve ni ne znaju gde idu.

Isto tako počinje i Dara.

Prvi zločin kome Rada prisustvuje dogodi se već na peronu. Isto se desi i Dari.

U filmu o Radi, žedne žene sa decom zatrčavaju se ka jedinoj česmi, otimajući se o svaku kap vode, naprave nerede, te ustaše odluče da ih rafalima "smire".

U Dari je ova otimačina ide nešto kasnije i nije oko vode, nego oko hrane, rafali i gaženje mrtvih su, naprotiv, tu.

Rada u trenutku shvata da mora imati nagon za samoodržanjem i grabi preko gomile da napuni lonac vodom za sebe i brata, bez obzira na užas kojem svedoči.

Dara, dočim, grabi činiju da napuni hranom za sebe i brata, bez obzira na užas kome je prisustvovala.

Rada, devojčica sa maramom, u Lordanovom filmu ostaje sa svojim dvogodišnjim bratom sama, jer joj ovog drugog odvedu u decu-ustaše.

I Dari se dogodi ista stvar.

U logoru Rada prvi put vidi Dijanu Budisavljević i sazna za spiskove i brojeve, vidi i autobus Crvenog križa, kojima deca mogu da se spasu pakla.

Isto vidi i Dara.

Radi jedan od dečaka-logoraša ispriča kako se spasao sigurne smrti tako što je, kad su odvajali muške, na glavu stavio žensku maramu i pretvarao se da je curica, pa ga ustaše nisu likvidirale.

Dara svoga brata spasava tako što mu stavlja žensku maramu na glavu, pretvarajući se da je curica, pa ga ustaše nisu likvidirale.

U stravičnoj sceni masakra, Rada vidi kako ustaša kreće da ubije starinu, a ovaj mu odgovara "Ništa dijete, samo ti delaj svoj posao".

U stravičnoj sceni masakra, Dara vidi kako ustaša kreće da ubije starinu, a ovaj mu odgovara: "Samo ti sine radi svoj posao".

Rada svedoči najvećem i najopasnijem paklu - dečijoj bolnici iz koje malena mrtva tela lopatama iznose i tovare na kola, i kojoj niko ne sme prići.

Dara svedoči najvećem i najopasnijem paklu - dečijoj bolnici iz koje niko živ nikada ne izlazi, a sama će kasnije i shvatiti zašto.

I tako.

Da ne dužim: Diklićev i Zafranovičev scenario o Radi iz jasenovačkog logora, napisan je, dakle, 1986. godine. On je mestimično glomazan, jednim delom opterećen ideologijom tog vremena, drugi i treći čin se dešavaju kad Rada uspešno pobegne iz Logora, samo da bi se u njega ubrzo i nažalost vratila, a nakon što je kratko lutala tražeči brata smeštenog kod ustaške porodice u Zagrebu. Na kraju filma o Radi, ustaški "poočim" njenog brata biva ubijen, a Rada dečačića, nakon 4 pune godine nevidjanja, silom vuče nazad ka Kozari, ne znajući ni sama ni gde ide, ni kako će od sada uopšte živeti.

Dečak, sada pokršten, "prevaspitan", za malog ustašu spreman, oplakuje smrt jedinog oca koga poznaje i za koga ne zna da je dželat, pa urla da se ne zove Gojko, nego Fran! FRAAAN.

Arsen Diklić, zapravo, beleži da dete viče "Ja sam Flan, Flaaaan!" jer još uvek nije dovoljno veliki da ume da izgovori glas R, ali jeste da bi umeo da mrzi i da njega mrze.

To je velika umešnost vanvremenskog pisca, a i velika tragedija ove priče, Rada i njen mali brat prežive i ostaju da žive zajedno, a bratoubilačka mržnja medju njima tek pomalja svoju čeljust.

Dara nema takav kraj, ona nagoveštava jedan sasvim suprotan put, sve dalje od poetski istinitog, a sve bliže ideološki ispranom, iscedjenom, procedjenom, premetanom kroz sto voda, pa opet pranom i cedjenom, dok i zadnja para iz svega ne kapne.

Šteta, velika šteta.

PS: Zaboravila sam da pomenem: Luburić, ekipa ustaških psihopata i njihovih žena što ubijaju logorašice iz zabave, iz perverznog zadovoljstva, klanje srbosekom i slično, postoji u oba filma. Isto je i sa časnom sestrom, evidencijom za pokrštavanje, ženama koje pomažu oko bolnice, ulogom katoličke crkve i svim identičnim likovima poimence medju ustašama u logoru. To je i razumljivo, jer je istina.

*** PS2: Kako su ljudi tačno precizirali, ovaj drugi joj nije pravi brat, nego "brat" koji joj je ostavljen u amanet od žene koja je brinula o njoj, pre nego što je ubilo. Pravi brat gine, ostaje joj samo pobratim i mališan u narućju.

 

Извор: ФБ страница Биљане Србљановић

[J_a_n_a]

пре 5 часа, Justin Waters рече

друге стране, ово је ипак био и некакав почетак, корак у једном неопходном правцу - иако неспретан, овај корак ће пренети какву-такву поруку о страдању нашег народа у NDH. Такође, пошто су историјске чињенице, чак и овако безазлено упаковане, бациле у хистерију Југословене и друге "случајне Србе", то је показатељ да је одређена циљна група ипак примила поруку коју изговара Макс Лубурић из овога филма: "Србе убијамо зато што су Срби"

To da su Srbi ubijani u Jasenovcu zato što su Srbi je tačno, nama je tu istu rečenicu rekla jedna Hrvatica koja je bila u Jasenovcu i spasila jednog Srbina takoreći skinula ga sa jame rečima: nemojte njega, on je moj. 

p.s. oni se tada nisu ni poznavali, znači nije bio njen:) venčali su se posle.

U principu sa Andrejom Protićem delim neke utiske, ali insinuirati da je ta rečenica ubačena sa ciljem da 'dopre do određene publike' nije pošteno.

Kao što već neko reče teške rane nanete Srbima u 20 veku se neće i ne mogu isceliti ako ih prekrije trava, vazno je da negujemo tu kulturu sećanja, jer da bi SFRJ uopšte postojala i opstala Srbi su morali da se prave ludi i da svoja stradanja guraju pod tepih, nije pomoglo jer se država opet raspala u ratu.

Jer kao što u komentaru ispod reče Đokić to je poslednji poziv eliti, da negujemo nacionalnu kulturu sećanja, zbog nas samih i naše duhovnosti a ne da bi smo ubedili holivud da nismo krvoločne zveri.

[Bokisd]

пре 4 часа, Justin Waters рече

Критичан је био и Александар Ђокић

Да ли уметност може променити поглед на један народ – случај филма „Дара из Јасеновца“.

Постоје многи ставови о злој судбини српског народа од опасног геополитичког положаја („кућа насред пута“), преко тога да наши лидери нису на време схватили да је дошао крај биполарној стуктури међународних односа („Милошевић није приметио да је Берлински зид пао“), до тврдњи да су сви наши суседи, то јест такмаци, располагали утицајем у западним центрима моћи („албански, бошњачки, хрватски лоби“). Иако је тешко дати јасан одговор на постављено питање, зато их и има тако пуно, поборник сам статичног структуралистичко-цивилизацијског модела по коме српски народ припада источно-православном делу европске цивилизације, који је вечито под подозрењем западне католичко-протестантске половине исте цивилизације.

У складу са тим моделом, српска страна 90-их година ништа није могла да уради како би придобила симпатије, а ни подршку западних сила за свој национални пројекат. Све и да су 1990. године на власт у Србији дошли либерали, Југославија би се распала по АВНОЈ-евским границама, а Запад би подржао независност Косова. Уосталом, Запад је прогласио независност Косова не 1999. године, већ 2008. – осам година после промене политичког и економског система у Србији. Не заборавимо да је Запад организовао и разбијање заједничке државе Србије и Црне Горе 2006. године, дакле шест година након демократских промена. Србима се у политичком смислу не верује на Западу из простог разлога што је српски национализам антизападни и проруски, док су хрватски, бошњачки, албански и црногорски национализам прозападни и антируски.

Да ли је „Дара из Јасеновца“ ремек-дело кинематографије, нажалост није. Питање је који би наш режисер у овом тренутку уопште и био способан за такав искорак. Од тројице оних који заиста вреде – Кустурице, Марковића и Паскаљевића, први је прошао свој стваралачки зенит, други је незаинтересован за дату тематику, а трећи је преминуо. Да ли би се променио однос Запада према Србима да којим случајем овај филм јесте био велико уметничко остварење, нажалост не би. У аутентичној и историјски верној серији „Вук Караџић“ из 80-их, реформатор нашег језика у разговору са Јернејем Копитаром, врсним словеначким интелектуалцем тога доба, добија добронамерни савет у духу епохе просветитељства: „Ако желите да се свет (Запад) брине за Србе онако како се брине за судбину Грка, покажите му културна достигнућа која су достојна његове пажње“. На српске епске песме у Вуковој редакцији обратиће пажњу и Грим и Гете, али се негативан однос према српској политичкој судбини неће променити. Зато не треба гајити наде у Запад, иако образовани појединци из тог дела европске цивилизације могу показати наклоност према српском народу – на ум ми прво пада Хандке.

Да ли филму „Дара из Јасеновца“ фале прикази експлицитних злочина, сцене препуне грозоморне крви? По мом мишљењу – не. Иако у кинематографији постоје две школе мишљења, истакнути представник тезе да зло треба приказати најреалније могуће јесте Елем Климов, режисер култног филма историјске страве и ужаса „Иди и смотри“. Његов приступ је критиковао Абрам Роом, учитељ Тарковског и Шукшина, који није могао да се помири са тиме да се публика излаже нескривено ђаволским призорима без и трунке могућности финалне катарзе, па је једном приликом коментаришући Климовљев филм рекао: „Зашто у младим људима има толико срџбе?“ Постоји и савременији тандем за и против голог насиља у филмовима – Тарантино и Хајнеке. Док Тарантино човека претвара у лика из стрипа кога је могуће резати, набадати, сећи на комаде, док он крв доживљава као кечап, Хајнеке је снимио контрафилм „Funny Games“ у коме протагониста после серије крвавих убистава у последњој сцени гледа право у камеру и намигује нама гледаоцима, саучесницима. За Хајнекеа и Рома после два сата гледања како се људима ваде очи и просипају црева, ми који пунимо филмске сале држимо нож у руци.

Да ли је ово подесан тренутак за детаљно сецирање првог играног филма о Јасеновцу, мислим да није. Таква пракса баш сада када је један филм пробудио читаву нацију и усмерио је у најбољем правцу духовне обнове није ништа друго него интелектуално цепидлачење. Тим пре што, уметнички гледано, „Дара из Јасеновца“ никако није „лош“ филм, напротив – рад сниматеља је квалитетан, многе сцене мученичког страдања су упечатљиве и изазивају код гледаоца снажну емоцију, која након завршетка филма не бледи, Игор Ђорђевић је имао прилике да покаже своје глумачко умеће, девојчица у главној улози је врло експресивна. Мени су у првом реду засметали клише холивудска музика у тандему са неоригиналним сценаријем, помало театрална и збрзана поставка појединих битних сцена (примери породице Тесла и Вукашина из Клепаца), неуравнотежен квалитет глуме, нешто спорији ритам у другом делу филма, који умара гледаоца, и чињеница да филм почиње са колоном заробљеника, које нисмо успели да упознамо пре тог мрачног тренутка. На крају, остају непознаница мотиви и развој усташке идеологије у предратном и ратном периоду, што је нарочито проблем за западног гледаоца који никада није чуо за усташки покрет. Сви ови недостаци, који нису одвећ озбиљни, бледе у поређењу са тим колики је позитиван друштвени утицај овај филм остварио. „Дара из Јасеновца“ је заиста последњи позив за буђење нашој елити да је крајње време дошло да се позабави исцељењем тешких рана нанетих српској нацији кроз 20. век. Сваки пропуштен моменат на том путу може бити последњи.

„Дара из Јасеновца“ је тако филм од изузетне важности за почетак националног дијалога о култури сећања која нам је преко потребна, првенствено због нас самих, због наше духовности, а не да бисмо убедили Запад како нисмо крволочне звери. Ово је филм који позива на стварање нових дела, у разним медијима, па и кинематографији. Веома је битно да разумемо да није свако остварење ремек-дело, али да има уметничку вредност уколико подстакне појаву тематски новог правца стварања у српској кинематографији. Као што девојчица Дара извлачи на површину нашу емпатију, она позива да на пут суочавања са историјом стану и други уметници. Дара нас изводи из измишљене београдске џунгле наркомана, проститутки и силеџија, коју је мало ко од нас у свом животу искусио, из тог неолибералног конструкта самобичевања који не води никуда. Дара кроз филмско платно пружа руку нашим редитељима и глумцима да једном за свагда окаче имагинарне дрипачке кајле о клин и да се окрену објективно битним темама за српско друштво. И због тога јој српски народ и српска интелектуална елита дугују захвалност, коначно можемо концептуално ставити тачку на повампирени црни талас мафијашког црнила у који нас је завила покондирена југословенска кинематографија.

Ovo :

"многе сцене мученичког страдања су упечатљиве и изазивају код гледаоца снажну емоцију, која након завршетка филма не бледи..."

....i to je po meni morala da bude prva poenta filma, da se nadjemo u ulozi i kozi tih nesrecnih ljudi tamo,... i ja jos uvek osecam nelagodu u grudima,.... i sledeci neki novi film treba prvenstveno da jos vise i bolje naglasi tu mucninu i pakao Jasenovca i svakodnevni i svakominutni strah i ocaj i suocenje sa nasilnom smrcu logorasa koji su ubijani i klani i masakrirani u Jasenovcu i celoj NDH samo zato sto su Srbi.

Bez toga umetnost radi umetnosti onda nema nikakve svrhe i praviti film, znaci umetnost i tehnike snimanja dobrog filma samo ako gledalac moze da se poistoveti sa tim jasenovackim mucenicima slicnim po stradanju kao hriscanski mucenici prvih vekova, koji kao neduzni i nevini odlaze u smrt, kao sto je u samom filmu predstavljeno kroz beli voz koji odlazi u daljinu sto po svemu asocira na raj i besmrtnost dusa tih mucenika.

I, ovo ipak nije univerzalna stvar, nego je prvo nasa licna Srpska tragedija i muka i bol i suze,  pa tek onda moze da se razmatra kao opsta ljudska tragedija,.... ili da idemo da pitamo Hrvate i Bosnjake da li oni misle da su njihove tragedije samo tragedije zajednicke svim ljudima, ili su to tragedije njihovih naroda.

...i da se ne zavaravamo, da su film pravili zajedno i Spilberg i James Kamerun i Fransis Kopola i Tarantino opet ne bi bio kandidovan za Oskara,... 

[Justin Waters]

пре 16 минута, Bokisd рече

Ovo :

"многе сцене мученичког страдања су упечатљиве и изазивају код гледаоца снажну емоцију, која након завршетка филма не бледи..."

....i to je po meni morala da bude prva poenta filma, da se nadjemo u ulozi i kozi tih nesrecnih ljudi tamo,... i ja jos uvek osecam nelagodu u grudima,.... i sledeci neki novi film treba prvenstveno da jos vise i bolje naglasi tu mucninu i pakao Jasenovca i svakodnevni i svakominutni strah i ocaj i suocenje sa nasilnom smrcu logorasa koji su ubijani i klani i masakrirani u Jasenovcu i celoj NDH samo zato sto su Srbi.

Bez toga umetnost radi umetnosti onda nema nikakve svrhe i praviti film, znaci umetnost i tehnike snimanja dobrog filma samo ako gledalac moze da se poistoveti sa tim jasenovackim mucenicima slicnim po stradanju kao hriscanski mucenici prvih vekova, koji kao neduzni i nevini odlaze u smrt, kao sto je u samom filmu predstavljeno kroz beli voz koji odlazi u daljinu sto po svemu asocira na raj i besmrtnost dusa tih mucenika.

I, ovo ipak nije univerzalna stvar, nego je prvo nasa licna Srpska tragedija i muka i bol i suze,  pa tek onda moze da se razmatra kao opsta ljudska tragedija,.... ili da idemo da pitamo Hrvate i Bosnjake da li oni misle da su njihove tragedije samo tragedije zajednicke svim ljudima, ili su to tragedije njihovih naroda.

...i da se ne zavaravamo, da su film pravili zajedno i Spilberg i James Kamerun i Fransis Kopola i Tarantino opet ne bi bio kandidovan za Oskara,... 

Поента филма није да свједочи истину. Ако се треба свједочити истина, онда за то служе документарци или документарне серије. 

Филм на првом мјесту мора имати умјетничку димензију. Он мора бити квалитетно изведен да ти се свиди глума, музика, режија без обзира на тему. 

Кад направиш ово прво, онда се додаје пропагандни материјал. Бољи је добар филм са излажираном (макар и у добром смислу) историјом, него лош филм са плагираним сценаријом који наводно приказује истинита историјска збивања. 

Рецимо како се то треба радити као у једном од Роки серијала, у коме се Роки боксује са совјетским боксером. Претходно си кроз друге серијале створио култну чичност. Онда и у наставку правиш филм који је на првом мјесту о животу рокија, који је наравно борац, добричина, рефлексија америчког друштва и све то спаковано у једну добру сценографију, а онда кроз једну једину секвенцу гдје он нокаутира совјетског боксера преносиш пропаганду супериорности Америке над СССРом. 

[slovoA]

пре 4 минута, Justin Waters рече

Поента филма није да свједочи истину.

А шта је поента онога који прави филм? Ако није, да свједочи истину, онда је умјетник по правилу демон.

[Justin Waters]

пре 32 минута, J_a_n_a рече

Jer kao što u komentaru ispod reče Đokić to je poslednji poziv eliti, da negujemo nacionalnu kulturu sećanja, zbog nas samih i naše duhovnosti a ne da bi smo ubedili holivud da nismo krvoločne zveri.

То треба да се подразумјева као аксиом. Треба да правимо ствари које ће бити добре и квалитетне, и да се нама свиде на првом мјесту, а онда коме се свиди добро дошао. Нема ништа горе него кад направиш лош филм, а очекујеш од запада који је поставио филмске стандраде у 20 вијеку одобравање. 

Нигдје нећемно далеко стићи ако је тачно да је сценарио Даре плагијат Лордановог филма који је у припреми "Дјеца Козаре". 

[Bokisd]

пре 16 минута, Justin Waters рече

Поента филма није да свједочи истину. Ако се треба свједочити истина, онда за то служе документарци или документарне серије. 

Филм на првом мјесту мора имати умјетничку димензију. Он мора бити квалитетно изведен да ти се свиди глума, музика, режија без обзира на тему. 

Кад направиш ово прво, онда се додаје пропагандни материјал. Бољи је добар филм са излажираном (макар и у добром смислу) историјом, него лош филм са плагираним сценаријом који наводно приказује истинита историјска збивања. 

Рецимо како се то треба радити као у једном од Роки серијала, у коме се Роки боксује са совјетским боксером. Претходно си кроз друге серијале створио култну чичност. Онда и у наставку правиш филм који је на првом мјесту о животу рокија, који је наравно борац, добричина, рефлексија америчког друштва и све то спаковано у једну добру сценографију, а онда кроз једну једину секвенцу гдје он нокаутира совјетског боксера преносиш пропаганду супериорности Америке над СССРом. 

Nisam siguran da sam te bas 100% shvatio,.... ali moja poenta je bila,... prvo svedocenje istine o tome sta je zaista bio logor Jasenovac i u tom smislu cilj filma, da se predstavi sva strahota i monstruoznost Jasenovca i sta su prezivljavali logorasi bukvalno svakodnevno ocekivanje nasilne smrti samo zato sto su druge nacije i vere,.... i onda sve tehnike snimanja dobrog filma staviti u tu funkciju,... ako se promasi cilj filma, djabe sve ostalo,.... 

[Justin Waters]

пре 8 минута, Bokisd рече

Nisam siguran da sam te bas 100% shvatio,.... ali moja poenta je bila,... prvo svedocenje istine o tome sta je zaista bio logor Jasenovac i u tom smislu cilj filma, da se predstavi sva strahota i monstruoznost Jasenovca i sta su prezivljavali logorasi bukvalno svakodnevno ocekivanje nasilne smrti samo zato sto su druge nacije i vere,.... i onda sve tehnike snimanja dobrog filma staviti u tu funkciju,... ako se promasi cilj filma, djabe sve ostalo,.... 

Ако не направиш технички добар филм, онда си промашио циљ ма какву поруку да си хтјео пренијети са филмом. А ако не знаш да пренесеш поруку на коректан начин, по својој прилици нећеш знати направити ни добар филм, што се изгледа показује на примјеру Даре нажалост. 

 

[Bokisd]

пре 7 минута, Justin Waters рече

Ако не направиш технички добар филм, онда си промашио циљ ма какву поруку да си хтјео пренијети са филмом. А ако не знаш да пренесеш поруку на коректан начин, по својој прилици нећеш знати направити ни добар филм, што се изгледа показује на примјеру Даре нажалост. 

 

Pa to sam i rekao, prvo jasan cilj, i onda dobre tehnike filma.

dobre tehnike filma....da se malo nasalim, ovi Ip man filmovi, pa i ja bih bio kao superman kada bi me njih 10 napadalo na takav nacin  .... znaci poenta je moze za svaki vrhunski film da se nadje 100 mana i da se kriticki izmasakrira...

Dara je za nas region i malo sire dobar film, ima nesto kod tog filma sto je pokrenulo pricu o nasem stradanju.

Sledeci film da nastavi jos bolje u tom pravcu.

[Justin Waters]

пре 17 минута, Bokisd рече

Pa to sam i rekao, prvo jasan cilj, i onda dobre tehnike filma.

dobre tehnike filma....da se malo nasalim, ovi Ip man filmovi, pa i ja bih bio kao superman kada bi me njih 10 napadalo na takav nacin  .... znaci poenta je moze za svaki vrhunski film da se nadje 100 mana i da se izmasakrira...

Dara je za nas region i malo sire dobar film, ima nesto kod tog filma sto je pokrenulo pricu o nasem stradanju.

Sledeci film da nastavi jos bolje u tom pravcu.

Преношење историјских чињеница није јасан циљ. Јасан циљ је добар филм, а ове поруке су секундарна ствар.

Дару за сада покрећу једино скандали за скандалима, и то је оно о чему се највише прича. 

[Avocado]

пре 12 минута, Justin Waters рече

Преношење историјских чињеница није јасан циљ. Јасан циљ је добар филм, а ове поруке су секундарна ствар.

Pare se daju na ime i temu, scenario se piše posle

WWW.DANAS.RS

---

Film "Dara iz Jasenovca" reditelja Predraga Gage Antonijevića otvorio je poslednjih dana...

 

 

[Bokisd]

пре 6 минута, Justin Waters рече

Преношење историјских чињеница није јасан циљ. Јасан циљ је добар филм, а ове поруке су секундарна ствар.

Дару за сада покрећу једино скандали за скандалима, и то је оно о чему се највише прича. 

skandali nad skandalima.... .... Daru pokrece prvenstveno sama Dara i njena uloga i scene i brutalnost pokolja i ponovo secanje na nase stradanje.... i to neke iritira i ove njihove i nase.... sta da im radimo,.... istina je nekad vrlo surova...

O ovome pricam :

 

Film Dara iz Jasenovca nije mogao da dočara strahote, tamo su živi zavideli mrtvima

 

GOJKO JE PREŽIVELI DEČJI LOGORAŠ IZ JASENOVCA: Film Dara iz Jasenovca nije mogao da dočara strahote, tamo su živi zavideli mrtvima

WWW.KURIR.RS

---

Gojko Rončević, preživeli dečji logoraš iz Jasenovca, imao je samo osam godina kada su ga odveli u logor Jastrebarsko.Nakon emitovanja filma Dara iz Jasenovca kaže da je stvarnost bila...

tamo su zivi zavideli mrtvima,.... o tome pricamo u vezi Jasenovca,.... i to Dara na jedan nacin predstavlja...