Зоран Ђуровић: Игуманија манастира Ћелије Гликерија на сахрани рашчињеног епископа Артемија

[Просечан србенда]

пре 4 часа, Golub рече

Утисак недеље или године: ,,поред мене нећеш остати у СПЦ''!? 

Можда га подсећаш на овај немили догађај у Ватикану

 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 10 часа, slovoA рече

Прије ће бити да је претпоставио Духа Светог, као услов тог сабрања (Цркве). Једино тако она није заједница палих па по томе и разбојнички сабор (протестанти), већ Сабор Светих (у Духу који сабира расијано). Он је та гаранција саборности, а не ми, са својим подијељеним ставовима. Зато Црква и јесте саборна од свог првога дана, и биће све до посљедњег, макар се свела само на једног човјека, који ће се супротставити антихристу.

У оној горњој соби у Јерусалиму, апостоли још нису били сабрани. Напротив, били су избезумљени. Тек их је Дух Свети сабрао (преумио) у Цркву.

Проблем с том нашом "теолошком перспективом" је, прије свега, што је Бог ту превише човјеколик. Сводећи Духа Светог у прашину, не уподобљавамо се Христу, него прашини.

Није спор да је Сабрање (поистовјећење) могуће само у Христу који је подобије и да га је немогуће извршити без Духа Светог, али осим тих услова потребна је и наша воља и увјек нека перипетија, ако гледаш реално како Живот даје , да допреш до јединства или пуноће тог јединства, да можеш да кажеш, не живим више ја него Христос у мени, и да си у себе са Христом и као Христа примио ближњега свога, да и он благодаћу сија из тебе, да је у теби заувјек сахрањен и да си му вјеран.

Могу да буду теоретски све ове ипостаси сачуване и у том једном посљедњем човјеку, али тако слично мисле Артемити. Зато како Писмо каже, по љубави коју имају мећу собом препознаћете моје ученике, а то значи и по Духу Светом.

Само што по Духу Светом може да значи и по преимућству и канонском рукоплоложењу, што је за случај раскола потпуно ирелевантно јер сви имају канонска рукоположења, али ако не могу да се саберу, не вјерујем им да имају сви Духа Светога јер је то Дух Сабрања.

Тако баш због тог предпостојања заједнице у односу на моменат нашег сабрања, Дух не силази нас без везе са другим човјеком, за то је човјек претпостављен и услов, сабрања, сад што би неки да имају Христа и Духа Светога, а да одбаце, мене, тебе, Перу и Жику, мислим да неће моћи, јер нас је Христос једне другима претпоставио на разноврсне и равноначалне начине, чак како Писмо каже прије и више кроз оне незнатне и мале, које ми непрепознајемо као Христа, због чега Он не познаје нас. 

Не знам како замишљаш то свођење Духа Светога? Вјероватно као неко наше лоше вредновање, али ако заиста сведеш Духа Светога у прашину, та прашина ће постати неки "Христос" Црква или неко умјетничко дјело, јер може и камење да сведочи Христа (Архитектура, скулптура), није Духу Светоме ништа гадно, једина је опасност да ми презремо Духа Светога и Христа, јер кога то разапињемо и презиремо кад разапињемо једни друге? 

Сад опет реално, стање нам је такво, да је добро ако се задржимо на истјазавању Христа.

[slovoA]

On 5.12.2020. at 8:19, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Није спор да је Сабрање (поистовјећење) могуће само у Христу који је подобије и да га је немогуће извршити без Духа Светог, али осим тих услова потребна је и наша воља и увјек нека перипетија

(Добро нам је дошла ова пауза, бар мени, да кроз ту дистанцу јасније сагледавам саме проблеме. А отвараш баш озбиљна питања, нисам сигуран да ћу знати одговорити. Али бар ћу покушати.)

Тачно кажеш, да је ту потребна наша воља и да је ту увијек нека перипетија, али управо то јесте питање које треба ријешити, да би стигли до "Живог" јединства. Наша воља није природна воља коју је Адам имао у Рају. Од његовог пада је то слободна индивидуална воља (св. Максим), и ту је та перипетија, перипетија слободе, која је кроз ту нашу вољу чисто индивидуална. А као индивидуе, у каквом ћемо се јединству наћи? Чак и кад исповиједамо Христа, ти ћеш исповиједати једног, ја другог, неко трећи трећег итд. И ко ће нас усагласити, осим Духа Светог? Али не, наравно, по хоризонтали, по природи, као индивидуе, што опет тачно кажеш. Канонско рукоположење је гарант канона, а не гарант саборности, њу једино Дух Свети обезбјеђује.