Зоран Ђуровић: Лажни духовници

[Justin Waters]

пре 11 часа, uomo del Ve.Te. рече

Ја лично нисам против манастира, монаштва, реда и поредка у Цркви

Ja sam protiv monahokratije, i monahoidolatrije. Ne podnosim organski kad neko pada pred nekim samo zato jer su monasi.

U prošlosti su monasi bili krem društva. Najobrazovaniji dio populacije, izumitelji, pisci, filozofi, naučnici....danas su, uz čast par izuzetaka najobičniji odrpanci od koga 90% meni lično ne bi mogli ni pertle zavezati po bilo čemu, a isto tako i velikom broju pojedinaca u društvu, jer su prošla vremena kada se teško živjelo i kada je većina svoje životne energije trošila na preživljavanje, a monasi udriženi u monaške zajednice, bez obaveza prema porodici i brige za sopstvenu egzistenciju su imali dovoljno vremena da se posvete raznim disciplinama. I uspjeli su odgirati važnu istorijsku ulogu i hvala im na tome, ali danas im se mora pokazati mjesto, a to je da im se treba oduzeti oreol nadljuskosti, sveznanja i sveduhovnosti. Danas se puno zdravih stvari u vezi vjere i uopšte znanja može čuti od običnih laika, tone materijala što istorijskog što sadašnjeg je uskladišteno online, svako sa osnovnom pismenošću može se rukovoditi u duhovnom životu sasvim uspješno i bez potrebe za nekakvim "duhovnikom".

Zapravo nikad u istoriji Crkve nije postojala potreba za "duhovnikom"...Svima nama je duhovnik Sv.Duh, ljude vodi sam Bog, (Ne zovite učiteljem nikoga na zemlji reče Hristros još), a samo su pojedinci koji su zbog specifične uloge iskakali iz ovog ustaljenog obrazca trebali duhovnike, ali to nije ništa čudo kao što vojnici trebaju generale, ili radnici dobrog menadzera. 

[Милошшш]

Једноставно је- ако хоћеш духовни пут, идеш код некога ко је испред тебе на том путу, и то су духовници који су достигли бестрашће и који могу друге да руководе. Уколико знају да нису на том нивоу и  то ти искрено кажу, са њима можеш да разговараш и да ти опет буде корисно. 
Ко хоће да напредује духовно, мора да има духовника (свештеника или јеромонаха), иначе ће тапкати у месту. 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

 

 

 

 

Људи нису проблем као што рекох него је проблем систем/механизма који омогућава тим људима у СПЦ да раде то што раде....

 

 

 

Кажем опет механизам/систем је проблем а не људи, механизам је тај који ствара, диктира успех Цркеног рада и мислим да је већ време да се све постави на један виши ниво....

 

 

 

Са овим се не слажем и у питању је тежа анахронија, још је цар Јустинијан схватио да како год уреди джаву на крају од савјести службеника зависи успјех, не можемо сад у Цркви одустати од савјести, ко хоће да краде крашће јер је у искушењу никакав ни најсавршенији механизам га неће спасити од сотоне који га куша.

Са друге стране не постоји зао систем, није се могло судити нацизму или било којем режиму него човјеку, на крају јасно су Оци описали како се феномен зла јавља у свјету искључиво кроз човјека.

 

Нисам против промјена уређења, али мислим да је све увјек до човјека.

 

Мислим да си прибјегао овом системском решавању донекле оправдано, али га прецјењујеш јер те можда фата ужас јер много знаш шта ђаво по Цркви успјева.

 

Хоћу да наведем пример, пита мене један богати банаћанин, како то мени нуди игуман Сава да будем игуман манастира Дужи? Рекао сам да нећу да се одричем жена, каже нема везе... или други примјер колегу зову да буде игуман, али ја хоћу да се женим - нема везе покрићемо те.

Да ли је то због лошег система, или су они себи изградили неки систем нама незнан. Тога је колико хоћеш и чак се лакше напредије стрампутицом...Али по правилу се не трпе жито и кукољ и то чак је жито трпељивије и блаже.

Ако би се могло рећи и да вјерују у Господа онда су посреди тешке заблуде и извитоперења.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

[Zayron]

пре 8 часа, Justin Waters рече

Ja sam protiv monahokratije, i monahoidolatrije. Ne podnosim organski kad neko pada pred nekim samo zato jer su monasi.

U prošlosti su monasi bili krem društva. Najobrazovaniji dio populacije, izumitelji, pisci, filozofi, naučnici....danas su, uz čast par izuzetaka najobičniji odrpanci od koga 90% meni lično ne bi mogli ni pertle zavezati po bilo čemu, a isto tako i velikom broju pojedinaca u društvu, jer su prošla vremena kada se teško živjelo i kada je većina svoje životne energije trošila na preživljavanje, a monasi udriženi u monaške zajednice, bez obaveza prema porodici i brige za sopstvenu egzistenciju su imali dovoljno vremena da se posvete raznim disciplinama. I uspjeli su odgirati važnu istorijsku ulogu i hvala im na tome, ali danas im se mora pokazati mjesto, a to je da im se treba oduzeti oreol nadljuskosti, sveznanja i sveduhovnosti. Danas se puno zdravih stvari u vezi vjere i uopšte znanja može čuti od običnih laika, tone materijala što istorijskog što sadašnjeg je uskladišteno online, svako sa osnovnom pismenošću može se rukovoditi u duhovnom životu sasvim uspješno i bez potrebe za nekakvim "duhovnikom".

Zapravo nikad u istoriji Crkve nije postojala potreba za "duhovnikom"...Svima nama je duhovnik Sv.Duh, ljude vodi sam Bog, (Ne zovite učiteljem nikoga na zemlji reče Hristros još), a samo su pojedinci koji su zbog specifične uloge iskakali iz ovog ustaljenog obrazca trebali duhovnike, ali to nije ništa čudo kao što vojnici trebaju generale, ili radnici dobrog menadzera. 

Strašno! Ti ne vjeruješ u "Spiritueller Führer"!

 

[Zayron]

пре 9 часа, Justin Waters рече

Ja sam protiv monahokratije, i monahoidolatrije. Ne podnosim organski kad neko pada pred nekim samo zato jer su monasi.

U prošlosti su monasi bili krem društva. Najobrazovaniji dio populacije, izumitelji, pisci, filozofi, naučnici....danas su, uz čast par izuzetaka najobičniji odrpanci od koga 90% meni lično ne bi mogli ni pertle zavezati po bilo čemu, a isto tako i velikom broju pojedinaca u društvu, jer su prošla vremena kada se teško živjelo i kada je većina svoje životne energije trošila na preživljavanje, a monasi udriženi u monaške zajednice, bez obaveza prema porodici i brige za sopstvenu egzistenciju su imali dovoljno vremena da se posvete raznim disciplinama. I uspjeli su odgirati važnu istorijsku ulogu i hvala im na tome, ali danas im se mora pokazati mjesto, a to je da im se treba oduzeti oreol nadljuskosti, sveznanja i sveduhovnosti. Danas se puno zdravih stvari u vezi vjere i uopšte znanja može čuti od običnih laika, tone materijala što istorijskog što sadašnjeg je uskladišteno online, svako sa osnovnom pismenošću može se rukovoditi u duhovnom životu sasvim uspješno i bez potrebe za nekakvim "duhovnikom".

Zapravo nikad u istoriji Crkve nije postojala potreba za "duhovnikom"...Svima nama je duhovnik Sv.Duh, ljude vodi sam Bog, (Ne zovite učiteljem nikoga na zemlji reče Hristros još), a samo su pojedinci koji su zbog specifične uloge iskakali iz ovog ustaljenog obrazca trebali duhovnike, ali to nije ništa čudo kao što vojnici trebaju generale, ili radnici dobrog menadzera. 

I. Příprava a vymezení

a) Utopie duchovního vedení
 V životopisech svatých čteme o „duchovních vůdcích“, kteří bezpečnou rukou razili
svému svěřenci cestu k dokonalosti. Jedním z nich prý byl František Saleský, který vedl k
svatosti Františku de Chantal.
 Realita – i u jmenovaných světců – je jiná. Snad lidé tu a tam v životě zažili opravdovou
duchovní pomoc. Snad dokonce našli někoho, kdo jim byl v delších úsecích života dobrým
průvodcem. Ale s takovým člověkem, jemuž by ve vytouženém a plném smyslu toho slova
příslušelo označení „duchovní vůdce“, se nesetkali. To je zkušenost společná všem.
 Je možno toho litovat. A v rozhovorech znovu a znovu taková lítost zaznívá. Tato
zkušenost však stojí za to, abychom se blíže podívali na záležitost duchovního vedení. Nad
čím se tak často naříká jako nad nedostatkem, patří totiž k podstatě skutečnosti „duchovní
vedení“.

b) Pokušení gurua
 Vyhledávání „duchovního vedení“ probíhalo v uplynulém desetiletí v úzké souvislosti s
módním horováním pro meditaci a pro mistry, kteří by dokázali hledajícího uvést do
hloubky zkušeností. Avšak mezi takovým „guruem“ (existují i jiní!) a křesťanským
„duchovním vůdcem“ je při vaší podobnosti základní rozdíl.
 V mnoha meditačních kurzech jsem sám na sobě zažil, jak je snadné připoutat mladé lidi
k vlastní osobě prostřednictvím tělesných cvičení. Jednoho čtyřdenního kurzu se
zúčastnilo přibližně 20 dívek, které měly před závěrečnými zkouškami na nějaké vyšší
škole. Začínali jsme každý den cvičení v zenovém stylu. Patnácti až osmnáctileté dívky
jsou svou tělesností jakoby stvořené pro podobná cvičení. Sám jsem cviky uváděl,
vysvětloval, pomáhal jim a opravoval je, a tím jsem samozřejmě i sebe samého uváděl do
zkušeností oblasti těchto cviků. A cítil jsem, jak mi pomalu „přirůstala“ role gurua.
Hledání dívek a můj návod, jejich zakoušení těla, které je odvádělo od fixací světa
všedních dnů, a moje pomoc, jejich rostoucí otevřenost a moje osobnost, rytmus dnů,
vnímání krajiny a ještě mnoho jiného, zvláště osobní rozhovory s nimi, navzájem spolu
splývaly.
 Zrušit zafixování dívek na mou osobu se pro mě stával čím dál tím víc naléhavější úkol.
Musel jsem jim pomoci najít vlastní odpovědnost, dospět k vlastnímu úsudku a k vlastním
zkušenostem. Muselo se v nich probudit vědomí, že pro křesťana může existovat jen jeden
„mistr“, Ježíš Kristus. Potřeboval se v nich spojit kritický odstup a prožívaná vlastní
identita, úcta k druhému a sebeúcta. Nikoli pohled na mne jako „gurua“, ani pohled do
vlastního „nitra“, které se jako houba nabízelo nasát téměř všechno, nýbrž náš společný
pohled na Pána, na Boží „Ty“ jako smysl vlastního života měl být cílem těchto cvičení –
a současně se stal pomocí pro rozhodování těchto dívek.
 V psychologii se často popisují a hodnotí odpovídající procesy přenosu. Patří k základním
pojmům psychoanalýzy. Je však třeba poukázat na to, že se takové věci vyskytují
najednou i při „duchovním vedení“ nebo při „návodu k meditaci“, a že tam kde chybí 

jejich správné hodnocení, dochází a došlo k osudovým chybám.

c) Jen jeden je váš Mistr
 Mechanismus přenosu je jedním ze sloupů, na niž také spočívá hinduistická nebo
buddhistická instituce gurua. Psychoanalýza uvádí, že při pronikání do hlubin podvědomí
je nepostradatelný i pro protějšek, na který se „přenáší“ (proto jsme skeptičtí k
autoanalýze, bez protějšku). Je-li tento protějšek osobností mimořádného formátu rozšíří-li
se navíc ještě receptivita meditující pomocí tělesných cvičení a psychických zkušeností,
může vzniknout závislost, z nichž pak těží např. tisk senzační zprávy o útěku z ašrámu
nebo dokonce o sebevraždě. Bůh buď milostiv, je-li nějaký „guru“ nebo duchovní „mistr“
vybaven jen vyzařovací silou, ale nemá pokoru světce nebo právě tak pokornou
jasnozřivost psychologa!
 Takovýto vztah závislosti se dnes pěstuje zvláště hinduistických a buddhistických
náboženských hnutích, která misijně působí v západní civilizaci. Reinhard Humel (Indická
misie a nová zbožnost na Západě) o tom píše:
 „Většina jejich stoupenců ví, že pocta neplatí guruovi jako lidské osobě, nýbrž jako
manifestaci absolutní skutečnosti a moci, kterou člověk současně zakouší ve vlastním nitru
a která je totožná s božským. Hranice mezi správně pochopenou úctou věnovanou guruovi
a kultem osobnosti – v této souvislosti je třeba se zmínit i o kultu hvězd – může být
v jednotlivých případech nezřídka setřena.“
 V takové religiozitě, kde božské jako poslední smysl člověka nestojí vůči člověku v jasné
personální transcendenci, se světsky imanentní skutečnost Boha snadno vtělí do nějakého
vynikající osobnosti. A tomuto sadguruovi, tomuto avatárovi potom přísluší neotřesitelná
autorita.
 Ve vlasti guruů, na indickém subkontinentě, je instituce těchto „mistrů“ zabezpečena
jejich zařazením do tradice, kultury a společenského prostředí. Vytržení z toho všeho
a přesazení do západního prostředí a netradiční civilizace se takový mistři stávají posly
zkázy.
 Nelze snad i v leckteré nabídce křesťanského „mistra“ najít stopové prvky těchto
falešných názorů? V „duchovním vedení“ křesťana však musí být výrazně nadepsáno: Jen
jeden je váš Mistr!

d) Svatí bez „duchovního vůdce“
 Už krátký pohled do křesťanské tradice ukazuje, že mnozí, jsem v pokušení říci, že
většina lidí, kteří znamenali přínos duchovní tradici, došla svátosti a získala zkušenost
s Bohem „bez mistra“. Uveďme alespoň několik jmen: Benedikt z Nursie, Bernard
z Clairvaux, František z Assisi, Ignác z Loyoly – až do naší doby: Terezie z Lisieux, Carlo
Carrtto, Matka Tereza, atd.
 Terezie z Avily, učitelka církve v oblasti zkušeností s Bohem, se vyjádřila několikrát o
instituci „duchovního vedení“. Zastávala přitom názor, který lze vyjádřit jako alternativu:
Při volbě mezi zbožným, ne však příliš moudrým, a moudrým, ne však příliš zbožným
zpovědníkem, je třeba dát přednost moudrému zpovědníkovi před zbožným. Důvod toho
je zřejmý. V „duchovním vedení“ hledala Tereza moudrost a bohatství církevní tradice, 

kterou představoval teolog, a ne už tolik velkou sílu lidské osobnosti. To, že tento svůj
názor zastávala i vůči teologům a přátelům, kterých si jinak vysoce vážila, dokazuje
hloubku jejich zkušeností a jistotu její moudrosti.
 Ignác z Loyoly ve svých Duchovních cvičení dokonce napomíná, aby „ten, kdo vede
cvičení“ („mistra“ Ignác nezná) se nemíchal do vnitřních hnutí a motivací účastníka
exercicií. „Neboť i když mimo cvičení dovoleně a záslužně působíme na všechny ty, kdo
pravděpodobně jsou s to […] zvolit si řádový život a cestu evangelijní dokonalosti, je
přesto v těchto duchovních cvičeních při hledání Boží vůle žádoucnější a mnohem lepší,
aby se jejich zbožné duši sdělil sám Stvořitel a Pán. […] Ten, kdo vede exercicie, se nemá
přiklánět ani na jednu, ani na druhou stranu, nýbrž má stát uprostřed jako váha a nechat
Stvořitele přímo působit na jeho tvora a tvora na svého Stvořitele a Pána.“
 Také ten, kdo pronikne do instituce starectva pravoslavného křesťanství – ne do toho, co
se často jako takové propaguje – zjistí, že se první a vlastní úloha nepopíratelně připisuje
vedení Ducha starec je pouze ten, kdo pomáhá vnímat a chápat Boží hlas.

e) Vyhlídky a nebezpečí „hladu po zkušenostech“
 Když se popisuje „duchovní vedení“, jak by mohlo být dnes platné pro hledající křesťany,
je třeba odmítnout jeho falešné vzory. Koncem 20. století vznikl ve střední Evropě „hlad“
po zkušenostech, jak se nazývá jeden významný esej od Michaela Rutschkyho
o sedmdesátých letech. Člověk by rád vtáhl konečno, absolutno, celek a smysl do vlastní
zkušenosti.
 V jedné novo hinduistické skupině se praví: „Blažení ti, kdo pochopili slovo a význam
lidského života, hledali a našli mistra... Pro ty nemá smrt žádnou hrůzu, protože již
překročili hranici smrti během svého života“ (Reinhart Hummel).
 Křesťanská blahoslavenství vedou na jinou cestu: „Blaze těm, kdo hladovějí a žízní po
spravedlnosti, neboť oni budou nasyceni. Blaze těm, kdo pláčou, neboť oni budou
potěšeni.“
 Když nějaký mistr slibuje nasycení již nyní, když slibuje to, co Ježíš jako dar konečné
milosti Otce odsouvá do budoucna, když někdo klade očekávání do vlastnění, naději do
držení a další usilování v dějinách do přítomné existence – takový mistr nepatří mezi ty,
kdo nám ukazují křesťanskou cestu.
 Je jedním ze základních rysů křesťanského života, že „jen jeden je náš Mistr“, Ježíš
Kristus, který „znovu přijde v nebeských oblacích“.
 „Duchovní vůdce“ musí vědět, že jeho základním úkolem je odkazovat na toho, který
jediný si zasluhuje název „Mistr“ a kterého v tomto čase poznáváme a zakoušíme jenom
„částečně“ a „v zrcadle“.

[mario beloti]

пре 7 часа, Милошшш рече

Једноставно је- ако хоћеш духовни пут, идеш код некога ко је испред тебе на том путу, и то су духовници који су достигли бестрашће и који могу друге да руководе. Уколико знају да нису на том нивоу и  то ти искрено кажу, са њима можеш да разговараш и да ти опет буде корисно. 
Ко хоће да напредује духовно, мора да има духовника (свештеника или јеромонаха), иначе ће тапкати у месту. 

Ово је потпуно без везе. Може само и у Цркви да се напредује није тачно, ту је све потребно за наче спасење, али опет није проблем ни да имаш духовника напротив. Поготово је проблем ако хоћеш да имаш духовника јер ниси задовољан са Црквом то је чиста прелест и многи људи су ту пали. Не ваља му поп па Владика па Патријарх и иде у манастир тако иамо  артемите, акакијеве и осталу екипу.

[Zayron]

пре 9 часа, Милошшш рече

Једноставно је- ако хоћеш духовни пут, идеш код некога ко је испред тебе на том путу, и то су духовници који су достигли бестрашће и који могу друге да руководе. Уколико знају да нису на том нивоу и  то ти искрено кажу, са њима можеш да разговараш и да ти опет буде корисно. 
Ко хоће да напредује духовно, мора да има духовника (свештеника или јеромонаха), иначе ће тапкати у месту. 

 ....и то су духовници који су достигли бестрашће .....  

 

[Bokisd]

пре 22 часа, uomo del Ve.Te. рече

Нема простора за шалу а ево објаснићу и зашто....

Узећу пример америчког председника.... амерички председник иако по уставу има одређену/велику власт да одлучује он има иза себе целу групу људи, тимове, пентагон, обавештајнеслужебе, итд.... које диктирају одлуке председника....ово исто важи и за Путина... оба председника имају дневни брифинг где се упознају на дневном нивоу шта се дешава у њиховим земљама као у свету....

Ово исто важи и за Папу што сам горе навео за руског и америчког председника.... не одлучјуе тек тако папа на прву... нажалост људи незнају да су код нас у СПЦ веће папе него што је то папа у Риму...

Лично сам  за то да се власт у СПЦ више централизује и да се дају већа овлашћења Српском Патријарху.... како и то да се успостави група људи постављена консезусом сабора која би надгледала  на првом месту коришћења новца на нивоу све и једне епархије, тј. надгедала би сва улагања новаца у све прокете од почетака, потом у свим фазама до завршетака.....

 

Pa, ako papa ne odlucuje na prvu, kako onda toliko frke za jednog episkopa eparhije i patrijarha crkve, koji takodje imaju sve kao i papa. Ali, takodje, ne odredjuju opet oni sami ono sto se tice eklisialnog i duhovnog stanja crkve (kao sto radi papa) i imaju i kanone i predanje i naravno sabore i sinod i episkopske savete i slicno na kojima se to zajednicki odlucuje..... i sve to cini mnogobrojne vidove kojima se moze upravljati crkvom kao tom slikom ladje na uzburkanom moru njenog zivljenja u ovom svetu.

Eto, na primer taj novac, episkop je po kanonima autonoman u upravljanju novcem u svojoj eparhiji, ali se takodje kanonima regulise i da postoji odredjana lica koja ce pomagati episkopu u upravljanju i svi oni moraju da polazu odgovornost za upravljanje novcem.

Sve vec to ima u kanonskom pravu i samo ostaje da se primenjuje ..... i, mozda je problem u tome,..... samo da se primenjuje,.... ali, to je mozda pitanje za Sabor sta i kako to urediti kanonski da bude kako treba.

[Bokisd]

пре 22 часа, uomo del Ve.Te. рече

пре 22 часа, Bokisd рече

Ja ne znam da postoji razlika izmedju ove dve prakse, bar u sustinskim i bitnim stvarima,.....

Да постоји разлика и то велика разлика....

....људи у доста/већини случајева нису упознати како ствари стоје.... зато и јесмо упали у ова г, али ипак се надам се да ће у наредних 100 година доћи неко на чело СПЦ ко ће имати храбрости да направи неке кључне измене у систему/механизму СПЦ а које су од есенцијалне важности за будућност/опстанак нашег народа у овим временима у којим живимо, као и у будћности....

Ja sam mislio na sustinsku razliku, mozda postoji u spoljasnjim interpretacijama.

U stvari ne znam kakve veze ima monaska stvar sa episkopima i pitanjima upravljanja crkvom. Oni episkopi sami za sebe,......trebaju da se vladaju monaski i da budu pobozni i duhovni i mudri i molitveni i smireni i trpeljivi i puni saosecanja i vere i ljubavi,.... bas kako je to po idealu i cilju monastva.

I, po meni ako bi bili i ako bi se trudili u tome, mnogi problemi u samoj crkvi ne bi ni postojali i ne bi nam trebalo sad da izmisljamo razlicite modele upravljanja crkvom od strane episkopa....itd...

[Милошшш]

Духовни отац је попут стуба. Показује пут којим мораш ићи сам. Ако духовник буде показивао, а његов ученик се не буде померао, онда никуда неће стићи, већ ће код стуба иструлити.

Преподобни Амвросије Оптински

[Justin Waters]

пре 19 минута, Милошшш рече

Духовни отац је попут стуба. Показује пут којим мораш ићи сам. Ако духовник буде показивао, а његов ученик се не буде померао, онда никуда неће стићи, већ ће код стуба иструлити.

Преподобни Амвросије Оптински

Ovaj narativ pripada manastirskom životu. Nije primjenjiv na mirjane, i ako se primjenjuje može samo da izazove štetu. 

[Милошшш]

пре 1 сат, Justin Waters рече

Ovaj narativ pripada manastirskom životu. Nije primjenjiv na mirjane, i ako se primjenjuje može samo da izazove štetu. 

Не може да изазове штету ако је духовник искусан, јер ће ти он рећи да смањиш доживљај ако види да узимаш много на себе. Некада је разлика у начину живота Хришћана у свету и манастиру била само у начину одевања, a данас и у манастирима има свега и свачега. Чак је и у брачном животу чувана чистота, колико је то могуће. Уместо да признамо да смо слаби, ми говоримо како је монашки живот прецењен. Oнда оправдавамо и грех итд., уместо да се кајемо што не живимо како Бог заповеда.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Да би човјеку уопште био потребан духовник он мора да има духовни живот, а то значи да разликује духовно искуство од магијског (техничког) искуства.

Да ли ми имамо такве духовнике? Наши духовницу не разликују онтологију - искуство бића у цјелини од теологије - искуства духовног и то бркају онтологију са искуством богопштења!

 

Таква теологија је магија и магијско техничко искуство, а теолози мрачњаци којим том магијском теологијом вјешто баратају и опсенаре те покоравају и име великог жреца.

 

Захваћени овом онтологојом, 'теолошком свјетовношћу" остају заувјек заблудјели изван себе у сурогат екстази изгубљени у интерперсоналним релацијама мислећи да је то Црква!

 

Од туд бјег од самога себе, од своје самоистовјетности "индивидуе" која јесте без Бога, али и без утопљености у свијет, бескрајно усамљена.

Имамо ли духовника који нам неће у нашој богоостављености и самоћи понудити магију, онтологију, идеологију, црквену стран(к)у, политику или било какав сурогат?

 

Који ће заједно са нама бити неизгубљен у свјиетском-магијском-онтолошком, али богоостављен док нас заиста не походи Господ?

 

Да ли нашој Цркви данас недостаје Духа Светога или је препуна?

 

Од куд проглашавање сваког духовног искуства психологијом ( психопатологијом) у корист "правог" духовног искуства које је онтолошко!

 

Међутим да ли је рецимо јављање Павлу или монаху Калисту имало онтолошки карактер? Не, ништа се са бићем у цјелини није десило, свјет ишао својим путем, а Павле и Калист својим.

 

То што се и духовном искуству преображававају свијет и човјек истовремено везе нема са "онтотеолошким" карктером метафизике, односно онтолошким преображајима који нису духовно искуство нити Црква.

Магија па и свјетовност захватају биће у цјелини, па да ли је искуство свјетовности духовни догађај, или искуство државе као тоталитета? Искуство пакла?

 

Нака се свако од нас преиспита себе колико се дружи са Духом Светим, Сином и Оцем.

 

Уколико и колико је тај однос неравномјеран толико је наша духовност поремећена.

Чини ми се да над доста среће Христа а Духа Светога рјетко, а нема једног без другог.

 

Него је проблем што се о Духу Светоме не да мислити (Хегел то и непокушава, апсолутни дух је апсолутни појам) не да се Дух Свети опредметити, и самим тим о њему се не може мислити, док самоизгледа другачије са Христом, ради оваплоћења, али уношење Христа и метафизику је контраоваплоћење.

 

Јер ако ћемо говорити о духовном искуству ни Христос се не да мислити, него се јавља и заједничарењу, као што се и Дух јавља, као што се и духован човјек јавља, као што се и љубав јавља, и јеванђење.

Наши магијски теолози су забранили и осудили као патолигију свако јављање, они иду сигурним путем онтологије - у пропаст.

 

Чему онда духовници, дајте нам онтолога и то буђавих.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Вукашин]

пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Да би човјеку уопште био потребан духовник он мора да има духовни живот

Бинго! 

Сви савети које добих на исповести показаше се корисним, чак и када се чинило да су против логике, било код мог старог проте, било у околним манастирима. То је Тајна и Дух дела. 

Мислим да је корисно посаветовати се са неким кога осећаш блиским по духу, али то су тако ретке ситуације, којих нема много у животу. Сам Свети Пајсије је слао доста људи код својих парохијских свештеника на исповест, зато што је то лек.

Искушење је за мирјане да живе као монаси "по послушању", па да траже благослове за ситнице. За неке животне суштинске ствари се вреди посаветовати, али то треба раздвојити и то су стварно ретке ситуације.

[Рапсоди]

Заборавили сте да постоје  и такви старци (духовници) којима се открива Божија воља о људима, људи код таквих духовника(стараца) долазе не да чују како да поступе мудро, већ да чују како да поступе једино исправно .