Грешке православних

[.............]

Некад ми се чини да смо озбиљно промашили смисао, драги моји православни хришћани.
Знамо кад се пости на води, а кад на уљу, а не знамо како нам се осећа пријатељ. Знамо наизуст десет Божијих заповести, а не знамо име просјака испред цркве. Неки не знају ни имена првих комшија. 
Цитирамо свете оце и каноне, и то углавном док упиремо прст у нечији грех, а Свето Писмо стоји на полици са слојем прашине по себи. 
Жене у храму носе мараме на глави и трачеве на уснама.
Многи у цркву одлазе „по бадњак“, „по врбицу“, „по водицу“, као да је то продавница некаквих реликвија, а ретко ко одлази у Цркву Христу и ближњима.
Чешће обилазимо манастире него ближње, чешће спомињемо Бога него што чинимо Његова дела. Кад бисмо сви само једно време заћутали и пустили да делима пројављујемо Јеванђеље! Наше речи су постале далеко веће од нас самих.
Расправљамо о затвореним или отвореним дверима, док наши најмлађи приступају сектама. 
Држимо се слепо традиције, неснађени пред модерним изазовима, одбијамо да прихватимо да је вера жива, увек нова у новим околностима, а опет увек иста: као што је Христос увек Нов и увек Исти.
Имамо веру довољно снажну да у току Страсне седмице не једемо скоро ништа, али нам је проблем да позовемо гладног на ручак или бар на бурек.
Слепо ћемо пратити форму и сасвим занемарити смисао.
Залагаћемо се за суздржање од супружничких односа у све посне дане, и упоредо ћемо плакати због пада наталитета и мало српске деце, али и стићи да осудимо сувише младу мајку. И док сви знају у које дане у години се не сме водити љубав, или пити вино, нико не спомиње у које дане би требало нахранити гладног странца или посетити болесне у болници.
Више ћемо слушати духовника него свој Богом дан слободан разум, а све из кукавичког страха од доношења сопствених одлука и у необичној склоности да стварамо идоле од свештенослужитеља. Многи не желе да прихвате да је духовник ту да нам пружи смернице и савете, они желе да буду сасвим потчињени његовој вољи, да би могли порасти у својим очима као велики послушници. 
Ко год даје одговоре у духу Христових речи али прикладније садашњем времену и околностима, биће проглашен новотарцем, пинк православцем, екуменистом и паметњаковићем. Јер лакше је осудити другог него одступити од свог учауреног мишљења и педаљ. 
Историју глорификујемо и идеализујемо, садашњост презиремо и од ње бежимо. А свако време носи своје изазове, свака епоха има своје свете и грешнике, и оне који шетају по граници између њих. 
Не опраштамо, не дарујемо, не тешимо, не радујемо се, завили смо се у црнину, изоловани од света којег сматрамо непријатељем. Осуђујемо оне који другачује верују у Христа, везујући их за грехове њихових предака. 
Осудићемо све што не разумемо или је другачије, било да је реч о музици, филму, причи или друштвеном покрету. 
Грешнике одбацујемо, уместо да их пригрлимо, приближимо Христу и усмеримо ка промени.
Потребити су нам сметња, али им некад учинимо из осећаја дужности и морала, да бисмо били задовољнији собом, али ретко им прилазимо у љубави.
Упркос свему, жива је Црква јер има истински живих хришћана. Оних који имају радости, отворен ум и срце, пружене руке. Поразно је што су они мањина, а опет, Бог тако не гледа. Никад није правио рецке пред Путиром, Он зна ко му прилази и с каквом љубављу. Ти и такви – они су светлост свету, со земљи.
Многи су промашили смисао али не сви. И зато има наде. Иако се трудимо да друге наведемо да иступе из својих заблуда, иако жалимо због њих, не смемо сувише да се обазиремо на туђе странпутице. Тиме бисмо постали они који упиру прстом. Кад не можемо да их наведемо на промену, можемо да се за њих помолимо Богу и радије да размислимо шта ми можемо да учинимо.
Посматрам себе и питам се где ја да усмерим своје кораке. Молим се добром Богу да препознам своје дарове и могућности. Да не изневерим шансе које ми свакодневно даје. Да Га препознам у људима које срећем. Молим се, да у тој борби никад не будем сам, јер сам не могу. Никуд без Њега и никуд без мојих ближњих. 
Некад ми се чини да свакодневно откривамо смисао. Некад нам измиче из видика, осећамо се усамљено и изгубљено, а некад је смисао толико близу да га можеш осетити, додирнути, доживети.
Биће све добро.
Христос је међу нама.

[sanja84]

пре 33 минута, ............. рече

Некад ми се чини да смо озбиљно промашили смисао, драги моји православни хришћани.
Знамо кад се пости на води, а кад на уљу, а не знамо како нам се осећа пријатељ. Знамо наизуст десет Божијих заповести, а не знамо име просјака испред цркве. Неки не знају ни имена првих комшија. 
Цитирамо свете оце и каноне, и то углавном док упиремо прст у нечији грех, а Свето Писмо стоји на полици са слојем прашине по себи. 
Жене у храму носе мараме на глави и трачеве на уснама.
Многи у цркву одлазе „по бадњак“, „по врбицу“, „по водицу“, као да је то продавница некаквих реликвија, а ретко ко одлази у Цркву Христу и ближњима.
Чешће обилазимо манастире него ближње, чешће спомињемо Бога него што чинимо Његова дела. Кад бисмо сви само једно време заћутали и пустили да делима пројављујемо Јеванђеље! Наше речи су постале далеко веће од нас самих.
Расправљамо о затвореним или отвореним дверима, док наши најмлађи приступају сектама. 
Држимо се слепо традиције, неснађени пред модерним изазовима, одбијамо да прихватимо да је вера жива, увек нова у новим околностима, а опет увек иста: као што је Христос увек Нов и увек Исти.
Имамо веру довољно снажну да у току Страсне седмице не једемо скоро ништа, али нам је проблем да позовемо гладног на ручак или бар на бурек.
Слепо ћемо пратити форму и сасвим занемарити смисао.
Залагаћемо се за суздржање од супружничких односа у све посне дане, и упоредо ћемо плакати због пада наталитета и мало српске деце, али и стићи да осудимо сувише младу мајку. И док сви знају у које дане у години се не сме водити љубав, или пити вино, нико не спомиње у које дане би требало нахранити гладног странца или посетити болесне у болници.
Више ћемо слушати духовника него свој Богом дан слободан разум, а све из кукавичког страха од доношења сопствених одлука и у необичној склоности да стварамо идоле од свештенослужитеља. Многи не желе да прихвате да је духовник ту да нам пружи смернице и савете, они желе да буду сасвим потчињени његовој вољи, да би могли порасти у својим очима као велики послушници. 
Ко год даје одговоре у духу Христових речи али прикладније садашњем времену и околностима, биће проглашен новотарцем, пинк православцем, екуменистом и паметњаковићем. Јер лакше је осудити другог него одступити од свог учауреног мишљења и педаљ. 
Историју глорификујемо и идеализујемо, садашњост презиремо и од ње бежимо. А свако време носи своје изазове, свака епоха има своје свете и грешнике, и оне који шетају по граници између њих. 
Не опраштамо, не дарујемо, не тешимо, не радујемо се, завили смо се у црнину, изоловани од света којег сматрамо непријатељем. Осуђујемо оне који другачује верују у Христа, везујући их за грехове њихових предака. 
Осудићемо све што не разумемо или је другачије, било да је реч о музици, филму, причи или друштвеном покрету. 
Грешнике одбацујемо, уместо да их пригрлимо, приближимо Христу и усмеримо ка промени.
Потребити су нам сметња, али им некад учинимо из осећаја дужности и морала, да бисмо били задовољнији собом, али ретко им прилазимо у љубави.
Упркос свему, жива је Црква јер има истински живих хришћана. Оних који имају радости, отворен ум и срце, пружене руке. Поразно је што су они мањина, а опет, Бог тако не гледа. Никад није правио рецке пред Путиром, Он зна ко му прилази и с каквом љубављу. Ти и такви – они су светлост свету, со земљи.
Многи су промашили смисао али не сви. И зато има наде. Иако се трудимо да друге наведемо да иступе из својих заблуда, иако жалимо због њих, не смемо сувише да се обазиремо на туђе странпутице. Тиме бисмо постали они који упиру прстом. Кад не можемо да их наведемо на промену, можемо да се за њих помолимо Богу и радије да размислимо шта ми можемо да учинимо.
Посматрам себе и питам се где ја да усмерим своје кораке. Молим се добром Богу да препознам своје дарове и могућности. Да не изневерим шансе које ми свакодневно даје. Да Га препознам у људима које срећем. Молим се, да у тој борби никад не будем сам, јер сам не могу. Никуд без Њега и никуд без мојих ближњих. 
Некад ми се чини да свакодневно откривамо смисао. Некад нам измиче из видика, осећамо се усамљено и изгубљено, а некад је смисао толико близу да га можеш осетити, додирнути, доживети.
Биће све добро.
Христос је међу нама.

A neki eto generalizuju i osuđuju, ali ok izgledaju prosvećeno

 

Šala mala. Dobar tekst.

Vidi se grešnik, ali ne i njegovo pokajanje.

[sanja84]

@Драшко vidim da ste zbunjeni.. Prosto mi nije baš neka fora sveštenika nekih da eto pričaju iz negativnog ugla, može se reći  eto bilo bi lepo razumeti druge, nahraniti i šta ti ja znam...a ne sa negativnom konotacijom. Prosto ljude se trude, stvarno trude sa tim marama, postom i svim i sad im neko kaže e to nije dovoljno dobro licemeru. Šta ja znam- nije  pedagoški...mislim to je samo moje mišljenje sa strane, ja nit postim nit nosim maramu Tako da nisam previše licemerna.

Mislim nije ovo upućeno posebno našem ........ , to je prosto moje opažanje. Pošto ja nisam neki pravoslavac i kada bi se trudila oko toga bi se rastužila jer bi smatrala da nikad neću biti dovoljno dobra i verovatno bih odustala od toga.

 

ALi dobro...ja nisam neki pravoslavac, mislim jesam krštena ako se to računa.

Govorim o pristupu, ničem više... jer je hmmm kontradiktoran. Sam po sebi je osuđujuć. Pa ne zar nije?

[Драшко]

пре 1 минут, sanja84 рече

@Драшко vidim da ste zbunjeni.. Prosto mi nije baš neka fora sveštenika nekih da eto pričaju iz negativnog ugla, može se reći  eto bilo bi lepo razumeti druge, nahraniti i šta ti ja znam...a ne sa negativnom konotacijom. Prosto ljude se trude, stvarno trude sa tim marama, postom i svim i sad im neko kaže e to nije dovoljno dobro licemeru. Šta ja znam- nije  pedagoški...mislim to je samo moje mišljenje sa strane, ja nit postim nit nosim maramu Tako da nisam previše licemerna.

Mislim nije ovo upućeno posebno našem ........ , to je prosto moje opažanje. Pošto ja nisam neki pravoslavac i kada bi se trudila oko toga bi se rastužila jer bi smatrala da nikad neću biti dovoljno dobra i verovatno bih odustala od toga.

 

ALi dobro...ja nisam neki pravoslavac, mislim jesam krštena ako se to računa.

Govorim o pristupu, ničem više... jer je hmmm kontradiktoran. Sam po sebi je osuđujuć. Pa ne zar nije?

zbunjen sam jer ne znam sta ste htjeli kazati, kome je upuceno? autoru? on nije svjestenik koliko znam...

[sanja84]

пре 8 минута, Драшко рече

zbunjen sam jer ne znam sta ste htjeli kazati, kome je upuceno? autoru? 

pristupu.

[Bokisd]

пре 3 минута, sanja84 рече

pristupu.

Slazem se, pristup, jer sta smo uradili, kritikujemo celu jednu grupu ljudi koji tako rade (marame, post, duhovnik, manastir i slicno) na osnovu nekih pojava u toj grupi, ne mora da znaci da je ta cela grupa takva kakvom smo je opisali ili da ne valja to sto rade (forma).... jer to sto se kritikuje postoji svuda i kod svih hriscana i onda ostaje samo da se primeni i prihvati (kritika) .... i post i marame i duhovnik i manastir, ali i da se brine o ljudima i braci....

[Милан Лазић]

пре 50 минута, ............. рече

Некад ми се чини да смо озбиљно промашили смисао, драги моји православни хришћани.
Знамо кад се пости на води, а кад на уљу, а не знамо како нам се осећа пријатељ. Знамо наизуст десет Божијих заповести, а не знамо име просјака испред цркве. Неки не знају ни имена првих комшија. 
Цитирамо свете оце и каноне, и то углавном док упиремо прст у нечији грех, а Свето Писмо стоји на полици са слојем прашине по себи. 
Жене у храму носе мараме на глави и трачеве на уснама.
Многи у цркву одлазе „по бадњак“, „по врбицу“, „по водицу“, као да је то продавница некаквих реликвија, а ретко ко одлази у Цркву Христу и ближњима.
Чешће обилазимо манастире него ближње, чешће спомињемо Бога него што чинимо Његова дела. Кад бисмо сви само једно време заћутали и пустили да делима пројављујемо Јеванђеље! Наше речи су постале далеко веће од нас самих.
Расправљамо о затвореним или отвореним дверима, док наши најмлађи приступају сектама. 
Држимо се слепо традиције, неснађени пред модерним изазовима, одбијамо да прихватимо да је вера жива, увек нова у новим околностима, а опет увек иста: као што је Христос увек Нов и увек Исти.
Имамо веру довољно снажну да у току Страсне седмице не једемо скоро ништа, али нам је проблем да позовемо гладног на ручак или бар на бурек.
Слепо ћемо пратити форму и сасвим занемарити смисао.
Залагаћемо се за суздржање од супружничких односа у све посне дане, и упоредо ћемо плакати због пада наталитета и мало српске деце, али и стићи да осудимо сувише младу мајку. И док сви знају у које дане у години се не сме водити љубав, или пити вино, нико не спомиње у које дане би требало нахранити гладног странца или посетити болесне у болници.
Више ћемо слушати духовника него свој Богом дан слободан разум, а све из кукавичког страха од доношења сопствених одлука и у необичној склоности да стварамо идоле од свештенослужитеља. Многи не желе да прихвате да је духовник ту да нам пружи смернице и савете, они желе да буду сасвим потчињени његовој вољи, да би могли порасти у својим очима као велики послушници. 
Ко год даје одговоре у духу Христових речи али прикладније садашњем времену и околностима, биће проглашен новотарцем, пинк православцем, екуменистом и паметњаковићем. Јер лакше је осудити другог него одступити од свог учауреног мишљења и педаљ. 
Историју глорификујемо и идеализујемо, садашњост презиремо и од ње бежимо. А свако време носи своје изазове, свака епоха има своје свете и грешнике, и оне који шетају по граници између њих. 
Не опраштамо, не дарујемо, не тешимо, не радујемо се, завили смо се у црнину, изоловани од света којег сматрамо непријатељем. Осуђујемо оне који другачује верују у Христа, везујући их за грехове њихових предака. 
Осудићемо све што не разумемо или је другачије, било да је реч о музици, филму, причи или друштвеном покрету. 
Грешнике одбацујемо, уместо да их пригрлимо, приближимо Христу и усмеримо ка промени.
Потребити су нам сметња, али им некад учинимо из осећаја дужности и морала, да бисмо били задовољнији собом, али ретко им прилазимо у љубави.
Упркос свему, жива је Црква јер има истински живих хришћана. Оних који имају радости, отворен ум и срце, пружене руке. Поразно је што су они мањина, а опет, Бог тако не гледа. Никад није правио рецке пред Путиром, Он зна ко му прилази и с каквом љубављу. Ти и такви – они су светлост свету, со земљи.
Многи су промашили смисао али не сви. И зато има наде. Иако се трудимо да друге наведемо да иступе из својих заблуда, иако жалимо због њих, не смемо сувише да се обазиремо на туђе странпутице. Тиме бисмо постали они који упиру прстом. Кад не можемо да их наведемо на промену, можемо да се за њих помолимо Богу и радије да размислимо шта ми можемо да учинимо.
Посматрам себе и питам се где ја да усмерим своје кораке. Молим се добром Богу да препознам своје дарове и могућности. Да не изневерим шансе које ми свакодневно даје. Да Га препознам у људима које срећем. Молим се, да у тој борби никад не будем сам, јер сам не могу. Никуд без Њега и никуд без мојих ближњих. 
Некад ми се чини да свакодневно откривамо смисао. Некад нам измиче из видика, осећамо се усамљено и изгубљено, а некад је смисао толико близу да га можеш осетити, додирнути, доживети.
Биће све добро.
Христос је међу нама.

 

Знаш шта мислим о твојим текстовима, али овде се изнео све што боли (свакога од нас), па испаде километарски текст. То је само мала замерка. 

[JESSY]

1 hour ago, ............. рече

Више ћемо слушати духовника него свој Богом дан слободан разум, а све из кукавичког страха од доношења сопствених одлука и у необичној склоности да стварамо идоле од свештенослужитеља. Многи не желе да прихвате да је духовник ту да нам пружи смернице и савете

 

1 hour ago, ............. рече

Посматрам себе и питам се где ја да усмерим своје кораке. Молим се добром Богу да препознам своје дарове и могућности. Да не изневерим шансе које ми свакодневно даје. Да Га препознам у људима које срећем. Молим се, да у тој борби никад не будем сам, јер сам не могу. Никуд без Њега и никуд без мојих ближњих. 

1 hour ago, ............. рече

Држимо се слепо традиције, неснађени пред модерним изазовима, одбијамо да прихватимо да је вера жива, увек нова у новим околностима, а опет увек иста: као што је Христос увек Нов и увек Исти.

 

ovo je suština...

[JESSY]

пре 40 минута, sanja84 рече

Sam po sebi je osuđujuć.

nisam tako shvatila...pre bih rekla da autora bole napred navedene situacije, i da nas on podseca sta bi trebalo da činimo...

[sanja84]

пре 12 минута, JESSY рече

nisam tako shvatila...pre bih rekla da autora bole napred navedene situacije, i da nas on podseca sta bi trebalo da činimo...

Ma tekst je super, samo me je podsetilo na neke stavove određenih ljudi, pa sam projektovala na ovaj tekst.  Kad sam pročitala tekst do kraja, još jednom uvidela sam da je malo drugačije nego što mi se prvi put činilo- da je više samokritičan.

[Gligorije]

Sa


Sent from my iPhone using Pouke.org

[Milica Bajic]

Мени је текст здраво упозоравајућ, опомињућ. Бринући о форми често и несвесно заборавимо суштину. А невоља је у томе што ће се критикованим најпре осетити они најосетљивији, најискренији и најсамокритичнији.

 

[sanja84]

Možda je dečko mislio da je tekst toliko dug da ga nisam ni pročitala, i da sam pročitala samo početak u kom sam se prepoznala... i da mišljenje je kao dupe- svako ga ima, pa i ja...

 

i naravno mogla sam  ovo da i ne napišem,

[Милан Лазић]

пре 28 минута, ana čarnojević рече

mnsc da je ta sintagma pink pravoslavlje vezana bas za Pouke, ljudi koji nisu na forumu ne koriste to...rekla bih da je autor postavljac teme a ne neki random svestenik...

 

okej bradr ali ne moras kvotati ceo taj kilometarski tekst, i to drugi put na temi. taguj autora, reci nesto svojim recima...

 

i dugarica pre tebe, kvota ceo tekst zbog nekog komentara koji moze a i ne mora...mogli smo ladno i bez njenog komentara

 

Ма хајде?

[Рапсоди]

Велику већину навода из текста, могу само објаснити посланицом св.апостола Павла Римљанима (глава 7.)