Како да се припремим за причешће?

[Milica Bajic]

  On 9. 11. 2018. at 19:26, kopitar рече

Fale svećenici koji će stati iza tebe i reći: "bez obzira što crkva kaže da je to teški grijeh " ja ti kažem da to u tvojoj situaciji nije i idi u miru".

Takav primjer možeš naći samo kod svetaca

Expand  

Мени се на Острогу десило да се исповедим и да ми свештеник каже баш тако нешто 

Осећала сам се као да ме Бог помиловао и заиста сам све оставила иза себе, што само може када се искрено, свим срцем исповедимо и покајемо.

Није само до свештеника, много има до нас. 

Ја сам рецимо тај грех два пута пре тога "исповедила" али нисам осетила олакшање. Када вратим филм, ниједном није било искрено и снажно као тада на Острогу, уз помоћ Свеца и сигурно уз помоћ та два претходна "покушаја". Не можемо све добити одједном.

Слава Богу.

[Milica Bajic]

@Maja Pavlovic можда би ти било најлакше да одеш у неки манастир и исповедиш се свештенику кога ти Бог пошаље у том тренутку. 

[Драгана Милошевић]

Добро је да се исповедамо код једног свештеника, не да их мењамо.

Тако нас духовник упознаје, и зна отприлике шта се дешава у нама,

Сигурно би ме неки непознат ставио на епитимију за нешто што можда није за то.

[Нифада]

  On 9. 11. 2018. at 11:39, Снежана рече

очигледно да се не зна све, него се нагађа, јер да се зна, онда би знали да купујеш паризер за мачку, до душе неки можда и знају, али им је лакше да верују у зло него у добро, зато купи мачки сланину,па нек цркну

Expand  

Nemam više mačku

Možda i znaju da sam kupovala za mačku,ali im se ne uklapa u temu.

[Нифада]

  On 10. 11. 2018. at 12:39, Драгана Милошевић рече

Добро је да се исповедамо код једног свештеника, не да их мењамо.

Тако нас духовник упознаје, и зна отприлике шта се дешава у нама,

Сигурно би ме неки непознат ставио на епитимију за нешто што можда није за то.

Expand  

Понекад ми се чини да би на исповести чекали и великоученике,и ко зна како би прошли   Но,они који стварају мученике и великомученике,обично се не исповедају.

[JESSY]

  On 10. 11. 2018. at 12:20, Milica Bajic рече

Ја сам рецимо тај грех два пута пре тога "исповедила" али нисам осетила олакшање

Expand  

kazu da se jedan greh samo jednom ispovedi...nema potrebe ponavljati ga...

a nije obavezno da mi posle svakog ispovedanja osetimo olaksanje...to nije pravilo koje nam sledi...svaki put je drugacije...

[Milica Bajic]

  On 10. 11. 2018. at 19:19, JESSY рече

kazu da se jedan greh samo jednom ispovedi...nema potrebe ponavljati ga...

a nije obavezno da mi posle svakog ispovedanja osetimo olaksanje...to nije pravilo koje nam sledi...svaki put je drugacije...

Expand  

Нисам то знала до сада...

Просто сам осећала потребу да то исповедам док год не оставим то све иза себе, хвала Богу, тако је и било. 

[Снежана]

  On 10. 11. 2018. at 19:23, Milica Bajic рече

Нисам то знала до сада...

Просто сам осећала потребу да то исповедам док год не оставим то све иза себе, хвала Богу, тако је и било. 

Expand  

знам жену која је један исти грех исповедала толикоко једном те истом свештенику, да  је на крају постало бесмислено и њој а и њему.

[Milica Bajic]

  On 10. 11. 2018. at 21:48, Снежана рече

знам жену која је један исти грех исповедала толикоко једном те истом свештенику, да  је на крају постало бесмислено и њој а и њему.

Expand  

Код мене је по среди то тада било прво, сусретање са тајном Исповести, нисам имала свог Духовника у то време. 

А мислим да је свакако боље доћи поново на исповест ако ти је остало још нешто на души, може сваком да се деси да у том тренутку не каже све. Тврдим да ниједан свештеник то неће узети за зло, нити ће му бити бесмислено ако то није аутоматско понављање текста, већ труд да се духовно напредује. 

Не знам шта је било са том женом коју спомињеш, жао ми је и због ње и њега ако се од свештеника могло чути да је бесмислено.

 

[Снежана]

  On 11. 11. 2018. at 6:08, Milica Bajic рече

Не знам шта је било са том женом коју спомињеш, жао ми је и због ње и њега ако се од свештеника могло чути да је бесмислено.

 

Expand  

ма не, ситуација је постала бесмислена,  сам грех се истрошио од исповедања.

[Жика]

  On 8. 11. 2018. at 18:14, Жељко рече

Неће да се каје, не мора. Али онда нема у рај.

 

Expand  

Не питам те то већ везано за Причешће.

[JESSY]

"Hristos je zapovedio i zaveštao svojim učenicima da se pričešćuju Njegovim Telom i Krvlju, što je dato kao jedini način da oni zaista budu u zajednici sa Njim, te da na taj način zadobiju život večni (Jn. 6; Lk. 22). Nije slučajno što se Crkva već u Novom Zavetu identifikuje sa evharistijskim sabranjem, sabranjem pričasnika Tela i Krvi Hristove, sabranjem koje je nazvano „Telo Hristovo“. Jedini autentičan i istiniti prostor, atmosfera i ambijent spasenja, učešće u večnom životu i sticanje potpunog hrišćanskog identiteta, kao i ostvarenje smisla čovekovog života, daruju nam se isključivo u Evharistiji, u pričešću Telom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista. Učešće u Evharistiji je projava jedinstva svih vernih. To je saborno delo u kome učestvuje čitava Crkva. Zato Gospod Isus Hristos i kaže: „Pijte iz nje svi…“ (Lk. 22). Vera i život po njoj mogu biti značajni, ali tek kao projava našeg učešća u evharistijskom sabranju. U protivnom, ako se vera i etički život ne ostvaruju u svetom pričešću, oni ostaju iskustvo pojedinca. Koji god značaj i težinu im pripisivali, oni u tom slučaju nisu spasonosni. Ovo zaključujemo na osnovu iskustva rane Crkve, prema kojem su vera i način života koji proističe iz vere bili neodvojivi od evharistijskog života Crkve. Bilo je nezamislivo verovati u Hrista a ne biti član crkvene zajednice. Samo članstvo u crkvenoj zajednici projavljivalo se pričešćivanjem. Ud Tela Hristovog jeste onaj ko se pričešćuje Telom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista. Nije moglo biti reči o pripadnosti Crkvi a da to ne podrazumeva pripadnost evharistijskom sabranju i pričešće na ovom sabranju. To je očigledno po mestima u 1. Kor. 10-11, u poslanicama svetog Ignatija Bogonosca, kao i u čitavom Predanju Crkve. Reči svetog apostola Pavla u Poslanici Galatima: o usinovljenju, o tome kako kroz Hrista postajemo sinovi Božji po blagodati, ostvaruju se u svetoj Evharistiji. Ako ne učestvujemo u Evharistiji, naš večni identitet, večni život koji nam se daruje u Gospodu Isusu Hristu biva neostvaren. Naš život u tom slučaju ostaje promašen, bez obzira na sav podvig, bez obzira i na osećanje spasenja koje nam nude vera u Gospoda Isusa Hrista i podvižnički život koji ovu veru projavljuje. Jednostavno rečeno, bez ostvarenja, ispunjenja vere i podvižničkog života u Evharistiji nema spasenja. Nisu slučajne reči Gospoda Isusa Hrista u Evanđelju: „Ako ne jedete Telo Sina Čovečjega i ne pijete Krvi njegove, nemate života u sebi“ (Jn 6.53). Zato se u ranoj Crkvi pričešćivanje svetim darovima uvek i stalno kada se služila sveta Evharistija smatralo neophodnim za večni život i izražavalo je jedinstvo svih vernih u Hristu. Sveto pričešće je bilo saborno delo – čin zajednice, ne samo čin pojedinca koji se osvećuje."

 

http://cerovica.com/бити-хришћанин-и-не-причешћивати-се/?script=lat

[JESSY]

Niko nije osporavao neophodnost pripreme za svetu Evharistiju. Međutim, čitav hrišćanski život jeste jedna priprema za svetu Evharistiju i za dolazak Gospoda Isusa Hrista. U čitavom hrišćanskom životu, pa i u pripremi za svetu Evharistiju, mi sagledavamo sopstvenu nedostojnost pred Bogom i pred ljubavlju koju je Bog pokazao prema nama u domostroju spasenja. Post, molitva, ispovest jesu sredstva u kojima projavljujemo svoju posvećenost Bogu, svoje pokajanje i volju da budemo pričasnici božanskog života. Međutim, prvobitno saborno posmatranje svete Evharistije nije dovodilo u neposrednu vezu praksu posta i ispovesti sa praksom pričešćivanja. Tek kasnije, novo poimanje svete Evharistije kao sredstva osvećenja pojedinaca dovelo je do vezivanja posta i ispovesti za mogućnost pričešća. Autentična i izvorna praksa Predanja Crkve podrazumevala je držanje postova kao vežbanje u posvećenosti Bogu u iščekivanju Hrista koji će opet doći. Otuda Gospod kaže da će njegovi učenici postiti kad On ode od njih. Post nije bio neposredni preduslov svetog pričešća. U postu se postilo i pričešćivalo, u vreme radosnih dana se mrsilo i pričešćivalo. U oba slučaja se podrazumevao odnos prema hrani koji nije idolatrijski, u kojem se hrana nije posmatrala kao smisao života. Što se tiče svete tajne ispovesti, ona je bila određena za one koji su bili isključeni iz Crkve a koji su se u tajni ispovesti ponovno prisajedinjavali Crkvi. Danas vernima postaje logično da im je potrebna ispovest, s obzirom na toliko odsustvo od svetog pričešća. Praksa svakodnevne monaške ispovesti svom duhovnom ocu ušla je u 13. i 14. veku u parohijsku praksu Crkve, tako da je novi, monaški oblik ispovesti zamenio onaj njen vid koji se u početku odnosio samo na izopštene iz Crkve. Sada se ta sveta tajna, s obzirom na često nepričešćivanje, vrši nad svima koji su u Crkvi. Ranije se oproštaj grehova zadobijao na samoj Evharistiji, o čemu svedoče i jektenije na Liturgiji: Oproštaj i otpuštenje grehova od Gospoda molimo…. Mora se imati u vidu da blagodat Duha Svetoga na Liturgiji nije ništa oskudnija, pa ako hoćemo nije ni drugačija od one koja se nekada u svetoj tajni pokajanja i ispovesti darovala isključenima iz Crkve kada su se priopštavali zajednici. Ulogu u preovladavanju ovakvog stava prema svetim tajnama imalo je i potpadanje Crkve pod uticaj Zapada, koje potiče još iz doba pada Vizantije. Od tada se svete tajne uveliko smatraju za element pobožnosti pojedinaca, a članstvo u Crkvi se više nije merilo učestvovanjem vernih u svetoj Evharistiji kao svetoj tajni crkvenog jedinstva u veri, ljubavi, životu. Vernik je od tada primoran da se suoči sa svetim pričešćem iz perspektive svojih potreba, svoje spremnosti ili nespremnosti. On sam postaje merilo svoje duhovnosti i duhovnosti drugih ljudi, jer je bez obzira na svedočenje svetog Predanja utvrđen status vernika da se ne može često pričešćivati. Ta praksa je postala „pravoslavna“ iako je ona plod individualističke pobožnosti i zapadnih uticaja.

http://cerovica.com/бити-хришћанин-и-не-причешћивати-се/?script=lat

[JESSY]

Sveti Jovan Kasijan kaže: „Mi ne smemo da izbegavamo sveto pričešće zato što smatramo da smo grešni. Mi moramo pristupati svetom pričešću još češće radi lečenja duše i očišćenja duha, ali sa takvim smirenjem da se istinski smatramo nedostojnima… Da se istinski tako osećamo želeli bismo i više tog leka za naše rane. Inače, nedopušteno je retko uzimati svete tajne (npr. jedanput godišnje) kao što neki rade smatrajući da osvećenje tajnama pripada samo svetiteljima. Bolje je misliti da je sveto pričešće to koje nas očišćuje a onda i osvećuje. Takvi ljudi (koji se retko pričešćuju) pokazuju više gordosti nego smirenja, jer primajući sveti tajnu smatraju se nje dostojnim. Mnogo je bolje u smernosti srca, znajući da ih nikada nismo dostojni, svete tajne primati svake nedelje radi isceljenja naših bolesti, negoli da oslepljeni gordošću smatramo da smo posle jedne godine (ili nekog kraćeg perioda) dostojni da ih primimo“.

[JESSY]

Sveti Nikolaj Kavasila, slično tome, kaže da „ako neko, imajući mogućnost da pristupi evharistijskoj trpezi, to ne učini, on neće dobiti osvećenje koje ona pruža i to ne zato što joj nije pristupio već zato što je imao mogućnost a odbio je da dođe… Kako neko može verovati u nečiju ljubav, kada je imao mogućnost da primi svetu tajnu a nije je primio?“