Raskol se zahuktava

[Ведран*]

 

пре 4 минута, Ivan Marković рече

Шта мислиш о овоме?

Иване, немој да ме питаш, ако за милости знаш. 

 

[Ivan Marković]

пре 1 минут, Ведран* рече

 

Иване, немој да ме питаш, ако за милости знаш. 

 

Брате, ти си теолог, а питање важи и за Зорана. Милојковљев рад је стваљен на увид јавности и потребно је да се ангажујемо око тога, сви ми који смо јавност. Исто питање важи и за @Zoran Đurović.

Наравно, ти не мораш да одговориш ако немаш времена/воље/интересовања или ма чега другог.

[Ведран*]

Управо сада, Ivan Marković рече

Брате, ти си теолог, а питање важи и за Зорана. Милојковљев рад је стваљен на увид јавности и потребно је да се ангажујемо око тога, сви ми који смо јавност. Исто питање важи и за @Zoran Đurović.

Наравно, ти не мораш да одговориш ако немаш времена/воље/интересовања или ма чега другог.

Чуј. Не потежи ме за језик. 

Ја њему желим сваку срећу. Он се несумњиво много трудио око овога рада. 

Немам ни времена ни воље за детаљнији увид од онога који сам начинио. 

А што се овога што си цитирао тиче, то је само пар реченица, али без обзира, не знам одакле бих почео коментар. 

[Ведран*]

Али ти реци шта милиш, можда ти лајкујем. 

Не мораш бити "теолог". 

[Ivan Marković]

пре 26 минута, Ведран* рече

Ја њему желим сваку срећу. Он се несумњиво много трудио око овога рада.

То свакако. Потписујем.

пре 27 минута, Ведран* рече

Немам ни времена ни воље за детаљнији увид од онога који сам начинио.

Поштено.

пре 26 минута, Ведран* рече

Али ти реци шта милиш, можда ти лајкујем. 

Нисам сигуран шта да мислим, зато сам и питао вас. Видећемо да ли ће падре да глуми гљиву или ће да гукне...

Заправо мени то и није толико интересантно. Читам докторат због неких сасвим других ствари јер ме занима Милојковљева доследност по питању неких његових јавно изречених ставова, али и зато што ме сама тема занима ( а и неки преводи).

пре 32 минута, Ведран* рече

Не мораш бити "теолог". 

Овде сам мислио на академске теологе.

[Milan Nikolic]

Пресликавање икономије на иманентну раван није исправно, али је зато фанариотима исправно пресликавање иманентне равни на икономију. Катастрофално. То су две стране заблуде, исте медаље. Као у рату између шестодневаца и еволуфилиста.

[Ведран*]

пре 29 минута, Ivan Marković рече

Нисам сигуран шта да мислим, 

Ја да бих дошао до оног подебљаног дела у цитату морао бих да пођем од прве цитиране реченице, а ту већ имам непремостиву препреку. Већ у првој половини прве реченице. 

Али то је већ општепозната ствар за свакога ко је пратио моје писање на ове теме, а ти свакако спадаш у ту привилеговану  групу. Тако да немам шта да ти кажем ново. 

[Ведран*]

пре 3 минута, Milan Nikolic рече

Пресликавање икономије на иманентну раван није исправно, али је зато фанариотима исправно пресликавање иманентне равни на икономију. Катастрофално. То су две стране заблуде, исте медаље. Као у рату између шестодневаца и еволуфилиста.

А ја мислим да уопште та оштра диференцијација је тешки промашај. 

[Milan Nikolic]

Промашај или не, сада је нужност да се то расветли. На том темељу Цариград зида свој примат.

[o. Miroljub]

пре 3 часа, Ведран* рече

Ево нађох фоткице. 

Денисенко у млађем издању и Епипан 

 

Овај лево, прави несташни бећар.

Овај десно, као срески шпијун, Алекса Жунић, из Нушићевог Сумњивог лица.

 

[Жика]

пре 2 часа, Ivan Marković рече

Шта мислиш о овоме?

"Икономијска Тројица се не може поистовећивати са богословском Тројицом уколико би то поистовећивање значило преношење на иманентну раван апсолутно свих својстава божанских личности у икономији.

У првом реду, ово се односи на икономијска својства ипостаси Сина. Оваплоћење, страдање, смрт заиста се не могу приписати другој личности Свете Тројице у вечној,

иманентној равни. Таквих пресликавања икономије на богословље је било. На пример код Молтмана 12и зато је Зизијуласова критика сасвим оправдана."

изворник:

http://www.bfspc.bg.ac.rs/inc/Aleksandar_Milojkov_Disertacija.pdf

страна 190.

Постоји Света Тројица. Ово што пише може да збуни људе јер наводи икономијску и богословску Тројицу. Знам шта хоће да каже али је могао да уради то на други начин.

[o. Miroljub]

 

Is Zizioulas a Docetist?

Kyle David Bennett

I completed Being and Communion yesterday evening and we deliberated about it in class today. It was exciting. Before this reading I was acquainted with Zizioulas’ work but I couldn’t have delineated the nuances of his ecclesiology and the foci of his predications like I can now. I enjoyed investigating the differences between his “communion ecclesiology” and that of Dumitru Staniloae, Vladimir Lossky, Nicholas Afanasiev and other Orthodox theologians. I discovered that while all these Orthodox theologians seek a "communion ecclesiology" they all do not concur as to what exactly a “communion ecclesiology” is and should be. The reason this is so is because each of them has different conceptions of the Trinity (especially the relations and economies of the Son and Spirit). Being that they predicate their ecclesiologies on their notions of the Trinity, and they have diverse notions of the Trinity, their notions of a “communion ecclesiology” are varied.

With that said, upon a careful reading I discovered a few fallacious conclusions that Zizioulas arrives at. The main one being and the only one I’ll share in this post is: Christ's hypostasis.

Unlike Lossky, who divided the economies of the Son and Spirit,[1]  Zizioulas attempts to synthesize them. He posits that the Son institutes the Church, i.e., Christ states the reality of the Church’s identity and what her mission is, and the Spirit constitutes her, i.e., She shapes and forms the Church according to this identity and mission.[2] Zizioulas then explicates his Christology and concentrates on Christ’s hypostases.[3] He contends that Christ has a biological hypostasis (human) and an eschatological one (divine).[4] Here he is correct and follows traditional Orthodox doctrine albeit employing novel terms that are occasionally confusing. However, he continues and states that Christ’s biological hypostasis, after his death and resurrection, was rendered unreal and the eschatological one was the only hypostasis deemed real.

This is where I demur and think Zizioulas sets up a false dichotomy that ends up limiting the scope of his “communion ecclesiology” (I’ll save this for another post). Furthermore, he negates the Chalcedonian formulation, which he employs to aggrandize his argument. Suffice it to say, I am not certain that Zizioulas ruminated the hypostatic union adequately enough before he applied it to his logic and rhetoric. Instead of stating that the eschatological hypostasis is the only real hypostasis Zizioulas should have stated that the biological hypostasis could be real only when it participates in the eschatological one. That way he wouldn’t have set up a false dichotomy between the reality of the biological and eschatological. Moreover, he wouldn’t have inadvertently disparaged the biological hypostasis, or humanity, of Jesus Christ and intimated a Docetic view of his existence.

In my opinion, on this point Zizioulas leaves the believer wondering how “real” their bodily existence is. Moreover, he leaves them, in typical Platonic fashion, in a polarized state bemused over which person is more significant: who they are now or who they will be at the eschaton.
--------------------------
[1] Keep in mind, Lossky is appropriating Afanasiev and Zizioulas is appropriating Lossky. Lossky deliberately devoted separate chapters to the economies of the Son and Spirit in The Mystical Theology of the Eastern Church: chapters seven and eight.

[2] This is equivalent to Protestant institution and sanctification.

[3] Simply put, but terribly risking oversimplication, traditionally, “hypostasis” has referred to the essence or nature of an individual. For Zizioulas it refers to a person, who is an individual in relationship with God and others, as they were created to be, and is so in freedom.

[4] Zizioulas, Being and Communion, 55 n. 49.

 

[Ромејац]

Ванредни Синод Украјинске Православне Цркве

Дана 17. децембра 2018. године у Светоуспенској Кијево-Печерској Лаври започело је ванредно заседање Светог Синода Украјинске Православне Цркве, који ће обрадити питања везана за новонастале изазове пред којима се Црква налази данас. Светим Синодом председава предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије.

Пре заседања чланови Синода и представници епископата Украјинске Православне Цркве молили су се на Божанској Литургији у тзв. Далеким пешчерама манастира. Начаствовао је митрополит Онуфрије.

Стални чланови Светог Синода су Митрополити одески и исмаилски Агатангел, симферопољски и кримски Лазар, хустски и виноградовски Марко, доњецки  и мариупољки Иларион, каменец-подолски и городошки Теодор, вишгородски и чернобиљски Павле, алчевски и лугански Митрофан и бориспољски и броварски Антоније.

 

http://www.spc.rs/sr/vanredni_sinod_ukrajinske_pravoslavne_crkve

[Ромејац]

Свети Синод УПЦ ставио двојицу митрополита под забрану свештенослужења

На ванредном заседању 17. децембра 2018. године Свети Синод Украјинске Православне Цркве  забранио је даље опслуживање епархијом и ставио под забрану свештенослужења Mитрополита Винице и Бара Симеона (Шостацког). Такође је забрањено свештенослужење Mитрополиту перејаславско-хмељницком и вишневском Александру (Драбинку) с тим да је и разрешен дужности викарног епископа Кијевске митрополије. Забрана свештенослужења уследила је због учешћа тих архијереја у „сабору уједињења“ са расколницама одржаном 15. децембра 2018. године у Кијеву.

http://www.spc.rs/sr/sveti_sinod_upc_stavio_dvojicu_mitropolita_pod_zabranu_sveshtenosluzhenja

[Ведран*]

пре 4 часа, Жика рече

богословску Тројицу.

Најпре, ово је до бола глуп термин. 

Потпуна бесмислица.

И ја знам шта је намера, и намеравани садржај овог термина, али то не мења ствар.