ПОЛИТИКА: Латиница није српско писмо

[Zayron]

Ovo je obrnuti extrem od tog vašeg hiperprotekcionističkog, ni jedan extrem nije dobar. Prema meni je najbolje rješenje to koje je danas da na primjer u novinama svi članci budu dostupni na oba pisma jednim klikom i da djeca u školama uče oba pisma kao npr. što je to oduvijek bilo u BiH a da u službenoj upotrebi budu i originalni ćirilićni i preslovljeni formulari. Isto tako na primjer Interslavic language - Medjuslovenski jezik je dostupan na oba pisma - ćirilici i latinici i oba su ravnopravna. Jezici služe za sporazumijevanje i u tojm smislu treba omogućiti i učiniti dostupnim,  uvesti u praksu sve te razne tehničke mogućnosti danas, preslovljavanje cijelih tekstova uključujući kako sa latinice na ćirilicu tako i obrnuto. U EU su svi jezici i pisma zemalja članica EU službenim jezicima EU. kad udjete (ako udjete) u EU opet ćete svejedno taj zakon morati uskladiti sa normom o ravnopravnosti svih jeziika i pisama zemalja članica EU. Tako da je to i iz tog aspekta besmislen korak.

Izdaše nas braća Kazaci - prelaze na latinicu

https://tinyurl.com/y83tk8ta

  

[Dragi]

  On 26. 8. 2018. at 22:01, Брада рече

Да ли знаш да су у свим тим српским земљама Срби писали ћирилицом, сви Срби, без обзира на вероисповест. Латиницу су свуда и увек форсирали углавном окупатори, газећи ћирилицу свим силама.

https://srbski.weebly.com/istorija-i-srbstvo/srbska-cirilica-i-muslimani-bosne-i-hercegovine

https://www.vidovdan.org/kultura/dubrovcani-su-pisali-cirilicom/

https://www.zapadnisrbi.com/zasluzni-srbi/knjizevnici/93-osman-djikic.html

http://www.rasen.rs/2017/06/dubrovnik-u-potrazi-za-izgubljenom-cirilicom/#.W4MiaV4zaUl

Expand  

Primorje je bilo uglavnom rimokatoličko, i tu su koristili uvek latinicu.

Zaboravljate da je Srbija do 8. ili ranog 9. veka pripadala rimskoj patrijaršiji, pa je Vizantija zbog papinog okreta franačkom carstvu sve teritorije rimske patrijaršije pod njenoj vlasti (nekanonski) pripojila carigradskoj patrijaršiji. Pa onda sa barskom nadbiskupijom u 1089 imamo prvu domaću Crkvu, rimokatoličku. Stefan Nemanja je glavni deo svog života bio Rimokatolik. Sava, neki vele, je trebao da postane rimokatolički klerik ali je pobegao na Svetu Goru. A ne bi me čudilo ako su i Vukanovići bili Rimokatolici, ipak se Jelena udala za ugarskog kralja Belu a njezin brat Beloš je postao palatin (premijer) Ugarske. Itd. itd. Sve do Save srpska narodna istorija je možda više rimokatolička i manje pravoslavna. Sa Savom imamo preokret, ali isto samo što smo dobili autokefalnu Crkvu. Srbija nastaje kao zapad istoku i istok zapadu. Prvi domaći kulturni stil, raška škola, je spoj italijanskog Rimokatolicizma (arhitektura) i jelinskog Pravoslavlja (freske, unutrašnjost), dok uticaj gotike nalazimo kod Gračanice a pre svega u moravskoj školi. Mi ne možemo samo istok niti možemo samo zapad čak i kada bi ovo hteli. Zbog toga smatram da je u redu ako imamo i srpsku latinicu te iako glavno pismo treba da čine "srpska slova" kako ćirilicu zovu isusovci (jezujiti) u 16. i 17. veku u njihovom programu jednog južnoslovenskog jezika (ilirski ili srpski) i pisma (Bartol Kašić, 1604: "Znam ja ovo dobro, da se ovi nauk sklada veoma s našimi serbskimi slovi i da ga ja nijesam pokupio, nego s velicim razlogom, imajući naš jezik potrebu od veće slova nego latinski ali talijanski").

[Zayron]

  On 26. 8. 2018. at 23:22, Dragi рече

Primorje je bilo uglavnom rimokatoličko, i tu su koristili uvek latinicu.

Zaboravljate da je Srbija do 8. ili ranog 9. veka pripadala rimskoj patrijaršiji, pa je Vizantija zbog papinog okreta franačkom carstvu sve teritorije rimske patrijaršije pod njenoj vlasti (nekanonski) pripojila carigradskoj patrijaršiji.

Expand  

da, skadarski Srbi su oduvijek bili rimski katolici a nikad nisu prešli na pravoslavlje ni za sv. Save u XIII vijeku a ima ih i dan danas u okolici Skadra, postavljao sam već jednom video o tome, intervju sa Srbinom katolikom iz Skadra, pripadali su barskoj nadbiskupiji a barski nadbiskupi su jedni od samo desetak primasa koliko ih je u cijeloj Katoličkoj Crkvi i imaju titul primasa Srbije.

ZAMALO DA SRBI BUDU KATOLICI: Nebitan događaj iz 740. godine promenio tok naše istorije (FOTO)

https://portalanalitika.me/clanak/249037/sta-znaci-titula-primas-srpski-i-ko-ima-jurisdikciju-nad-katolicima-u-srbiji

https://cs.wikipedia.org/wiki/Primas_(církev)

https://tinyurl.com/ycwepwg8

 

[Zayron]

  On 26. 8. 2018. at 23:22, Dragi рече

A ne bi me čudilo ako su i Vukanovići bili Rimokatolici, ipak se Jelena udala za ugarskog kralja Belu a njezin brat Beloš je postao palatin (premijer) Ugarske. Itd. itd. Sve do Save srpska narodna istorija je možda više rimokatolička i manje pravoslavna. Sa Savom imamo preokret, ali isto samo što smo dobili autokefalnu Crkvu. Srbija nastaje kao zapad istoku i istok zapadu. Prvi domaći kulturni stil, raška škola, je spoj italijanskog Rimokatolicizma (arhitektura) i jelinskog Pravoslavlja (freske, unutrašnjost), dok uticaj gotike nalazimo kod Gračanice a pre svega u moravskoj školi. Mi ne možemo samo istok niti možemo samo zapad čak i kada bi ovo hteli. Zbog toga smatram da je u redu ako imamo i srpsku latinicu te iako glavno pismo treba da čine "srpska slova" kako ćirilicu zovu isusovci (jezujiti) u 16. i 17. veku u njihovom programu jednog južnoslovenskog jezika (ilirski ili srpski) i pisma (Bartol Kašić, 1604: "Znam ja ovo dobro, da se ovi nauk sklada veoma s našimi serbskimi slovi i da ga ja nijesam pokupio, nego s velicim razlogom, imajući naš jezik potrebu od veće slova nego latinski ali talijanski").

Expand  

I Marija Vukanovićka, sestra Jelenina se orodila sa češkim Přemyslima, njihovom moravskom granom udajom za Konrada Znojemskog II Přemysla i svi su oni bili rimskim katolicima. Osim toga Elizabeta Kotromanić je bila u srodstvu i sa poljskim Piastovcima.

https://cs.wikipedia.org/wiki/Alžběta_Bosenská

Evo je na fresci u znojemskoj rotundi kod nas na Moravi kao fundatora/ktitora 1134.g.

Konrad II "Znojemski" Přemysl i Marija Vukanović Srpska/Moravska/Moravia

https://cs.wikipedia.org/wiki/Marie_Srbská

sestra Jelene Vukanović Ugarske:

https://hu.m.wikipedia.org/wiki/Ilona_magyar_királyné

http://europe1200.wikia.com/wiki/Prince_Đorđe_Vukanović

https://en.wikipedia.org/wiki/Vukanović_dynasty

https://www.geni.com/people/Uroš-Vukanović-II/6000000002187891941

https://www.geni.com/people/Maria-Moravia/6000000009117409257

https://cs.wikipedia.org/wiki/Rotunda_svaté_Kateřiny_(Znojmo)

http://www.moraviamagna.cz/historie/h_napis.htm

https://en.wikipedia.org/wiki/Znojmo_Rotunda

Fotografije rotunde sv. Katarine u Znojmu:

https://tinyurl.com/ycak4sej

 

[Вилер Текс]

Брани ти права Чеха муслимана а нас са својим панславизмом који нас је коштао главе заобиђи. Имаш ли елементарне пристојности?

[Zayron]

  On 27. 8. 2018. at 6:04, Вилер Текс рече

Брани ти права Чеха муслимана а нас са својим панславизмом који нас је коштао главе заобиђи. Имаш ли елементарне пристојности?

Expand  

Srbi katolici, protestanti, muslimani, ateisti, agnostici i svi Srbi pa I takvi pravoslavne vjeroispovijesti koji ne žele pisati ćirilicom iz svejedno kojeg razloga su takodjer Srbi. Možda im se više svidja pisati glagoljicom koja je takodjer slovensko pismo ali im to vaš zakon i takvi kao ti ne omogućuju. Imaš li ti elementarne pristojnosti kad podržavaš takve zakone koji od RODJENIH Srba u samoj Srbiji prave nacionalnu manjinu i gradjane drugog reda, to ne rade ni Češka ni Austrija ni Njemačka ni ikoja druga zermlja EU. Ti si baš taj koji treba da se stidiš ako nešto takvo podržavaš! Brinete se o nacionalnim pravima Srba tako i toliko da od Srba namjeravate napraviti nacionalnu manjinu i gradjane drugog reda u samoj Srbiji, baš ste dobri u tom! To se nije povelo za rukom ni najvećim neprijateljima srpstva što vama! Stidite se vi takvi!

[Golub]

ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ПРОФЕСОР МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ, ЛИНГВИСТА: Код Бошњака данас је на дјелу „повампирена“ Калајева језичка политика!

„Постдејтонска Босна и Херцеговина тако би требало да буде Калајев(ск)а држава „Босанаца“ као измишљеног народа, који као службени има само „босански“ као (лингвистички) измишљени језик. Дакле, држава, измишљеног народа и измишљеног језика!“

Ово у интервјуу „Искри“ каже професор др Милош Ковачаевић, један од најугледнијих српских лингвиста, предавач на факултетима у Београду, Источном Сарајеву и Крагујевцу, аутор 29 књига, руководилац Одјељења за српски језик у Андрићевом институту у Анрићграду.

Ускоро ће бити објављена Ваша 29. књига под насловом „Борба за ћирилицу и српски језик“. Да ли је у питању тешка борба, имамо ли довољно храбрих „војника“ који ће је водити и против кога?

– Не зна се ко више данас негира суштинске карактеристике српскога језика: Срби или несрби. Данас су угрожене три најсуштаственије његове карактеристике: а) српско име, б) српска ћирилица као иманентно му писмо, и в) његова „народна граматичка структура“. Све три те карактеристике на неки начин подразумијевају на неки начин преобраћање српског у несрпски језик. Прва, његовим преименовањем у именом несрпске језике, у тзв. хрватски, босански или хрватски; друга његовим одвајањем од српске писане културе, која је све до Великог рата код Срба православаца искључиво ћириличка, и треће – урушавањем српске граматичке стурктуре англицизацијом, која прераста чак у англохолизам препознатљив по неконтролисаном уношењу свакојаких елемената и појава из енглеског језика у српски. И за англохолизам и протућирилички однос највише су криви сами Срби. Англицизација је један од показатеља толико код Срба присутне језичке некултуре, док негирање ћирилице директно задире у негирање темељних национално-идентитетских критеријума. Једино критеријум преименовања уједињује несрбе и антисрпски усмерене Србе у настојању да српски језик као једини лингвистички утемељен језик стави у исти „кош“ са његовим политичким „преименицама“, које су чисти „политики језици“ јер не посједују ниједну карактеристику која би их могла издвојити из српског језика, која би им могла дати статус језика који није српски.

Зато је борба за ћирилицу истовремено и борба за српски језик, као што је и борба за српски језик нужно борба за ћирилицу. То двоје се посебно данас у Срба не може одвајати. Тога су, чини ми се, данас свјесни готово сви србисти, али, нажалост, ту свјесност најчешће ћутањем потврђују. Међу противницима српског језика и српске ћирилице највише је лингвистички неписмених посленика српске културе, међу којима доминирају новинари, који, успут буди речено, спадају у највеће кривце процвата језичке некултуре у масмедијима. Највећа препрека у тој борби чини се да су српски политичари, српска званична политика, која се одавно, изузму ли се појединачне декларативне подршке, системски не укључује у борбу за побољшање незавидног стања српског језика и ћирилице. А без њихове искрене сарадње борба је много тежа, и неизвјеснија.

Сви тврде да су и ћирилица и латиница српско писмо. Ви се са овим не слажете тврдећи да је ћирилица српско писмо, а латиница писмо српског језика. Молимо Вас да неупућене упутите у разлику и објасните им зашто је ћирилица српско писмо и шта она, поред писма, још представља за српски народ?

– Противници ћирилице, а међу њима има и оних који су само заљубљеници у латиницу, будући да је латиница данас ћирилицу скоро па потпуно истиснула из употребе, готово папагајски понављају да су ћирилица и латиница – подједнако српска писма. А оне то нису. Није, наиме, тачно кад се каже да је и латиница, попут ћирилице, српско писмо. Ћирилица јесте српско писмо, а латиница (коју је направио Људевит Гај, и мало допунио Ђуро Даничић) није српско писмо, него је писмо српскога језика. Она није српско писмо зато што и није створена за српски језик, али је писмо српскога језика зато што се тај језик данас не само код Срба него и код Хрвата, Бошњака и Црногораца пише латиницом. Чак када би код Срба српски језик био само ћирилички исписиван, латиница би и даље била писмо српскога језика. Јер српски језик данас као књижевни не употребљавају само Срби. Њега под несрпским именом користе и Хрвати и Бошњаци и Црногорци, а исписују га готово искључиво латиницом. И таман као што нпр. Крлежа није српски писац него је писац српскога језика, тако ни латиница није српско писмо него је писмо српскога језика.

Ћирилица је за Србе, уз српски језик, основ националне културе, везивна нит која повезује осам вијекова српске културе: од Светога Саве до Аустроугарске, која је током Великог рата потпуно забранила ћирилицу – и наметнула свим Србима (и у Србији, и у Црној Гори, и у БиХ, и у Хрватској) само латиницу. И да зло буде веће, латиницу је као равноправна ћирилици политички наметнута Србима и у „српској“ Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Оно што обједињује српски народ, што му даје национални идентитет јесте прије и изнад свега српски језик и његово писмо ћирилица. Српски језик и српска ћирилица темељни су идентитетски национални критеријуми српскога народа. Између српског језика и српске ћирилице влада однос какав нема ниједан други језик са својим писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у потпуности (тј. прави) српски тек кад се исписује ћирилицом.

Можете ли појаснити онима који не знају, колику је штету и на који начин српском језику и Србији нанела Европска повеља о регионалним или мањинским језицима?

– Није штету нанијела Европска повеља о регионалним или мањинским језицима него њено наопако тумачење и наопака примјена код Срба. Ту повељу Србија је потписала као чланица Савезне Републике Југославије 2005. године, и потпуно је погрешно примијенила.

Јер, у тој повељи, донесеној у Стразбуру 1992. године, дословице се, у дефиницији мањинских или регионалних језика каже: „Регионални језици или језици мањина значе језике… који су различити од званичног језика те државе; ово не укључује дијалекте званичног језика државе, нити језике миграната.“

Из дате се дефиниције нужно закључује да два или више идиома који се не разликују не могу лингвистички (научно) бити посебни језици. Да би, дакле, два језика били посебни језици, они морају бити различити по лингвистичким критеријумима (генетском, структурном и комуникативном). То није случај са «различитим стандардима истога језика» што политички носе имена језика – хрватским, босанским ни црногорским – кад се они посматрају у односу на српски језик, јер и хрватски и бошњачки и црногорски лингвисти тврде да су ти „језици“ различити само по имену, али да је према лингвистичким критеријумима у питању исти језик. Будући да Европска повеља о регионалним или мањинским језицима прописује да се мањинским језиком може прогласити само језик који је „различит од званичног језика те државе“, а да су српски, босански, хрватски и црногорски само различита имена истога језика, јасно је да тзв. босански, хрватски и црногорски не могу ни лингвистички ни правно – него само симболички – имати статус језика. Из тога произлази да нити босански, нити хрватски, нити црногорски, будући да нису различити од српског као „већинског језика“ не могу у Србији имати статус мањинског језика. Нема, дакле, никаквог ни лингвистичког ни правног основа производити некакве преводиоце за те језике, нити пак изводити посебну наставу на тим политичким језицима, који су језици само по имену, што значи да нема основа да се за те лингвистички непостојеће језике праве посебни уџбеници, јер сви који знају српски језик знају подједнако добро и „хрватски, бошњачки/босански или црногорски“. Државне институције Републике Србије и Републике Српске морају тога бити свјесне, и у складу с тим треба и да дјелују. И да имају усаглашене ставове о томе.

Шта мислите да стоји иза намере Бошњака да „свој“ језик називају босанским, уместо бошњачким?

– Покушај увођења „босанског језика“ као критеријума стварања мононационалне БиХ са „Босанцима“ као једином нацијом, општепознато је, сеже у аустроугарско вријеме БиХ с краја XIX и почетка XX вијека, и језичко-националну политику „босанства“ Бењамина Калаја. Данас је код Бошњака на дјелу „повампирена“ Калајева језичка политика. Најприје су се, још током грађанског рата, Муслимани преименовали у Бошњаке, а српскохрватски језик, којим су се дотад служили као службеним а који је био преименовани српски, назвали су босанским језиком. Употребом термина босански језик, муслимани су жељели и желе потријети и равноправност, а камоли научно неспорну надређеност, српског тзв. босанском језику. Термин босански језик тако добија значење не језика Бошњака као новопреименованих босанских муслимана, него Калајев(ск)о значење земаљског језика, тј. језика свих становника Босне и Херцеговине, што ће рећи и Срба, и Хрвата и Бошњака. Избором термина Бошњаци у значењу етнонима (имена народа) и термина босански у значењу глотонима (имена језика) муслимани су директно исказали тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали само они и њихов језик. И они се у складу с том тежњом и понашају. Не пропуштају ни једну прилику да ту тежњу оснаже са све новим и новим поступцима и (не)дјелима, вјероватно охрабрени и неким од поступака европских званичника и институција. А у такве се засигурно може убројати резолуција о уставним промјенама у Босни и Херцеговини коју је крајем јуна 2006. године усвојила Парламентарна скупштина Европе у Стразбуру, а којом се „предлаже између осталог – зарад нормалног функционисања државе – и увођење једног службеног језика – босанског, уместо садашња три (српског, хрватског и босанског)“. Постдејтонска Босна и Херцеговина тако би требало да буде Калајев(ск)а држава „Босанаца“ као измишљеног народа, који као службени има само „босански“ као (лингвистички) измишљени језик. Дакле, држава, измишљеног народа и измишљеног језика!

Како се изборити против ревизије историје лингвистике на овим просторима? Чиме бранити српске споменике и документе које сада присвајају они који желе да измисле свој језик?

– Данашњи српски књижевни језик, као и код Вука, који га је устоличио као књижевни, именом наглашава етнолингвистичку истину – да је то и етнички и лингвистички изворно српски језик. То, међутим, не значи да је он и употребно искључиво српски језик, односно да се њим само Срби служе. Српски језик спада у ону не тако бројну, али зато врло препознатљиву групу свјетских језика којим се користи већи број народа и/или држава, какви су, на примјер, енглески, њемачки, шпански и португалски, да само њих поменемо. Нико у свијету не спори етнолингвистичку једност а употребну вишеструкост тих језика: они етнолингвистички припадају једноме, а употребно већем броју народа. Садржај и опсег појма њемачки или енглески језик, узмимо само њих за примјер, данас нико не везује само за територију Њемачке или Енглеске.

Српски језик је, због своје националне и територијалне „некомпактности“ нужно варијантно раслојен језик. Он се остварује у више варијаната, тако да има статус стандардно полицентричног и варијантски раслојеног језика. Он се, с обзиром на структурну истост а варијантску раслојеност, остварује и као српски језик и као српски језици. Чак и више неголи њемачки и енглески језик.

Зато се у борби против ревизије, против фалсификовања филолошких чињеница треба борити строгом примјеном научних критеријума. Научни критеријуми су потпуно на српској страни – ти критеријуми, као што важе нпр. за енглески и њемачки језик, морају да важе и за српски језик. Морају да важе за свакога ко је научник или ко држи до научних критеријума. А лингвисти по звању без знања лако се откривају баш по изневјеравању научних критеријума у својим анализама. Србистици као правој лингвистици, за разлику од кроатистике, боснистике и монтенегристике као политичких или политикантских „лингвистика“ – циљ мора бити откривање и научно објашњење научне истине и само истине. То је једини пут који на дуже стазе може и мора зауставити фалсификате и лажи! Зауставити надређеност политике науци, односно политичких лажи научној истини.

Ако се потписници Декларације о заједничком језику хвале и Ноамом Чомским као потписником, а Ноам Чомски је мени рекао да потписује много ствари дневно, доста њих и по аутоматизму, па се већине и не сећа, колико онда вреди тај потпис? И шта уопште, далекосежно, може бити крајњи циљ ове декларације?

– Декларација о заједничком језику, настала у Сарајеву 2017, писана је највјероватније да се напокон „ријеши“ српско језичко, па сљедствено и национално питање, мимо Србије. Основни циљ Декларације садржан је у двјема њеним тврдњама: 1) да су „све четири постојеће стандардне варијанте (српска, босанска, хрватска и црногорска) равноправне и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика“, и 2) „чињеница да се ради о заједничком полицентричном језику оставља могућност сваком кориснику да га именује како жели“, што ће рећи да је и српско и хрватско, и босанско и црногорско именовање језика равноправно, и да треба да буде на цијелом простору „заједничког језика“ прихваћено. Та два става из Декларације директно негирају научне филолошке чињенице, а у корист српске штете.

Првом тврдњом српски језик се изједначава са својим варијантама. Јер су историјске и научне чињенице недвосмислене: хрватска, бошњачка и црногорска варијанта, које су политички проглашене језицима, јесу само варијанте СРПСКОГА ЈЕЗИКА. Зато је историјски и научно оправдан назив језика Срба српски језик, док је књижевни језик Хрвата хрватскосрпски, Бошњака – бошњачкосрпски, а Црногораца – црногорскосрпски. Српски језик једини има статус лингвистички утемељеног језика, док су његове варијанте политички језици, што ће рећи језици само по политички наметнутом несрпском имену. Зато аутори Декларације и заступају научно неутемељено становиште да свако може тај заједнички језик „да именује како жели“. А више је него знано шта за Србе значи, чак и кад је у питању симболичка функција језика, именовање српског језика „босанским“: значи нестанак и Срба и српског језика у Републици Српској, и њихово утапање у тзв. Босанце и босански језик. Сличан је случај и са црногорским именом српског језика, чије признавање би значило укидање и Срба и српског језика у Црној Гори. Због тога наведена Декларација као основни циљ има „рјешавање“ српског националног и језичког питања у БиХ и Црној Гори, тако што ће се Срби превести у Босанце и Црногорце, а српски језик укинути у „босанском“ или „црногорском“, остављајући могућност да српски језик као варијанта обитава само у Србији. И да се све српско и у филологији сведе само на србијанско.

Не вјерујем да је Ноам Чомски, чак и ако ју је потписао, ту Декларацију прочитао: зар ико ко се бави науком може прихватити, чак и као здраворазумску а камоли као научну, тврдњу да постоје језичке варијанте, али не зна се ког језика?! Не зна се који је то језик – али се зна које су варијанте! Аферим! А тај „непознати“ језик није у Декларацији именован само зато што је то – СРПСКИ ЈЕЗИК!

Зашто у Србији и Републици Српској има толико противника новог закона о употреби ћирилице?

– Написао сам већ да се српско антићириличко дјеловање најбоље одсликава у афоризму Мирослава Марковића: „Борба Хрвата против ћирилице у Хрватској није ништа према борби Србам за латиницу у Србији“. Разлога је напретек. Међу њима ипак један је најбитнији: један дио Срба, а међу њима су и сви они који су против тога да само ћирилица у српском језику има статус салужбеног писма – увијек је радије прихватао хрватско него српско филолошко становиште. Они би да преузму аустроугарске критеријуме о ћирилици као сметњи да Срби направе цивилизацијски искорак. Аустроугарска је, наиме, сматрала да је највећа препрека укључењу српског народа у цивилизацију његово писмо – ћирилица. То данас готово као аксиом прихватају Срби антићириличари, истина више у Србији него у Српској – они би да од ћирилицом затуцаних Срба направе латиничне „Еуро Србе“.

Они одричу ћирилици статус основе националне културе, статус српског идентитетског националног критеријума, статус јединог службеног српског писма. Српска интелектуална прије антинационална неголи анационална елита – данас се прибојава њеног опстанка. Јер повратак ћирилици као јединог српског службеног писма нужно значи и силазак са сцене српске анационалне и антинационалне псеудоелите и истовремено повратак на сцену српске националне елите, која неће Србе убјеђивати да прошлост није важна и да се треба окренути будућности, него ће им предочити једину суштинску истину које се држе сви народи који држе до свог националног достојанства, и које управо због тога сви и цијене: да ће тешко било ко опстати као народ у будућности уколико се одрекне своје прошлости, и посебно онога што у тој прошлости чини један од темељних критеријума националног идентитета, какав је ћирилица.

Зато је врло битно да се усвоји нови Закон о језику и писму у Србији, и да се на његовим искуствима направи закон о ћирилици у Републици Српској. Затирање ћирилице, које је увелико почело, бојим се да је почетак краја не само српскога језика него и српскога народа, посебно у БиХ и Црној Гори, а да и не говоримо о Хрватској, гдје је процес затирања Срба доведен готово до краја.

Да ли је Грешел био у праву када је рекао да у историји лингвистике није забележена појава, како тврде данас у такозваном региону, универзалног права народа на властито име језика?

– Њемачки социолингвиста Бернард Грешел први је устврдио да не постоји никакво „универзално право“ народа на властито име језика, њега не познаје ниједан европски или свјетски документ о језичким правима, него су то „право“ као ад хок право измислили Хрвати у познатој Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика (1967). Извршио сам анализу јединих девет међународних докумената у којима се спомињу језичка права – како оних што су их донијеле европске институције, тако и оних донесених у Уједињеним нацијама – и та је анализа показала је да се говор о језичким правима везује или за језичка права појединаца или за језичка права националних мањина. Језичка права народа или држава у тим се документима нигдје и не спомињу, тако да и не постоји нигдје записано «право народа на властито име језика». То псеудоправо заиста су измислили хрватски филолози 1967. године у Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика. Филолози из реда других балканских народа – или зато што нису провјеравали његову правну утемељеност или зато што им је оно одговарало за оправдавање властитих на науци и праву неутемељених поступака – то «право» су прихватали и ширили. Грешел је, дакле, у праву – ни на каквим правним аргументима није засновано преименовање српскога језика, његово „множење“ додјељивањем му различитих политичких имена.

Из свега овога следи питање да ли заиста нека нација постоји као таква, ако нема свој језик, већ свим силама присваја туђи?

– Нације су се формирале у романтизму. Те старе нације за основни идентитетски критеријум, уз кампактност територије, узимале су језик као основу културе. Тој огромној већини на језику формираних нација припадају и Срби, чија је интелектуална елита од самих почетака, од Доситеја Обрадовића на примјер, нацију сматрала „заједницом језика“. Дефинитивно обиљежје српске нације као заједнице српског језика – и то у духу њемачког романтизма – утемељио је истраживачки лингвистичко-етнографски рад Вука Караџића. Критеријуми за формирање нација у постромантизму су се измијенили, али као да то није допрло до оних који су настали расрбљавањем. Тако су се Бошњаци и Црногорци, који су националну самобитност прогласили у XX вијеку једноставно поистовијетили идентитет језика са идентитетом нације. Пошто нису имали посебног језика различитог од српског, они су једноставно само преименовали српски језик. Њихово лаичко гледање на нацију очигледно се темељило на поређењу: ако су Срби по српском језику нација, како да они буду мање вриједни, па да језик не узму за основу своје нације. Међутим, колико је такво схватање данас дилетантско, најбоље показују бројни примјери постојања нација у свијету које немају национално именован свој службени језик. Зар Американци, Канађани, Мексиканци, Швајцарци, Аустријанци, Бразилци и да даље не набрајамо нису нације зато што нису национално именовали „свој“ службени језик?! Из наведеног се јасно види, да негација идентитета језика не значи нити може значити негацију идентитета неке нације. Код језика насталих из српског и код нација проистеклих из српске као да је именовање језика несрпским именима имало за једини циљ бјежање од српских језичких и етничких коријена! И то је један од најбољих показатеља на каквим научним критеријумима почивају српске, а именом несрпске, филологије какве су кроатистика, боснистика и монтенегристика.

http://iskra.co/kultura/intervju-iskre-profesor-milos-kovacevic-lingvista-kod-bosnjaka-danas-je-na-djelu-povampirena-kalajeva-jezicka-politika/

 

 

[CutieBub]

Једна ствар је заштита ћирилице и заговарање да она буде једино писмо српског језика у јавној употреби.

Да појасним само, постоје службена и јавна употреба језика. Службена се тиче коришћења од државних органа, а јавна употребе у јавности од стране медија, компанија, приватних лица путем нпр. исписивања огласа итд. Српски правопис прописује и даје правила за два писма, ћирилицу и латиницу: ћирилицу из реформе Вука Караџића и латиницу из Гај-Даничићеве реформе. Као службено писмо се користи једино ћирилица, са неким специфичним изузецима за територију Војводине ако се не варам, а као јавно ћирилица и латиница. Постоји још и приватна употреба и она није регулисана, нпр. неко у своје приватне сврхе може српски језик да пише и кинеским писмом.

Озбиљна је бламажа да било која јавна личност дозволи себи да каже како "латиница није српско писмо". Оставимо по страни проф. Танасића јер није у реду да са њим полемишемо иза псеудонима, још и уз постојање шансе да је погрешно пренет, али страшна је, чак и нечувена бламажа да се овакав блицовски наслов нађе на ЖРУ, да га поставља модератор и да наилази на општу потврду осталих виђенијих чланова. Људи, браћо и сестре, ово нису ваши приватни блогови или странице на фејсбуку, форуми и портали су постали медији и ово читају други људи, читају средњошколци и студенти који за овакве тврдње могу да добију негативну оцену. Писмо и правопис су један елемент стандардног језика, али нису нешто што одређује језик и што је природно везано за исти. Сама чињеница да је латиница била на територији Србије у службеној и/или јавној употреби макар и годину дана, чини је српским писмом. Од два писма из правописа српског језика, једно се на територији Србије користи 150 година (Вукова ћирилица), а једно 100 година (Гај-Даничићева латиница). Сам број књига, дела, аката и сл. исписаних латиницом, на послетку и сам број писмених људи који умеју да је читају, чине је више "српским писмом" него што је то немањићка ћирилица, а камоли спореднија писма попут глагољице или славеносрпских/рускословенских варијанти.

Аргументи о томе како је неко писмо дошло у употребу, да ли милом или силом, не играју никакву везу. Можемо сутра бити окупирани и од стране Индуса, па да 100 година будемо присиљени да користимо њихов алфабет и да га прилагодимо нашим гласовима и та варијанта ће такође бити једнако српска као што је данас ћирилица. Не заборавите да је једино "свето словенско писмо", по речима самих Ћирила и Методија и њихових ученика Климента и Наума, глагољица, јер су је саставили хришћани, док су јелинско и латинско писмо саставили пагани, а ћирилица је прилагођено јелинско писмо, које се због недостатка штампарија и преписивачког преношења, током векова визуелно помало удаљило од грчког оригинала. Утврђивање факата како је неко писмо уопште почело да се користи је посебна прича и ту нпр. идеја да је латиница међу Србе дошла окупацијом 1915. уопште није тачна, јер у 19. веку није само безначајна ијекавска мањина Срба живела ван граница Србије, него је тамо била половина српске нације са веома значајним културним центрима у оним градовима које данас називамо хрватским или бошњачким, да не наводимо само ауторе кроз историју који су писали разним варијантама латинице и оне који су далеко пре 1915. предлагали да она буде једино писмо српског језика.

Имајте у виду да ово пишем као неко ко је ЗА избацивање латинице из јавне употребе. Али чинити то одрицањем од читавог дела културно-историјске баштине је не зилотизам, него чисто талибанство. Људевит Гај, иначе Хрват иностраног порекла, реформисао је латиницу као писмо за заједнички језик Срба и Хрвата, а његово дело унапредио Србин Ђуро Даничић, за језик који је називао "српски или хрватски". Имајте у виду да Хрвати баштине целокупну ћириличну босанско-католичку традицију од фра-Дивковића надаље и да им не пада на памет да се тога одрекну, иако данас разбијају ћириличне табле по Хрватској. Чак је и не називају, ту босанску варијанту ћирилице, ћирилицом, него "босанчицом", па преко ње баштине и целу прошлост средњовековне Босне од Кулина па до Вукчић-Косача.

Аргументи проф. Танасића су тачни и иза ове акције треба стати, али чувајте се овог тројанског коња у виду идеје "латиница није српско писмо", да није у питању кукавичке јаје којим управо латиничари желе поборнике ћирилице да учине глупим и затуцаним у очима образованог дела јавности, а који је у Србији много већи него што многи мисле. Смер расправе и на овој теми, а који је нажалост иницирао "Ризница богословља" својим "курир-блицовским" избором наслова, кренуо је управо оним путем који не треба - видите и сами да је на православном форуму где смо сви мање-више истог мишљења по овом питању, тема кренула у правцу свађе и препуцавања: уместо да се сложимо да ћирилица треба да буде примарна у јавној употреби и делујемо у том правцу, још пре него што се то и догодило, људи се расправљају око карактера саме латинице.

 

[Zayron]

  On 27. 8. 2018. at 6:45, Golub рече

Да ли је Грешел био у праву када је рекао да у историји лингвистике није забележена појава, како тврде данас у такозваном региону, универзалног права народа на властито име језика?

– Њемачки социолингвиста Бернард Грешел први је устврдио да не постоји никакво „универзално право“ народа на властито име језика, њега не познаје ниједан европски или свјетски документ о језичким правима, него су то „право“ као ад хок право измислили Хрвати у познатој Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика (1967). Извршио сам анализу јединих девет међународних докумената у којима се спомињу језичка права – како оних што су их донијеле европске институције, тако и оних донесених у Уједињеним нацијама – и та је анализа показала је да се говор о језичким правима везује или за језичка права појединаца или за језичка права националних мањина. Језичка права народа или држава у тим се документима нигдје и не спомињу, тако да и не постоји нигдје записано «право народа на властито име језика». То псеудоправо заиста су измислили хрватски филолози 1967. године у Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика. Филолози из реда других балканских народа – или зато што нису провјеравали његову правну утемељеност или зато што им је оно одговарало за оправдавање властитих на науци и праву неутемељених поступака – то «право» су прихватали и ширили. Грешел је, дакле, у праву – ни на каквим правним аргументима није засновано преименовање српскога језика, његово „множење“ додјељивањем му различитих политичких имена.

Expand  

Takvu "Deklaraciju o nazivu i položaju slovenskog jezika u hrišćanstvu" koja postoji još od 9. vijeka i koja se nalazi u Konstantinovom Proglasu a koju su sv. Ćiril Konstantin i sv. Metodije uspješno odbranili u čuvenoj venecijanskoj disputaciji na što im je papa Hadrijan II tačno prije 1150 godina odobrio korišćenje slovenskog (danas crkvenoslovenskog/staroslovenskog) jezika u liturgiji imamo upravo mi Sloveni i to još od tog spomenutog devetog vijeka. Dakle taj neki njemački sociolingvista lupeta besmislice ko Maxim po dïviziji jer to "univerzalno pravo" naroda na vlastito ime jezika postoji opisano upravo u Konstantinovom Proglasu napisanom na osnovu Jevandjeljskih načela, postulata i istina još od 9 vijeka A.D. i nisu ga izmislili nikakvi Hrvati "ad hoc" već ga je napisao sveti Konstantin Filosof i zajedno sa svetim Metodijem odbranio u čuvenoj venecijanskoj disputaciji na osnovu čega su im pape Hadrijan II 869 i papa Jovan VIII 880 odobrili i potvrdili slovenski jezik kao liturgijski jezik u hrišćanstvu pored latinskog, (staro)grčkog i Jevrejskog. A ta načela su univerzalna i važe za bilo koji drugi jezik isto kao i za slovenski samo što Njemci, Francuzi, Englezi itd. nisu imali nikakvog svog svetog Ćirila i Metodija da im to objasne i za njih se izbore. A vi ovdje na pravoslavnom forumu izaberite da li ćete vjerovati više svetom Ćirilu i Metodiju ili nekom njemačkom  sociolingvisti Bernardu Grešlu i njegovim beslovesnim besmislicama! 

http://info.dingir.cz/2018/06/vyroci-uznani-staroslovenstiny/

https://cs.wikipedia.org/wiki/Proglas

https://tinyurl.com/yc5o5few

A evo vam te univerzalno važeće "Deklaracije" ili Proglasa, dakle nikakve "ad hoc" ni hrvatske i Tudjmanove već svetih Ćirila i Metodija (kakav je to lingviista taj Grešel kad ne zna čak ni ove osnovne stvari iz osnovne škole)

 

 

Approving use of Slavic language in liturgy by Holy See 869 A.D. and 880 A.D.

Approving use of Slavic language in liturgy by Holy See and pope Hadrainus II 869 A.D. (papal bull "Gloria in excelsis Deo") and pope John VIII 880 A.D. (papal bull "Industrae tuae"). Music: Te Deum, Coro dei fratelli e sorelle di Bose.

 

Ostala videa:

https://www.facebook.com/SlavicChristians/videos/1114359105277753/

https://www.facebook.com/SlavicChristians/videos/1114359105277753/

https://www.youtube.com/watch?v=z7Zx4EyZRvs

 

[Драгана Милошевић]

@Zayron 

Поставиш ли следећи пут пет клипова са јутјуба бришемо поруку.

Буди вреднији и стави само линкове.

[Поуке.орг инфо]

  On 27. 8. 2018. at 7:18, CutieBub рече

чак и нечувена бламажа да се овакав блицовски наслов нађе на ЖРУ, да га поставља модератор и да наилази на општу потврду осталих виђенијих чланова. Људи, браћо и сестре, ово нису ваши приватни блогови или странице на фејсбуку, форуми и портали су постали медији и ово читају други људи, читају средњошколци и студенти који за овакве тврдње могу да добију негативну оцену.

Expand  

Остави се ЖРУ администрације, износи своје мишљење везано за тему, остави прозивање администрације, јер то већ постаје бесмислено. 

Ако је један текст изашао у новинама Политика и људи имају аргументе за њега, остави да свако изнесе своје мишљење.

Неко ће се сложити са тобом, неко са другим чланом, текст је постављен на јавну расправу што је и поента форума.

[Поуке.орг инфо]

  On 27. 8. 2018. at 2:23, Muramasa рече

Nego, zar ovo nije skrndelj? Vidi mu samo goveđi pogled i frizuricu

Expand  

5 дана бан са форума ЖРУ, овакве ствари су на сајту недопустиве.

 

[Вукашин Ковачевић]

  On 27. 8. 2018. at 10:17, Поуке.орг инфо рече

5 дана бан са форума ЖРУ, овакве ствари су на сајту недопустиве.

Expand  

Де објасни какве то ствари, ако можеш себи да објасниш најпре, те чујеш своје мисли од урлика публике за златну медаљу у менталној гимнастици. 

[Поуке.орг инфо]

@Вукашин Ковачевић Опусти се пријатељу и не спамуј тему... нећемо допустити да неко на основу нечијег изгледа вређа било кога. Ево, имаш форум направио га је управо бановани члан, тамо можете то да радите овде не. Прочитај шта пише и начин на који пише, а то му свакако није први пут. 

 

[АлександраВ]

У многим коментарима у наше време, посебно поводом интервјуа проф. др Срете Танасића под насловом „Латиница није српско писмо“, осим разложних, одмерених и научно заснованих коментара, појавили су се и они коментари који су очигледно не само неупућени у проблем него и очигледно злуради и игнорантски према преузетим обавезама у вези са српским језиком и писмом и који немају везе с лингвистиком и правима људи и народа, него имају само везе са деценијама ширеним заблудама о српском писму, о „богатству двоазбучја“ само за Србе и с навикнутим истискивањем српске азбуке. Чак се спомиње како је ћирилица нескладна с новим „технологијама“, а хрватска „квачаста“ абецеда (која не постоји нигде у том саставу до у Хрватској и у новим језицима „босанском“ и „црногорском“) јесте. Мада су Црногорци увели два нова знака у ту хрватску абецеду и тако су сачинили ново писмо: „црногорчицу“. И, сигуран сам, ко ово схвати или се сам упусти у истинито откривање разлога и начина прогона српске азбуке, схватиће лако зашто је важно за Србе да усагласе закон с уставном обавезом о писму Срба и њиховог језика, а не да се и даље деле само Срби (и) по писму. Ваљда је некима мало српских деоба, па је важно да се разликују од свих других народа којима требају два писма, јер им је „мало“ једно писмо које је свима другима у њиховим језицима сасвим довољно и важно да се други не деле као Срби и у писању свога језика.

Драгољуб Збиљић

Извор: Видовдан