Мартиновић: Човек није власник својих органа

[Lady Godiva]

пре 1 сат, Вилер Текс рече

Искрено се надам да је тако како ти кажеш. Али не можемо баш 100% тврдити да манипулације не постоје у здравственом систему у трулом друштву какво је српско. 

Наравно да постоје манипулације. Сећаш се ћерке здравствених радника која је радила као педијатар без факултета.

пре 1 сат, Вилер Текс рече

Без теорије завере и без све је у реду ставова- ако може било би супер.

Ти си почео с теоријама завере.

Иначе кад смо кренули о давању крви.. једна познаница каже мени како није добро да дајем често крв јер организам постане зависан од тога. Ја јој рекох да се не постаје зависник од те игле, него неке друге.. Не знам дс ли је укапирала. Е то је тај ниво.

[Јанко]

On 25.7.2018. at 16:04, АлександраВ рече

А шта ако погрешно перципирамо да је нешто зло?

У Србији је одзив за донорске картице био никакав. Једва да је неко узео донорску картицу, то знам, Ковачевић је стално покушавао да побољша промоцију, као и цела ВМА уосталом, зато што је одзив био никакав. Значи имамо ситуацију да у Србији читаву деценију људи једноставно нису били заинтересовани да након своје смрти помогну својим суграђанима којима је трансплантација једина нада. Ретки, који су могли да сакупе или су имали средства добили су шансу у иностранству. Чекајући на огромним листама чекања годинама, бројни, такорећи већина је умирала. И онда Србија приступа Еуротранспланту како би имала приступ органима за наше болесне суграђане, јер смо ми као друштво генерално потпуно незаинтересовани за донорство, али, да би Србија на тај начин имала приступ органима, мора да усклади своје законе, па на крају ове приче ми добијамо овај закон који је подигао оволику прашину. Да ли је могло другачије? Вероватно. Да ли смо ми укупно, заједно, као друштво, својим нечињењем и незаинтересованошћу такође допринели доношењу оваквог закона? Јесмо. Да ли је здравство у Србији један човек, или два или педесет? Тешко. То су тимови људи, углавном велики професионалци, хуманисти, људи који раде свој посао и боре се за живот човека, без обзира на његову полну, расну и религиозну припадност или опредељеност. И опет, као што је случај у Великој Британији где је катастрофално мала искоришћеност потенцијалног донорства због тога што породица углавном не даје пристанак и нема трансплантације, то можемо да учинимо и ми. Не дамо пристанак.

Друга је ствар колико смо ми, укупно као друштво у Србији, донорство и трансплантацију уопште прихватили и колико нам цела та идеја не буди страх и гађење.

Увек ми је ишло на живце када се људи запале и виде зло у свему што не разумеју или не разумеју довољно или нису добро информисани. А притом не виде ни колико су они сами као део једног друштва на посредан или непосредан начин допринели. Овде није била поента политичка конотација донорства и трансплантације, овде је била поента, у причи која је претходила закону, да смо ми као друштво једноставно незаинтересовани за другог. Осим на друштвеним мрежама, можда, понекад, наравно.

Ја сам за донорство.

Узмите све моје органе и дајте коме треба за живот.

Али!

ДОКЛЕ ГОД МЕНТАЛНИ БОЛЕСНИЦИ, МАФИЈА, УБИЦЕ, ХОХШТАПЛЕРИ И ЊИХОВИ ПОСЛУШНИЦИ ВОДЕ ОВУ ЗЕМЉУ И ОДЛУЧУЈУ О МОЈОЈ СУДБИНИ НЕМАМ РАЗЛОГА ДА МИСЛИМ ДА НЕЋЕ ИСКОРИШТАВАТИ И ЗАДЊИ ДЕЛИЋ МЕНЕ ДОК МЕ ИМА!

 

Самим тим, ПОТПИСУЈЕМ да нисам донор, да бар не будем на јавно доступној листи за одстрел. Остало је у Божијим рукама.

А детаљна упутства о мом донорству у случају моје смрти ће бити код моје породице...

П.С.

У закон унети ставку да породица може да бира са листе коме хоће да донира моје орган(е). Тек онда би било забавно. Сиротиња фрст.