Претражи Живе Речи Утехе

Света црква прихвата трансплатацију органа, тркива и ћелија, као и све остало везано за здравље човека и борбу са смрћу, с посебном пажњом, разумевањем и неопходном озбиљношћу. У потпуности разуме далекосежност проблема, као и могућност коју трансплатација пружа тако да Црква има огроман дуг према друштву, медицинској пракси, примаоцима и потенцијалним донорима. У овом случају Црква жели да помогне примаоцу, али да се притом не заборави на поштовање према донору и он да не буде потцењен. Православна црква благосиља човекову жељу за проширењем граница свога овоземаљског живота, видећи у томе могућност покајања, добрих дела и духовног развоја, испуњење божанског позива: „Буди свети, као што ја сам свети /Господ Бог твој/” (3 Мојс. 11,44). Мудрост Светога Писма нас учи да је човек „круна стварања“ - „слика и прилика“ божанске Личности - и у испуњењу своје сврхе он је веза између Створитеља и твари. Човек је одраз Божанског, јер створење казује о свом Створитељу. Најсавршенији дар који је човеку дало беспочетно и безгранично Биће јесте његова слобода. Слобода је самостални чин воље дат човеку као духовном бићу. Људска личност има право дано јој од самог Бога да усмерава своју вољу ка прихватању или одбацивању одлука. Све што се односи на живот, смрт и духовну слику човека, подразумева добровољни израз личног става. Без слободе љубав не постоји, а „Бог је љубав” (1. Јованова 4,8). Бугарска православна црква прихвата донорство, а у пројекцији - трансплантацију, као манифестацију љубави, као врсту алтруизма. Љубав значи несебичну и безрезервну преданост, управо као што је Свемогући у својој неизмерној милости испунио свет благима за све - „Добар је Господ према свима, а Његове милости су на свим Његовим делима“ (Пс 145,9). Донор значи „дародавац“, човек који поклања не само орган, него живот и наду. Донирати значи донети свесну, неприсиљену и слободну одлуку. Донирати значи показати љубав и саучешће. У људској љубави Свевишњи говори. Изван слободне воље одлука никад није аутентична. Пристанак је неповредиви чин појединца, израз његовог личног избора. Ето зашто је неприхвативо господарење над туђом вољом која се „подразумева" као да је лична. У овом случају, „подразумевана“ слободна воља изражава интерес, а Црква га одбацује као морално неприхвативо, јер то нарушава пристанак. Не постоји чин давања изван свесног пристанка. Црква потврђује своје учење да је човек јединствен и непоновиви идентитет: психофизичка веза између његове вечне душе и његовог тела, а не да је тек биолошко биће. Човек није предуслов за себе, јер његово постојање је дар од Бога. Иако је живот дат човеку тако да он има право да га чак и дарује свом ближњему као жртву Свемогућем, људска душа и људско тело припадају само човеку и Богу. Бугарска православна црква не прихвата да непријављено одбијање треба тумачити као пристанак, јер недостатак одбијања, осим могуће сагласности, може бити последица многих других разлога - као што су недостатак информација, недостатак могућности изражавања воље, и не на последњем месту - недостатак одлуке. Постоје три основне тачке на основу којих Црква прихвата трансплантацију: 1.Црква је свесна своје хумане дужности према примаоцу који жели да живи, но себе радије доживљава као заштитника донора који треба да буде слободан у избору, односно да слободно изабере да ли ће постати такав и дати свој орган. Црква из било којег разлога или повода неће жртвовати дужно поштовање према донору из потребе да прималац преживи. Наиме, овде би циљ требало да буде добровољно давање од стране донора, а не да се продужи живот примаоца по сваку цену. Прималац прихвата само телесни орган из смртног тела, док донор даје покретом своје душе, која је бесмртна. Што је душа узвишенија од тела, то је већа духовна корист даваоца од биолошке користи примаоца, јер је „блаженије дати неголи узимати“ (Дап. 20,35); 2. Приликом давања органа мора се узети у обзир „свесни пристанак“ донора, односно донор мора бити свестан својих поступака или, ако се из неког разлога налази у можданој смрти, треба да је слободно и неприсилно дао пристанак за узимање његових органа. Донор увек мора бити давалац; 3. Црква може прихватити трансплантацију само као манифестацију љубави, узајамности или самопожртвовања лишену сваке врсте себичности. Али она их никада неће прихватити ако су израз похлепе и самољубља, отуђујући донора од самог његовог дара. У погледу мождане смрти, захтева се тачно испуњење међународно прихваћених критеријума за дијагнозу мождане смрти. Зато је потребно: 1. Поуздана и јасна констатација узрока мождане смрти; 2. Потврда мождане смрти треба да се донесе на основу постојећих клиничких, инструменталних и лабораторијских критеријума од стране стручне комисије, која има да буде независна од тимова за трансплантацију; Имајући у виду све напред наведено, следи да је давање органа од стране донора који је пао у мождану смрт, као и трезвен и свестан пристанак здраве особе да дарује свој орган свом сабрату у невољи, акт алтруизма и љубави, и у сагласности је са учењем и мишљењем наше Цркве. Дужност Цркве је да заштити донорску институцију, њену праксу и чланове везане за њу од било каквог могућег оскврнављења, нехотичне дијагнозе или журбе у испуњавању критеријума за мождану смрт, комерцијализацију или договор било које врсте у погледу давања органа, избора примаоцима на основу расистичких критеријума, кршење листе чекања за одговарајућег донора итд. Закључак Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија благосиља трансплантације под следећим условима: 1. Строго и регулисано придржавање основних биоетичких принципа; 2. Одређивање мождане смрти требало би да се врши према строго дефинисаним клиничким критеријумима, путем високо специјализованих инструменталних анализа (ангиографије, МРИ, и др. метода) од стране апсолутно независне (екстерне) комисије. Дијагнозу мождане смрти без спровођења инструменталних доказних анализа Црква не би могла прихватити; 3. Писмено изражени пристанак (воља) донора и његових рођака које органе, ћелије и ткива могу бити узети у случају мождане смрти, а не претпоставка начелног пристанка на донорство; 4. Цео процес клиничке трансплантације треба да буде усклађен и проведен од стране одобрених националних болница за трансплантације које имају поверење јавности и у стању су да обезбеде најбољи начин испуњења процедуре установљавања мождане смрти и заштиту права донора проведу у потпуности, и обезбеде највиши степен успеха поступка трансплантације, у интересу примаоца; 5. Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија задржава право измене свога става у случају измене законодавства и закона о трансплантацији. С бугарског превео, јереј Михаило Станковић Извор: Инфо-служба СПЦ

О фундаменталној измени парадигми, односно контраверзи у вези с предлогом министра здравства Немачке о донацији органа. - Немачки Бундестаг (Парламент) одбацио план министра Шпана ан седници од 16.1.2020. После дуге фазе неограниченог угледа и фасцинације техничким могућностима који је имала трансплантациона медицина у Немачкој, назире се све трезвенија клима критичке дистанцираности према њој. Разлози томе су вишеструки: високи трошкови које она (High Tech-медицина) проузрокује, могућност њене злоупотребе (скандалозна трговина органима или њихово свођење и манипулација на пуки објект експерименталног научног истраживања), и основана сумња у односу на плаузибилно установљење часа смрти пацијента, односно потенцијалног донатора органа. Трансплантација - алотрансплантација (људских органа) и ксенотрансплантација (животињских органа) - јесте комплексан феномен и надилази медицински угао посматрања, односно суштаствено задире у питање људског достојанства у реципрочној мери како донатора, тако и примаоца органа, односно у сложено питање права и заштите живота. Нови камен раздора чини предлог министра здравства Јенса Шпана (Хришћанско-демократска унија), који би да у Бубдестагу постулира једну новину у регулисању питања донације органа. Министар здравља: „Свако мора бити донатор, уколико томе не противречи”. Убудуће би требало да сваки држављанин Немачке буде донатор људских органа, све док сам или чланови његове породице изричито томе не противрече („Widerspruchslösung”). Тако би донација органа била „нормалан случај”. Ова системска иновација, у јавности позната као „Widerspruchslösung”, без сумње је насиље државе над слободом сваке индивидуе. Тиме се људски организам тек након медицински утврђене смрти (дефинтивног престанка функције мозга) ставља на располагање трансплантационој медицини, што једни виде као „магацин резервних људских органа” у Франкенштајновој лабораторији. Цркве у Немачкој су одмах реаговале: и Римокатоличка и Евангелистичка црква гледају скептички на министрове идеје за реформу закона о донацији органа. Католичка реаговања Католичка Бискупска конференција је изразила етичке резерве. Донација органа је једна посебна форма љубави према ближњима. Централни комитет католика истиче: „Донација органа се не сме декларасати као правна и морална обавеза!“. Немачки Бундестаг (Парламент) је 16.1. 2020. заседао и расправљао о донацији органа и одбацио предлог министра здравља Јенса Шпана о новом регулисању донације органа. Тиме се поступак за донацију органа неће начелно мењати. Министар је желео да свако буде потенцијални донатор, уколико томе активно не противречи. Бискупска конференција Немачке (Deutsche Bischofskonferenz) поздравља вотум од 16.1.2020. Немачког бундестага (парламента) о донацији органа. Тим поводом је председавајући Бискупске конференције Немачке, кардинал Рајнхарт Маркс саопштио:“Немачки парламент се данас са јасном већином одлучио да јача спремност за донацију органа”. Пре гласања у Немачком парламенту о донацији органа су заговорници и противници приницпа –Widerspruchslösung (а) (= „одлука путем опоруке/порицања”) појаснили своје аргументе и гледишта. Експерт за питање здравља Карл Лаутербах из Социјалистичке партије Немачке је за „Augsburger Allgemeinen" саопштио да је „неопходна измена парадигми с правним прописима за донацију органа”. Он је заједно са Јенсом Шпаном, садашњим министром здравља у кабинету Ангеле Меркел из Хришћанско-демократсе уније, и једном групом чланова Парламента за тзв. ”doppelte Widerspruchslösung”, по коме је сваки грађанин аутоматски донатор органа уколико томе активно не противречи. Шпанов претходник на челу Министарства за здравље Херман Грие противи се таквом решењу као погрешном путу. Он се, као и већина чланова Парламента, залаже за тзв. ”Решеност одлуком”, тј. при посети лекару, продужењу личне карте или посети комуналним институцијама декларативном одлуком за донацијом органа, као и њеном опоруком. Представници Цркава у Немачкој у предвечерје овог вотума у Парламенту су критиковали предложено начело „Widerspruchslösung(а)”. Важно је при томе, истичу они, да је „увек добро да се један орган донира. Али то мора бити чин слободне воље, који човек као персона доноси”, истиче бискуп из Рурске области Франц-Јозеф Овербек у инетвјуу за један црквени портал у Келну. „И даље мора да важи начело да је вађење органа могуће само са изричитом сагласношћу дотичне личности или везано са сагласношћу њених најужих сродника”, истиче председавајући Централног комитета католика (ZdK)Томас Штернберг и додаје: „само онда може бити речи о слободној донацији”. Катихизис Римокатоличке Цркве назива донацију органа „плементитим и заслужним чином”, али и морално неприхвативим ако дотични или његови сродници нису дали изричиту сагласност (члан 2296). У европским земљама је пракса шарена у питањима донације органа. У Аустрији, Белгији, Бугарској, Естонији, Финској, Француској, Грчкој, Ирској, Италији, Хрватској, Латвији, Лихтенштајну, Луксембургу, Малти, Норвешкој, Пољској, Португалу, Шведској, Словачкој, Словенији, Шпанији, Чешкој, Турској, Велсу и Мађарској практиковано је начело „противречења”. Једна додатна сагласност породице се практикује у Данској, Исланду, Литванији, Румунији, Швајцарској, Енглеској, Северној Ирској и Шкотској. У Холандијије је такође Парламент донео закон о начелу сагласности које ће тек ступити на снагу. Евангелистичка реаговања Евангелистичка црква у Немачкој (Die Evangelische Kirche in Deutschland) је саопштила да жели и даље да мотивише на спремност за донацју органа, али да не постоји хришћанска обавеза за такав дар. Треба респектовати и одбијену спремност за донацију. Председавајући „Етичког савета” Петер Даброк одбацује начело тог принципа „Widerspruchslösung”(а). Сходно том начелу, сви бисмо ми били суочени са „обавезом за донацију” уместо „донације из слободне воље”. Ово би значило фундаменталну измену парадигми у пракси донације људских органа, законодавству и етичким постулатима. Антрополошке недоумице у моралној дебати о можданој смрти Мождана смрт дефинисана као неопходни услов праксе медицинске трансплантације органа. После скандала око донације органа у трансплантационој медицини, јавност у Немачакој је постала скептична. Питање критеријума мождане смрти добија изнова у оштрини и бризантности. Да би се у том погледу деловала упутно Бискупска конференција Немачке је издала 27. априла 2015.г. једaн тематски handout = приручну информацију, односно сажети документ као оријентацију у овој густој шуми етичких опрека и недоумица, насловљену „Hirntod und Organspende“ – „Мождана смрт и донација органа” У њему се долази до закључка да је мождана смрт апсолутни критеријум за донацију органа, истичући да је слободна воља предуслов сваке донације. Овај документ је издала „Комисија за веру” са председавајућим кардиналом Карлом Леманом и подкомисијом „Биоетика” са председавајућим бискупом Герхардом Фирстом из Ротенбурга-Штутгарта. Донација органа почива на једном постулату хришћанске етике, истиче Рајнхар кардинал Маркс, председавајући Бискупске конференције Немачке – из „љубави према ближњима својим”. Етичка питања Шта је људски живот? Шта је зацело смрт? Када је човек заиста мртав? Ова философски формулисана питања имају практичне консеквенце: према немачком закону о медицинској трансплантацији, витални органи се смеју само од мртвих преузимати. Одлучујићи интернационални критеријум људске смрти је мождана смрт. Да ли је човек мртав када и мозак и срце закажу? Или је мождана смрт довољна као одлучујући критеријум? Ово питање је поделило саветодавни гремијум познат под именом „Немачки савет за етику” (Deutsche Ethikrat). У једном су, пак, сагласне и сучељене фракције овог саветодавног тела: ономе ко је доживео мождану смрт смеју су узети органи. Под можданом смрћу се разуме неповратни престанак свих можданих функција (укључујући несвесне активности које су неопходне за одржавање живота) услед потпуног одумирања нервних ћелија, чему претходи губитак притока кисеоника до мозга. Иза те дефиниције се налази идеја комплетног и неповратног (иреверзибилног) губитка можданих функција којим престаје целокупно људско функционисање. Међутим, последњих година је конзенс о овој дефиницији почео да се нарушава. Разлог томе су сазнања америчког неуролога Алена Шјумена. Он описује многе случајеве у којима и пацијенти са можданом смрћу на интензивној медицинској нези могу још годинама да живе док не уследи и смрт срца. Ова сазнања је Deutsche Ethikrat узео на знање још 2012.г., али је исход двогодишње дискусије о можданој смрти тек сада објавио. Мождана смрт је прецизан критеријум смрти, каже др Рајнхард Меркел, професор философије права на Универзитету у Хамбургу. Меркел заступа тиме мишљење већине у овом гремијуму. Мозак је - вели се у комуникеу овог „Савета за етичка питања” које је комуницирано 24.2. 2015. - централни орган координације човека и темељ његове психе. Ако се функције других људских органа могу техничким средствима одржавати или заменити, то није случај са функцијом људског мозга. Када закаже функција мозга, гаси се сваки чулни осећај, односно осећање. У односу на случајеве које је Шјумен описао – да се дисање и крвоток могу још техничким средствима оджавати, овај гремијум аргументује да у том случају „људско тело није независно функционирајуће јединство”. Кроз коначни престанак свих можданих функција престају и све менталне функције, дакле било какава даља комуникација са светом није више могућа, и то стање се не може више назвати животом једног људског бића. Са овим ставом нису сагласни сви чланови овог гремијума. Неки од њих, као председница овог саветодавног гремијума, проф. др Кристијане Вопен је мишљења да мождана смрт није критеријум смрти једног човека. Она је мишљења да пацијенти са можданом смрћу могу уз помоћ интензивне медицине показивати својства живих људи: даља функција јетре и бубрега, крвотока и хормона. Још један додатни аргумент се састоји у чињеници да има примера у историји медицине да мождано мртве пацијенткиње могу да изнесу своју трудноћу до порођаја. Међутим, у једном су чланови овог гремијума сагласни: да се мождано мртвим пацијентима могу узимати органи, односно да је такав чин правно легитиман. Ово, разуме се, уколико је пацијент претходно био сагласан са оваквом донацијом органа и трансплантацијом. Фацит овог гремијума за отвореним дијалогом и укупном транспарентношћу у овом сложеном питању модерне медицине са дубоким етичким дилемама јесте евидентна нужност. Оваква отворена дебата је апсолутно неопходна за прихватљивост медицине трансплантације и донације (завештања) органа појмом и праксом над којом се већ дуже времена укрштају оштра копља. Критичко сазерцавање: Да ли је мождана смрт апсолутни критеријум смрти односно „смрт” пре смрти свих осталих органа? Како такву смрт сагледавају ближњи и родбина? О томе не може наука, као ни овај или онај саветодавни гремијум да доноси суд и пресуду. Потписник држи до етичке максиме да ничији живот не сме бити жртвован да би се спасао други. Ако је иреверзибилност можданих функција једнака губитку људске личности, онда бисмо и тешко дементним људима могли порећи право на живот. Ми не смемо доносити одлуке о праву на живот на основу критеријума о квалитету органа а које доносе здрави људи. Оваква пракса одлучивања из прагматичних разлога о животу и смрти веома је проблематична. Људи се не смеју без њихове изричите сагласности убијати да би се други животи спасли. Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим) Извор: Инфо-служба СПЦ

Васељенски патријарх Вартоломеј је изразио подршку и своју и Православне Цркве кад је у питању давања органа. У писму захвалности на књизи упућеном бившем посланику и министру Димитрису Стратулису он се отворено залаже за донирање органа, јер, како каже, „то спасава животе и израз је солидарности.“ Васељенски патријарх хвали сваки напор који се улаже на подизању свести јавности о овом важном питању трансплантација, а истовремено индиректно одговара круговима унутар Цркве који се противе донирању органа. Научно истраживање је „дар који је Бог дао човеку“, наглашава Патријарх и истиче да „Црква не може и неће остати на иивици дискусија о савременим дешавањима и великим антрополошким и моралним питањима“, понављајући ставове Свеправославног Сабора на Криту. Основа на којој се Црква и православно предање крећу, подсећа патријарх Вартоломеј, јесте „нелицемерна и жртвена љубав", али и „превазилажење нашег индивидуалног права у корист ближњег, брата нашег“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 24. јануара 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој су говорили: протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, протонамесник Драган Поповић и др Владан Чокић, научни саветник на групи за молекуларну онкологију Института за медицинска истраживања. Тема 23. Духовне трибине младеновачке Цркве била је „Теологија и биоетичка проблематика у вези са крајем човековог живота: еутаназија и трансплантација органа“. У двочасовном разговору уживало је више стотина слушалаца. Посебно је био приметан велики број ученика завршних разреда младеновачке Гимназије, који су на трибину дошли предвођени директором Александром Цветковићем и катихетама јерејем Милутином Гашевићем и Младеном Гагићем. Због мноштва људи који нису могли да нађу место у препуној сали парохијског дома, снимак трибине ће бити постављен на званичном YouTube каналу младеновачке Цркве. На самом почетку Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и подсетио их на богату и плодоносну делатност гостију и указао на велики значај предавача у животу српске Цркве и науке. Након уводних речи отац Зоран је говорио о феномену еутаназије. Осврнуо се на историјски развој овог појма, његове најстрашније пројаве током нацизма, као и на савремене појаве. Посебан сегмент је посвећен хришћанском учењу о крају живота, као и богослужбеним местима која се баве овом проблематиком. Проф. Крстић је указао да је усамљеност људи, као велики проблем наших дана, умногоме утиче на жељу људи за прекидањем живота. Упознао је аудиторијум са подацима по којима палиативна нега смањује број захтева за еутаназијом. Након протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића реч је узео протонамесник Драган Поповић. Он је говорио о донацији органа. Указано је на све аргументе за и против трансплантације. На крају је др Владан Чокић говорио о етичким и социјалним питањима везаним за проблем еутаназије и трансплантације органа. Највећи етички проблем у вези са трансплантацијом органа јесте што се потенцијални донор или његова породица стављају пред непријатан избор да некоме ускраћују могућност за наставак живота. Он је упознао присутне са негативним примерима еутаназије, посебно у Холандији и Белгији. Толико је спуштен критеријум за принудни завршетак живота у овим земљама да су и Уједињене нације реаговале и указале да се у Холандији крши Општа декларација о правима човека. Након излагања развила се жива дискусија у којој су слушаоци постављали предавачима бројна питања везана за биоетичке проблеме. У завршној речи прота Жељко Ивковић је захвалио гостима на незаборавној вечери и присутнима који су се у огромном броју одазвали. Извор: Епархија шумадијска

Трансплантације органа све више представљају свакодневну хируршку праксу, на коју полажу наде хиљаде људи широм света, и није мали број оних који верују да су оне будућност хирургије. Већ је, од јануара 1988. године, па до априла 1994, у Сједињеним Америчким Државама 95.587 органа трансплантирано код 92.966 пацијената [JAMA 1998; 1153-1160], што значи да је у просеку на око 12.000 американаца годишње обављена операција пресађивања органа. Све листе примаоца органа су попуњене. У новембру 1998. године, у Сједињеним Америчким Државама било је 11.687 пацијената на листи чекања само за трансплантацију јетре, у тренутку када је 1997. обављено 4.167 ових операција. У међувремену, 1996. године, 923 људи је умрло услед недостатка јетри за трансплантацију, у поређењу са 1991, када је умрло њих 434. [United Network for Organ Sharing, American Medical News, Jan. 4. 1999] Најдуговечнијем пацијенту код кога је, у јануару 1970. године, успешно извршена операција трансплантације јетре, продужен је живот за око тридесет година! Од 1954. године, па надаље, у Сједињеним Америчким Државама је обављено скоро 200.000 трансплантација. Процењује се да данас у овој земљи живи око 70.000 људи који своје животе дугују пресађивању органа. У области срчане трансплантације, према подацима из Аmerican Heart Аssociation, 1997. године је обављено 2.290 трансплантација, у односу на 2.345 операција у 1996. години. Да је на располагању био довољан број трансплантата, око 16.000 американаца млађих од 55 година, односно њих око 40.000 испод 65, на годишњем нивоу, могло би да буде подвргнуто трансплантацији срца, са могућношћу преживљавања од око 82,5% једну годину, 78,2% две, 74,4% три и 70,4% четири године. [AHA, Hearth and Stroke Statistical Update] Ефикасност трансплантација органа, посебно након открића имуносупресива, значајно је порасла, јер проценат трогодишњег преживљавања трансплантираних у 742 центара у Сједињеним Америчким Државама, у односу на укупне трансплантације органа (изузев плућа и кардиопневмоније), тренутно износи око 91%. [JAMA 1998; 1153-1160.] У Грчкој је 1998. године обављено 92 операције трансплантације бубрега, 12 срца, 18 јетре и 150 рожњаче – ово последње уметањем трансплантаната. Поред тога, обављене су трансплантације плућа, панкреаса, коштане сржи, коже или понекад двоструких органа, на пример срце – плућа. Док је у 1991. години укупан број трансплантација достигао 200, у 1994. години дошло је до њиховог наглог пада на 130, што се у последње две године показало као пролазни феномен. Без обзира на све ово, у јавности је присутна одређена доза скептицизма и константног преиспитивања у односу на трансплантације органа, што последично доводи до ограничавања расположивости броја донатора орагана. На ширем Европском простору, ова празнина у трансплантацији бубрега се све више увећава. Раст броја извршених трансплантација много спорије прати ток умножавања броја особа које се уписују на листу чекања. Фактори који негативно утичу на доступност донатора орагана су: Емоционална, односно идеолошка потешкоћа да би некопостао донатор органа. Најчешћи одговори које су дали они који заузимају негативан став о идеји донирања органа су: Могу да ми ураде нешто пре него што будем стварно мртав. Лекари би могли да убрзају моју смрт. Не желим да размишљам о смрти. Не бих желео да неко после моје смрти сече моје тело. Нисам никада размишљао о томе. Желео бих да моје тело остане читаво за живот после смрти. Можда ово неће желети моја породица. Не дозвољава ми моја вера. Ово је превише компликована тема да бих (тек тако) дао свој пристанак. Остали фактори су: Медицинска некомпатибилност примаоца и донатора. Одбијање породице да да сагласност. Неприпремљеност кључних лекара интензивне неге, анестезиолога и болничког особља да породици образложи идеју донирања органа. Немогућност да се сви потенцијални донори испитају замождану смрт. Неуспех медицинских јединица да одрже потенцијалнедонаторе у хемодинамски стабилном стању. Пропуст кардиолошких клиника да релевантне трансплантационе центре на време информишу о постојању пацијената. Непостојање или присуство недовољног броја тимова затрансплантацију како би могао да се преузме већи број органа. Лоша информисаност и оглашавање у вези сатрансплантацијама органа у медијима. Према међународним статистичким подацима који су у оптицају, проценат потенцијалних донатора у Шпанији и Сједињеним Америчким Државама је око 50 на милион становника годишње. У Грчкој, њихов број се једва приближава 10 на милион. Поред тога, иако наша земља у посмртном донирању органа има најнижу стопу у Европи (5,5 донатора на милион становника), проценат донирања органа од живог даваоца је међу највишим у Европи (7,8 на милион); узрок овоме су тесни породични односи. Статистике показују да је проценат пристанка породице да донирају органе упокојеног сродника врло низак у нашој земљи – око 40%, док у земљама са развијеним здравственим системима овај број достиже 70-80% [Преузето из архиве Националног савета за трансплантацију. Сведочење проф. Ιωάννη Βλαχογιάννη]. Чини се да је у нашој земљи лакше да се донира свој орган од органа свог (преминулог) сродника. Ово је специфичност нашег народа која заслужује нарочиту пажњу, јер представља снажан показатељ да у нашој земљи кампања за тзв. „категоричку сагласност“ може да реши много више проблема од било ког покушаја за породичну или, још много више, „претпостављену сагласност“. У тренутку када сродници осећају да губе своју вољену особу, веома трагично и најчешће изненада, незамисливо је за грчку заједницу да један безличан ентитет, на пример Национална организација за трансплантацију (Е.О.М.), „претпостави“ сагласност умрлог даваоца, без узимања у обзир сагласност живих чланова његове породице. Питање донирање органа је мање ствар политичке или правне природе; оно је углавном ствар идеолошког обликовања и адекватне информисаности. У Шпанији, земљи са иновативним праксама у области донације органа, у последњих неколико година смањен је број саобраћајних незгода и, последично, случајева мождане смрти, али је значајно повећан број донатора. Наравно, у овој земљи, као и у Белгији, Аустрији и, од недавно, Италији, у законодавству је успостављена „претпостављена сагласност“ како би се превазишао проблем недостатка органа. Другим речима, сада се сматра да је донатор свако ко ово написмено не негира за живота. Како пролази време, читав свет постаје свестан да је донација органа, када је у одређеним случајевима препоручује медицина, и у моралном и логичком смислу, потпуно оправдана. Тако би, у Сједињеним Америчким Државама, око 55% беле популације и приближно 33% популације црнаца и Американаца хиспано порекла, желело да понуди властите органе за своје сроднике, без обзира на то што је у пракси само две трећине њих изразило жељу да да писану сагласност за донацију органа. Извор: Теологија.нет

О овој дискусији и контраверзном pro-et-contra ланцу аргумената објављена је књига у угледној едицији Quaestiones disputate, коју је припремио професор моралног богословља на Минхенском универзитету Конрад Хилперт у сарадњи са Јохеном Саутермајстером. Овај зборник прилога одражава детаљну слику стања у савременој расправи о овом проблему, који има не само медицинске, већ и правне, моралне, психолошке и богословске импликације. Трансплантација - алотрансплантација (људских органа) и ксенотрансплантација (животињских органа) - јесте комплексан феномен и надилази медицински угао посматрања, односно суштаствено задире у питање људског достојанства у реципрочној мери како донатора, тако и примаоца органа, у сложено питање права и заштите живота. О свим тим аспектима је реч у овом зборнику прилога, те га препоручујемо свима онима који се желе обавестити о актуелној дебати ("stateoftheart") о овоме камену раздора. Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква

"Прошао сам свет, и давно сам схватио да од даривања органа нема ничег племенитијег. Реч је о акцији која заиста има велики национални значај и зато је треба помоћи, колико год је могуће", каже Епископ шабачки Лаврентије. Он је иначе својевремено завештао органе у оквиру једне од акција "Продужи живот", чији је, како истиче, један од главних протагониста био угледни нефролог проф др Зоран Ковачевић. "У нашој епархији, Богу хвала, органе су завештали многи свештеници, монаси, али и огроман број верника које је осоколила, поред осталог, подршка СПЦ са тим у вези", додаје Владика Лаврентије. Посебно је каже поносан што су се тој акцији још пре пет-шест година одазвали сви вероучитељи из овог дела Србије, где је број ђака веронауке у самом врху. Владика Лаврентије додаје да је јако важно да се људима добро објасни значај даривања органа. Извор: Телевизија Храм