Уморни од православља?

[ИгорМ]

1 hour ago, Лазар Нешић рече

Да, и мене. Шта би онда рекао: који је кључ да се остане до краја у вери, где наћи горива кад посустанемо?

Мислим да сви имамо своју стазицу до пута... Како год да дефинишемо то што се у једном тренутку "сморимо" или можда осетимо "млакост" у односу можда на неки ранији период мислим да не треба нужно да значи ништа лоше, можда чак и на корист (духовну) ако смо свесни тога и довољно зрели. 

Када би неком изнео своје искуство то би личило на кривудав пут кроз шуму где се сунце једва пробија а мене срце вуче на чистину да ме огреје... са повременим пропланцима где је чистина и милина за душу и очи... Успони, падови... не буним се, устанем па паднем и наставим тако...

Имам редовно тих периода, ништа не форсирам, нека иде како иде јер знам куда сам пошао. Никада ми није падало на памет да је то лажа и себе да обмањујем јер и оно мало што сам осетио у себи као промену довољно је да победи такво стање (не знам да ли би могао то у неким ситуацијама назвати униније).

То још доживљавам и као пламичак и пећи, некада букне, некада само тиња али препустио сам то Ономе ко додаје да се ватра разгори...

Не мањка ни друштвени живот, све се то доведе у ред. А има тренутака и као да сам "добио паузу" да нешто малко више порадим у животу па ето, залажем се   

 

[obi-wan]

1 hour ago, Лазар Нешић рече

Како да стојим пред Богом? А кад стојим, како да зна да је пред Њим и то баш цели живот?

...

[Vladan :::.]

пре 39 минута, Lady Godiva рече

Нисам ушла у цркву, можда два месеца. Не молим се, не постим. Није да сам уморна од православља, само је неки налет безвољности, није ми ни до чега. Оно кад сам сморена волим да сам сама. Тако да нећу да се дружим с Тајом неко време, док се мало не тргнем.

Из мог искуства ја бих ти рекао: ако негде дубоко у себи искрено верујеш онда полако, и не брини превише, али и не одустај скроз.

[obi-wan]

пре 46 минута, Lady Godiva рече

Тако да нећу да се дружим с Тајом неко време, док се мало не тргнем.

Hmmm, a kako ces uopste da se trgnes bez Taje?... #samopitam

[Страле]

Ево и Копта како се веселе... ''Повећајте своје похвале Христу!''

[Tavita]

пре 39 минута, Лазар Нешић рече

Како да стојим пред Богом? А кад стојим, како да зна да је пред Њим и то баш цели живот?

Драги брате, покушаћу да одговорим на питање. Још сам фаширана  па се унапријед извињавам ако ми се не буде могла пратити мисао у свакој реченици.

Пред Богом се зачињемо, рађамо, живимо, умиремо. Сваки удах је пред Богом и Богом благословен, јер да није, не бисмо га доживјели. Све длаке на глави су нам избројане. (Св. в. Николај) Нема кутка у срцу да Богу није познат. За нас има многих. За Бога - ни један. "... а онда ћу познати, као што БИХ ПОЗНАТ." Господ је пред нама, уз нас, са нама, за нас. Не одвраћа Лице Своје од нас. Не напушта нас, већ трпи и чека покајање. Оно што се дешава је да се ми удаљујемо до Господа. Ми одвраћамо лица своја од Њега. Ми заборављамо да је све пред Господом. И да је од Њега сваки тренутак.

Стајање пред Богом је управо живи осјећај Божијег свеприсуства у сваком тренутку нашег живота. При сваком нашем дјелу. То је свјесност, знање да смо Његови и кад смо најгори и кад смо најбољи. И да нас воли и овакве и онакве. Свјесност да смо слабост, а Он снага. Да смо мали, а Он велики. Да смо прах, а он Живот. Да смо промјењиви, а Он непромјењив. Да смо пролазни, а Он ванвремен. То није страх од полицајца који, будући да све зна има да нас казни. Већ туга што растужујемо Животодавца, јединог Родитеља јер кроз гријех и болест бирамо смрт, а не живот у Њему и са Њим. А Он, будући Љубав, жали што не бирамо Љубав и будући Живот, што не бирамо Живот. Јер смо дјеца Љубави и створени за љубав, живот, свјетлост, радост. А не болест, тугу и смрт...

Стајање пред Богом је свјесност живота пред Богом. Је живот у Богу. Је православље.

 

Мислим да сам написала што наумих. Само не знам колико је разумљиво. Слободно ме питај да појасним, уколико је потребно. Само ћу те замолити за стрпљење, јер ћу бити нешто спорија у одговарању. Умор ме баш стиже. Тек кад се након стреса опустиш, скапираш колико те је исти уморио.

[Џуманџи]

пре 43 минута, Лазар Нешић рече

А шта ако једног дана, у Амстерадму или другде, схватиш да ти православље не треба да би био слободан и са Богом? Да свега тога: љубави, живота, слободе и живог Бога Саваота има далеко више изван било какве организоване религије? Као Павле који је негде једном скапирао да је вера отаца труба и да је истина распети бунџија из Назарета? Како одржати православље у игри кад ствари добију неочекивани ток?

Тачно, чему Црква данас? Шта то имају хришћани што други немају? Израиљ је имао правог Бога. И на основу тога је и убио Његовог Сина. Шта смо ми данас? Можда смо ту да укажемо да смо део много већег система, али да бисмо то сведочили/указивали треба да се умањујемо...

[Juanito]

1 hour ago, Лазар Нешић рече

Замисли човека који каже: ма који мој и евхаристијска онтологија и агапе и живот је црква и црква је живот, мани ме, православље смара, нема ту слободе, пробао сам два'ес година и сад идем у Амстердам на црнкиње и наргиле.

Па ево, ја сам тај. Само што (тад) нисам отишо у Амстердам него у Тексас и што нисам пушио наргиле.

Али ми није досадио Христос као Христос и љубав као љубав, него тај формални и видљиви живот у цркви кога ја уопшзе не контам и не осећам. Ја сам бре чоек боем (знам да има боема у цркви, није то спорно), не налазим се уопште у (формалној) молитви, стајању и певању једног те истог сваке недеље, а о постовима и исповестима грехова које уопште не осећам да и не говорим. То не значи да не признајем подвиг и да мислим да је нека себичност и тотални разврат смисао живота, да није ништа грех итд. Нисам нихилиста. Православље је и даље једина вера (поред католичке) у којој уопште могу да се замислим. Али ето. Не бих могао у овом тренутку ни да живим црквено, ни да будем атеиста, нашао сам се негде између. Волим цркву и обичне људе у њој. И отприлике осећам као Миљан Танић што је написао - идем пред Христа овакав какав сам, без лажи и фолирања, па како Он каже.

[Juanito]

1 hour ago, Goku рече

Ja bih trebao, ako Bog (i nadređeni u firmi) da, 15. septembra u Amsterdam, pa pomenite da ne pokleknem

Ништа не брини, ја ћу ти бити водич. У сигурним си рукама. 

[Рапсоди]

@Лазар Нешић Сутра ћу детаљно, а сад само да ти кажем да си ме позитивно изненадио и као човек и као теолог .

Тема ти је врхунска.

[Милан Ракић]

пре 4 минута, Juanito рече

Па ево, ја сам тај. Само што (тад) нисам отишо у Амстердам него у Тексас и што нисам пушио наргиле.

Али ми није досадио Христос као Христос и љубав као љубав, него тај формални и видљиви живот у цркви кога ја уопшзе не контам и не осећам. Ја сам бре чоек боем (знам да има боема у цркви, није то спорно), не налазим се уопште у (формалној) молитви, стајању и певању једног те истог сваке недеље, а о постовима и исповестима грехова које уопште не осећам да и не говорим. То не значи да не признајем подвиг и да мислим да је нека себичност и тотални разврат смисао живота, да није ништа грех итд. Нисам нихилиста. Православље је и даље једина вера (поред католичке) у којој уопште могу да се замислим. Али ето. Не бих могао у овом тренутку ни да живим црквено, ни да будем атеиста, нашао сам се негде између. Волим цркву и обичне људе у њој. И отприлике осећам као Миљан Танић што је написао - идем пред Христа овакав какав сам, без лажи и фолирања, па како Он каже.

[Драшко]

пре 1 минут, Juanito рече

Ништа не брини, ја ћу ти бити водич. У сигурним си рукама. 

Dupla crnkinja u kajmaku i dve nargile ukus šljiva

Za Goku i Juan

Šalim se

[Juanito]

1 hour ago, Снежана рече

ок, пустиш га у Амстердам, или ће се вратити као блудни син, са свешћу да од себе и смора не може да побегне, и а свешћу да је слобода у њему а не око њега и да није православље криво за неимање слободе.... или се неће вратити

Али ја се не осећам као блудни син. Напротив, осећам се ближе Христу сада. Али не зато што мислим да је Христос ван цркве, нити било шта слично, него што сам тада нон стоп био угушен, безобличан, нисам могао никога да волим, нисам могао да будем срећан. Водио сам туђи живот, а не свој. А сада сам далеко пунији живота и тако кориснији Богу и људима. Не знам зашто је то тако. Да ли нисам умео, да ли није било никога да то препозна и води ме или једноставно нисам за то. Или нешто десето. Не мислим да је ту било ко крив. Црква је таква каква је, ја сам такав какав сам и то је то. 

[Lady Godiva]

пре 12 часа, obi-wan рече

Hmmm, a kako ces uopste da se trgnes bez Taje?... #samopitam

Лако, сачекам да се накупи довољно срања. Онда када притисак постане сувише велики мораће да излети неки сигурносни вентил. Вероватно ће то бити налет беса, па ћу се фино исвађати сама са собом и са њим. Кад исплива бес, онда ће на ред да дође туга, која је у његовој основи. Онда ћу да сажаљевам себе и кривим Њега. Па ћу се дурити. И на крају ћемо се измитити. Он ће ми опростити што ме је тукао, а ја ћу Му опростити што сам кретен.

Капирам да ће тако некако изгледати, јер ако оде на другу страну, биће мало з*******е.

[Vladan :::.]

пре 9 минута, obi-wan рече

Hmmm, a kako ces uopste da se trgnes bez Taje?... #samopitam

Ово је веома важно.

Ја се са тобом сто посто слажем, да не буде никакве забуне, али...

Скоро, рецимо пре неки месец, на почетку нечега што се касније претворило у тежак духовни рат скоро до крви, ја након једног искушења, које је било буквално као гром из ведра неба, одмах сутра ујутро "отрчим" на јутрење. Решен, и искуством поучен, да не чекам и не кувам се, него да на исповести одмах рашчистим све.

Међутим, свештеник код којег сам се до тада исповедао није био ту а од осталих који су били један је млади почетник, други сигурно не може, а трећи има потпуно супротне погледе од овога што си написао тј. "очисти се па се причести а не све што треба+причешћуј се да би се очистио". Строгоћа, хијерархија, епитимије, постови, борба са демонима на суво да тако кажем. Када сам ово током јутрења схватио прогутао сам кнедлу, више пута, али: предао сам се Богу да ме исповеди ко буде, јер нећу да чекам. Ни њему ни мени није било лако, мука и невоља, а то сам му отворено и рекао јер ја нисам дошао да ћутим. Разишли смо се разбијени обојица али сам бар једну ногу извадио из блата, а он је можда и зажалио што се уплео... Утисак који је на први поглед неспојив са оним што би требало да следи након исповести. Ипак, није било никакве сумње да смо обојица предани Богу да решимо проблем на спасење.
Било је још пар исповести током пар месеци а и пар тежих дужих разговора јер смо обојица потковани и оцима и аскетизмом и дугогодишњим искуством, али он иде на неке строже монашке путеве а ја обрнуто. Након једног од разговора некако дођемо до то дога да се ипак, макар, причестим поново на наредном великом празнику и да бдим непрестано.

И тако и буде. И, да не дужим, ево сада, хвала Богу и свима светима које смо спомињали и молитвама ближњих, силом Божијом ничим нарочито заслуженом све је веома добро. Довољно добро, хвала Богу, да смем и ово да пишем.

Ја сам, дакле, сву своју теолошку и духовну исправност и искуство, којих се и даље држим и сматрам за добре, одбацио покоривши се вољи Божијој да ми лек за рат који ме је чекао да човек са којим се ни у чему скоро не слажем, и поднео сам и урадио скоро све што је саветовао ради исцељења од онога од чега ме моја исправност не може заштитити.

Дакле, не знам шта да ти кажем као закључак, јер нема теолошке логике, али Дух изгледа да дише где хоће и одрицање од своје воље (и осталога) тј. смирење пред вољом Божијом је изгледа веће од свега осталог. И опет се враћам, нема логике али искуство ме демантује. И то није први пут.